Poreklo prezimena, selo Dobro Polje (Crna Trava)

Poreklo stanovništva sela Dobro Polje, opština Crna Trava. Istraživanje „Crna Trava i okolna sela“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

Nastanak sela:

Selo Dobro Polje je naselje u Srbiji u opštini Crna Trava u Jablaničkom okrugu.

Prema popisu iz 2002. bilo je 16 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 45 stanovnika).

Živelo je 16 stanovnika sa prosečnom starošću stanovništva od 63,2 godina (53,2 kod muškaraca i 70,9 kod žena). U naselju imalo je 11 domaćinstva sa čisto naseljeno Srbima.

Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata (1945.g.) je izgledala ovako: 1948.g.(421 stanovnika), 1953.g.(370), 1961.(358), 1971. (200), 1981.(104), 1991.(45) i 2002.g.(18 stanovnika).

Nadmorska visina u selo Dobro Polje iznosi 837 metara.

Prostrano crnotravsko selo Dobro Polje (1964.g.) nalazi se pod dobropoljskom Čukom (visoravan oko 1417m). Mahale ovog sela načičkane su prema dubodolini reke Vlasine i reke Bistrice (na oko 1188m).

Naime na severozapadnoj strani Dobropoljske čuke u slivu reke Bistrice (rečice koja se kod dejana uliva u Vlasinu) nalaze se dobropoljska selašca Bistrica i Kozilo, a na istočnim strmim padinama ove dobropoljske visoravni, idući prema koritu reke Vlasine su Crkvena Mahala, Bazov dol, Ivje i Krstićevska Mahala.

Bistrica (1964.g.) ima 47 domaćinstva, a 278 stanovnia, Kozilo 39 kuća i 220 szanovnika, Crkvene Mahale 71 kuća i 370 stanovnika, Krstićevo 49 kuća i 274 stanovnika.

Selo Dobro  Polje (1964.g.) je i sa naseljem koje je skorijeg postanka a koje se zove V u s (11 kuća i 84 stanovnika).

Selo Dobro polje (1964.g) ima 217 domaćinstva i 1226 stanovnika.

Dobro polje je izdeljeno u sitnija naselja razbijenog tipa.

Centralni deo sela Dobro Polje čine:Igrište (Kokarci), Crkvena Čuka, Selište (ispod brda zvanog Pobijeni kamen), Bobina, Stanci, Đurkovica, Zdravkovci-Radisaovi i Bazov Dol.

Potom je Krstića mahala (danas selo Krstićevo ), koja gravitira selu Brod čine:Derdžine, Velinci, Bambarci., Đokarci, Džaverovi, Šarkovac-Kovači, Drkinci, Del, Lokva, Boškovica.

Selo Kozilo (bila mahala) čine: Zlatanci, Čukurusci.

Selo Bistricu(bila mahala) čine: Samardžijci, Milčinci, Drumci-Kokarci.

Zanimljivo je da je i selo Javorje bilo mahala sela Dobro polje, dok je Kozilo bila mahala sela Javorje (pripadalo Dobrom Polju u opštini Crna Trava-danas to selo pripada sa Kozilom opštini Vlasotince na kraju 20. veka.podvukao M.M).

Tada naselje Bistrica nije bilo zaseljeno.

Predanje kaže da je ovo selo dobilo Dobro polje po dobroj visoravni (Dobropoljskoj) čuki, tojest po dobroj paši i livadama,

Prema Turskom popisu iz 1504.godine selo Crna Reka(današnje Dobro Polje, koje pripada crnotravskoj opštini), imalo je 27 domaćinstva.

Selo je imalo derbedžijski status. To je podrazumevalo zaštitu putnih pravaca od bandi krdžalija (turskih odmetnika, raznih pljačkaša…).

Naime, kada je slultan Sulejman zauzeo Beograd (1521), tada je stvorio novu organizaciju odbrane klanaca od hajduka.

Takve klance počeo je naseljavati hrišćanskim stanovništvom sa zadatkom da obezbeđuju prolaze kroz teško prohodna mesta.

Upravo, ne zna se tačno kada su Turci osnovali derbende, ali se zna da su to činili odmah posle osvajanja tuđih zemalja. Često su Turci silom naseljavali to stanovništvo.

Derbendžije su bili isključivo hrišćani, a prvo derbeѕijsko selo je bilo Ćavato u Makedoniji.

Dužnost je bila teška, pa su stanovnici tih naselja bežali, rasaeljavali i sami se odmetali u hajduke.

Da su teško živela derbedžijska naselja, kazuju i stihovi jedne narodne makedonske pesme koja potiče iz Poreča (zapadna Makedonija-sela nizvodno pored reke Treske od Makedonskog Broda, podvukao M.M 2014.g.):

– Majko le, majko, rekava jači

Rekava jači, majko, zemljava se trese.

Kakva je sila što po derven ide?

– Ćerko mori, ćerko, to je turska sila.

Urska sila, ćerko, naša propastija:

Selovoto će go palat, nas će n’ iskolat…

(Iz knjige: Simon Simonović-Monka: PEČALBARSTVO i NEIMARSTVO crnotravskog kraja, 1983.g., Crna Trava, str. 29)

Turci instituciju derbenda su ukinuli krajem 18. veka.

Početkom 18. veka, ovim krajevima je harala epidemija-kuga (“čuma”).

Potom su se mnogi Crnorečani iselili, a bilo je i 16. umrlih žitelja sela.

Prema tadašnjem verovanju da bi se spasili od te nesreće, oni su 1710.godine godine ime sela Crna Reka preinačili u novo ime Dobro Polje, današnjeg imena sela.

Sam naziv sela (“Dobro Polje”) je kod Turaka, značio da je mesto bilo bogato stokom, polja rodna; pa su im Turci nametnuli visoke poreske obaveze-pa su se Dobropoljani žalili porti u Carigradu.

* * *

Naseljavanje stanovništva (1964.g.):

Mnogi su se naseljavali baveći se stočarstvom , drugi na rad u rudnicima, treći bežeći od turskog zuluma ili bežeći id „krvnine“, a bilo je i prislinog naseljavanja stanovništva hrišćansog porekla radi čuvanja klanaca od strane Turaka u derbejdžiskim selima ovoga kraja.

Derbejdžije su bile manje pozadinske jedincie koje su čuvale klanac turaka u prolazu sa karavanima od hajduka, tako što su „bubljevima-tupoanom“, najavljivali Turcima kada je bio klanac prilaz za Carigrad.

Ovde treba da se doda da su na ovim poslovima rdaili čak iz Bosne, Crne Gore, Hercegovine-kao plaćeni vojnici, koji su nekada bili i islamizirani, a onda posle oslobobađanja od Turaka se ponovo vratili u hrišćansku veru.

Neki su kao derbedžije radili kao kovači, čuvali konje na pašama u planini, radili u polje na skupljanju sena, radili u puškarnice, u samokove i bili čak i „ukorotitelji konja“-DŽAMBASI.

A bilo je i nasilnog naseljavanja, pošto je Crna Trava bila derbedžinsko naseljena. Derbedžije su bili stražari, čuvari klanaca, prolaza, koji su štitili turske karavane od napada hajduka u ovome kraju. Takva naselja osnivana su samo sa hrišćanskim stanovništvom. Početak stvaranja tih naselja je bilo u vreme sultana Sulejmana (1521.g), a derbejdžiska naselja su bila prvo u Makedoniji. Selo Cavato je u Makedoniji je najstarije derbedzinsko naselje.

