Poreklo prezimena, selo Bistrica (Crna Trava) Reviewed by Momizat on . Poreklo stanovništva sela Bistrica, opština Crna Trava. Istraživanje „Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalno Poreklo stanovništva sela Bistrica, opština Crna Trava. Istraživanje „Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalno Rating: 0
You Are Here: Home » Zavičaj - sela i gradovi » Poreklo prezimena, selo Bistrica (Crna Trava)

Poreklo prezimena, selo Bistrica (Crna Trava)

Poreklo stanovništva sela Bistrica, opština Crna Trava. Istraživanje „Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara.

Bistrica

Selo Bistrica je naselje u opštini Crna Trava u Jablaničkom okrugu. Prema popisu iz 2002.godine bilo je 8 stanovnika (prema popisu iz 1991.godine bilo je 17 stanovnika).

U naselju prema popisu uz 2002. godine ima 4 domaćinstva, a prosečan broj članova je 2. Ovo naselje je naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002.godine).

Demografska slika stnovništva posle Drugog svetskog rata je izgledala ovako: 1948.godine (282 stanovnika), 1953. (278), 1961.(217), 1971.(107), 1981.(45), 1991.(17) i 2002.g.(8 stanovnika).

Selo Bistrica se nalazi na nadmorskoj visini od 1286 metara.

Prostrano crnotravsko selo Dobro Polje (1964.g.) nalazi se pod dobropoljskom Čukom (visoravan oko 1417m). Mahale ovog sela načičkane su prema dubodolini reke Vlasine i reke Bistrice (na oko 1188m).

Naime, na severozapadnoj strani Dobropoljske čuke u slivu reke Bistrice (rečice koja se kod dejana uliva u Vlasinu) nalaze se dobropoljska selašca Bistrica i Kozilo, a na istočnim strmim padinama ove dobropoljske visoravni, idući prema koritu reke Vlasine su Crkvena Mahala, Bazov dol, Ivje i Krstićevska Mahala.

stanovnika.

Selo D o b r o  P o lj e (1964.g.) je i sa naseljem koje je skorijeg postanka a koje se zove V u s (11 kuća i 84 stanovnika)..

Centralni deo sela Do b r o  P o lj e čine: Igrište (Kokarci), Crkvena Čuka, Selište (ispod brda zvanog Pobijeni kamen), Bobina, Stanci, Đurkovica, Zdravkovci-Radisaovi i Bazov Dol.

Potom je Krstića mahala (danas selo Krstićevo), koja gravitira selu Brod čine: Derdžine, Velinci, Bambarci., Đokarci, Džaverovi, Šarkovac-Kovači, Drkinci, Del, Lokva, Boškovica.

Selo Kozilo (bila mahala) čine: Zlatanci, Čukurusci.

Selo Bistricu (bila mahala) čine: Samardžijci, Milčinci, Drumci-Kokarci.

Zanimljivo je da je i selo Javorje bilo mahala sela Dobro Polje, dok je Kozilo bila mahala sela Javorje (pripadalo Dobrom Polju u opštini Crna Trava-danas to selo pripada sa Kozilom opštini Vlasotince na kraju 20. veka.podvukao M.M).

Tada naselje Bistrica nije bilo zaseljeno.

B i s t r i c a (1964.g.) ima 47 domaćinstava, a 278 stanovnika, Kozilo 39 kuća i 220 stanovnika, Crkvene Mahale 71 kuća i 370 stanovnika, Krstićevo 49 kuća i 274 stanovnika.

Crkva u selo Dobro Polje je sagrađena 1860.godine.

Upisivanje u knjigu rođenih, venčanih i urlih u ovoj crkvi počelo je je 1879. godine u Dobropoljku crkvu.

Dobropoljsku parhiju činila su je sela: Javorje, Gornja i Donja Bistrica, Dobro Polje, Vus, Krstićevo i Kozilo.

Selo Bistrica je kao naselje formirano posle formiranja sela Javorje i Krstićevo(Dobro Polje).

Imajući u vidu da se prvi doseljenici sela Kozilo doselili 1813.godine, verovatno je selo Bistrica zaseljena posle sela Kozila .

Prema Radetu Kostadinoviću, crnotravskom etnologu i istoričaru, selo BISTRICA je dobila ime po brzoj rečici Bistrici koja izvire ispod Čobanca i prolazi na oko 500 metara istočno od mahale.

Selo Bistrica (1964.g.) se satoji iz četiri familije:-Kokarske (15 porodica), Macinci (12 porodica) Samardžijci (13k) i Nikolić Stamenka, prizetka koji je 1926. godine iz Bazov Dola (Dobro Polje) prešao da živi u selo Bistrica.

Samardžijci su iz Crne Trave, a prvi je u selo Bistrica došao deda Kosta.

Kao naseljenik deda Kosta kovač, koji je pobegao od teškog rada na rudarenju na području Crne Trave- u doba zloglasnog Husein- paše vranjanskoga (1826-1842) – koji ih je gonio silom na težak rudarski rad.

Njegovo poreklo je iz crnotravskog zaseoka ZLATANCI, a prvo se njegovi preci iz Zlatanaca doselili na potesu SAMARDŽICI (na ulasku rečice Čemernice u tok reke Vlasine u Crnoj Travi).

