Насељавање Црногораца у насеље Рата (Бајмок, Суботица)

22. фебруара 2014.

коментара: 1

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је студију Ненада Стевовића “РАТА – ЦРНОГОРСКА КОЛОНИЈА У ВОЈВОДИНИ”, о досељеним Црногорцима на северу Бачке (Бајмок). Текст објављујемо у незнатно скраћеној верзији

Stari Bajmok

Црногорска историја је препуна исељавања, миграција и емиграција и данас је тешко пронаћи земљу у свијету ђе нема Црногораца или потомака црногорских исељеника. Црногорски краљ Никола I Петровић једном је рекао: „Нема краја од свијета – Црногорац ђе не шета“. Да је био у праву потврђују и данашњи истраживачи црногорског исељеништва који су јединственог мишљења да ван државе Црне Горе, расута на свим меридијанима, живи још једна Црна Гора. По обиму највећа црногорска исељавања су била усмјерена у правцу Србије, на линији западно од Београда, Авале, Космаја и Јастрепца према југу, као и у енклавама на Мирочу (Петрово Село), Јабланици, Топлици, те Копаоничкој и Александровачкој жупи.

У категорију планског пресељавања могу се сврстати двије аграрне реформе и колонизације које су у великом броју довеле Црногорце у Војводину. Прва се одвијала послије Првога свјетскога рата у периоду од 1919. до 1941. године, а друга након Другога свјетскога рата у периоду од 1945. до 1948. године и она се сматра једним од највећих планских и организованих пресељења становништва на историјским просторима на којима је постојала Југославија. У Војводину је тада насељено укупно 6681 црногорска фамилија, од чега 6043 из матичне домовине и 638 из других дјелова Југославије. То је укупно износило 38450 Црногораца и заслужује епитет исељавања епских размјера, имајући у виду да је то представљало више од 10% укупног тадашњег становништва Црне Горе.

Ова студија говори о насељу Рата, дијелу Бајмока, вароши поред Суботице у Војводини, ђе су се Црногорци населили у току процеса аграрне реформе и колонизације након Првога свјетскога рата. Поштујући максиму да је врло могуће да: „Ако није записано, није се ни догодило“, ова студија има за циљ да освијетли и отргне од заборава исељеничку епопеју 102 црногорске фамилије које су напуштиле своју родну груду и отишле на крајњи śевер тадашње државе у потрази за бољим животом. Као потомак црногорских колониста из неког другог времена, растао сам са сазнањем да онај ко не зна одакле је дошао, не зна ни куда иде. Ако овај рукопис неком помогне да сазна ђе су његови коријени или га подсети да то не треба да заборави, онда је остварен крајњи циљ због чега је написан.

Бајмок и Рата, геоморфолошке карактеристике и кратки историјски преглед

Бајмок са насељем Рата је варош на територији града Суботице, у Аутономној Покрајини Војводини у Републици Србији. Налази се у плодној Панонској низији, на крајњем северу Бачке, 9 км од српско-мађарске границе, а од Сомбора 33 км, а са њима је повезан добрим саобраћајним везама. Поред доброг пута, посебно треба истаћи међународну жељезничку пругу Суботица – Ријека, која Бајмок повезује не само са Суботицом и Сомбором, већ и са цијелом Хрватском, пролазећи преко Славоније и Загреба, па све до Ријеке и Јадранског мора. Добрим асфалтним путем Бајмок је повезан и са 29 км удаљеном Бачком Тополом, а преко ње и са 101 км далеким Новим Садом. Оближња насеља, удаљена по 9 км, су – на југозападу Алекса Шантић и на југу Пачир. На удаљености од 6 км је Мишићево, а у близини се налазе групе салаша Скендерово и Мадарашки салаши. Поменута села природно гравитирају Бајмоку који за њих представља трговачки и привредни центар, иако њему, као мјесној заједници, припадају само Мишићево и Мадарашки салаши.

Рата је колонија, ново насеље које је лоцирано преко жељезничке пруге која пролази кроз Бајмок. Налази се северно од центра вароши, на удаљености 3-4 км. Рату још зову Ново Насеље и Бајмок – Рата. Катастарска земља на Рати 1780. године износи 2560 катастарских јутара. Године 1852. овај посед Суботица шири за још 2987 катастарских јутара земље. Од 1906. године на Рати се граде салаши, тако да постаје салашарско насеље. Салаше граде закупци из Бајмока, добивши парцеле од 25 катастарских јутара, а земљу су отплаћивали граду Суботици у дјеловима, на „рате“, и то отплаћивање на рате даје име самом насељу. Након Првога свјетскога рата Рата је насељена колонистима из Мађарске (качмарска, бајска и бачалмашка општина), из Црне Горе, Босне, Србије, Лике и Крбаве, као и војвођанског села Таванкута.

Бајмок и насеље Рата леже на вишој лијесној заравни северне Бачке, у плиткој долини (117 м надморске висине) изворног крака рјечице Криваје. Повољном географском положају насеља иде у прилог непосредна близина границе. Бајмок и Рата се налазе на мјесту ђе се дотичу двије пољопривредне зоне, са једне стране се налази зараван богата плодним ораницама, а на другој страни су воћњаци и виногради.

Бајмок се први пут у писаном документу помиње 1462. године у даровници краља Матије Корвина. Те године, 17. фебруара, краљ Матија поклања насеље Бајмок и околна села својој мајци, удовици Јаноша Хуњадија, рођеној Ержебет Силађи. Економски положај Бајмока у то вријеме био је добар. О томе говори и сама даровница, по којој га краљ Матија поклања својој мајци „ради подмирења трошкова око издржавања сјајнијег двора“. Ако је краљ, који је волио раскош, сматрао да је село и његова околина достојно тога да га дарује мајци, онда је оно засигурно имало своју вриједност.

За вријеме турске владавине Бачком (1542-1686), припадао је Сомборској нахији која је била под управом Сегединског санџака. Када су 1598. године, у вријеме турских војних похода, кримски Татари презимили у Сомбору, православно становништво из Бајмока и остале северне Бачке исељавало се у крајеве око Острогона. На њихова мјеста у Бајмоку се од 1622. године досељавају Буњевци. Послије укидања Потиске војне границе, 1746. године, почело је насељавање Мађара, доцније и Њемаца.

Бајмок је 1910. године имао 1789 кућа са 8271 становником, а 1921. године је имао 8848 становника. Бајмок је послије Првога свјетскога рата, спровођењем аграрне реформе и колонизације 1919-1941. године, колонизован и проширен стварањем ушореног насеља Рата, које је у том периоду постало највећа црногорска колонија у Војводини. Створене насеобине, послије Првога свјетскога рата, Црногораца из Црне Горе и Срба из Лике и Босне и Херцеговине, уништене су за вријеме мађарске окупације 1941-1944. године. Послије ослобођења оне су обновљене досељеницима из истих крајева и допуњене колонистима из Македоније и Србије (Ново Село и др.). Бајмок је са околним насељима 1953. године имао 3010 кућа за становање, 15 јавних и 5 привредних зграда, 3542 домаћинства са 11431 становника. Као пољопривредно насеље са развијеним задругарством, Бајмок се наметнуо као локални занатски и трговински центар. У њему се временом развила и индустрија на бази локалних сировина, па су изграђени млин, кудељара и двије циглане.

Основне карактеристике аграрне реформе и колонизације 1919-1941. године

Прву иницијативу за аграрну реформу и колонизацију дало је Народно вијеће из Загреба још приликом стварања Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Та краткотрајна држава, која је настала распадом Аустроугарске, постојала је нешто више од мјесец дана (од 29. 10. до 01. 12. 1918) и признала ју је једино Краљевина Србија, са којом је 1. децембра 1918. године створила Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Прије тога је Црна Гора припојена Србији.

С друге стране, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. 11. 1918. године донијели одлуку да се Бачка, Банат и Барања директно припоје Србији. Дан раније, 24. новембра, и Скупштина Срема се на засиједању у Руми одлучила за директно приступање Србији. Аграрном реформом и колонизацијом, која је спроведена у периоду од 1919. до 1941. године, новоформирана влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је жељела да реализује неколико за њу важних циљева. Поред тога што је то био конкретан допринос побољшању живота сељака из пасивних крајева новостворене државе, циљ је био да се на самом почетку ликвидирају феудални односи у Краљевини СХС.

Такође, аграрном реформом и колонизацијом, влада је имала за циљ да промијени националну структуру северних, национално мјешовитих, крајева, на начин како је то унапријед пројектовала, али и да одузме земљу велепоседницима, страним држављанима, које је оптужила да су вјерни туђим династијама. Одузимањем земље од велепоседника „туђинаца“, Њемаца, Мађара и Јевреја и давање колонизованом „славенском, православном” живљу, аграрна реформа показује „националне“ циљеве тадашњег режима. Као најава и подстицај аграрној реформи може се сматрати И обећање које је 1917. године на Крфу формално дала српска влада. У циљу дизања морала, стимулишући своју војску, она је дала обећање да ће сваки добровољац (пречанин) који има статус борца, по завршетку рата добити по 8 катастарских јутара плодне земље, а добровољац који није имао статус борца, по 5 катастарских јутара земље. Катастарско јутро износи 5754,64 м2 и дуго је као мјера за површину земљишта било у употреби у земљама које су биле под Аустроугарском. Често се изједначавало и звало „дан орања“.

Са економскога становишта аграрна реформа брањена је тезом да је мали сељачки посед ефикаснији од крупнога. Уочи доношења закона о аграрној реформи и колонизацији, водила се и политичка дебата и расправа између великог броја политичких партија у новоствореној држави. У страначку политичку борбу, често ослоњену на популизам и демагогију, добро су се уклопила залагања за аграрну реформу. Међутим, идеја о аграрној реформи није била само питање актуелнога политичкога тренутка, већ и наставак тежњи сељака и реформских аграрних покрета из претходних деценија. Стање земљишног поседа било је различито у новоформираним покрајинама.