Prema Turskom popisu iz 1504.godine selo Crna Reka(današnje Dobro Polje, koje pripada crnotravskoj opštini), imalo je 27 domaćinstva

U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima.

Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, “Osnove”, I, s. 183).

U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije.

Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva.

Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću.

Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo.

Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira.

U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima.

Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu.

Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, “Osnove”, I, s. 180).

Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije.

To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, “Osnove”, 1, 198).

* * *

Seoske slave: Sv. Nikola, Sv. Jovan, Sv. Ranđel, Pantale, Sv. Đorđa (“posna”) i dr.

* * *

CRNA REKA – DOBRO POLJE

Prema turskom popisu iz 1584. godine selo Crna reka imalo je 27 domaćimstva, 8 neženjenih i 1 udovicu. Godišnji prihod im je računat 3.ooo akči. Selo je imalo derbendžijski status.

To je podrazumevalo zaštitu putnih pravaca od bandi krdžalija (hajduka pljačkaša).

Početkom 18. veka našim područjem je harala epidemija kuge. Mnogi su se Crnorečani iselili da bi se spasili nesreće, a zabeležemo je da ih je 16 umrlo. Da bi zavarali nevolju 1710.godine Crna Reka menja ime u Dobro Polje.

Ako je to i ublanjžilo porast epidemije prouzrokovalo je drugi je drugi problem-Turci, smatrajući da pod tim imenom mora da bogato i plodno polje, mnogo stoke, znači da ima i dobre prihode.

Povećali su im poreske obaveze tako da su se Crnorečani žalili Porti u Carigradu protiv toga.

Jedan od oblika nameta bila je i svadbarina. Narod se bunio i silom napadajući haračlije.

O tome je 1888.godine u kafani udovice Sovke Milčić, u selu Gornja Bistrica, urađena slika na zidu, danas poznata kao „Marko Kraljević ukida svadbarinu“.

U 2 knjizi „Srbija-zenlja i stanovništvo“ Feliks Kanic prenosi svojim crtežom izgled te zidne slike. (sa Radomirom Kostadinovićem 1960. godine, prikupljajući podatke po selima o običajima iz prošlosti našeg kraja, kopirali smo tu sliku, i to je kasnije, umetničkom predstavom otslikano na zid Građevinske škole u Crnoj Travi).

Na inicijativu Miloša Jovića težaka iz Dobrog Polja, a uz pomoć sveštenika iz Crne Trave Stojilka Cvetkovića, pokrenuta je izgradnja crkve u Dobrom Polju 1860. godine.

Deo kamena prenet je iz stare („latinske“) crkve koja se nalazila na mestu Gradac, na visu iznad Gradaške doline, između sela Dobro Polje i Gornje Gare.

Crkva je osvećena 15. avgusta 1865.godine, od njegovog presveštenstva Episkopa niškog kalinika. Dobropoljska crkva dobila je naziv Vaznessenja Gospodnjeg-Spasovdan, kad je i ustanovljena i seoska litija.

Upisivanje u knjigu rođenih, venčanih i urlih u ovoj crkvi počelo je je 1879. godine i to za parohije: Dobropoljsku (činili su je sela Javorje, Gornja i Donja Bistrica, Dobro Polje, Vus, Krstićevo i Kozilo. Ukupno 293 domaćinstva sa 2.334 duše.

Osluživao ju je jerej Stojilko Cvetković) i Garska (Gornje i Donje Gare, Tegošnica, Jakovljevo i Krivi Del. Ukupno 174. domaćinstva sa 1.468 duša. Opsluživao ju je jerej Ćirilo Popović).

U crkvi Vaznessenja gospodnjeg postavljen je drveni pod 1931. godine, a 1935. godine urađen je ikonostas.

Paroh je bio Stevan Zemcov, Rus belogardejac, na čiju je inicijativu podignuta zvonara 1938. godine i osvećena 21. septembra.

List „Vlasina“ broj 117-118,

20 oktobar 2002. godine Vlasotince

Ivan Ljubenović

* * *

Selo nekad i sad:

Ogromne šume koje preko Ostrozuba i Kačera idu čak do Čemernika i Grdelice i Predejana nekada su su predstavljale ogroman potencijal prirodno bogatstvo ne samo Dobrog Polja no i crnotravske komune.

Dobropljska čuka, Ostrozub, Del, Pavlova Gramada i Čemernik sa dužinom preko 25 kilometara, sa lepim kosama, vencima i proplancima mogu poslužiti za letnja uživanja i zimske sportove.

No, slabi putni orilazi i neodgovornost državnih institucija i nezainteresovanost za ovaj kraj još iz starih vremena Jugoslavije odnosno Srbije ništa nije učiinjeno da ovaj kraj postane turističko-planinarska destinacjija.

Tako je bilo u 20. veku a tako i na početku 21. veka, kada se stanovništvo iselilo iz ovoga kraja. Čak još ni sada nema adekvatnog asfaltnog puta do prirodnih lepota ovoga kraja.

Treba li naglasiti da je do 80. godina veoma bilo pun o sveta sa svih strana na vašarima: na Čobancu(2 i 3 avgusta) na Simenkovim Mehanama (4 jula(*), na Pavlovoj Gramadi (7 jula); kada je dolazilo na desetina hiljada ljudi iz okolnih sela i grdaova čitave Srbije.

Lepote ovih mesta mogu biti otkrivene kada budu izgrađeni adekvatni asfaltni putevi sa svih strana:Od Predejana, Grdelice, Vlasotinca, Crne Trave i okolnim selima vlsotinačke i leeskovačke opštine.

Dosadašnji putevi (ili bolje reći bogaze) koje su povezivale selo Dobro Polje sa Vlasotincem odvajkada su se zvali „poslanički putevi“.

Ovo stoga što su svi poslanički kandidati baš na tom putu koji je od Crne Trave preko Broda i Dobrog Polja ipšao za Vlasotince još od pre Prvog svetskog rata startovali dobijanjem glasova na osnovu obećanja da će izgraditi poslaničke mandate.

Još od 1878.godine do oslobođenja zemlje poslanici su na taj put dobijali mandate, a izgradnja puta ostalo je jalovo obećanje.

Još odmah iza oslobođenja od Turaka put je bio prosečen kao kolska staza, ali se ni danas na početku 21. veka(proširivanjem ne može računati za su+igurnu komunikacionu putnu mrežu za turiste koji bi želeli da obiđu planinske lepote ovoga kraja).

Dobrovoljnim radom vredni Dobropoljčani i Brođani su posle Drugog svetskog rata izgradili nešto bolji put ali samo od Crne Trave preko Broda so Dobrog Polja.

Dobro Polje, a naročito Vus, Kozilo i Bistrica su do pred iseljavanja stanovništva s kraja 20. veka; bili ekonomski vezani za Vlasotince (a upravo su ta sela bila „poslanička bogaza) ostala su odsečena od Vlasotinca, varošice preko koje su s ei snabdevali.

Iz tih razloga je i bila migracija stanovništva iz ovih sela prema Vlasotincu, Beogradu i drugim gradovima unutrašnjosti Srbije.

S obzirom na to da su Dobropoljčani više bili od vajkada upućeni na Vlasotince to se preko njih i odvijala slobodna planinska trgovina.

Trgovina se bavila skoro isključivo razmenom proizvoda. Tako su Dobropoljčani davala Vlasotinčanina krompir i stočne proizvode a dobijali iz Vlasotinca robu.