Verovatno su pravili samare za konje, a takve radnje su kasine postojale i u samo selo Bistrica.

Znači, da se neko od njegovih potomaka i dalje bavio tim zanatom.

To je bilo unosno zanimanje, jer je tada selo Bistrica predstavljala TURSKI HAN prilikom prolaska turskog karavana.

Kokarska familija je iz Kokaraca (s.Brod). Od njih su Macini i Drumci. Ima doseljenika i iz Prokuplja.

Prvi doseljenik Kosta se doselio na potesu REKA ispod sadašnjeg naselja Donja Bistrica i otvorio kovačku radnju.

Inače selo Bistrica fizionomski kod samih meštana negde 70.g. 20. veka (ako i priliom istraživanja ovog istraživača)-podeljena je na dva dela: Gornja Bistrica i Donja Bistrica odnosno Gornja mala i Donja mala.

U selo Bistrica su postojale Litije (seoske slave): Trojca, Spasovdan i Petrove Verige. Na te verske praznike narod se okupljao kod KRST.

Stanovništvo je srpsko. Krsne slave su: Sv. Nikola i Sv. Jovan.

* * *

Litije (seoske slave): Trojca, Spasovdan, Petrove verige

Krsne slave: Sv. Nikola, Sv. Jovan

* * *

Selo nekad i sad:

Nekada je selo Bistrica sa Čobancem i Ostrozubom bilo pznato po pašnjacima i čuvanja velikim brojem grla stoke:ovaca, goveda i konja.

Među poznatijim bistričanima stočarima bio je Stamenković Trenča (SAMARDŽIJCI-potomak Koste) i njegova žena Vinka, rodom iz Dobro Polje od Ranđelovići (slavili Sveti Ranđel u Dobro Polje).

Živeo 64. godine a umro 1961. godine, rođen 1897. godine, imao 18 hektara zemlje i imao svoje sluge.

Nije imao porod, pa je usvojio kao bebu od tri meseca Vojislava Ranđelovića, rođenog 1923. godine iz selo Dobro Polje .

Njegov otac se zvao Stojan Ranđelović, brat žene Vinke Stamenković (devojačko Ranđelović, Dobro Polje)-koji je poginuo nesrećnim slučajem.

U selo Bistrica bila su poznata dva Vojislava: „dugački“: Vojislav Dojčinović-koji bio prodavač u prodavnici „Vlasina“ krajem 20 veka i „mali Voja“: Voja Ranđelović-Stamenković.

U zapisima je otalo upamćeno i kada se Turcima se suprostavljalo da se ukine namet na „svadbarinu“.

O tome je 1888. godine u kafani udovice Sovke Milčić, u selu Gornja Bistrica, urađena slika na zidu, danas poznata kao „Marko Kraljević ukida svadbarinu.

Dobro Polje, a naročito Vus, Kozilo i Bistrica su do pred iseljavanja stanovništva s kraja 20. veka; bili ekonomski vezani za Vlasotince (a upravo su ta sela bila „poslanička bogaza) ostala su odsečena od Vlasotinca, varošice preko koje su se i snabdevali.

Iz tih razloga je i bila migracija stanovništva iz ovih sela prema Vlasotincu, Beogradu i drugim gradovima unutrašnjosti Srbije.

Nekada se u selo živelo punim životom. Čuvala stoka, obrađivale njive, kisila planinska trava TIPAC. Čuvali konji i sa njima se trgovalo i jahalo po planinskim livadama.

Radovalo se svakom verskom prazniku i igrankama na veseljima i verskim praznicima.

U selo je postojala i škola koje je sa odlaskom stanovništva krajem 20 veka se ugasila. Poslednji đak je bio jedan od Milčića, koji je završio OŠ u selo Kozilo.

Selo je administrativno gravitiralo prema MK sela Dobo Polje i opštini Crna Trava.

Dugo vreme je ovaj kraj odolevao migraciji stanovništva. Postojala je sve do pred kraj 20. veka osnovna škola, ali sa iseljavanjem stanovništva, u selo je nestala svaka radost mladosti.

Nema više šarenila narodnih nošnji mladih devojaka, žena pečalbara na vašarima Čobanca, Pavlove Gramade i nema više onih radosti dece kada se čekale šarene bombone očeva pečalbara prilikom dolaska iz pečalbe.

Sva ta deca pečalbara su marljivo učila i mnogi od njih su postali preduzimači-građevinari, koji su nastavili zanat dunđera-zidara svojih predaka. Drugi su završavali najviše škole i sa veoma visokim nivom svoga znanja pustili svoje korene u n aijeminentije intelekktualno-saznajnih institucija držve Srbije.

Mnogi na početku 21. veka nisu među živima, ali njihovi potomci će slediti njihov pšut i neće se zaboraviti svcoji koreni tamo negde na Dobropoljskim livadama i Čobancu ono šarenilo planinskih lekovoitih trava, hkadna voda sa planinskih izvora i opojnost mirisa planinske bukve u proleću kada su majstori pečalbari sa svojom tugom za najmilijima odlazili tamo daleko u beli svet

Dobropoljci, Kozilčani, Bistričani i iz drugih zaseoka ovog tada opštinskog mesta, bili su poznati crnotravski zidari koji su ozidali mnoga građevinska zdanja širom bivše stare Jugoslavije i Srbije.