У преткумановској Србији није било аристократије, бегова, капиталиста, па ни великих поседа. Ту је доминирао ситни сељачки посед, који је сматран идеалним, не само са економскога, већ и са социјалнога и државнога становишта. У Босни и Херцеговини, Македонији и на Косову и Метохији требало је срушити турски земљишни систем заснован на чифчијским односима. У Далмацији, Истри и Горичкој је још постојао колонатски или сличан однос између господара земље и сељака, који је коријене вукао из антике, док је у северним крајевима државе (од Словеније до Баната) доминирао класичан, аристократски велепосед, настао у средњем вијеку. У многим крајевима, посебно у Босни и Херцеговини, сељаци су одмах по ослобођењу преузели земљу, оћерали поседнике и одбили да плаћају закупачке и сличне обавезе власницима земље.

Краљ Александар Карађорђевић је у Београду, на Бадњи дан 1919. године, прокламовао да жели да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се подијелити сиромашним земљорадницима, са правичном накнадом досадашњим власницима. Већ 25. фебруара 1919. године влада је донијела уредбу под називом Претходне одредбе за припрему аграрне реформе. Тај документ је постао програм аграрне реформе и он је утврдио сљедећа начела: укидају се кметовски и чифчијски односи у Босни и Херцеговини, Македонији, јужним крајевима Црне Горе и на Косову и Метохији; досадашњи кметови и чифчије проглашавају се слободним власницима земље коју користе; досадашњи власници (аге и бегови) добиће одштету, а до рјешења о одштети добијаће ренту, према дотадашњој висини; раскидају се колонатски и слични односи у Далмацији; експропришу се сви велики поседи (фидекомисни, тј. недјељиви породични поседи, који увијек прелазе на једног насљедника, и сви поśеди већи од 100 до 500 к. јутара, тј. 57,5 до 277,5 ха, зависно од квалитета земље и локалних прилика), а њихове површине биће дате домаћим обрађивачима, уз плаћање одштете и привремене ренте; поседи Хабсбуршке династије и оних који су поседе добили од ове династије експропришу се без накнаде.

Уредбом Претходне одредбе предвиђено је да се велики поседи брзо секвестрирају и подијеле, полазећи од највећих, с тим да се формална страна (прописи и судска одлука) накнадно ријеши, као и да земљу добију првенствено земљорадници који уопште немају или немају довољно земље, и то онолико колико могу да обраде са својом породицом, с тим да предност имају удовице погинулих војника, ратни инвалиди и добровољци. Иако мјере предузете Претходним одредбама нијесу свуда досљедно спровођене, оне су допринијеле смиривању сељачкога незадовољства у земљи. Тежећи да помогне сељаштву из неразвијених и сиромашних крајева, а на другој страни, да ојача православним становништвом граничне области у Војводини, Славонији, Македонији, Косову и Метохији, влада је започела колонизацију ратних добровољаца додјељујући им бесплатно парцеле од 3 до 5 ха у знак „државног и народног признања“.

Аграрна реформа и колонизација представљале су суплементарне процесе које је прва југословенска држава предузимала, не само у циљу смиривања затегнутих социјалних односа, него и у циљу измјене затечене структуре земљишног поседа, како у погледу власништва, тако и у погледу његове величине. Прокламовани циљеви имали су и своје економске и политичке разлоге – да земљу добију они који је обрађују.

У поседовној структури превагнуо је национални (словенски) елемент у односу на стање какво је било прије рата на простору присаједињених покрајина. У суштини, социјална улога аграрне реформе састојала се у задовољењу егзистенцијалних потреба најширих друштвених слојева − сељака беземљаша и ситних поседника, док је њен политички карактер био заснован на популистичким принципима, како би се створила што већа маса одана државотворној идеји и јединству „троименог народа“. Величајући ситни посед, протагонисти аграрне реформе настојали су да докажу да ће економска, а самим тим и политичка стабилност прве југословенске државе зависити од задовољења потреба бројне сеоске популације која је чинила више од 75% укупног броја становништва.

Држава је заузела став да је боље имати и пад производње у пољопривреди и бити двоструки губитник за одузету земљу, него доживјети социјалне немире с несагледивим посљедицама. Владине мјере у области аграрне политике дискриминисале су припаднике националних мањина, нарочито оних које нијесу биле заштићене међународним конвенцијама. У почетку утврђени земљишни максимум од 100 до 500 јутара повећан је на 174 до 869 јутара, а постојали су и изузеци, тзв. ,,супермаксимуми“. На овакав начин подијељено је око 1.700.000 ха пољопривредног земљишта. Отпори спровођењу аграрне реформе били су изразито велики од стране велепоседника, међу које су спадале и цркве. Интересантно је да су управо на том отпору према мјерама аграрне политике коју је спроводила држава, сарађивали врхови католичке и православне цркве. Генерално, због политизације и политичке нестабилности, извођење реформе није било добро.

Аграрна реформа представљала је комбинацију револуционалрних мјера, права и изузимања имања преко везе, с тим да су прописи мијењани и различито тумачени током времена. Аграрна реформа и колонизација једна је од првих и најопсежнијих мјера које је нова држава предузела одмах након свог настанка 1918, и коју је спроводила до свог краја 1941. године. Највећи терет је сносила Војводина, јер је од обухваћених 807 велепоседа, 419 било на њеној територији. Земља је одузимана од приватних лица, што је био удар на економски снажне и угледне породице, али и од политичких општина, што је био удар на економску основу њихове самоуправе. Земља је одузимана и од задужбина и цркава. Да би се, донекле, схватила оштрина и обим одузимања, и какав је то удар био на социјалне и економске темеље друштвеног ткива Војводине, ево појединачних примјера из Бачке, највеће области Војводине у којој се налази Бајмок и насеље Рата. Поседи приватних лица:

У Бачкој је у катастарским јутрима (кј) од укупно 84 поседа одузето:

– Котек Рудолф мл. – од 20985 кј одузето 13955 кј (66%)

– Лелбах Петар – од 10439 кј одузето 9712 (93%)

– Дунђерски Гедеон – од 7010 кј одузето 2838 кј (40%)

– Војнић Стеван – од 2278 кј одузето 2132 (93%)

– Полак Израел – од 1972 кј одузето 1032 кј (52%)

– Баић Лазар – од 985 кј одузето 440 кј (44%)

– Шафер Мор – од 353 кј одузето 318 кј (90%)

– Гомбоши Андријана – од 261 кј одузето 159 кј (60%)

Земља је одузета од 76 општина у Бачкој:

– Ада – од 2334 кј одузето 1518 кј (65%)

– Мол – од 4812 кј одузето 2740 кј (57%)

– Бачко Градиште – од 2331 кј одузето 1395 кј (60%)

– Тител – од 3815 кј одузето 2263 кј (60%)

– Сента – од 12001 кј одузето 7819 кј (65%)

– Стара Кањижа – од 13912 кј одузето 5740 кј (41%)

– Суботица – од 33042 кј одузето 15363 кј (46%)

– Нови Сад – од 5193 кј одузето 1141 кј (22%)

– Госпођинци – од 4375 кј одузето 2947 кј (67%)

– Чуруг – од 8217 кј одузето 6432 кј (78%)

Од пет великих задужбина у Бачкој, највише земље је одузето од Задужбине Марије Трандафил из Новог Сада, којој је од 726 кј, одузето 83%, то јест, 606 катастарских јутара. У процесу дијељења земље беземљашима нијесу сви били заступљени. Становници Војводине мађарске, њемачке и румунске националности су били изузети и њима земља није додјељивана. Насупрот њима, апликације за додјелу земље могли су подносити Срби, Хрвати, Црногорци, Русини, Словаци, итд. Дакле, гледало се да се на том подручју ојача словенски живаљ. Пошто је по бројности српски живаљ од словенског био најбројнији, логично је да је у просеку добио и највећу површину земље.

У Славонији, па све до Загреба, тај проценат иде у корист народа хрватске националности. Важно је напоменути да у процесу одузимања земље нијесу изузете ни традиционалне цркве. Црногорци су, као и други аграрни интересенти, били укључени у овај процес, а интензитет рјешавања њихових апликација за додјелу земље зависио је од политичке констелације у земљи и од за конских рјешења која црногорске добровољце нијесу третирала на прихватљив начин. У том дводеценијском процесу рачуна се да је само у Војводину пресељено близу 1000 црногорских породица са око 5000 чланова. Војводина је дала егзистенцију великом броју аграрних субјеката придошлих из других дјелова новоформиране краљевине, тако да се у њој колонизовало око 100.000 пољопривредних интересената – којима је реформом додијељно 466.285 ха, односно 48% од укупне површине велепоседничког земљишта. Рата, насеље у саставу Бајмока, у периоду између два свјетска рата била је највећа црногорска колонија у Војводини.