Nekada u centru -Igrište, sela Dobro Polje je sve bilo živo.

Tu je bila: mejana, prodavnica, Dom, škola, MK i Crkva.

Dobro Polje se skoro pred kraj 20. veka potpuno iselilio. A početkom 21. veka skoro da je ostalo naselje pusto. Ostal su samo starčka domaćinstva. Ali patrijahalnost običaja nekada na sopstvenom ognjištu nisu zaboravljeni. Oni s ečuvaju ali u jednom drugom obliku tamo gde su se odselili i zansobvali svoja nova domaćinstva

Za planinski krompir bi skoro redovno iz Vlasotinca donosili grožđe u razmeni robe (3 kilograma krompir za 1 kilogram grožđa) i od njega pravili vino koga su kasnije u planinskim selima Vlasine prerpodavali. Trgovina se odvijala kiridžijanjem putem prenosa robe na brdskim konjićima.

Dok su ovu razmenu robe vršile žene, muškarci su se bavili pečalbarstvom (građevinarstvom).

Dobropoljci, Kozilčani, Bistričani i iz drugih zaseoka ovog tada opštinskog mesta, bili su poznati crnotravski zidari koji su ozidali mnoga građevibnska zdanja širom bivše stare Jugoslavije i Srbije.

Dugo vreme je ovaj kraj odolevao migraciji staniovništva. Postojala je sve do pred kraj 20. veka osnovna škola, ali sa iseljavanjem stanovništva, u selo je nestala svaka radost mladosti.

Nema više šarenila narodnih nošnji mladih devojaka, žena pečalbara na vašarima Čobanca, Pavlove Gramade i nema više onih radosti dece kada se čekale šarene bonbone očeva pečalbara prilikom dolaska iz pečalbe.

Sva ta deca pečalbara su marljivo učila i mnogi od njih supostali preduzimljivi preduzimači-građevinari, koji su nastavili zanat dunđera-zidara svojih predaka. Drugi su završavali najviše škole i sa veoma visokim nivom svoga znanja pustili svoje korene u n aijeminentije intelekktualno-saznajnih institucija držve Srbije.

Mnogi na početku 21. veka nisu među živima, ali njihovi potomci će slediti njihov pšut i neće se zaboraviti svcoji koreni tamo negde na Dobropoljskim livadama i Čobancu ono šarenilo planinskih lekovoitih trava, hkadna voda sa planinskih izvora i opojnost mirisa planinske bukve u proleću kada su majstori pečalbari sa svojom tugom za najmilijima odlazili tamo daleko u beli svet.

Dobro Polje se skoro pred kraj 20. veka potpuno iselilio. A početkom 21. veka skoro da je ostalo naselje pusto.

Ostala su samo starčka domaćinstva. Ali patrijahalnost običaja nekada na sopstvenom ognjištu nisu zaboravljeni. Oni s ečuvaju ali u jednom drugom obliku tamo gde su se odselili i zansobvali svoja nova domaćinstva.

Koreni se nikada nesmeju zaboraviti. Pečalbarska duša luta i dalje negde među planinskim vihorima planinskih orlova koji nadgleđuju nepokošene livade i neobrađene njive i uništene bukove šume.

Ko zna, možda će biti nekada ponovni povratak ka planini, kao nekada u prošlim vekovima. Vreme je promenljiva kategorija u životu običnih malih ljudi ovoga kraja.

* * *

Starine i prošlost (1964.g.):

Selo je imalo derbedžijski status. To je podrazumevalo zaštitu putnih pravaca od bandi krdžalija (turskih odmetnika, raznih pljačkaša…).

Početkom 18. veka, ovim krajevima je harala epidemija-kuga (“čuma”).

Potom su se mnogi Crnorečani iselili, a bilo je i 16. umrlih žitelja sela.

Prema tadašnjem verovanju da bi se spasili od te nesreće, oni su 1710.godine godine ime sela Crna Reka preinačili u novo ime Dobro Polje, današnjeg imena sela.

Sam naziv sela(“Dobro Polje”) je kod Turaka, značio da je mesto bilo bogato stokom, polja rodna; pa su im Turci nametnuli visoke poreske obaveze-pa su se Dobropoljani žalili porti u Carigradu.

Mali brežuljak na visoravni Dobropoljska čuka, između crnotravskih sela Dobrog Polja i Vusa, zove se od davnina Čumino brdo.

Na tom brdu i dan danas na udaljenosti jednog do dva metra stoje grobovi. Na svakom grobu postoji kamen bez obeležja.

Jedan od nameta bila je tada i svadbarina. Narod se tada bunio i napadao silom haračlije.

O tome je 1888.godine u selo Gornja Bistrica-kuće(kafane) Sovke Milčić, urađena i slika na zidu “Marko Kraljević ukida svadbarinu”.

Crkva u selo Dobro Polje je sagrađena 1860.godine, a upisivanje u knjigu rođenih i umrlih u crkvi počelo je 1879.godine.

Tada je dobropoljska parohija činila sela:Javorje, Gornja Bistrica, Donja Bistrica, Kozilo, Vus, Dobro Polje i Krstićeve(Krstićevo)-ukupno 293 domaćinstva sa 2334 duše, a opsluživao ih je jerej Stoilko Cvetković.

Garsku parohiju su činila sela: Donje Gare, Gornje Gare, Tegošnica, Jakovljevo i Krivi Del; sa ukupno 174 domaćinstva sa 1468 duša, a opsluživao ih je jerej Ćirilo Popović

Dopropoljska naselja su uzela vidno učešće u svim ratovanjima.

U Prvom svetskom ratu poginulo je na raznim bojištima 21 boraca iz Krstićeva, 42 iz Dobro Polje, 13 iz Bistrice, 11 iz Kozila i nešto više od toga iz Javorja.

Dakle, iz ovih naselja ukupno u Prvom svetskom ratu je poginulo više od 100 boraca.

Veliki udeo ovih sela ovekovečen je spomenikom koji je podignut ratnicima palim u Prvom svetskom ratu na Dobropoljskoj Čuki (podignut 1938.godine).

U drugom svetskom ratu Kozilo i Bistrica su bile najsigurnije partizanske baze. Vus, Kozilo,, Bistrica su bila partizanska skloništa za partizane.

Kobne za pokret 1942.godine u ova tri mala naselja čitave nedelje su odmarali i pripremali se za napad partizanski odredi.

Ova mesta dala su i prvoborca Stefanović Zlatana Nebojšu koji je poginuo septembra meseca 1943.godine u borbi sa četnicima kod Orašja blizu Vlasotinca.

Kozilo je dalo Zlatana a Bistrica Milčić Dragišu i druge.

Ovaj kraj je oblo bogat šumom, naročito gorostasna šuma u Zeleničje (u čijem srcu raste biljka Zelenika (Zeleničje)- jedini ovozemaljski živi predstavnik biljaka iz ledenog doba.

U toj šumi su ponikli i logorovali Crnotravski odred, Drugi južnomoravski odred i mnogi drugi odredi i brigade.

Oktobra 1943.godine Dobro Polje je imalo i svoju Komandu mesta kao stalnu vojno-pozadinsku organizaciju. Ovu komandu mesta činili su: Danilo Jovanović-Radojica, Ljubomir Kostadinović-Kojča i Kosta Ivanović-Kole.

Upravo tih dana 1943.godine na ovoj slobodnoj teritoriji boravio je i sa savezničkom misijom na tlu Dobrog Polja pregovarao i Svetozar Vukmanović-Tempo.