Mnogo njih bistričana je polse drugog svetskog rata završilo mnoge škole. Mnogi su postali oficiri, policajci, doktori, inžinjeri i dobro majstori građevinari-neimari širom bivše Jugoslavije.

Danas je nažalost selo postalo pusto, a pre neku godinu jedva je spašen poslednji stanovnik, a jedan od Nikolića je poslednji ostao da živi u selo Bistrica.

Veliki broj njih iz Beograda i Vojvodine dolazi tokom letana za vašare čobanac a neki imaju i vikedince i tokom leta borave sa porodicama na „vazdušnoj banji“-koja leči dušu i vraća radosti života nekadašnjeg srećnog života u planini.

Svi mi koji smo osetili duh Čobanca 2. avgust Svetiliju vašar-fotografisali se u detinjstvo, onda kada smo se zaljubljivali kao pečalbari i onda kada su došle godine starosti; nismo zaboravili onaj miris planinske trave, kobasica, zelenih krušaka i zvuk trube u kolu.

Sećamo se kada su šarenila u narodnim nošnjama preko Bistrice odlazilo iz okolnih vlasotinačkih i grdeličkih sela, da se taj dan Svetilija-vašar dočeka u radosti i veselju.

Pečalbari su dolazili za taj dan-bilo ciglari ili zidari da su bilo gde u pečalbu. Deca su toga dana se nadala da im se kupi pištaljka, pištoljče, šarene bonbone ili novi opanci za vašar.

Mlade devojke i momci su u kolu uz zvuke trube i harminike se nadigravali i tako se onako zaljubljeni često „gubili“ u mirisnoj planinskoj travi ili bukovoj šumi.

Deca su često uživala da se svako selo ispred određenu buku okupi i se ruča po starom obvčarskom običaju. To je bio nekada dan ovčara, govedara i pečaslbara.

Neka se ne zaboravi ovo selo Bistrica i svako ko ma gde živeo u nekom gradu ili selu širom Srbije. Neka se podsete na svoje korene gde se hajdukovalo i vodila borba za oslobođenje od turaka-hajdukovalo, igralo hajdučko kolo uz gajde ili gusle ili duduk.

Neka se ne zaboravi slobodarski duh bistričana koji su u oba svetska rata ostavili svoj trag borbe za slobodu.

* * *

Starine i prošlost:

Turski Aga iz Leskovca hteo je da postane gospodar imanja od sela Ostrozub do sela Dobro Polje i Gare.

Stanovnici sela: Ostrozub, Bistrica, Krstićeve, Dobro Polje, Vus i Kozilo i mahale Sirovičine, sakupili su novac i 1840.godine otkupili imanja od turskog age, odnosno otkupili slobodu.

Svako je dobio prema je dobio prema uloženim sredstvima. Mita Pavlović kaže: “Mi smo dobili livadu Čobanac, Razdeljinicu i Krštenicu, a ostali su dobili onoliko koliko su uložili para.“

Na inicijativu Miloša Jovića težaka iz Dobrog Polja, a uz pomoć sveštenika iz Crne Trave Stojilka Cvetkovića, pokrenuta je izgradnja crkve u Dobrom Polju 1860. godine.

Deo kamena prenet je iz stare („latinske“) crkve koja se nalazila na mestu Gradac, na visu iznad Gradaške doline, između sela Dobro Polje i Gornje Gare.

Crkva je osvećena 15. avgusta 1865.godine, od njegovog preosveštenstva Episkopa niškog kalinika. Dobropoljska crkva dobila je naziv Vaznesenja Gospodnjeg-Spasovdan, kad je i ustanovljena i seoska litija.

Upisivanje u knjigu rođenih, venčanih i urlih u ovoj crkvi počelo je je 1879. godine.

Dobropoljsku parhiju činila su je sela: Javorje, Gornja i Donja Bistrica, Dobro Polje, Vus, Krstićevo i Kozilo.

Ukupno 293 domaćinstva sa 2.334 duše.

Crkva u selo Dobro Polje je sagrađena 1860.godine, a upisivanje u knjigu rođenih i umrlih u crkvi počelo je 1879.godine.

Tada je dobropoljska parohija činila sela:Javorje, Gornja Bistrica, Donja Bistrica, Kozilo, Vus, Dobro Polje i Krstićeve(Krstićevo)-ukupno 293 domaćinstva sa 2334 duše, a opsluživao ih je jerej Stoilko Cvetković

Na potesu PRESLAP su živeli Hajduci, a napadali turske karavane duž turskog druma koji je pollazio od Vlasotinca-Lopuške mejane-Bistrica-Čobanac; do Trna i prema Surdulici.

U Prvom svetskom ratu poginulo je na raznim bojištima 21 boraca iz Krstićeva, 42 iz Dobro Polje, 13 iz Bistrice, 11 iz Kozila i nešto više od toga iz Javorja.

Dakle, iz ovih naselja ukupno u Prvom svetskom ratu je poginulo više od 100 boraca.