Опште прилике у Бајмоку послије Првога свјетскога рата и специфичности организовања аграрне реформе и колонизације

Завршетком Првога свјетскога рата измијењена је географска карта Европе. Аустроугарска монархија се распала, на Балканском полуострву је формирана нова држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно каснија Краљевина Југославија. Тада се, почетком двадесетих година XX вијека, на територији катастарске општине Бајмок, формирају насеља Рата, Мишићево и Мадарашки салаши. Гранични дио Мадарашких салаша настаје повлачењем југословенско-мађарске границе, док су два поменута насеља настала посредством аграрне реформе на такозваном властелинском земљишту које је експроприсано од града Суботице. Услијед аграрне пренасељености током процеса аграрне реформе и колонизације, измијењена је, поред етничке, социјалне и демографске структуре, и топографска слика Војводине, која је у периоду од 1919. до 1931. године добила 130 нових насеља (64 у Бачкој, 42 у Банату и 24 у Срему). Рата и Мишићево су једна од њих. На основу закона, који је усвојен 15. фебруара 1919. године, у Краљевини СХС земљишни поседи од преко 500 јутара су експроприсани уз надокнаду. У крајевима ђе је владала оскудица у обрадивој земљи, експроприсани су поśеди преко 200 јутара. У складу са аграрном реформом, у Бајмоку је експроприсано властелинско земљиште. И сама Рата је своје име добила на основу тога што је поштанска банка 1906. године властелинско земљиште, парцелишући га, давала на двадесетпетгодишњи закуп на отплату, односно како је то језиком овдашњег народа било речено, на рате. Свака парцела је износила по 25 катастарских јутара. Закупци, који су углавном били Бајмочани, су на закупљеној земљи градили куће и тако се на Рати почело формирати салашарско насеље. А начин да су куће и салаши грађени од средстава која су отплаћивана „на рате“, кумовао је имену самог насеља.

Насељавање Рате

Први становници Рате били су оптанти, Хрвати и Буњевци, потом добровољци-колонисти из Првога свјетскога рата, Црногорци и Срби (Босанци, Херцеговци и Личани). У међувремену, доселило се и неколико породица из петнаестак километара удаљенога Таванкута. Поред тога, на Рати је саградило своје куће и још неколико породица аграрне сиротиње из Бајмока, Хрвата, Буњеваца и Мађара. Први колонисти на територији овог насеља стижу, августа мјесеца 1921. године. Они долазе из такозваног Бајског трокута, односно каћмарске, гарске и баћалмашке општине. Биле су то углавном хрватске и буњевачке оптантске породице, које су жељеле да живе у заједништву са својим сународницима у истој држави. Поразом у Првоме свјетском рату распала се Аустроугарска монархија. Тријанонским споразумом, закљученим 4. јуна 1920. године у палати Тријанон у Версају (Француска), између земаља Антанте и Мађарске, регулисан је статус нове независне мађарске државе и дефинисане њене границе према суседима. Повучене су нове границе, тако да су споменуте општине из Бајскога трокута остале у Мађарској.

Други дио Рате насељен је добровољцима чија је колонизација почела 1924. године. На Рату тих година долазе и колонисти из Таванкута. Према записима некадашњега бајмочког подбиљежника Кароља Кокаија, на Рату је те године колонизовано 170 породица. Према тим записима, из Мађарске, то јест из Бајскога трокута, дошло је 30, из Таванкута 44, Црне Горе 76, Босне 6, Србије 8, и из Лике и Крбаве 6 колонистичких породица. Из Црне Горе је, сукцесивно до 1930. године, досељено још 26 породица. Укупно су 102 црногорске породице колонизоване на Рати. Организована настава у овом насељу почиње 1924. године, али школа на Рати се гради тек 1930. године.

Доношењем Закона о аграрној реформи и колонизацији, новоформирана влада настоји да, барем дјелимично, помогне положај добровољаца и амортизује политичке, а посебно велике економске проблеме. Према овом закону сваки добровољац, који се уписао као колониста, добијао је пет хектара земље и земљиште за кућу. Колонистичке добровољачке породице које долазе у Бајмок добијају 8,75 катастарских јутара земље, а поред тога и по једно катастарско јутро по сваком члану домаћинства. Остали колонисти и беземљаши по члану домаћинства добијају само три четвртине или једно јутро земље. Један мањи дио пролетеријата, такође послије аграрне реформе добија, 2-3 к. јутра земље. У то вријеме и један број хрватских и буњевачких породица добија на Рати земљиште за куће.

Беземљаши несловенскога поријекла су, одлуком тадашњег режима, искључени из аграрне реформе. Услијед унапријед планиране националне искључивости, старосједиоци, који су вјековима водили борбу против велепоседника, приликом диобе земље или не добијају земљу или пак од режима добијају само симболичне површине. Без обрадиве земље остају слуге и бироши, стога ова диоба земље није могла бити праведена. Аграрном реформом су и други незадовољни… Поред тога незадовољства тадашње политичке странке и на друге начине чине покушаје у циљу заоштравања политичке ситуације, посебно „националног питања“. Владајуће партије показују дозу ароганције и не плаше се разноврсних екстремних наступа, као што су ометање зборова, изазивање туча и слични инциденти који су 1926. године били чести на северу Војводине. Тако се догодило и то да је на једној тржници послије одржанога збора дошло до, како се у овом крају Војводине каже „укрштања тољага“. Након крвавих сукоба, наводи суботички лист „Невен“, слабија страна се повукла у оближњу крчму. И поред различитога менталитета, обичаја и културе, временом су односи између колониста и староседилаца постајали све бољи. Вријеме и заједнички живот чини своје и, међу становницима Рате различите националности, јача дух толеранције и стварају се пријатељске везе…!

Црногорци – колонисти на Рати…

Црногорци су се населили на Рати у периоду од 1924. до 1930. године, а најбројније и најинтезивније 1925. и 1926. године. Црногорске породице, који су се колонизовале на крајњем северу тадашње државе, потичу из цијеле Црне Горе:

са Његуша (Врбице),

са Чева (Вукотићи),

из Цуца (Перовићи и Кривокапићи),

из Цеклина (Вукмировићи и Николићи),

из Љуботиња (Прље),

из Пјешиваца (Контићи, Ђукићи и Батрићевићи),

Грахова (Ковачевићи),

Бањана (Пејовићи, Бјелице и Алексићи),

из Никшића (Бојичићи, Бољеновићи, Абрамовићи, Вуковићи, Вучуровићи, Воротовићи, Војводићи, Урошевићи, Томановићи, Шаровићи…),

са Голије (Тадићи и Докнићи),

са Дурмитора (Жугићи и Голубовићи),

из Подгорице (Поповићи, Вучинићи, Мићковићи, Божовићи, Вуксановићи, Грујићи…),

из Пипера (Ћетковићи и Радовићи),

из Куча (Божовићи, Вујошевићи, Радоњићи, Радмиловићи...),

из Братоножића (Кркелићи), из Мораче (Пантовићи),

из Васојевића (Милошевићи, Васовићи…),

из Грбља и Боке (Мазараци, Андрићи, Јовановићи…).

Највише Црногораца насељених на Рати је било из Никшића и његове околине. Међу првима 1924. године су се населили Јован Кркелић из Братоножића, Тодор Вујошевић и Саво Божовић из Куча. Прво су долазили појединци, углавном носиоци колонизације, да би обезбиједили смјештај породици. Када су стигли остали чланови породице, привремено су смјештани на салашима. И више породица је живјело на салашу, све док не би саградили кућу. Они који су раније дошли прихватали су рођаке, братственике и кумове, а било је случајева да су се Црногорци смјештали и код раније досељених колониста, али и мјештана, староседилаца.

Насељени Црногорци су имали статус добровољаца или колониста. Добровољци су били они досељеници из Црне Горе, који су учествовали као непунољетни војници у Првоме свјетскоме рату и они, који су дошли да помогну рат из Америке (учесници балканских и Првога  свјетскога рата). Као добровољци добијали су без икакве накнаде 8,5 катастарских јутара земље у парцели и плац за кућу. Они који су добили салаше имали су кров над главом, а држава је умјесто њих платила салаш арендашима тј. власницима и градитељима. Добровољци који нијесу добили салаш, већ су градили нову ку ћу, били су обавези да дрвенарију за кућу отплаћују држави, на ра те у периоду од 10-15 година. И ту се примјећује неравноправност услова под којима је вршено насељавање колониста и добровољаца из Првог свјетског рата. У бољем положају су биле бројчано мале породице које су на својим „парцелама“ затекле стамбене и екомонске зграде, од породица са више чланова које су дошле на „голу“ земљу и које су морале градити и кућу и помоћне објекте.

Колонисти су били сви остали насељени Црногорци. Они су добијали нешто мање земље у парцели (осам катастарских јутара) и морали су земљу да отплаћују на рате у периоду од 10-15 година. Сви насељеници (добровољци и колонисти) су били ослобођени државнога пореза Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за наредних 15 година. Црногорац се из коријена, основе, морао прилагођавати Војводини. Свој камен и крш је замијенио земљом, прашином и блатом. Умјесто своје родне камене куће, морао се прилагодити животу у земљаној набијачи грађеној од черпића. Черпић је непечена опека од блата са сламом, сушена на сунцу. Након црногорских кршевитих брда, шумовитих планина и малих долова, тешко се било привићи на непрегледну бачку благо таласасту равницу, испресијецану пољским путевима.

Црногорци су тешко прихватили нови начин живота, амбијент и климу у Војводини. Старци и мала ђеца су почели умирати, а жене су имале проблема са трудноћом, па се појавио страх и сумња. То је подстакло један број породица да се врате у завичај, ђе је вода здравија и љепша, а клима боља. На Рати су постојале двије групе црногорских досељеника, које су се вратиле за Црну Гору.