Vidno učešće Dobrog Polja u NOB dokazuje činjenica da je poginulo u redovima NOV i POJ 13 boraca iz centralnog dela, 7 iz Bistrice, 14 iz Kozila i 9 iz Krstićeva, oko 104 je preživelo razna batinjana, 84 internacije, a celo selo je više mahova paljeno.

Interesantno je da je u Centralnom delu sela Dobro Polje zbog uticaja držaćinovih organizacija iz obližnjih varošica bojao s eodmazde pa je uzeo aktivno učešće tek od sredine 1943.g u partizanskom pokretu.

Lokalni istoričar R. Kostadinović navodi da su tih godina samo „četiri obmanuta građanina“ -bili pristalice četnika a ostali Dobropoljci su bili pristalice partizana.

* * *

ISTORIJA

Spisak poginulih boraca, za vreme Drugog svetskog rata Crne Trave i okoline (Iz knjige Josif Stefanović „Žrtve fašizma 1941-1945.“): 

1.) Stojanović J. Stojko, od Nemaca 6.4. 1944.g., Beograd-bivša jug. Kraljevska vojska;

2.) Stojilković LJ. Stojan, od Bugara, Čemernik-crnotravski odred NOP;

3.) Nikolić L. Stamenko, od Bugara 1944.g., Čemernik- Crnotravski odred NOP;

4.) Zdravković N. Bogomir, od Bugara 1944.g., Ruplje-crnotravski odred;

5.) Kostić M. Živko, od Bugara 12.5. 1944.g., Bistrica-komnda mesta,

6.) Momčilović A. Svetomir, od Šiptara, S. Boka-12. brigada ;

7.) Ranđelović O. Radomir, od Četnika 30.5. 1944.g., Bukovik- 7. srpska br.;

8.) Kostić M. Božilo, od Četnika 5.7.1944.g., B.Potok-7.sr.br.;

9.) Veličković D. Radomir, od Četnika 15.7. 1944.g., Konopnica-12.srp. brog.;

10.) Jović S. Dobrić, od Četnika 7.8. 1944.g., Knjaževac-7.br. 23.diviz.;

11.) Pavlović M. Danilo, od Nemaca, N.Pazar-12.br.22.div.;

12.) Petrović Đ. Milan, 16.4.1941.g. , Kragujevac;

13.) Zdravković J. Vojislav, od Četnika 15.7.1944, Sejanica(Grdelica)-poz.radnik NOP.

* * *

PISMO SRPSKOG RATNIKA

(Pismo srpskog ratnika Josiva Dimića iz Crne Trave (Kozarnica) sreza vlasotinačkog, pisano 1915.godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Albanije)

Zdravo Male,

Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ. Iako se gine svaki čas ko da smo se orodili sas smrt.

Mene neje ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovuj našu mučenu Srbiju.

Ali pravo da ti kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam ti male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško.

Ko da smo mi Srbi u boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko tija pustinjak.

Male vodi računa od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško, Simku moju moje prvo radovanje da odarim, a jakov je još malečak.

Ako se živ ne vrnem kazujte mu jude sam ostavil koske. Neje mi ni mlogo žal za mene, osvetil sam se na onej švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo je krv do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi.

Ali švapske ale su ali bile i ostale pa se povrnuše. Ko pseta su, koliko gi tepamo a oni ko da izviraju iz zemlju.

Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću vi živ dojdem.

Ma neje mene stra za moj život nego stra me što ću da ostavim onaj pilitija sama, još su nejaka za život.

Kad dojde jesen koje od ranu priberete iskopajte rupe pa krite nemoj na onija bugarski zlikovci da davate.

Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi vi još puno ali eve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onija pustinjak, ama neje mene stra od njega, nego stalno mislim na vas male i na dečicu.

Kako pomislim na moja pilitija počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.

Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojega Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat.

Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi.

Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam osvetil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

(Kada je Josiv Dinić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao „pustu“ Albaniju-grobnica mu je postala modra voda Jadrana)….

Kada je pismo stiglo bog zna kako, posle tri ipo godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino je preživeli Josivova žena Perka, i osmogodišnji sin jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.)

Priredio: unuk Josiva Dimića: Branko Dimić

(Izvor: Velimir Stamenković-Lima: VLASOTINAČKI KRAJ U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATU, Vlasotince, 2010., str. 141-142.)

* * *

PREDANJE O SKRIVANJU KRUNE SRPSKOG CARA

U crnotravskom kraju, osobito u srcu ovog planinskog kraja i središnim crnotravskim selima, Dobrom polju i Gornjem Garu, živi predanje o spasavanju srpske krune sa ratišta na Kosovu.

Po pomenutoj priči preživeli ratnici Crne Trave su na čelu sa svojim vojvodom spasili srpsku krunu sa ratišta na Kosovu i doneli zajedno sa zastavom Boška Jugovića u crnotravsko selo Dobro Polje.

Na put između Dobrog Polja i susednog mu sela Gornjeg Gara ratnici su obavešteni o poteri turske vojske za srpskom krunom.

Ratnici nešto božjom pomoći, a nešto svojim trudom prodreše brzo u utrobu zemlje gde na dubini od preko šest kilometara skloniše krunu.

Mesto u blizini koga propokopaše tunel nazvaše Srpska Baza, koje potom zbog doline dobi naziv ime Bazov Dol.

Veruje se da na Vidovdan iz ovog tunela dugog šest kilometara izađe petao, a istog dana vrati se u njega sa drugog tunela.

Predanje je ispričala Radunka Ljubisavljević iz mahale Čokešini u selu Gornje Gare, koja je umrla 1963.godine u 74. godini.

( Iz knjige „Crnoravske legende“, Crna Trava 1970.g, Autor: Rade Kostadinović učitelj i nastavnik srpskog jezika, (1930-1987.g.) rođen u selo Brod, Crna Trava)

* * *

PREDANJE O ČUMINOM BRDU

Mali brežuljak na visoravni Dobropoljskih čuka, između crnotravskih sela Dobrog polja i Vusa, zove se od davnina Čumino Brdo.

Na tom brdu i dan danas na udaljenosti jednog do dva metra stoje grobovi.

Na svakom grobu postoji kamen bez obeležja.

Ovo groblje na neobičnom mestu privlači pažnju meštana sela Dobrog polja i Vusa.

Zbog toga su iskopavali kosture. Jedno takvo iskopavanje vršili su ugledni meštani Siniša Radojčić (rođen 1916.godine) i braća Ranđelović u prisustvu šefa mesne kancelarije u Dobrom Polju Aleksanrda Veličkovića (rođenog 1919.godine).

Privlači pažnju meštana starost i istorijat groblja.

Ugled ovog pijeteta prema prošlosti svoga sela meštani su voljni da groblje obeleže i zaštite, čuvajući ga kao neobičan spomenik prošlosti sela.

O poreklu groblja ispredane su dve priče. Po jednom predanju, tu su nastradale Lazarice, najlepše pevačice i devojke iz dva sela.

Po pričanju, njih su pobili Turci zato što su naišli na skup od devet devojaka u vreme kada su skupovi bili zabranjeni.

Ovaj neobičan zločin na neobičnom mestu Turci su religijom opijenom stanovništvu, protumačili, da ih je „čuma“ (kuga) strelom ustrelila.