Veliki udeo ovih sela ovekovečen je spomenikom koji je podignut ratnicima palim u Prvom svetskom ratu na Dobropoljskoj Čuki (podignut 1938.godine).

U drugom svetskom ratu Kozilo i Bistrica su bile najsigurnije partizanske baze. V Kobne za pokret 1942.godine u ova tri mala naselja čitave nedelje su odmarali i pripremali se za napad partizanski odredi.

Ova mesta dala su i prvoborca Stefanović Zlatana Nebojšu koji je poginuo septembra meseca 1943.godine u borbi sa četnicima kod Orašja blizu Vlasotinca.

Kozilo je dalo Zlatana a Bistrica Milčić Dragišu i druge.

Vus, Kozilo, Bistrica su bila skloništa za partizane.

* *

ISTORIJA

Spisak poginulih boraca, za vreme Drugog svetskog rata Crne Trave i okoline (Iz knjige Josif Stefanović „Žrtve fašizma 1941-1945.“)

1.) Nikolić M. Toma, od Bugara 19.3. 1944.g., Ruplje-Crnotravski odred NOP,

2.) Đorđević B. Dušan, od Šiptara 28.6. 1944.g., Gnjilane-12. brigada 22.div. NOP;

3.) Milošević N. Andreja, od Bugara 21.9. 1944.g., Dobro Polje-streljan;

4.) Veljković S. Dejan, od Bugara 21.9. 1944.g., Dobro Polje-streljan;

5.) Nikolić B. Jelica, od Bugara 21.9. 1944.g., Dobro polje-streljan;

6.) Stojičić V. Nikodije, od Bugara 25.8. 1944.g., Bistrica-streljan;

7.) Veljković D. Svetozar, od Bugara 1.3. 1944.g. Bistrica-streljan.

* * *

Zanatlije:

– Kovači: Kosta, Trenča Stamenković, Milčić Srebren, Veličković Stojimen;

– Pinteri:Nikola Nikolić;

– Potkivač:Jona Veličković,

-Mejandžije (kafedžije):-Sovka Milčić, Ika Milčić, Dragomir i Lena Milčić;

-Vodeničari(pet vodenica):StankoNikolić, Stojan Nikolić-Gornja Bistricai Pavle Mladenović, Stojičić Vukadin i Đorđević-Donja bistrica;

-Bakalničari (prodavnice-vlasnici): Trnča Stamenković između dva svetska rata.

* * *

„Majstorski“ jezik:

S obzirom da je Crna Trava poznata po zidarima pečalbarima moglo se očekivati da su i oni imali svoj tajni jezik poput zidara iz Osata ili iz Sredske i Sirinića.

Zidari Crnotravci izgleda nisu imali tako razvijen tajni majstorski jezik kao zidari iz istočne Bosne i iz okoline Prizrena ili možda još uvek postoji izraženi tabu otkrivanja jezika “neposvećenima”.

Ipak zabeleženi su ostaci dva tipa tajnih jezika.

Jedan se zasniva na izmeni oblika reči premeštanjem i umetanjem slogova (ujstormanje = majstor, ujmidanje = daj mi, ulterkamanje = malterka, itd.), dok drugi pripada tipu tajnih jezika koji imaju poseban leksički fond (Lasa binja, ete ga midža = Tišina, eto gazde).

* * *

STAVRA I DIMNJAK

U predratno vreme crnotravski zidari su bili poznati širom bivše Kraljevine Jugoslavije.

Jedan od crnotravskih zidara po imenu Stavra iz selo Dobro Polje, zidao je od blata i cigli dimnjak u okolini Smedereva; jer drugog građevinsko materijala i nije bilo.

Majstor Stavra je uvideo da je dimnjak „nakrivo“ zazidan; da će padne. Majstor Stavra nekako se brzo snađe.

Priđe do dimnjak, pa ga ramenom pridržavao da ne padne, pa „ljutito“ pozva gazdu: „Abre gazdo, oće li ti da plaćaš ili nećeš ili ću dimnjak da rušim!“.

Gazada onako razborito ga molimo rečima“: majstore prvo siđi, pa će se dogovorimo, da se naplatimo“.

Majstor Stavra je ramenom pridržavao dimnjak da ne padne, pa kada mu je natežalo- uvideo da će dimnjak da padne; onako „ljutito“ obrusi gazdi: „E pa gazdo čim neće da plaćaš ja ću da ćušnem dimnjak“.

Naravno da je dimnjak već počeo da pada i samo se majstor Stavra povukao, kako bi dimnjak pao.

Tako crnotravski majstor zidar Stavra na dovitljiv način spasao ugled svom zidarskom zanatu crnotravac

(Izvor: PEČALNIK (Zavičajne priče, legende,predanja, izreke, zagonetke, kletve, zdravice.. –G.Povlasinje), 2019., Autor: Miroslav b Mladenović mirac Vlasotince)

* * *

LEGENDA O ČOBANCU

U staro vreme čobani iz Dobro Polje i Bistrice, sakupljali su se na mestu zvano Visoke Širine na praznik Sveti Iliju.

Svaki čobanin poneo bi nešto za jelo od kuće, pa bi zajednički ručali. Uz ručak bi prepričavali čiji je vo bio najbolji u bodenju.