Прву групу чини око 25 породица, које су се вратиле у периоду од 1930. до 1941. године. Ту групу су, између осталих, чинили: Мирко Делибашић, Филип Перовић, Симеун Томановић, Марко, Мирко и Крсто – Мали Вучуровић, Васо и Крсто Врбица, Марко Мићковић, Ђуза, Никола и Васо Радоњић, Митар и Машан Грујић, Јефто Вучинић, Петар и Симо Радмиловић, Спасоје Тадић, Лабуд Јовановић, Павле Радоњић, Митар Јочић, Кривокапић

Друга група, у којој је била 31 црногорска породица, иселила се са Рате у периоду од 6. априла 1941. до 14. јуна 1941. године. У тој групи су између осталих, биле породице: Благоја Абрамовића, Милована Божовића, Бошка Јоветића, Спасоја Јоветића, Душана Јоветића, Данила Јовановића, Милана Јовановића, Тома Јовановића, Андрије Јовановића, Божа Контића, Јована Кркелића, Митра Кркелића, Божа Лековића, Стева Лековића, Вука Томановића, Тодора Вујошевића, Пера Прље, Љубице Прље, Маша Прље, Радована Абрамовића, Мирка Никовића, Спасоја Ђукића, Николе Бојовића, Милосаве Мијановић Драгутиновић, Зека Ђерковића, Сима Ђерковића, Сава Божовића, Влака Божовића, Лазара Бољановића, Стане Ђарић, Љубице Јовановић

Остали Црногорци са Рате интернирани су у Мађарску у логоре Барч и Шарвар дана 14. јуна 1941. године. Између два свјетска рата Црногорци са салаша подижу нове куће код жељезничке станице, ближе Бајмоку и формирају улице на Рати. Кућу од набоја „набијанке“ је правио свако сам себи, а градња куће је рађена мобом. Мобу − испомоћ, Црногорци су чинили још удовицама и сиротињи. Насеље Рата није имало тврде путеве и тротоаре испред кућа, живјело се „од данас до сутра“, из разлога што Црногорци још увијек нијесу били сигурни да ли ће остати или ће се вратити за Црну Гору. Улице нијесу биле освијетљене, а електрична струја у кућама је била слаба, и палила се само рано ујутру и увече.

Црногорци су најчешће добијену земљу давали „напола“ мјештанима и бившим власницима, који су имали средства за рад (плуг, сијачицу, бране, дрљаче – параче и вршалице на парни погон), а ако је нијесу издавали, онда су жене и ђевојке носиле терет обрађивања земље. Било је и таквих који се никад нијесу за стално населили у Војводину, а земљу су издавали на обрађивање (Кривокапићи). Задруга, аграрна заједница коју је предводио Машан Грујић и Штедионица, на челу са Петром Прљом су вршиле велику улогу на Рати.

Јеврејске породице Куниг и Wаис су почетком тридесетих година били становници и главни трговци на Рати. Од њих су Црногорци узимали на вересију (кредит) намирнице, обућу, одјећу, текстил, грађевински материјал. Вересију су узимали током цијеле године, све до продаје жита или кукуруза. Касније је на Рати било шест продавница, а власници су постепено постајали и Црногорци. У продавницама се куповао гас-петролеј, со, шећер, кафа и друге потрепштине које домаћинство није могло само производити. Средином тридесетих година прошлог вијека на Рати су радиле продавнице: код Шикоње – Футо, продавница Олге Мијановић, радње које су држали Томо Јовановић, Петар Радмиловић и Андрија Ановић и још једна која се налазила у данашњој Приморској улици. У том времену на Рати је почела да се шири и мрежа кафана у којима су се окупљали различити слојеви друштва, од паора и надничара до чиновника и жандара, али и боема и умјетничких душа. Тридесетих година па до почетка Другог свјетског рата радило је шест кафана: Звеканова-власника Мирка Делибашића, кафана коју су држали Алекса Гргур и Спасоје Јоветић, кафана Стева Лековића, кафана Крста Вучуровића, Хиндербург кафана и још једна у данашњој Буњевачкој улици.

Раћански пролетеријат и пут Црногораца и осталих Раћана ка културном развоју, политичкој организованости и економској слободи

Економска несигурност и стријепња за будућност међу становницима је била такође присутна. Многи Раћани нијесу гледали на земљу и њене мршаве приходе као на добру и сигурну перспективу за своје насљеднике. Имајући то у виду већина колониста, па и они најсиромашнији, оријентисали су се на школовање ђеце, углавном у Суботици. Тридесетих година у суботичким средњим школама оживљава и јача организована активност Комунистичке партије Југославије и Савеза комунистичке омладине Југославије. На суботичком Правном факултету, који је радио од 1920. године до 1. априла 1941. године, још од раније примјетно расте утицај КПЈ. Студенти су долазили са цијеле територије краљевине, а школске 1921/1922. године, од укупно уписаних 496 студената, 107 је било са територије Црне Горе. У јесен 1932. године на Правни факултет у Суботици се уписују и Цетињани Крсто Попивода и Радоје Вујошевић. Они се одмах укључују у револуционарни рад и већ октобра мјесеца 1933. године, постају чланови Савеза комуниста Југославије у партијској ћелији на Правном факултету.

Из Даниловграда 1935. године на студије долази и Илија Драговић, сестрић Ивана Мулутиновића. Попивода и Вујошевић су након рата проглашени за народне хероје, а Драговић је носилац „Партизанске споменице 1941“. Крсто Попивода је у периоду од 1946. до 1948. године био председник Комисије за аграрну реформу и колонизацију Владе ФНРЈ. Суботица је тридесетих година прошлог вијека била у експанзији у сваком погледу: по попису из 1931. године била је у Краљевини Југославији трећи град по величини, иза Београда и Загреба, а испред Сарајева, Скопља, Новог Сада, Љубљане…

Раћанска омладина на овим образовним институцијама у Суботици, долази у додир са комунистичким идејама. Већ средином тридесетих година неколико ђака постају чланови СКОЈ-а. Везу између Суботичана и раћанских скојеваца одржава Црногорац из Цетињског среза Илија Лубарда, који је тада већ био члан КПЈ. Раћански скојевци 1935. године изводе успјешну акцију, а аграрни пролетеријат припрема се за штрајк. Међу скојевцима сазријева мисао и тражи се најпогоднији начин да се од индивидуалног идејно-политичког рада пређе на масовније облике активности. Иако малобројна, скојевска група предузима акцију: уз сарадњу учитеља и демократски настројених колониста 1936. године формирају Народну књижницу и читаоницу. Када се одлучивало како да се назове тек основана књижница и читаоница, дошло је до извјесне расправе међу члановима.

Чланови Савеза комунистичке омладине Југославије су предлагали да нова културна организација носи име револуционара Васа Пелагића или Максима Горког, што би било у складу са њиховим идејама и политичким опредјељењем. Ипак, побиједио је приједлог младих црногорских колониста да књижница и читаоница носе име великог црногорског владике и књижевника Петра II Петровића Његоша. За секретара Књижнице и читаонице „Његош“ изабран је млади Црногорац, скојевац Вукан Ђукић. У управу је изабран и Радивоје Кнежевић, већ познати борац радничког покрета. За развој активности књижнице изнајмљивана је кућица у близини школе. Она постаје средиште окупљања Раћана и раћанских младих комуниста. На Рати је 1937. године већ било пет скојеваца. У оквиру књижнице илегално је дјеловала актива СКОЈ-а. Те године се поред књижничарских дјелатности оформљују и двије секције, драмска и спортска. Од средстава зарађених на улазницама и од добровољних прилога купују се књиге, шах гарнитуре и реквизити за стони тенис. У јесен 1937. године одржана је скупштина књижнице на којој се поред постојећих секција, формира и Одбор за омладину, који се ангажује у раду на омладинским питањима. Истом приликом покренуто је и питање изградње Дома културе на Рати, па је изабран и Одбор за подизање дома. Носиоци рада у књижници били су скојевци и сваки од њих појединачно је био директно укључен у културни рад са јасно дефинисаним задацима.

Почело је омасовљавање и очигледно се видио утицај младих скојеваца на креирање културних активности на Рати. Сарадња између Књижнице и читаонице „Његош“ на Рати и „Препорода“ у Жеднику постаје све интезивнија. Зидне новине су уређивали и издавали редакцијски и умјетнички одбори. Касно, у јесен 1939. године, када се број чланова СКОЈ-а и симпатизера повећао, формира се Повјереништво СКОЈ-а. За секретара повјереништва је изабран (поменути) Вукан Ђукић. Од тада друштвено-политичка, културно-забавна и спортска активност у оквиру књижнице постаје обухватнија. Купљен је и филипсов радио уређај који је унио нов облик забаве у рад ове напредне организације. Четвртком су слушане „хумористичке вечери“ Радио Београда, па је у тим приликама просторија читаонице била препуна слушалаца. Понекад је тај број прелазио стотину људи. Атмосфера је била жива и динамична, старији су обично сеђели на клупама, а млади су стајали унаоколо. Књижница и читаоница „Његош“ је имала и своју славу, Петровдан, који се слави 12. јула. Тог дана Црногорци су добровољним прилогом приређивали славље, част, пјесму и игру.

Културно-политички живот Рате и млади Раћани као искра свих културних дешавања

Суботом су омладинци на Рати успјешно организовали игранке. Одбор за омладину на игранкама је увео стално дежурство, као мјеру предострожности да не би на провокативан начин долазило до туча и тиме се крњио углед књижнице и читаонице. Дежурство је било потребно и због чињенице да су жандарми и агенти пратили и контролисали активности напредне омладине на Рати. Увођењем усмених новина, суботом прије почетка игранке, освјежен је рад на информисању младежи о актуелним питањима. Усмене новине су почињале „Врапцем“ у коме је алегорично, али критички, опјевана спољна и унутрашња политика Југославије. Затим зачињен хумором, слиједио је осврт на локалне проблеме које режим није рјешавао или их је запостављао. И на овај начин су напредни омладинци са Рате политички утицали на широке народне масе. На Рати се 1936. године оснивају два културно умјетничка друштва, „Његош“ и „Будућност“, које је дјеловало као позориште. У њима се гајила љубав према пјесми, слушању гусала, игрању зетског кола, ора, пролетера – „Ој ха“. У њима је младеж учила и нове игре: валцер, танго, степ, врањанку и полку. У читаоници су се одржавале игранке сваке суботе, а понекад и неђељом. На Рати је имало утицаја и Спортско соколско друштво, које је сваке године 6. маја на „ђурђевдански уранак“ организовало такмичење у коњичким вјештинама, јахање и прескакање, такмичење у затезању конопца, бачању камена с рамена и у другим спортским вјештинама. Сва младеж Рате се бавила спортом, а ишло се у посете другим колонијама – селима у Жедник, Алекса Шантић, Мишићево, Кулски Соколац и Његошево. Драмска секција, или како је неђе навођено, „Дилетантско позориште Будућност“ своје позоришне представе, скечеве и хумористичке вечери изводила је у школској згради на Рати, а повремено и у оближњој кафани. Сваког мјесеца су приређивали представе − приредбе, а највише су се играли комади „Балканска царица“, „Јазавац пред судом“ и „Госпођа министарка“… Забиљежено је да су 1940. године изведени Цанкарев: „Слуга Јернеј и његово право“, „Сељак и јуне“ и др. Овакав рад драмске секције је проширен и извођењем приредби у Бајмоку, Мишићеву, Алекси Шантићу, Билићу код Сомбора и на другим мјестима. Гостовања су уприличена и у градовима као што су Суботица и Сента.