Lakoverni narod koji je „čumu“(kugu) zamišljao kao ženu vilinske krvi i snage, primio je to kao istinito, dok su tzrezveniji ljudi saznali pravi razlog o ovom krvavom zločinu, izvršenom pre dva veka.

Po tumačenju religioznog stanovništva „čuma“ (kuga) varuje na ovom brdu. Ona je, upravo gospodar ovog brda pa je otuda potekao naziv Čumino Brdo.

Po drugom shvatanju 1706.godine ovde je harala kuga („čuma“), koju je narod zamišljao kao ženu sa dugom kosom, nevidljivim vršnikom, naoružanu strelama i neobične snage i izgleda, pa je desetkovala i ovaj kraj.

Devet devojaka-pevačica (Lazarica) kuga („čuma“) je pokosila na ovom brdu te se po njoj zove Čumino Brdo.

Vest da je u prvom, i drugom slučaju „čuma“ (kuga) pokosila lepotice iz Dobrog polja i Vusa uticala je na to da se oformi toponim Čumino Brdo.

Ovaj naziv se iz tuge za stradalim lepoticama ovih dveju crnotravskih sela održao i do dan danas.

( Iz knjige „Crnoravske legende“, Crna Trava 1970.g, Autor: Rade Kostadinović učitelj i nastavnik srpskog jezika, (1930-1987.g.) rođen u selo Brod, Crna Trava)

* * *

„BRAT NA BRATA“:

Treba se sećati svih rana iz vremena bratoubilačko-ideološkog rata iz vremena Drugog svetskog rata.

Te rane su negde još ne zalečene, kada se zbog ideologija:“partizana“ i „četnika“ jurišalo oružjem:- „brat na brata“-SRBIN NA SRBINA.

Sećanja današnjih Dobropoljaca još nas podsećaju na to davno teško prošlo vreme za nas Srbe u Srbiji.

Tako negde usred ljute ofanzive 1944.godine između četnika i partizana, među Dobropoljcima je sa puškama „udario-brat na brata“-SRBIN NA SRBINA.

To se dogodilo među braćom iz roda Mitić iz selo Dobro Polje.

Svi su se tada unezverili da ne „padne bratska krv“.

Tu se brzo između puuščanih cevi odmah snašao njihov komšija-Dobropoljac Jovan Nedeljković(1926.).

Tada iskusni partiznaski borac i rukovodilac, veoma pribrano je stao „između njih“-između puščanih cevi uperene jdnu prema drugom.

Jovan ih pogledom prekorio rečima:“Okrenuli ste puške brat na brata. Da li bi sada pucali na mene“?

Oba brata- jedan partizan a drugi četnnik odgovorili su u glas:“Ne bi!“.

Jovan im naredi da spušte oružje i krenu svako svojim putem. Učinjeno.

Tako je sprečeno bratsko krvoporoliće.

Ali zato zbog takvog stava i kasnijeg odnosa prema tradiciji, običajima i ulaska u crkvu na krštenje kao kuma-Jovan Nedeljković (1926) je plaćao veliku cenu do kraja svoga života.

Tako 1950. godine u vreme INFMBIROA kada je kao kum rodu Matejić (Lukin Del-G.Gare) pošao prema ulazu crkve u selo Dobro Polje, po partisko-skojevskom zadatku Ivan Ljubenović (1927.g.), mu je zabranjivao u ulazak u crkvu.

Kada je Jovan to odbio, Ivan mu je tada po partiskom zadatku oduzeo sva Jovina ratna odlikovanja.

Pokušano je zabranom ulaska u crkvu- da kao kum venča mladence.

Jovan je Ivanu na zabranu ulaska u crkvu ovako odgovorio:

„Rat sam preživeo i sada u mirno doba mogu da uđem u sopstvenu crkvu“.

Naravno da je Jovan Nedeljković izvršio svoj crkveni obred kumstva u dobropoljskoj crkvi.

Kasnije su mu vraćena sva ratna odlikovanja, ali je tada narod bio preplašen da ulazi u crkvu.

Zbog takvog odnosa prema tradiciji i veri, samo 4-5 domaćinstva u selo Dobro Polje su krišom slavili krsne slave .

Krsnu slavu su slavili skrivajući se: “Stavljajući čerge na prozorima“-da komunisti u selo ne vide da domaćinstvo slavi slavu.

Ovu priču sam zabeležio od jednog od potomaka iz roda Nedeljković, što i meni kao detetu iz partizanske porodice daje opomenu da svaka zabluda bilo koje vrste iz prošlosti treba da se nikada više ne ponovi.

Ova priča je kao pouka za buduća pokolenja, da se nikada oružjem-bilo vatrenim ili „retoričkim“ oružjem nikada ne udari brat na brata-SRBIN NA SRBINA.

Zapis 2014.g. Vlasotince, Republika Srbija

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

* * *

Školstvo:

Inteligencija Dobropoljaca je bila još od starine na visini. Dobropoljčani su uvek cenili škole i svoju decu su davali na sve vrste škola.

Kozilo je selo koje je još 1941.godine imalo partisku organizaciju. Sva dibropoljska sela (Bistrica, Kozilo, Krstićevo i Crkvena Mahala) imala su osnovne škole.

U Crkvenoj Mahali je bila i osmorazredna škola, ali su zbog osetne migracije stanovništva i malog broja učenika četvororazredne škole u Bistrici i Krstićevu ukinute i više razrede učenici sa ovog područja su pohađali u OŠ u selo Brod.

Dobropoljci su bili poznati neimari u građevinarstvu-preduzetnici:Radojčići, Popovići, Dimitrijevići-Džaverovi. U drugoj polovini 20. veka je među Dobropoljcima bilo školovanih: preko 10 inžinjera, lekara (iz roda Biorci-Nedeljkovići), ekonomista, pravnika, sudije (Momčilovića u Beogradu) profesora i dr.

I van naše zemlje u Rusiji je poznat arhitekta Rade Dimitrijević (projektovao značajne objekete u Moskvi-Rusiji), čiji otac Dimitrije Dimitrijević je posle Drugog svetskog rata u SFRJ-e bio i narodni poslanik.

Škola u Dobro Polje više ne radi, jer nema više dece ni stanovnika u selo.

Zapamćeno je da je 80.godina 20. veka(1970.g.) bilo zadnji put među većim brojem učenika i mlada učiteljica Stanojka Popović iz roda Popović iz samog sela Dobro Polje, koja se kasnije udala u mahalu Tropšinci u selo Svođe.

* * *

Etnološke osobine (1964.g):

Dobropoljčani su umešni, snalažljivi, druželjubivi i gostoprimljivi. Lična i kolektivna higijena bila im je uvek na visini. Mnogo su polagali na svoju spoljašnost, odevenost, urednost, ishranu i kuće.

Domaćinstva su im bila jako lepo uređena. Još od ranije su radili kuće na savremenom principu (Velelepna stara kuća Ljube Adamovića sa interesantnim izgledom i krovom-zapis 1964.g.-podvukao M.M 2013.g).

U pogledu ideala slobodoljubivosti, bili su uvek među prvima u svim bunama i ratovima za nacionalno oslobođenje i oslobođenje od pokušaja okupacije teritorija.

* * *

„Majstorski“ jezik:

S obzirom da je Crna Trava poznata po zidarima pečalbarima moglo se očekivati da su i oni imali svoj tajni jezik poput zidara iz Osata ili iz Sredske i Sirinića.