Posle ručka, pastir koji zna da svira u duduče, svirao bi, ostali bi igrali.

Nikako nisu smeli da se svađaju na taj dan, ma koliko nekome da nije po volji nešto.

Verovalo se da će, ako se posvađaju doći do nesreće.

Milten iz Bistrice bio je miran i veoma privlačan. Ni sa kim se nije svađao, svi su znali kakav je i poštovali ga zbog te njegove osobine. Milten je bio veoma siromašan, njegovi nigde ništa nisu imali.

Čuvao je tuđu stoku. Iako siromašan, u njega se zagledala najlepša devojka-Nevena iz Doborog Polja. Nevena je bila iz veoma bogate familije.

Koliko su uzdisali za njom momci, toliko je Milten izbegavao. Jednom kad je Milten sedeo sam, iznenada Nevena priđe, sede pored njega i upita ga:“Miltene, što ti od mene begaš, ti znaš koliko te ja volim. Ne raboti sas mene više takoj.“

Milten je pogledao i rekao joj:“Neveneo i ja isto toj osećam, ali ja sam puki siroma, nemam nigde ništa.

Neću da te unesrećim, tvoji te neće dadu za mene. Neveno, nevene, moje nebo je visoko, a more duboko, a moja nesreća povisoka od nebo, a podubpka od more. Bolje je ovoj što li je u duši da pretugujemo ćutećki.“

Čuvši Miltena nevena odgovori:“e neće takoj da bude, ja neću da pretugujem, ili ću za tebe da otidem ili ću da stvorim smrt, da znaš Miltene.“

Milten je pogledao kao da se oprašta od nje, rekao joj je:“E, neveno moja, sudbinu nhiko ne promeni do sag, pa ripal more nadole, samo znam da neće sas nas da bude dobro.“

Posle ovog razgovora Milten i nevena nisu bili nikada zajedno sve do Sveti Ilije, kad su se sakupljali čobani da zajednički ručaju. Slučajno je Nevena(ili je tako htela) do Miltena.

Svi su Miltenu zavideli što ga Nevena voli, a naročito Stojanča iz najbogate familije iz Dobro Polje. Stojanča jre bio lep, ali sebičan i sve mu je bilo „malko“.

On je bezboroj puta molio Nevenu da se uda za njega. Nije ga volela, čak mu je otvoreno rekla da voli Miltena i da će se samo za njega udati ili za nikoga drugoga.

Ručak još ne beše počeo, kad Stojanča pođe da napadne Miltena. Nije mogao da prtrpi poraz, videvši Nevenu pored Miltena-srećnu i veselu.

Milten se nije pomerio s mesta. Nevena je pošla prema Stojanči-rekavši mu:“Ne Stojančo, prokletniče, znaš da danas nesme svađa da bude“. Nesreća samo što nije počela. Iznenada, nekakvi turci se pojaviše s rupske strane.

Išli su prema čobanima. Videvši ih, čobani ostaviše sve i razbežaše se, samo Milten ostade da sedi kao da se ništa nedogađa.

Nevena je pritrčala i počela da ga moli da beži. Milten joj mirno rekao:“E, moja Neveno moj nevene u moju dušu, rekal sam ti da se od sudbinu ne može da pobegne.

Turci nema da pođu do mene, nebo će da se otvori, i sve ima da proguta i sve vas samo ću ja da ostanem da tugujem za tebe neveno, moj Nevenu.“

Skoro Milten doreče, poče oluja, koja uništi sve. „Ruke“ je lomila kao slamke a Milten je sedeo mirno , kao da se ništa nedogađa.

Kad se oluja smirila nigde nikog nije bilo. Činilo se da je nebo progutalo i čobane i stoku i one turke-ostao je samo Milten i lom.

Posle ove nesreće, narod je mesto Visoke Širine prekrstio u Čobanac.

Na Sveti Iliju, stanovnici Dobrog Polja i Bistrice, počeli su zajednički da ručavaju na mestu gde su stradali čobani, „za njihove duše“.

Vremenom se to okupljanje pretvorilo u „Sobor“. Mesto gde je oluja odnela polomljeno drveće-krstili su polom, a gde su našli Nevenu, prozvali su Nevin valog, mesto gde su našli Stojanču, nazvali su Stojančino stranje.

Izvor pored Bistričkog puta kod koga je Milten sedeo i tužio za svojom Nevenim, nazvali su Miltenov izvor.

Vreme je učinilo svoje, na sve se zaboravilo, samo su imena mesta ostala. I ona se zaboravljaju, ništa nije večno.

(Izvor: Branko Dimić, Crna Trava- list „Vlasina, 2002.g. Vlasotince)

* * *

Poreklo prezimena i krsna slava po rodova (mahalama):

G o r nj a   B i s t r i c a:

– Zaseok D r u m:- Gornjomalci, Samardžijci, Kokarci:

Rodovi Gornjomalci:

Velikovići (sv.Jovan),

Milčić (sv.Jovan),

Grozdanović (sv. Jovan);

Rodonačelnik roda Veličković je Veličko, koji je sa ženom Đenom imao 9-10 dece.