Најактивнији чланови драмске секције су били: Мирко Делибашић, Лабуд Јовановић, Душан Вуковић, Љубица Делибашић, Никола Батрићевић, Васо Врбица, Веселин Поповић, Вуко Контић и Петар Прља. Послије јавно изражене потребе за изградњом Дома културе са позоришном бином, конституисан је Одбор за изградњу дома. Под утицајем скојеваца Одбор је одмах започео конкретне активности. Осмишљена је акција прикупљања добровољног прилога за изградњу дома у виду „циглица“. Оне су поред Рате и Бајмока продаване и у околним селима и колонијама. Након успјешно реализоване акције, купљена је довољна количина цигле за остваривање ове замисли, али до изградње дома није дошло због избијања Другога свјетског рата и окупације земље. У међувремену СКОЈ-евска организација је омасовљена. Већ почетком 1940. године у Повјереништву СКОЈ-а било је 14 чланова, од којих су већина били Црногорци. Упамћено је да су од тога броја четири омладинца и омладинке из редова хрватске националности. Тиме су створени предуслови да повјереништво свој рад прошири на хрватски и буњевачки живаљ регрутован углавном међу пољопривредним надничарима и занатским радницима. На иницијативу скојеваца, у јесен 1939. године, у радњи локалнога берберина Марка, одржан је скуп на коме је основано Културно просвјетно друштво „Младост“. Оно је имало сличан задатак као и Књижница и читаоница „Његош“, која је окупљала углавном припаднике црногорске заједнице. Посебан значај и улога „Младости“ је у томе што су КПЈ и СКОЈ у то вријеме проширили свој утицај на Хрвате и Буњевце на Рати и аграрну сиротињу, која је до тада, углавном, била под утицајем других легалних политичких странака. У друштву се брзо и много радило на омасовљењу чланства. Оформљена су два одбора: један за омладину, са којом је радила Катица Плеша члан СКОЈ-а, и други за одрасле са којима је радио између осталих и Марко Бачић-Шантави. Чланови Културно-просвјетног друштва „Младост“ су своје представе, веселе вечери и друге приредбе изводили у школи на Рати и у „Варгиној гостиони“ у Бајмоку. Репертоар су чинили скечеви, шале, доскочице и озбиљна драмска дјела као „Госпођа министарка“, „Власт“, и др. Поред ових облика рада, редовно је купована и читана штампа, а књижни фонд је непрестано богаћен. Зидне новине су такође постигле вид културно-просвјетне активности и биле су трибина и за самосталне радове, махом омладине. Иако су Књижница и читаоница „Његош“ и Културно просвјетно друштво „Младост“ биле двије посебне културне институције, међусобна сарадња није изостајала, јер су обије организације радиле под истим идејама и предвођене напредном омладином на Рати. Сарадња је непримјетно учвршћивана и проширена. Доказ за то пружа нам заједнички наступ на годишњицу погубљења Матије Гупца, вође сељачког устанка. Стамбене просторије берберског радника биле су претијесне да би могле да приме све присутне, махом раћанску сиротињу, који су на ову свечану приредбу дошли. Исти програм је изведен и у просторијама Књижнице и читаонице „Његош“. Захваљујући свестраној ангажованости СКОЈ-а и њеног чланства, том приликом су се први пут, на истом свечаном наступу, нашли окупљени Црногорци, Хрвати, Буњевци, Мађари и Срби. Рад и утицај КПЈ је кроз ове облике био очевидан. Дјелатност младих се огледала и у растурању и ширењу прокомунистичке штампе: „Жена данас“ и „Народни глас“, а међу мађарским живљем пропагирани су листови: „Nepszava“ и „Hid“. Рад и просторије Књижнице „Његош“ и Културно-просвјетног друштва „Младост“ стално су били под присмотром бајмочке жандармеријске станице, чији су жандарми и агенти често вршили претресе, покушавајући да пронађу разлог за забрану њиховог рада. Становници Бајмока су 1969. године, у знак сећања на предратну дјелатност напредне омладине на Рати, на згради Задружног дома открили спомен плочу.

Црногорци предводници предратне напредне омладине на Рати

Суботички Правни факултет је на северу Војводине средином тридесетих година био центар напредне омладине. На овом факултету је већ 1933. године основана прва партијска ћелија. На факултету, поред Суботичана, студира и много младих из околних колонистичких насеља, па тако и млади са Рате. Новоформирану, другу партијску ћелију сачињавали су студенти колонисти. Њени чланови су били Милорад Вуковић, Радосав Бојовић, Божо Милетић и Гојко Дурутовић. Рођаци Радосава Бојовића живјели су на Рати, па је он зими отуда ишао у школу. Када су чланови двије партијске организације на Правном факултету у Суботици донијели одлуку да ће се бавити организовањем младих који живе по насељима, рад са младим у Бајмоку и Рати повјерен је Радосаву Бојовићу. Међу младим Раћанима брзо су се шириле напредне идеје. Вукан Ђукић је 1935. године постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије. Дружио се са Илијом Лубардом који је био ученик суботичке гимназије и Јоком Лековићем који је похађао Трговачку академију у Суботици. Три Раћанска друга, Ђукић, Лубарда и Лековић су, 1. маја 1935. године, извели прву акцију са циљем да становништву Бајмока и Рате ставе до знања да и међу њима има чланова Партије и скојеваца. Успјешно су извели акцију лијепљења великих револуционарних плаката. На плакату се налазио нацртан срп и чекић, пароле којима се клицало слободи и једнакости и текст: Пролетери свих земаља уједините се! Тог првомајског јутра плакати су осванули у центру Бајмока на киоску поред биоскопа, на вратима Шилове продавнице и на улазу Звеканове гостионице у близини Рате. Акција се није свиђела поглаварству насеља и одмах је случај пријавила сомборској жандармерији која је спровела истрагу. Током истраге, која је трајала неколико седмица, приведен је Јоко Лековић. Два дана су га тукли и испитивали у вези лијепљења плаката. Лековић ништа није признао и захваљујући њему успјешно је реализована прва акција младих, напредних Раћана. Илија Лубарда касније постаје члан Комунистичке партије Југославије и учествује 13. јула 1941. године у црногорскоме народноме устанку. Лубарда, заједно са својом сестром Марицом, је погинуо 1942. године. Јоко Лековић је у Народно ослободилачком рату учествовао од 1943. године. Умро је 1966. године као пуковник Југословенске народне армије. Текст првомајског плаката из 1935. године:

Спремите се браћо, јер смо понижени

од грдног паразита међ‘ нама што је,

јер сматрају да смо животињске сјени

ил‘ робље вјечно, свеједно то је.

ПРОЛЕТЕРИ И ЗЕМЉОРАДНИЦИ СВИЈУ ЗЕМАЉА УЈЕДИНИТЕ СЕ!

Земљорадниче, крајње је вријеме да скинеш са себе челичну копрену која ти не да да живиш у облику правога човјека, да скинеш копрену која те гуши, а кроз коју ти лицемјерни капиталисти сисају и посљедњу трунку снаге и живота. Земљорадниче, крајње је вријеме да се освијестиш, па да увидиш своје данашње стање… Тебе данашња господа, која сједе на троновима својих палата посматрајући са задовољством и уживајући у твојим мукама, јер знају да твој мучни живот доноси лако и раскошно уживање… Ти радиш вјечно…, а шта имаш?… Имаш само право и повластицу да на улицу од глади цркнеш као животиња. А погледај њих: сједе само на златним столицама, не радећи ништа, јер знаду да ће им сигурно и на вријеме стићи производ

твог крвавог зноја.. Освијести се земљорадниче, па се угледај на Совјетску Русију, а не допуштај да те слуге данашњих капиталиста вуку за улар обећавајући ти разне награде лажно, и то само када их устребаш. Освијести се, још није касно, а зато ћеш добити као награду, СЛОБОДУ и ЈЕДНАКОСТ, за коју ћеш имати само себи да захвалиш.

 

Маја 1935. године

(у оквиру: срп и чекић)

 

Непосредно прије избијања Другога свјетскога рата организација Савеза комунистичке омладине Југославије на Рати је имала 15 чланова. Предратни чланови СКОЈ-а на Рати били су и припадници црногорске заједнице Станка Ђукић и Даница Мијановић, коју су непријатељи стријељали на Бањици 1943. године. Млади скојевац је био и Димитрије Божовић, који се прикључио партизанскоме покрету чим је почео рат. Са седам својих другова гине 23. јула 1943. године у селу Апатовац крај Крижеваца, ђе се склонио послије бјекства из Лепоглаве. Божовић је био борац Калничкога партизанског одреда. Предратни члан Савеза комунистичке омладине на Рати је био и Радосав Контић, касније носилац Партизанске споменице 1941. Контић је у Москви завршио војну академију и као пилот поручник умро је 1946. године. Млади комуниста из тог времена је био и Богдан Пејовић, који се 1948. године изјаснио за резолуцију Информбироа. Са Рате је и Божидар Јовановић, који је Орденом народнога хероја одликован 27. новембра 1953. године.