Zidari Crnotravci izgleda nisu imali tako razvijen tajni majstorski jezik kao zidari iz istočne Bosne i iz okoline Prizrena ili možda još uvek postoji izraženi tabu otkrivanja jezika “neposvećenima”.

Ipak zabeleženi su ostaci dva tipa tajnih jezika.

Jedan se zasniva na izmeni oblika reči premeštanjem i umetanjem slogova (ujstormanje = majstor, ujmidanje = daj mi, ulterkamanje = malterka, itd.), dok drugi pripada tipu tajnih jezika koji imaju poseban leksički fond (Lasa binja, ete ga midža = Tišina, eto gazde).

* * *

Stari zanati:

– Vodeničari:Rajković Dragutin (Bazov Dol), Stamenković Jovan (Vus)-vodeničar i trgovac stokom, Stanko Zdravković-bilo j4-5 vodenice u Dobro Polje.

-Dunđeri(građevinari):-Nikodije Nedeljković (učesnik balkanskih i prvog svetskog rata, bio zarobljenik u Nemačkoj)-poznati majstor “dunđer”(zidar), sazidao je SPOMEN ČESMU i SPOMENIK palim borcima 1941-19145 na Dobro poljskim livadama.

* * *

Poreklo rodova-mahala (1964.g):

– Rod P o p o v i ć i su u centralnom delu sela D o b r o P o lj e potomci popa Cvetković Stoijlka.

Ovaj pop došao je iz Crne Trave (Zaseok Čuka iz roda Radovinaca) oko 1869.godine. Inače su starinom iz Stragara kod Kragujevca.

Pop Stoilko Cvetković je prvi popovao u novopodignutoj dobropoljskoj crkvi, jer se pre njega nisu pominjali popovi.

Na mestu gde su se Popovići naselili je postojalo naselje sa oko 70 papudžija.

Radili su najviše šivene kao i kovane papuče. Ove su radili od ovčje i kozje kože. Šišarke su im služile kao štavilo za kožu.

Đon su dobijali od goveđe kože. Svoje proizvode su prodavali po vašarima(panađurima). Ova radionica iz nepoznatih razloga je prestala da radi i stanovništvo se raselilo;

-Rod Đ u r k i n c i su “ista krv” sa Đ u k i n c i m a u Krstićevu, a došli su sa Kosova;

– Rod B a z o v č a n i  su od  V e l i n o v a c a  u Crkvenoj mahali;

Hteli su da ukradu devojku pa kako nisu mogli ubili su je i preselili se na mesto gde i danas žive da ne bi živeli zajedno sa onima iz Crkvene Mahale;

-Rod K i t a n o v i ć i u Padinskoj Mahali su doseljeni iz Kitanove Mahale (sela Brod), a starina im je iz Crne Trave iz Čukurske mahale (Zlatanci).

– Rod  M i lj i n c i  u Crkvenoj Mahali su od Miljina (selo Brod);

– Rod  B i j o r c i  u crkvenoj mahali su iz Bijora (novopazarski Sandžak), iz Bijora (Sandžaka)-rod Nedeljković, su pobegli od Turskog zuluma;

– Rod (mahala) Z d r a v k o v i ć i (7 k), koji(koja) se nalazi ispod Crkvene Mahale su potomci deda Nađe i Radisava, a starina im je iz Kokarca (selo Brod);

-Rod  S o t o nj a ci  su iz Božice. Došao im otuda praded Stoilko, čiji je sin bio Spasa. Od njih su sada Božilovići.

Svi Dobropoljci tvrde da je to jedina porodica koja ne vodi poreklo iz unutrašnjosti Srbije.

Kažu stariji ljudi sa pouzdanošću:“Sem Božilovića, svi stanovnici Dobrog Polja su Srbi“(1964.g.);

-Rod S t a n c i su potomci Stojana Ristića, koji je prešao od Markovaca iz Crkvene Mahale.

– KRSTIĆEVA MAHALA je starija od Crkvene Mahale i Kozila;

K r s t i ć e v a  M a h a l a  je najstaro je naselje, starija je od Crkvene Mahale i Kozila.

-Rod Đ u r k o v c i –Đ u r k o v i c a (25 k) vode poreklo sa Kosova.

– Rod (Familija) Mite Barde–Š a r k o v a c (Kovačka familija, 8 k.) je po kazivanju Milenović Đorđa rođenog 1902.godine poreklom iz Pecari (selo Brod). Došli su pre 150 godina (oko 1814.g.)

Danas iz ove familije(roda) ima 18 odseljenih domaćinstva;

– Rodovi  D e r dž i n c i  i  V e l i n c i  su ranije stanovali kod crkve.

– Rod  DŽ a v e r o v i  (Dimitrijevići) su z Crne Trave;

– Rod  I v a n č a n i  u Krstićevu su iz Zaplanja.

– BISTRICA je dobila ime po brzoj i bistroj rečici Bistrici koja izvire ispod Čobanca i prolazi na oko 500 metara istočno od mahale.

Selo B i st r i c a sastoji se iz četiri familije (roda):

-Rod (familija) Samardžijci (13 k), su poreklom iz Crne Trave, došao im je deda Kosta, koji je pobegao od teškog rudarskog rada(Pobegli za vreme vladavine Turka u doba Husein-Paše vranjskoga (1826-1842), koji je gonio “da ruduju”-na težak rad, aoni to nisu hteli, U doba zloglasnog pašu (1826-1842) koji ih je gonio na rudarski rad ;

– Rod (familija) Kokarci-Kokarska (15 k.),krsna slava: Sv. Jovan, došli iz Kokarca (s.Brod) a poreklom od Dorjana (Istočna Makedonija). Od njih su M a c i n c i  i  D r u m c i.

– Rod (familija) Macinci (12 k) i Nikolić Stamenka, prizetka koji je 1926.godine iz Bazov Dola prešao da živi tu u Bistrici.

Ima doseljenika i iz Prokuplja.

* * *

Bistrica je jedino srednjetipno dobropoljsko naselje (ušorenog tipa). Izgrađeno je bilo na principu male varošice. Ovakav tip naselja uslovljen je položajem i ulogom ovog sela u prošlosti crnotravskog kraja.

Za crnotravska sela koja su se snabdevala iz Vlasotinca (Gare, Darkovci-Darkovce, Brod, Ruplje, Crna Trava, Vlasina, Preslap) Bistrica je služila kao prolazni han.

Tu su kiridžije i putnici noćili, odmarali se , vršili razne opravke i trgovali.

U ovoj mahali je bilo: pet mehana, kovačke radnje, samardžiske, potkivačke i druge radnje.

Sve opravke kola i konjske opravke na putu za Vlasotince i obratno vršene su u Bistrici.

Preko Bistrice vodio je i stari turski put (Vlasotince-Lopuške mejane-Bistričke Mehane-Čobanac-Simenkove Mehane-prema Crnoj Travi i Brodu- prema Istanbulu) pa se jedan krak od Simenkovih Mehana odvajao za Surdulicu i Vranje (preko Čemernika) a drugi za Trn i Sofiju preko Broda i Crne Trave.

Legende o ovim hanovima i zidinama koje na mestu njih stoje i danas postoje i imaju svoju istinitost.

Ispod sela Bistrica a na domaku Lopuških Mehana na jednom uzvišenju postoji grob Crnotravca Belkića, koji je junački poginuo u borbi sa Turcima.

Belkić se kao ratnik pri povratku sa Čegra –sukobio sa Turcima kod Vlasotinca i između Vlasotinca i Lopuških Mehna poginuo. Uspomene na ovog junaka se i dan-danas čuvaju.