*

Rodovi Samardžici (“podelbine”):

Stamenković ( sv. Nikola),

Jovanović (sv. Nikola),

Dojčinović (sv. Nikola),

Miladinović (sv. Nikola);

Stamenković i Jovanović su prezimena rođene braće od roda Trenče Stamenković (Samardžijci-potomci deda Koste )..

*

Rodovi Kokarci:

Stefanović (sv.Jovan),

Stojičić (sv. Jovan),

Nikolić (sv. Jovan);

*

D o nj a   B i s t r i c a

Rodovi Macinci:

– Stojičić (drugi rod-sv. Nikola),

Mladenović (sv. Nikola),

Đorđević (sv. Nikola),

Milić (sv. Nikola);

*

Braća Stojičić-Nikolić (prizećeni, kr. slava Sv. Nikola-uzeta od žena u s. Bistrica:

– Rod Stamenka Nikolića (iz Bazov Dol-Dobro Polje, prizetio se u G. Bistricu za Smiljanu Stefanović i na zemlju” uzeo ženinu krsnu slavu sv. Jovan;

Nikola Stojičić iz D. Bistrice za drugu sestru Ulijanu Stefanović (G.Bistrica) se “prizetio” i uzeo ženinu krsnu slavu Sv. Jovan;

Ćira Stefanović se prizertio za treću sestru Ikoniju Stefanović(G.Bistrica) i uzeo ženinu krsnu slavu Sv. Jovan;

*

Rodovi Samardžici:

– Stamenković (sv. Nikola)-3k,

Miladinović (sv. Nikola)-1k.

* *

Iseljeni:

– Gornjo Malci:Leskovac, Kragujevac, Pančevo, Beograd;

– Kokarci: Vlasotince, Beoghrad, Pančevo;

– Nikolić: Leskovac;

– Macinci: Beograd;

– Milić: Vlasotince, Beograd.;

-Samardžici (Jovanović, Stamenkoić): s. Kolare (Smederevo), Beograd.

Zapis: 2014.g. Vlasotince

Kazivači: Bogoljub Vukadinović(s.Kozilo) i Mica Vukadinović(devojačko Stamenković, iz selo Bistrica)-žive u Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

* * *

Topinimi (nazivi mesta):

– Drum, Samardžici,Gornja mala, Donja mala, Macinci,Kokarci, Čobanac, Ostrozub, Preslap, Polje, Čuka, Mlađina livada,Crkvena livada, Macinske livade, Ikina garina, Ognjanova garina, Studenac, Samar, Garinče, Ajdučka čuka, Vitlište, Nikoline garine, Jazovske duvke, Krst, Stankeve Aljke, Kovačica(Kovačnica), Donji dom, Vodeničište, Klasubaljka, Vodenički rid, Cigansko groblje, Mladžina dolina, Pogarnica, Reka, Donja Bistrica, Gornja Bistrica,Jovina Padina, Golemo Stranje, Anđelkova dolina, Gluva padina,…,

* * *

NAPOMENA:

Ovde je izostavnjen RODOSLOV porekla prezimena, kao i dopuna višeetapnog raseljavanja stanovništa; dok se ne istraži poreklo rodova sa prezimenima iz vlasotinačko-crnotravsko-vlasinskoga kraja.

* * *

IZVORI:

[1] Radomir Kostadinović: Crna Trava i Crnotravci, Leskovac, 1968.

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Crna_Trava

Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 03:26, 4. avgust 2006. (CEST)

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Bistrica_(Crna_Trava)

[4] Časlav Dinčić:- IZ PROŠLOSTI CRNE TRAVE-Prilozi za istoriju crnotravskog kraja-, 2007.g., Crna Trava, strana 54

[5] Simon Simović-Monka:-PEČALBARSTVO I NEIMARSTVO crnotravskog kraja, 1983.g., Crna Trava

[6] Izvor: Branko Dimić, Crna Trava- list „Vlasina, 2002.g. Vlasotince)

[7] Miroslav B Mladenović, Mirac:- Iz rukopisa: PEČALNIK (Zavičajne priče, legende, predanja, izreke, zagoneteke, kletve-G.Povlasinje, 2009.g.)

[8] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa -“Crna Trava i okolna sela ” ; 1970-2013.g, Vlasotince

[9] Kazivači: Bogoljub Vukadinović(s.Kozilo) i Mica Vukadinović(devojačko Stamenković, iz selo Bistrica)-žive u Vlasotince

* * *

Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

3. mart 2014. godine Vlasotince, Republika Srbija

 

 


Komentari (7)

  • Miroslav B Mladenović Mirac

    DOPUNA :- za selo Bistrica (Crna Trava):
    – Rodovi Samardžici(“podelbine”):
    – Stamenkovć ( sv. Nikola),

    – Jovanović (sv. Nikola),

    – Dojčinović (sv. Nikola),

    – Miladinović (sv. Nikola);

    Stamenković i Jovanović su prezimena rođene braće od roda Trenče Stamenković (Samardžijci-potomci deda Koste )..

    Poznat rodoslov:Kosta-Stamenko-Jovan.Mihajlo(poginuo u turskom ratu) i Trenča Stamenković)-Vojislav Stamenković -Jovan Jovanović (1948)

    Naseljeni su u selo Bistrica (Crna Trava) preko Prokuplja iz Crne Gore.