Други свјетски рат и тешка судбина Раћана у окупацији

За вријеме Другога свјетскога рата територија Војводине је подијељена у три окупационе зоне. Под директном њемачком управом је био Банат, Срем је припојен Независној држави Хрватској, а Бачка је припала Мађарској под вођством Миклоша Хортија. У ратним годинама Рата је преживљавала врло тешка времена. Од званичнога датума почетка рата у Југославији, 6. априла 1941. године, до кобнога 14. јуна, укупно 31 црногорска породица је одлучила и успјела да напушти Рату и врати се у своју Црну Гору. Стари црногорски ратници су осетили долазак ратне олује. По оној Његошевој: „Ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине“, вратили су фамилије на своја вјековна огњишта. Остали су са зебњом ишчекивали вријеме које долази, вријеме за које су знали да неће бити спокојно. Хортијева Мађарска је објавила рат Југославији, 11. априла 1941. године, не поштујући три мјесеца раније потписан пакт о пријатељству двије земље. Сљедећега дана је почела њена инвазија на Бачку. Доласком окупатора, који је одмах успоставио своју власт, међу становницима Рате завладала је забринутост, јер су знали да неће бити остављени на миру. У првим данима окупације Рате, убијено је 5 мјештана међу којима и Црногорци Данило Јовановић и Марко Дринчић, док је у Новом Саду стријељан Вуко Контић. Окупатор је 14. јуна 1941 у логоре у Nađkanjižu, Barč, Šarvar и село Кокињци (поред Бјеловара) депортовао добровољачке, колонистичке и оптантске породице које су се послије 1918. године доселиле у Бајмок, Мишићево и на Рати. Да би на што мирнији начин спровели акцију интернације, нове окупаторске власти су колонистичким породицама објашњавале да их враћају у крајеве из којих су досељени послије Првога свјетскога рата. Лаж и превара су откривени када је воз са препуним вагонима из Сомбора кренуо према југословенско-мађарској граници. Несрећни путници су схватили да за њих почиње животна агонија за коју нико није могао знати када и како ће се завршити.

Црногорци са Рате интернирани 14. јуна 1941. године у логоре Мађарске, Барч и Шарвар

Абрамовић М. Милутин (1920)

Абрамовић А. Томаш (1896)

Абрамовић Б. Гордана (1900)

Абрамовић Ц. Марко (1889)

Абрамовић Ч. Радован (1872)

Абрамовић Ђ. Ивана (1906)

Абрамовић М. Анђа (1924)

Абрамовић М. Јаница (1928)

Абрамовић М. Лепосава (1931)

Абрамовић М. Саво (1922)

Абрамовић М. Стана (1933)

Абрамовић П. Цвијета (1911)

Абрамовић Р. Милан (1939)

Абрамовић Р. Радојица (1936)

Абрамовић С. Анђа (1932)

Абрамовић С. Даница (1938)

Абрамовић С. Милева (1907)

Абрамовић С. Миливоје (1934)

Абрамовић С. Видак (1936)

Абрамовић Т. Јован (1937)

Абрамовић Т. Милица (1929)

Абрамовић Т. Мирко (1934)

Абрамовић Т. Олга (1931)

Алексић Ј. Васо (1884)

Алексић В. Босиљка (1932)

Алексић В. Божана (1930)

Алексић В. Божидар (1930)

Алексић В. Лазар (1926)

Алексић В. Тијана (1924)

Андрић Ђ. Драгица (1941)

Андрић Ђ. Милева (1922)

Андрић Г. Јела (1898)

Андрић Л. Митар (1887)

Андрић М. Божидар (1925)

Андрић М. Даница (1927)

Андрић М. Душан (1922)

Андрић М. Ђуро (1920)

Балтић Перо (1889)

Балтић Илинка (1895)

Балтић П. Олга (1936)

Батрићевић Ђ. Никола (1893)

Батрићевић Г. Његосава (1857)

Батрићевић Н. Анђелија (1920)

Батрићевић Н. Љубо (1928)

Батрићевић Н. Мато (1930)

Батрићевић Н. Милка (1938)

Батрићевић Н. Милорад (1924)

Батрићевић С. Ђуро (1853)

Батрићевић У. Велика (1899)

Бјелица Д. Крстиња (1885)

Бјелица И. Драго (1922)

Бјелица И. Лука (1920)

Бјелица Л. Ратко (1941)

Бјелица У. Ружа (1925)

Божовић Анка (1903)

Божовић Ђ. Саво (1881)

Божовић Ђ. Владо (1888)

Божовић М. Ђуро (1857)

Божовић Н. Плана (1885)

Божовић В. Бисерка (1926)

Божовић В. Јелена (1928)

Божовић В. Славка (1922)

Божовић В. Загорка (1924)

Делибашић Јела (1900)

Делибашић Новица (1890)

Делибашић Р. Јања (1926)

Делибашић Р. Милорад (1924)

Делибашић Р. Вера (1929)

Докнић Станојка (1898)

Докнић Ш. Бошко (1933)

Докнић Ш. Божидар (1933)

Докнић Ш. Димитрије (1927)

Докнић Ш. Јелена (1936)

Докнић Ш. Михаило (1925)

Докнић Ш. Милена (1940)

Докнић Ш. Миливоје (1930)

Докнић Ш. Новак (1921)

Докнић Ш. Страхиња 81923)

Докнић Шћепан (1888)

Драгутиновић А. Грана (1898)

Драгутиновић Милосава (1897)

Дринчић Р. Милосава (1878)

Дринчић М. Ристо (1872)

Дринчић Р. Саво (1918)

Дринчић С. Вера (1944)

Дринчић Т. Савета (1922)

Ђукић С. Ново (1928)

Ђукић Јока (1915)

Ђукић М. Сара (1897)

Ђукић Нада (1938)

Ђукић С. Јулка (1930)

Ђукић С. Спасоје (1887)

Ђукић С. Станка (1926)

Ђукић С. Зорка (1924)

Ђукић Саво (1913)

Ђукић Стана (1896)

Филиповић И. Стево (1928)

Филиповић Иван (1895)

Филиповић Марија (1896)

Голубовић Љубица (1898)

Гргур Тодор (1881)

Ивановић П. Видак (1884)

Ивановић Т. Милосава (1902)

Ивановић В. Михаило (1932)

Ивановић В. Наталија (1936)

Ивановић В. Петрана (1925)

Ивановић В. Радојица (1934)

Ивановић В. Вера (1939)

Јовановић Б. Боро (1928)

Јовановић Б. Драгутин (1922)

Јовановић Б. Лазар (1920)

Јовановић Б. Олга (1924)

Јовановић Л. Видосава (1900)

Килибарда Стојан (1924)

Кнежевић И. Ружица (1894)

Кнежевић Л. Милица (1898)

Кнежевић М. Ксенија (1903)

Кнежевић М. Радивоје (1874)

Контић Љубица (1913)

Контић М. Душан (1893)

Контић М. Златана (1906)

Контић Н. Мијат (1861)

Контић Н. Радосав (1848)

Контић Стана (1869)

Контић В. Ђорђе (1931)

Контић В. Јелена (1929)

Контић В. Наталија (1927)

Контић В. Петар (1925)

Ковачевић А. Јелена (1933)

Ковачевић А. Кирило (1929)

Ковачевић А. Персида (1931)

Ковачевић А. Саво (1935)

Ковачевић А. Стана (1908)

Ковачевић Даница (1910)

Ковачевић Ђ. Аким (1884)

Ковачевић Ђ. Гојко (1893)

Ковачевић Г. Илија (1941)

Ковачевић Г. Мијодраг (1934)

Ковачевић Г. Милорад (1937)

Ковачевић Г. Нада (1936)

Ковачевић Г. Вера (1938)

Мацановић М. Јаглика (1905)

Мацановић М. Радован (1895)

Мацановић Р. Јелена (1943)

Мацановић Р. Милица (1935)

Мацановић Р. Милорад (1940)

Мацановић Р. Милош (1933)

Мазарак Ђ. Иво (1896)

Мазарак Ђ. Никола (1893)

Мазарак И. Стеван (1925)

Мазарак Јока (1900)

Мазарак М. Мара (1898)

Мазарак Н. Ђуро (1923)

Мазарак Н. Љубица (1926)

Мазарак Н. Милош (1920)

Мијановић А. Божана (1920)

Мијановић Јаглика уд. (1880)

Мијановић С. Станица уд. (1883)

Милошевић Б. Босиљка (1932)

Милошевић Б. Бошко (1887)

Милошевић Б. Ђула (1935)

Милошевић Б. Мара (1937)

Милошевић Б. Милош (1944)

Милошевић Б. Павле (1939)

Милошевић М. Јела (1907)

Николић И. Перо (1888)

Николић М. Бранко (1933)

Николић М. Константин (1930)

Николић Н. Стево (1928)

Николић П. Јелена (1929)

Николић П. Љубица (1900)

Николић П. Михаило (1923)

Николић П. Милован (1931)

Николић П. Роксанда (1928)

Николић П. Саво (1938)

Николић С. Катица уд. (1902)

Никовић М. Даринка (1920)

Никовић М. Војин (1914)

Никовић В. Грујо (1940)

Пантовић Р. Ђорђе (1925)

Павлићевић М. Симо (1895)

Павлићевић Р. Божана (1900)

Павлићевић С. Андрија (1936)

Павлићевић С. Даринка (1932)

Павлићевић С. Марта (1929)

Павлићевић С. Милева (1923)

Павлићевић С. Милосава (1926)

Павлићевић С. Саво (1921)

Павлићевић С. Томислав (1944)