* * *

Selo Kozilo – Postalo od doseljenika iz Crne Trave.

-Rod Zlatance je od Zlatanca iz Crne Trave, a starinom iz Božurine(Božurnja) kod Oplenca(Topola);

-Rod Čukurska mahala je iz Čuklursca iz Crne Trave, a starinom od Kopaonika.

-Rod D i l i m a c i (Dilimanci) su rudari koji su se doselili 1816.godine.

Prvi doseljenici Kozila živeli su iznad današnjeg sela na mestu gde su njive zvano Rid. zbog jakog vetra napustili su ovu vetrometinu i došli na mesto gde su sada.

* * *

MAHALA VUS  nalazi se severozapadno od Crkvene Mahale. Prvi put je zaseljena 1842. godine. prvi naseljenik je Radisav Nikolić. Preselio se iz Dobro Polje od Kozaračke familije. Ovo naselje priznato je po prvi put 1955.godine.

Iz navedenog se vidi da je selo Dobro Polje čisto srpsko selo.

Kao rezime je da su Javorje (koje je ranije bilo u sklopu Dobrog Polja) i Krstićeva Mahala starijeg porekla. Crkvena Mahala, Bistrica, Kozilo i Vus su skorijeg porekla.

* * *

Poreklo prezimena i krsna slava po rodova (mahalama):

Zanimljivo je da je u ovom selu u vremenu poolse Drugog svetskog rata (1945.g) pod partiskim jednoumljem komunističke partije su slave bile “zabranjene” u sklopu komunističke ideologije da je :”religija opijum za narod”.

Tako su u selo slavile krsnu slavu samo četiri do pet domaćinstva, dok ostala domaćinstva(čiji su članovi bili komunisti -članovi SKJ-e), nisu slavili krsnu slavu, izuzev tada samo državne praznike koji su bili propisani u vremenu socijalizma tada u socijalističkoj Jugoslaviji.

Prilikom zapisa u istraživanju sam naišao na tada velike traumne situacije i zabluda i zaslepljenosti partiskom ideologijom.

Tako je jedan od učesnika partizanskog pokreta od roda Biorci (Nedeljkovići), kao kum rodovima u mahali Lukin Del) ušao u dobropoljsku crkvu na venčanje i odmah su mu uduzeta sva odlikovanja od tada “partiskog seoskog” goniča tada Ivana Ljubenovića.

Naravno posle žalbe partiskom komitetu, ovom hrabrom partizanskom brorcu i rukovodiocu u partizanskim jedinicama čuvenog crnotravskog partizanskog odreda-su vraćene sve medalje.

Tako za sada na početku 21 veka su “otvorena” sva arhivska crkvena dokumenta, a da bude još veća ironija, baš taj Ivan Ljubenović je sačuvao ta crkvena dokumenta od spaljivanja u vremenu ratne ofanzive 1943/44.godine(uz pomoć tada partizanskog borca-prvoborca i rukovodioca Uroša Stankovića iz sela Orašje(Vlasotince).

Svako ko želi detaljniji RODOSLOV može da vidi jedino iz arhiva Dobropoljsle crkve (jedino su tu sačuvana dokumenta) u istoriskom arhivu Leskovac i u MK Dobro Polje (Crna Trava).

Ovde je možda RODOSLOV nepotpun i sa “greškama”, jer nije bilo u mogućnosti naći adekvatnog poznavaoca rodslova, jer su sela odavno napuštena na jugu Srbije.

*

– CRKVENA MAHALA:

Prezimena: Nedeljković (sv. Jovan), Ljubenović (poreklom iz s. Brod-„kopile“), Ranđelović (kr.slava:sv. Jovan), Stojanović (sv. Nikola)..;

– Mahala SELIŠTE-Pobijeni kamen:

Prezimena: Đokić (Pantale), Ranđelović, Milčić, Milenović, Momčilović, Kitanović..;

– Mahala BOBINO:

Prezimena: Krstić, Zdravković, Nedeljković (krs.sl. Sv. Jovan). Rodonačelnik Nedeljkovića je doseljen iz Biora (Sandžaka)-Biorci,…;

– Mahala STANCI:

Prezimena: Ristić,..;

-Mahala ĐURKOVICA:

Prezimena: Stojiljković, isti rod sa Đukincima iz Krstićeva i poreklom sa Kosova (Kosovska Vitina)…;

– Mahala ZDRAVKOVI-Radisaovi:

Prezimena: Zdravković, Banković, Bošković(?), krsna slava: Sv. Jovan;

– Mahala BAZOV DOL:

Prezimena: Nikolić (kr.sl. Sv. Nikola), Rajković (sv. Jovan), Bošković (sv. Jovan-poreklo sa Kosova), Adamović(?), Stefanović (?),….

Poznat je ovakav rodoslov Nikolića: Milan Nikolić (student)-Vlada (1951.g.)-Stanko-Milan -Ćira Nikolić -Nikola Ivanović(rođen u Dobro Polje 1838.g. a umro 1912.g.) .

Iz roda Nikolić, Stamenko Nikolić, prizetko se 1926.godine iz Bazov Dol prešao da živi u selo Bistrica.

R. Nikolić navodi da je rod Nikolić iz Modre Stene(Lužnica), a da slave Sv. Nikolu.

Postoji i podatak da su Nikolići iz mahale Rajićeve (Jakovljevo) od roda Nikolić iz Bazov Dol(Dobro Polje) gde je bio desetak godina “prizetko”, a i da su Nikolići jakoljevčani poreklom od Paljinčana (s.Brod).

Postoji predpostavka da su se doselili iz sela Rudine kod Nikšića (Crna Gora)-iz dva pravca: preko Modre Stene ili kao rudari (Ivan Ivanović) kao rudari preko Kratova (Makedonija-18) i Trna do sela Kozila (radio kao kovač u samokov).

Nikolići su u Dobro Polje oko 200 godina

Inače Nikolići su u Dobrom Polju imali najbolja imanja.

Takođe porodično groblje je na najboljem mestu.

Te činjenice upućuju na to da su se Nikolići među prvima se doselili u selo Dobro Polje;

– Mahala CENTAR SELA-IGRIŠTE:

Prezimena: Popović, Cvetković, Grujić, Stojanović, Dimitrijević (DŽAVEROVI),…;

-Mahala KOKARCI:

Prezimena: Mitić, Radojčić, Sinadinović-svi slave Sv. Jovan;

– RODOSLOV roda Bošković (Stojanović):- Bila dva brata Stojan i Boško- od Stojana su Stojanići, a od Boška su Boškovići; a prema krsnoj slavi Sveti Jovan(zimski) poreklom su iz Prizrena(Kosovo) ili od Bosne. Zabeležio M.M 13.jun 2011.g).

*

ISELJENI:

– Vlasotince: Nedeljković, Krstić, Stojanović,…;

– Beograd: Popović, Cvetković, Nedeljković, Kitanović, Đokić, Ranđelović,….;

– Negotin (okolina) i Požarevac: Ljubenović, Mitić- i u drugim mestima u Srbiji.

* * *

Poreklo RODA (IVANOVIĆ-Nikolić) sela DOBRO POLJE (Dobro Polje, Kozilo, Bistrica) (1)

PISMO:

– Ja sam Nikolić Milan iz Beograda, dopisivali smo se preko facebooka. Napisaću vam šta sam sve saznao u istraživanjima o mom poreklu i dokle sam stigao. Slavimo krsnu Slavu Svetog Nikolu.