    Zapis: januar 2015.g. , Kazivač;Jovan Jovanović (1948) iz roda SAMARDŽICI(otac Vojislav Stamenković “usvojen” iz roda Ranđelovići(krs.sl. Sv. Ranđel-selo Dobro Polje) u rodu Trenče Stamenković, koji nije ima dece-dobio prezime Jovanović po pradedi Jovnau po “usvojenosti”). Živi sa porodicom u selo Kolare (Smederevo).

    Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca

    Postavljeno na portal POREKLO(Poreklo prezimena sela Dobro Polje(Crna Trava): 1 februar 2015.g. Vlasotince, jug Srbije

    Odgovori
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Đorđeviću,
      Još teže mi je palo kada sam se setio i proverom utvrdio da smo iz bliskog roda, a da sam u mladosti bio prijatelj sa tvojim ocem. Neka teška vremena naišla urušavanja sistema vrednosti života i poštovanja prema starijima i rodbinskim vezama. Ne znam kuda ide taj sistem u društvu srozavanja morala svih oblika na najniže grane. To me takođe boli jer sam čitav svoj radni i životni vek bio posvetio etici i čoveku.

      Odgovori
  • Miroslav B Mladenović Mirac

    Napomena: Kada sam se „uključio“ na sajt portala POREKLO(Prezimena sela Bistrica(CrnaTrava)-kao autor svih članaka o selima crnotravsko-vlasotinačkoga kraja ovde na portalu POREKLO; odmah sam IMAO svoju internet adresu. Poslužio se njome i poslao DOPUNU o POREKLU naseljavanja roda SAMARDŽIJCI-odmah sam ISKLJUČEN. Pre sam mogao da pogledam barem svoj TEKST(poruku), koju je kasnije ODOBRAVAO ADMINISTRATOR a nekada sam odmah bio PRIKLJUČEN sa svojim TEKSTOM.
    dakle, neko se ovde služi mojim intelektualnim identitetom i internet adresom. Ništa čudno, posle INTELEKTUALNIH KRAĐA, krađa ličnog i intelektualnog identiteta sa foruma, portala i čak časopisa-to TRAJE u jednom neuređenom društvenom sistemu bez vrednosnih normi jedne normalno-moralno uređene zajednice u mojoj jedinoj domovini Srbiji.
    Naravno, ne pada mi na kraj pameti da ovde8i bilo gde u sistemu) uređujem pravila života) dok se ne stvori jedna ČVRSTA TEMELJNA DRŽAVA na vladavibi:prava, pravde, morala i znanja.
    Nažalost to vreme se ne zna kada će doći.
    Autor: Miroslav B mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasptonca
    1.februar 2015.g. Vlasotince, republika Srbija

    Odgovori
  • MiroslavN. Djordjevic

    Rodjen sam i odrastao u Bistrici, objavljeni podaci se ne poklapaju i nisu verodostojni,iz razloga sto postoji jedna Bistrica koju zovete Donja Bistrica a Gornja Bistrica je po vojnim topografskim kartama poznata pod nazivom Dobropoljska mahala.Takodje nisu ni tacni podaci o nadmorskoj visini za Gornju bistricu ona iznosi 1317 metara a za Donju Bistricu 1188 metara.Nadam se da cete izvrsiiti azuriranje, a ja Vam stojim na raspolaganju u svakom trenutku sa datim dokumentima.JOS CU DA ANALIZIRAM TEKST,ALI IMA DOSTA PROIZVOLJNO DATIH PODATAKA, O KOJIMA CEMO KASNIJE AKO SE SLAZETE.

    Odgovori
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Đorđeviću,
      promašio si temu. Cilj pisanja je ovde TRAG POREKLA RODOVA i PREZIMENA; mesta naseljavanja, nikako TAKMIČENJE U NEKOM KVIZU SLAGALICA na televiziji.