Пејовић Б. Вукосава (1914)

Пејовић Г. Богдан (1923)

Пејовић Г. Даринка (1938)

Пејовић Г. Драгутин (1921)

Пејовић Г. Милорад (1940)

Пејовић Г. Милуша (1925)

Пејовић Г. Мирко (1931)

Пејовић Г. Вукосава (1929)

Пејовић Марица (1898)

Пејовић Н. Босиљка (1929)

Пејовић Ш. Глигор (1882)

Пејовић Ш. Љубо (1936)

Пејовић Ш. Олга (1934)

Пејовић Ш. Радомир (1940)

Пејовић Ш. Шпиро (1896)

Перовић П. Десанка (1933)

Перовић П. Славка (1930)

Перовић С. Ђула (1908)

Сикимић Г. Митра уд. (1905)

Сикимић П. Јован (1935)

Сикимић П. Милорад (1929)

Сикимић П. Сенка (1926)

Томановић А. Даница (1914)

Томановић П. Даница уд. (1972)

Томановић С. Љубица (1927)

Томановић В. Милић (1941)

Томановић В. Миливоје (1938)

Томановић В. Новак (1937)

Урошевић Ђ. Божана уд. (1901)

Урошевић Љ. Даница (1931)

Урошевић Љ. Данило (1933)

Урошевић Љ. Јелена (1922)

Урошевић Љ. Јован (1936)

Урошевић Љ. Милица (1924)

Урошевић Љ. Томо (1938)

Урошевић Љ. Вукота (1928)

Васовић А. Јаков (1896)

Васовић Д. Софија (1906)

Васовић Ј. Андрија (1932)

Васовић Ј. Даринка (1935)

Васовић Ј. Славка (1938)

Војводић Ката (1905)

Војводић Л. Војо (1914)

Војводић Лука (1866)

Војводић Марија (1873)

Воротовић Ђ. Илија (1884)

Воротовић И. Боса (1929)

Воротовић И. Михаило (1936)

Воротовић И. Милорад (1933)

Воротовић И. Петар (1939)

Воротовић И. Зорка (1931)

Воротовић Ј. Милка (1915)

Воротовић Крстиња уд. (1866)

Воротовић Р. Алекса (1925)

Врбица И. Божидар (1921)

Врбица Б. Иво (1893)

Врбица И. Бранка (1932)

Врбица И. Олга (1926)

Врбица Ј. Милка (1902)

Врбица М. Јелена (1924)

Врбица М. Светозар (1926)

Врбица М. Веселин (1939)

Врбица С. Љубица (1900)

Врбица С. Максим (1895)

Вучуровић К. Анка (1921)

Вучуровић К. Блажо (1926)

Вучуровић М. Божана (1893)

Вучуровић П. Крсто (1888)

Вукмировић Д. Анђа (1911)

Вукмировић М. Ђорђе (1928)

Вукмировић М. Марко (1932)

Вукмировић М. Митар (1894)

Вукмировић М. Никола (1929)

Вукотић С. Јоша (1914)

Вукотић Ж. Даница (1937)

Вукотић Ж. Јаглика (1939)

Вукотић Ж. Савица (1936)

Вуковић Н. Божо (1925)

Вуковић Н. Драго (1922)

Вуковић Н. Милиош (1928)

Вуковић Н. Стана уд. (1884)

Вуксановић Ј. Десанка (1923)

Вуксановић Ј. Гојко (1939)

Вуксановић Ј. Миленко (1931)

Вуксановић Ј. Милосава (1905)

Жугић Б. Ђуро (1924)

Жугић Б. Миленко (1908)

Жугић Б. Раде (1928)

Жугић М. Љубица (1908)

Жугић П. Батрић (1893)

 

Укупно 279 Црногораца са Рате је интернирано у логоре Барч и Шарвар.

 

                                      Ослобођење

 

Нијесу сви црногорски колонисти, који су били у логорима Мађарске, живи дочекали долазак јединица Црвене армије и ослобођење логора. Од тешкога логорашког живота и болести умрло је њих 14:

 

Батрићевић С. Ђуро (1853-1942)

Голубовић Ћетка Љубица (1898-1942)

Ковачевић Гојка Вера (1938-1941)

Контић Н. Радосав (1848-1944)

Мацановић Радована Милорад (1940-1942)

Мазарак Ника Милош (1920-1943)

Николић Пера Јелена (1929-1941)

Николић Пера Роксанда (1928-1942)

Николић Ива Перо (1888-1942)

Павлићевић Сима Даринка (1932-1942)

Томановић Даница (1865-1942)

Воротовић Крстиња (1863-1944)

Војводић Лука (1866-1944)

Вукотић Живка Даница (1937-1941)

Неколицина логораша је успјело да побјегне, међу њима и двадесетогодишњи Црногорац Ђуро Мазарак који се одмах прикључио народноослободилачкоме покрету. Укупно 13 Раћана, логораша и оних који су избјегли депортацију, је погинуло као учесници НОБ-а у борби за ослобођење земље. Међу њима и Црногорци: Душан М. Андрић (1922-1944), Владимир Н. Бојовић (1922-1944), Вуко К. Врбица (1901-1944), Ђуро Б. Жугић (1924-1944) и Кирило А. Ковачевић (1929-1944).

Послије ослобођења логора, преживјели су са нестрпљењем очекивали повратак својим домовима. Бајмок и Рата су ослобођени у четвртак 19. октобра 1944. године, уласком јединица Црвене армије и југословенских партизана. Своје куће, тешко подигнута огњишта, црногорски колонисти су по повратку једва препознали. Руинирано, запуштено и опустошено, без намјештаја, стоке, алата… а зима само што није стигла. И као много пута раније, кренуло се из почетка. Живот не смије да стане.

                                  Пјесма логораша…

Пјесма сликара Миленка Вуксановића Чиче који је, као десетогодишњи дјечак заједно са мајком, млађим братом и сестром, интерниран у логор 14. јуна 1941. године.

ГРОБАРИ

Чујем, мртвачка звона звоне,

Ешперешу, нијеси никада имао ни срце ни душу.

Питам се:

Коме звоне звона?

Рекоше ми:

Добровољцима са Рате!

Имају да животом плате,

да се никада на Рату не врате!

Звонари!

Не заборавите:

Ничија не гори до зоре, фашистички злотворе!

Ми памтимо:

Затворене сточне вагоне,

Барч, Шарвар,

Аушвиц,

Дахау –

Сва мучилишта и логоре,

Фашистички злотворе!

          Миленко Вуксановић Чича са Рате, логораш, сликар…

На Рати је 14. јуна 1981. године, тачно 40 година од дана када су раћански колонисти депортовани у логоре Барч и Шарвар, организована изложба Миленка Вуксановића Чиче. Поводом тог културног догађаја, сликар и књижевник Момо Капор је овако описао свог пријатеља од ранога дјетинства: „Чича је стизао локалом у пола шест. У то дивно вријеме док још није било телевизије, одлазили смо на Бајмочку жељезничку станицу да дочекујемо возове. Премазивали смо бијеле патике цинквајзом, кредом и млијеком и носили их око врата да се не упрљају, кад би одлазили да сачекујемо локал у пола шест. Експресни возови заустављали су се само један минут. Чекали смо да сиђе нека лијепа ђевојка, која ће се заљубити у нас – сироте Раћане, колонисте, али никад нико није сишао са тог локала у пола шест. Чича је доносио велике пакпапире смотане у тубу. На њима су се налазили цртежи угљем: Милоске Венере, актови, мртве природе. Неђељом је играо фудбал за Жељезничар, а ми, колонисти смо навијали као луди, док је изводио егзибиције. Онда, једне године, он донесе прво кладиво у Бајмок. Бачао га је сатима на Долу, на Рати, усамљен и упоран да стигне недостижног Губијана. Стајали смо по страни и ослушкивали како фијуче тешко кладиво. Чича је успио да га бачи 53 метра и шездесетчетири сантиметра. Мислили смо да Чичу очекује велика будућност. Али она очекује увијек друге, увијек неке које не познајемо и о којима само читамо у новинама. Чича је, иначе, рођен 1931. године „на Рати, ђе се живи и пати….“ Његова породица, која потиче од Марка Миљанова и жене му Миљице, докотурала се на колима 1924. у Бајмок, на Рату. Шта су тражили ови Кучи тако далеко од родних брда? Али, остадоше. Умирали су и рађали се, рили земљу и кућили се, а историја се трудила да их увијек поново раскући. Ипак показали су се јачи од историје. Енглезима је потребно најмање двадесет генерација да се на крају лозе изроди један сликар. Ми колонисти, прескачемо вијекове. Кад бачамо кладиво, одмах хоћемо да будемо прваци свијета бољи од Губијана, бољи од било кога! Кад сликамо, чинимо то као да сликамо први и последњи на свијету. Као да смо сами самцијати читава историја умјетности. У нашој ђедовини кад сунце изађе иза брда, нико није сигуран да ће опет заћи, нити, ако зађе, да ће опет сутра изаћи. Зато код нашег Чиче Вуксановића нема фаза, ни пријелаза, ни сазријевања, нема ничега. Он се појавио као зрио сликар, баш као што је одмах бачао кладиво као дугогодишњи шампион. Читав његов свијет је ту, пред нама, на овим графичким листовима, изведеним у техници монотипије. Као дијете земље, није чудо што је све листове извео само једном бојом-бојом оранице! Расту тршчане шикаре из Великог Рита, повија се трава на меком путу што води ка Мадарашу и салашима, вијугају трагови колских точкова преко ових графика, које плијене финоћом и одлучношћу. Ево, ту је боја, а ту је и Чича! И гле његови прсти бившег атлетичара и грубијана, показују се као прсти пјесника: све што такне претвара се у поезију равнице. Видим на тим графикама како вјетар витла прашину у августу, видим друмове зарасле у траву и приближавање градоносног облака видим: наилази преко графичког листа као тамна мрља стријепње; видим трагове грабуља по изгорјеној стрњици и бескрајно покошена поља по којима смо чували чопоре свиња, крали бостан и љубили се са салашарским ђевојчицама по кукурузима; видим обијесне потезе четке, који личе на пуцањ дугог свињарског бича са кићанком на крају (зове ли се та ствар „швигар“?); видим трагове плуга, осјећам зуб дрљаче и ланце и стопе и међе и изнад свега осјећам у устима, у грлу и ноздрвама укус раћанске земље, слијепљен знојем и крвљу колониста − на крају: видим једног расног графичара, који отискује своје листове сам за себе, не хајући за критику, музеје, јавност, углед и награде, баш као што је осамљен бачао кладиво, такмичећи се сам са својим невидљивим противницима. То је, ето Чича, ђаво му срећу понио.“ А пјесник Мирослав Антић је поводом изложбе Миленка Вуксановића на Рати написао: „Кад се пође из градова атарима у правцу севера, по беспућима и џомбама, па се провуче човјек испод дуге и пређе на ону страну свјетлости, иза боја, иза времена, на наличје вјетра и простора – почиње свијет салаша. Све што се усправи, тамо је одмах челом у небо. И човјек и влат траве, и ђерам и крст на гробљу, јер чудна је земља та равница; као да никада није имала потребу да шикља у висине; као да је одувјек, још од Панонског мора па на овамо, хтјела да наћера звијезде да сиђу сасвим ниско, да се одморе међу главатим сунцокретима, да са житом помијешају златно коријење и у барама умију своје чело и дланове. То је још једино мјесто ђе може да се дише. Ако је ово слика завичаја, а ја бих рекао да јесте, гутљај тог доброг бачког ваздуха, питког и сазрјелог као старо вино, примите је као здравицу, као једно обично, људско, сељачко причешће оним што зовемо светим именом: завичај.“ Миленко Вуксановић Чича је умро у Суботици 16. септембра 2001. године.

