Порекло презимена, село Љубиш (Чајетина)

17. марта 2014.

коментара: 2

Порекло становништва села Љубиш, општина Чајетина – Златиборски округ. Из књиге „Златибор – антропогеографска испитивања“ од Љубомира Ж. Мићића. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Ljubis

Положај села.

Љубиш је југоисточно од Мале Чиготе и Муртенице. Атар му се протеже за 5 часова (хода) до Криве Брезе у Златибору. Дубоко га просеца Љубишница. Пружа се на југоистоку до Ћаве и Трештене Стјене, где настаје село Висока. Село је веома брдовито и кречњачко, само је Горње Село нешто блаже од Доњег.

Узак пролаз Љубишнице кроз Ребар и Јоксимовиће Кршеве дели Љубиш на Горње и Доње Село.

У Доњем Селу су, на десној страни Љубишнице, на Вису Пећинари, Чубраци и Радојичићи (прелазе на леву страну Љубишнице по Ћаву); под Брестом у Доловима и на левој страни реке у Калуђеровини су Жунићи, Терзићи и Лазовићи; под Јанковим Пољем су Кукањци, на Гувини Станковићи и у Краљевом Потоку Сузовићи. На левој страни Љубишнице су код Дрине Ковачевићи, у Гудурама Богдановићи, у Обарку Обрадовићи док су Смиљанићи на Брдима, Лукама, Глијету, Старој Кућетини, Долини и Смиљанском Брду.

У Горњем Селу су са десне стране Љубишнице Дацовићи, Ушендићи, Јоксимовићи и Марковићи у Обарцима, са леве стране реке су Ршумовићи, Пректовићи, Марићи, Цвјетићи и Шибовићи.

У Доњем Селу, крај Љубишнице ипоред рума Ужице – Нова Варош је механа, школа и судница.

Воде.

У Горњем Селу су главни извори: Врело у Крајњем Потоку, у Цвјетњаку, у Брезицама, Велика Чесма, водица од које постаје поток Кућиште, Тадијевац и Мумљава*.

*Мумљава је на десној страни Љубишнице у једној стени, дубокој 2-3 и широкој 2 метра, на једном крају извире а на другом тече кроз камен. Кад удари јака киша вода не може проћи испод стене, напуни пећину и прелази преко ње и у стени непрекидно „мумља“. Са ње носе воду Јоксимовићи силазећи помоћу мердевина.

У Доњем Селу: Љубишко Врело, Соларка у Потоцима (од њега је поток низ Жуњића Долове), Камена Чесма, Врела, Чесма у Думачи од које настаје поток Амбарине, у Мајдану Седраном (Сиге), Скакавица (слива се код Обрадовића Гробља), Врело у Доловима (иде у Обрадовића Бент), Смиљанска Вода и Сиге.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде зову се: Лијешће, Невоља, Кршеви, Борићи, Метаљка, Бућино Кућиште, Варагина Колиба, Обарић и Ршумска Пећина у Горњем Селу; Стража, Драгошеац, Врањевина, Подови, Равно Брдо и Пресла.

Шуме има у Јелама, Стајишту, Јаругама, Црном Врху, Ушендића Честама, Марића Честама и Забранима.

Испаше су: Бојиште, Брегови, Крш и Шегарице.

Име селу и крајева, старине.

Прича се да је се Љубиш назвао по неком Љубиши, претку Дацовића.

Калуђеровина и Калуђерске Ћелије са леве стране реке у Доњем Селу су добиле име по „грчком“ манастиру који је ту био*.

*Ту је једна Пећина а има и Грчко Гробље; у близини су ископавали, нарочито код механе, необично велике људске кости и новац из 1633. године у величини петодинарке.

Невоља (или Неваља) је добила име јер је то место јако „успорито и узбрдито“, те је овуд „невољно“ проћи. Јанково Поље је добило име по Цинцар Јанку, који се овде у друштву са Лазаром Мутапом борио против Турака. Стража је добила име због тога што је ту била погранична караула до 1833. године, Краљев Поток, што је ту долазио некакав краљ итд. На Репишту и Смиљанском Брду има Селиште* а на Селском Зборишту Црквина.