      Sramota da si kažeš rođen u selo Bistrica, a da ništa ne napisa ni koje si godine rođeni ni ko ti je otac, ni deda, ni paradeda, koja ti je ksrna slava i odakle ti je POTEKLO-POREKLO rodonačelnika odnosno roda koji se zaselio u BISTRICU.
      Bistrica je topografski kao mahala sela sela Dobro Polje i zadnja je zaseljena u selo.
      Pošto sam rođen 1948.godine i još pre polaska u školu sam odlazio na vašar ČOBANAC (Bistrica) i još kao dete narodski saznao za DONJU i GORNJU BISTRICU.
      Onaj ko „sasttavlja“ topografske karte ide od sela do sela i po KOMISIJAMA (pamtim kao dete) su vršili premer, određivali nadmorske visine(pamtim za takva dva TOPOGRAFSKA MERENJA još kao dete).
      Danas imamo SATELITSKA merenja na internetu i može svako da pročita NADMORSKE visine, a ti to uradi da „iskažeš svoju pamet“-ali zaboravi TVOJ RODOSLOV(ako si uopšte taj po imenom i prezimenom ili samo iskoristi njegovo ime i prezime za omalovažavanje sela i onoga što se ostavlja kao trag nestajanja našega sela i stanovništva iz svih sela našeg rodnog kraja.
      To što si napisao samo je za podsmeh svima koji poznaju svoje rodno selo.
      Od ĐORĐEVIĆA napiše svoj RODOSLOV da kada pišem knjigu to uradim da se ostavi trag našega postojanja. Moji najbliži su i ove godine bili u Bistrici, pa me supruga podseti da se više i ne poznaje gde su bile njive i livade, sem puta; sve je podivljalo i uraslo u šumarak i šiblje.
      Jedva su našli onaj izvor da se napiju vode.
      Kažu mi da se Gornja Bistrica kao selo održava u pogledu kuća, a za Donju se nisam raspitivao jer se ne vidi od Bukove Glave, ali verujem da je sve u korovu.
      Svako ko voli planinu i u njoj odrastao, teško mu pada ovakav životni kraj otuđenja od prirode svih ljudi u selima juga Srbije, što će biti veliki problem za opstanak ljudi, jer će sigurno brzo izbeglice da zasele ove napuštene krajeve.
      Ja sam penzioner, ali mladalaćke uspomene i sećanja na detinjstvo i mladost odlaska na ČOBANAC, bistrica je meni ostalo kao drago selo, pa sam eto i poželeo da se mnogo više njih uključi u pružanju pomoći pisanja same istorije i porekla naseljavanja; nego li prostačkog bahatog omalovažavanja i vređanja ličnosti po svaku cenu.
      Neko ko je učio đake i iz Bistrice, to mu teško pada da su danas nekadašnji pečalbari i njihova deca postali tako besoćajni-pohlepni i zli kao ZVERI!. To me boli kao čoveka rodom iz susednog sela.
      Miroslav B Mladenović Mirac, lokalni etnolog i etnograf i istoričar
      7.april 2017.g. Vlasotince, Srbija

      Odgovori
      • Slaviša Gopić

        Ja sam po ocu iz Ostrozuba,oca Vlade dede Miltena Gopića,što se vidi po prezimenu Gopić.Majka mi je iz Donje Bistrice,devojačko Đorđević od oca Ljubomira 89 godina i majke Danice 82godine živeli, od Samardžinci. Svoje detinjstvo raspuste letnje zimske provodio sam u selu i duša me boli kad se setim,mada je i tada vec ostalo po koja kuša,kako je sve otišlo i opustošilo.Inače moja baba i deda su jedini ostali u selu do kraja,nikad nisu hteli da odu ni za Beograd ni u Vlasotince,a umrli 1992 tj. 1993. godine. Čuvali su stoku uvek krave do 1988,ovce do kraja života dedinog dec 1993.Ujak Milić Đorđević iako je davno otišao u Beograd, ostao je posle još dve godine sam u Donjoj Bistrici.Svake godine mi unuci smo dolazilii sad dolazimo u selo na dan,dva,dok kuća nije pala 2010te. Sada idemo do groblja 2gog avgusta,i jedva dođemo do njega.Čak je jedina čistina na tom prostoru,od silnih livada i kladenaca, sad nema 10 kvadrata toga a da nisu obrasla svim i svačim,poput džungle deluje sve.Sve kuće su pale,sve je prekrila šuma,rastinje i faktički da nije puta koji su bagerom ka groblju ostavili šumari niko ne bi verovao da je tu nekad bila Donja Bistrica.Inače svi iz Gornje Bistrice poreklom su iz Donje Bistrice i kasnije su otišli na drum tj. na Gornju Bistricu. Gornja Bistrica je pak obnovljena i je asfalt stigao do nje.Nadam se i da će nekad bager probiti put i očistiti rastinje na mestu gde je bilo 20tak kuća Donje Bistrica i da će buduća pokoljenja mada sumnjam napraviti i ostaviti neki trag bar običnu malu brvnaru i neko obeležje.

        Odgovori
  • Miroslav B. Mladebović Mirac

    Miroslav B. Mladenović-Mirac UČA
    PEČALNIK
    /Narodne umotvorine iz vlasotinačkog kraja-Povlasinje/

    (Zavičajne priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice, zagonetke i brojalice)
    OTRGNUTO OD ZABORAVA
    2015.godine Vlasotince

    CIP – Katalogizacija u publikaciji –
    Narodna biblioteka Srbije, Beograd

    821.163.41:398

    PEČALNIK : narodne umotvorine iz vlasotinačkog kraja – Povlasinje :
    (zavičajne priče, legende, predanja, izreke, kletve, zagonetke i brojalice)
    : otrgnuto od zaborava / [sakupio i priredio] Miroslav B. Mladenović-Mirac
    Uča. – Vlasotince : M. B. Mladenović, 2015. – 324 str. ; 24 cm

    Tiraž 150. – Kazivači: str. 282-283. – Zapisivači: str. 284. – Rečnik
    arhaizama i lokalizama: str. 285-310. – Str. 311-312: Kako sam sakupljao
    umotvorine / Miroslav B. Mladenović-Mirac

    ISBN 978-86-918837-2-0
    1. Mladenović, Miroslav, 1948- [priređivač, sakupljač] [autor dodatnog
    teksta]

    COBISS.SR-ID 218160140

    http://www.amazon.com/gp/product/8691883723?keywords=pecalnik&qid=1445871853&ref_=sr_1_1&sr=8-1

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top