Ukratko ću vam ispričati nešto svom poreklu. Moj otac je Vlada rođen u Crnoj Travi, Južna Srbija, selo Dobro Polje.

Deda Stanko Nikolić, njegov otac Milan Nikolić , moj čukun-deda Ćira Nikolić koji je promenio prezime iz nekih razloga koje ja ne znam. Nikola IVANOVIĆ, Ćirin otac, moj poslednji predak o kojem imam podataka u mesnoj kancelariji Dobro Polje, rodjen 1838 u Dobrom Polju, umro 1912 takodje u Dobrom Polju .

Ovo je ono što je sigurno i potvrdjeno, sve što vam budem pisao nadalje je u pretopstavkama. Nikolin otac je Ivan Ivanović bio je poznati kovač u crnotravskom kraju. Navodno se doselio iz Kratova , Makedonija, gde je radio u rudniku, pod teškim uslovima oko 1830 godine.

U to vreme u Kratovu je bio izvesni Ali-Beg Mejdembdžija , jako ozloglašen u narodu. Srbi u tom kraju su bili primorani da se izjašnjavaju kao Bugari, jer je Srbija tada dobila status autonomije, kneževine, pa su se Osmanlije plašile da bi Srbija mogla da ostvari pretenzije na ove krajeve, a Bugari širili propagandu medju Srbima. Svako ko je odbijao da postane Bugarin, bio je izdan Turcima I čekala ga je teška kazna.

Verovatno da je moj predak Ivan Ivanović bio pod pritiskom I da se zamerio spomenutom begu, pa se iz Kratova preselio u Crnu Travu. Ivan je bio privremeno nastanjen u makedoniji, doselio se u Kratovo odnekud i odtle u Crnu Travu.

Nije mogao biti u Kratovu duže od dvateset godina. Rudnik u Kratovu je otvoren 1805 i broj stanovnika je do 1830 bio u porastu, tada je Kratovo imalo 56000 stanovnika, nakon 1830 broj stanovnika opada.

U mojim istraživanjima ja sam došao dotle i nije moguće da idem dalje na taj način, nishodno.

Dokumenta u crkvi u Dobrom Polju su tokom prvog I drugo svetskog rata uništili Bugari da bi mogli da falsifikuju naše poreklo i bugarski legitimitet u tim krajevima.

Drugo, Kratovo je u Makedoniji, tamo teško da ču nešto pronaći , jer se Makedonci više ne izjašnjavaju kao Srbi , verovatno su sva dokumenta I izvori o poreklu stanovništva uništeni.

Ja planiram da nastavim istraživanja ushodno, tako što ću poći od pretpostavke da smo daljim poreklom Crnogorci. Moj pra-deda je svirao gusle i prezime Ivanović mi deluje kao da je iz Crne Gore ili Hercegovine .

Pogledaću gde sve u Crnoj Gori I Hercegovini postoje Ivanovići , da li se neki od njih selio u Makedoniju . Postoji takodje pretpostavka da se veliki broj Crnotravaca doselio iz oblasti izmedju Nikšića, Nevesinja i Cetinja, preko Kratova , čuo sam neke priče od jednog tatinog prijatelja iz Crne Trave, on nam je rekao da pogledamo neki arhiv u Leskovcu.

Na internetu sam našao da u plemenu Cuce postoji bratstvo Ivanovića i da slave Svetog Nikolu, povezani su sa Krivokapićima, Djukanovićima i Mijatovićima. Bratstvo Ivanovića je bilo najveće i najvažnije bratstvo plemena Cuce.

Svi Ivanovići u Cucama su promenili prezime u Krivokapić u 19 veku (verovatno se moj predak odselio pre nego što su promenili prezime). Postoje bratstva Ivanovića u Vasojevićima i u još nekim plemenima, ali niko od njih ne slavi Svetog Nikolu.

Mislim da je 90% tačna pretpostavka da vodimo poreklo od plemena Cuce. Fali mi još malo da složim kockice. Kontaktirao sam još neke ljude, mahom Crnogorce da mi pomognu u daljim istraživanjima, ali niko ne odgovara. Ako imate još podataka koji bi mi bili od koristi molim vas dostavite mi ih.

Kazivač: potomak Milan Nikolić, Beograd , godina 2010.g

NAPOMENA: Sela: Javorje, Bistrica i Kozilo su sve početka Prvog svetskog rata(1941.godine) pripadala selu DOBRO POLJE, gde je bila Mesnak kancelarija i CRKVENA opština.(Podvukao M.M. Vlasotince, 17.jun 2013.g.)

* * *

Poreklo prezimena rodova (po imenu rodonačelnika, mestu i svecu):

Adam-Adamović,

Boško-Bošković,

Dimitrije-Dimitrijević,

Mita-Mitić,

Zdravko-Zdravković,

Branko-Branković,

Nedeljko-Nedeljković,

Nikola-Nikolić,

Ranđel-Ranđelović,

Veličko-Veličković,

Stojan-Stojanović,

Đoka-Đokić,

Milča-Milčić,

Milen-Milenović,

Kitan-Kitanović,

Momčilo-Momčilović,

Krsta-Krstić,

Rista-Ristić,

Stojiljko-Stojiljković,

Banko-Banković,

Pop-Popović,

Cvetko-Cvetković,

Gruja-Grujić,

Radojica-Radojčić,

Sinadin-Sinadinović,

Neša-Nešić,

Đorđe-Đorđević,

Stefan-Stefanović,

………………..

* * *

Toponimi (nazivi mesta):

– Igrište, Crkvena Mahala, Selište, Bobino, Stanci,Đurkovica, Đurkin Rid, Gabrak, Suševina, Stanica, Zdravkov Kamen, Stranje, Crkvište, Krivulje, Padina, Bara, Ogrena, Malo Polje, Noćnik, Žabokrek, Kladanac, Dolina, Čuka, Dobropoljsle livade, Dobropoljska česma, Spomen Česma, Gigin Kamen, Bričište, Polje, Vodeničište, Groblje, …

* * *

NAPOMENA:

Ovde je izostavnjen RODOSLOV porekla prezimena, kao i dopuna višeetapnog raseljavanja stanovništa; dok se ne istraži poreklo rodova sa prezimenima iz vlasotinačko-crnotravsko-vlasinskoga kraja.

* * *

IZVORI:

[1] Radomir Kostadinović: Crna Trava i Crnotravci, Leskovac, 1968.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Dobro_Polje_(Crna_Trava)

[3] Simon Simonović-Monka:-PEČALBARSTVO I NEIMARSTVO crnotravskog kraja, Crna Trava, 1983.

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Crna_Trava

Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince –Vl 03:26, 4. avgust 2006. (CEST)

[5] Ivan Ljubenović:”CRNA REKA – DOBRO POLJE”, List „Vlasina“ broj 117-118, 20 oktobar 2002. godine Vlasotince

[6] Milan Nilić, student Beograd:”PISMO”-Poreklo roda Nikolić(Dobro Polje), 2012/2013.g

[7] Kazivanje: Nedeljković Stojanča , selo Dobro Polje, 2014.g.-živi u Vlasotince

[8] Radomir Kostadinović: Crnotravske legende, Naša Reč, 1972.g

[9] Miroslav B Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa -“Crna Trava i okolna sela ” ; 1970-2013.g, Vlasotince

* * *

Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

19. februar 2014.godine,  Vlasotince, Republika Srbija