*Прича се да су ту живели Грци; ископавали су легене и бакарне санове.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Дацовићи (Зечевићи) је „најстарије ватриште“ у Љубишу. Они су раније становали на Зечеву Брду у Бјелој Рјеци мада веле да им су то биле „љетнице“ а „зимнице“ у Зечевој Превији по Малом Чиготом на Златибору. Од њих су Зечевићи у Сирогојну и Горобиљу. Били су једно време готово замрли и породицу је обновио један малишан, Дамљан (Дацо), славе Ђурђевдан

Смиљанићи: Пре 300 година досељене су три снаје-јетрве: Смиљана, Ојдана и Јасна из Котора* у Далмацији, па се Смиљана настани у Љубишу на месту које се сада зове Стара Кућетина, Ојдана у Виску (од ње су Ојданићи) а у Крушчицу (од ње су Симићевићи, Стојићи и Васовићи). Од Смиљане је данас велика породица Смиљанића, који има у Ојковици, Алин Потоку, Чајетини, Јасенови, ужичким Равнима, Ужицу, Чачку, Пожези и околним селима; Годовику, Расној, Висибаби и Бакионици. Много их је као чиновника свих грана растурено по Србији, славе Ђурђиц.

*Да не буде из Котора у врх Метохије, под Сувом Гором ближе Ибарском Колашину.

Пре 200 година досељени су:

Жунићи (Терзићи и Лазовићи) из Бијеле Ријеке***.

Чубраци (Радојичићи) су „из Турске“ од којих су од пре 100 година Богићеићи у Речицама код Пожеге, славе Стевањдан.

Јоксимовићи (Цвјетићи) су из Вранеша, најпре били одсељени у Шумадију где их је почела „сатирати и морити нека болест“ те се врате у Љубиш, славе Ђурђевдан.

У другој половини 18. века досељени су:

Кукањци (Мјаиловићи) су из Кукња код Пријепоља, славе Никољдан.

Ршумовићи су из Негбина од Кузеља, од њих сu Ршуми у Расној код Пожеге и Севојну код Ужица***.

Марићи су из Кућана од Гогића, има их у Севојну и Расној***.

Обрадовићи (Сузовићи) су из Радојне, има их одсељених у Црљене код Београда, славе Никољдан.

Прентовићи, позвали их и населили Дацовићи „од Косова“, славе Ђурђевдан.

Почетком 19 века досељени су:

Станковићи су од Драшковића из Мочиоца, има их у Крушчици, славе Никољдан.

Пећинари су из Крушчице од Симићевића, једна породица у Смиљанићима*/***.

Ушендићи су из Херцеговине дошли на позив Јоксимовића, славе Ђурђевдан.

Богдановићи су из Косатице, има их у Никојевићима, славе Аранђеловдан.

Ковачевићи су „из Костура у Турској“, славе Ђурђевдан.

У време ратова 1876. године досељени су:

Марковићи су из Бистрице, славе Ђурђевдан.

Шибовићи су из Гостиља***.

*Њихов прадед Михајло није добро стајао са сеоским агом, Турчином, три године му овај давао само јарце на чување а осталим музене овде и козе, убије га и побегне у Љубишку Пећину где је живео као хајдук до Првог Устанка.

 

***Не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: Љубомир Мићић – Златибор. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Како су постали Ушендићи:

    Ушендића предак играо се „цара“, која се игра овако: Одсече се једна обличица – од подебљег прута, дуга 6-7 сантимета и расцепи на две поле. Саставе се обе поле како су и биле, издигне их један донекле и спусти на земљу, ако обе поле окрену трбух, расцепљен крај на горњу страну онда је „цар“. Потом баца други, ако обе поле поклопе земљу равним (расцепљеним) крајем а горе остану леђа (обли део), тај играч је „субаша“. Затим баца трећи, ако му се тада једна пола икрене у вис а друга обратно, поклопи земљу онда је „кривац“. Ако пак оба или сва три играча буду при бацању цара једне те исто, тада се суде све доле док сва тројица не буду различито. Тада „цар“ суди кривцу 10-15 „клемпета“ а „субаша“ извршава „пресуду“ бијући „кривца“ овако: Устане, узме га левом шаком за главу, мало повије напред, десну руку стегне у песницу а само кажипрст остане испружен и том руком замахњује и бије „кривца“ по увету.
    У једној оваквој игри много пута је тај Ушенцића предак био „кривац“ и „субаша“ га по осуди „царевој“ много тукао по ушима, те га назваше Ушенда и тако настадоше Ушендићи.

  2. djordjo

    ako ima neko da je pravio rodoslov za Smiljaniće molim ga da mi se javi na mail [email protected]