Резолуција Информбироа

У вријеме Резолуције Информбироа, 1948. године и послије, многи који су дошли у сукоб са политиком Комунистичке партије Југославије, покушали су баш кроз атар насеља Рате да се домогну Мађарске, и даље Совјетског Савеза. Међу њима је свакако најпознатији Црногорац, пуковник Владо Дапчевић. Револуционар, предратни комуниста и првоборац, човјек који је историјске 1948. године Стаљину и Русима рекао ДА, кад су Тито и Партија рекли НЕ. Владо Дапчевић, брат легендарнога генерала и народнога хероја Пека Дапчевића, у интервјуу који је дао новинару Славку Ћурувији, овако описује свој покушај бјекства преко југословенско мађарске границе у атару насеља Рата:  „Ја рекох: – У реду, ићи ћу сам. Овог пута у Мађарску. Границу ћу пријећи неђе између Суботице и Бајмока. Молим вас да ме тамо чекају и прихвате Руси, а не Мађари. Бојао сам се да ме Мађари не предају нашима. У то вријеме, министри унутрашњих послова Мађарске и Југославије били су у најсрдачнијим односима. Са мном ка Суботици је кренула млада сестра Мијушковић. Имали су рођака на жељезници у Суботици и рачунали смо да ће ми он помоћи. Пјешице смо једно вече прешли савски мост и у Земун пољу ушли у некакав неосвијетљен и полупан воз. Склонили смо се у један купе одмах уз излаз. Не бијаше никога у њему. Ујутро смо нашли тог њиховог рођака, али ми није помогао. Рече: „Велике су контроле“. Тада су у Бајмоку живјеле двије породице из мог села. Замолио сам да ме сестра тог жељезничара испрати до тамо и она то стварно и учини. Нађох само једну старицу и њену ћерку. Бијаше дошла да поśети мајку. Муж те ћерке је радио код мене у артиљерији. Марко Прља се звао. То је отац овог твог колеге, Александра Прље. Од моје куће у Љуботињу до Маркове можеш се каменом добачити. Добри смо били. Марко је са мојим братом Милутином официрску академију завршио. Било ми је јако непријатно што је ту била Маркова жена. Кад сам испричао у чему је ствар, она старица позва неког Вукмировића и замоли га да ме одведе до границе. Он пристаде. Рече да има земљу уз саму границу, да ће ме тамо одвести, а да послије идем сам. Кренусмо по некој тешкој помрчини још исте ноћи. Чак ми је успут показао и гробље на коме су били сахрањени неки наши које су Мађари били побили. Довео ме до самог граничног појаса и вратио се. Ја сам пузећи прешао границу и са мађарске стране схватио да ми бусола више не ради. Ваљда је неки трун био упао у њу. Прешао сам границу много јужније од мјеста које сам означио Русу на карти. Ходао сам са мађарске стране према оном мјесту на коме би требало да ме Руси чекају уколико су прихватили моју молбу. Чак сам послије извјесног времена и цигару запалио и узео једну батину да се браним од паса луталица. У једном тренутку ми је пало на памет да уђем у кукурузе и сачекам јутро. Нијесам био сигуран да ли се добро оријентишем. Ипак, одлучио сам да кренем још два километра напријед. У једном тренутку, кроз ону ноћ проломи се: „Стој!“ Помислих: Руси! Дигох руке и гледам. Пет-шест људи устаде недалеко испред мене и приђе ми са свих страна. Уперише машинке у мене. Наши!!!“ Неуспјешан прелазак југословенско-мађарске границе у атару насеља Рата је имала и група Црногораца из 45 км далеког Ловћенца. Том приликом су погинули мајор Блажо Ђаконовић и Лука Рудовић, рањени Ђоко Симовић и Вељко Абрамовић, а у унапријед припремљеној заśеди ухапшени су Љубо Љешевић и још неколицина Црногораца. Сумњива је улога жене водича са Рате која је требала да их дочека и преведе преко границе. Иначе, у то вријеме, готово сваки други житељ Рате је оптужен као „ибеовац“. Наравно, у томе су апсолутно предњачили Црногорци. Књижевник Момо Капор је често у посљератним годинама боравио у Бајмоку и на Рати. У својој аутобиографској књизи „Исповјести“ описао је догађај који се одиграо за вријеме Информбироа: „Мој отац, високи службеник Министарства иностраних послова, заузет државним пословима, дошао је по мене да ме одведе у Београд тек годину дана послије завршетка рата, 1946. Одрастао сам као прилично размажено градско дијете у окружењу дипломата и њихових лијепих жена, љетујући на Бледу у посебној вили. Али је мој отац одлучио да то није добар свијет за мене, па је почео да ме сваког љетњег и зимског распуста шаље у село Бајмок, код својег старијег брата Мирка Капора. У селу се догодио овакав догађај: неки Јовановић пријавио је четрдесет осме неког Бабића да чита забрањене руске књиге, па су овог ухапсили и држали неђељу дана у затвору убивши бога у њему. Чупали су му бркове и палили табане запаљеном новинском хартијом. Претражили су му кућу, таван, штале, свињце и кошеве са кукурузом – ништа нијесу могли да нађу, па га пустише. Послије двадесет година, када је све то прошло и када је већ одавно заборављено, онај, већ остарјели Бабић, позове старог Јовановића кући да му нешто помогне те овај дође не слутећи ништа. Када је стигао, попију по ракију па га Бабић одведе у башту иза куће да му нешто као покаже гдје је поред једног дрвета стајао припремљен ашов. Тада извуче пиштољ и нареди несрећном Јовановићу да копа. Овај је мислио да копа сам себи раку. Ћутећи је копао пред упереном цијеви све док ашов не удари у нешто тврдо. Извукао је лимени кофер, па му Бабић нареди да га отвори. У њему је био свежањ књига. „Историја СКПб“ (Кратки курс), „Млада гарда“ од Фадејева, „Педагошка поема“ Макаренка, „Тихи Дон“ Шолохова, „Тимур и његова чета“

Аркадија Гајдара, „Зоја Космодемјанскаја“, „Бели се усамљено једро“, укратко, читава библиотека совјетских издања из првих поратних година. Растали су се ћутке, само га је Бабић пљунуо. Умрли су у зиму исте године.“

Традиционална култура Црногораца на Рати

Црногорци на Рати су успјели, до данашњих дана, да сачувају традиционалне народне обичаје краја из којега су дошли. Чувари традиције и обичаја су посебно били старији чланови породице, они који се сјећају свог завичаја у Црној Гори. Својим насљедницима су говорили да чувају традиционалну културу као зеницу ока свога, јер тако неизбрисиво остављају траг будућим покољењима, да знају ко су и ђе је њихова постојбина. Обичаји Божића, Ускрса и крсне славе Између два рата, Црногорци на Рати су славили Божић, Ускрс и

славу. Да би се честитао Божић ишло се великим саоницама које су вукли коњи по снијегом покривеној војвођанској равници. Ишло се од салаша до салаша, од куће до куће, пуцало се и веселило. Тако да се и десио случај да су једног Радоњића случајно ранили, али се све завршило добро. Док су га носили у болницу Радоњић је рекао ономе који је пуцао: „Проста ти крв, ако ми нешто буде“. За Божић се правила чесница и божићни колач. У чесницу се стављало разно семе, а колач се правио од брашна, млијека, јаја са украсима у виду плетеница и голубова. Колач се није начињао док полазник не дође. Домаћин је навече налагао бадњак, а полазник ујутро, када се и даривао. Полазник се засипао пшеницом, а бадњак се налагао у кућу у шпорет. Ђеца су се ваљала по поду, у слами, ђе су тражили орахе и бадеме. За Божић се правила грана − јелка, која се китила ондашњим тврдим бомбонима и стакленим украсима. Пред Ускрс се постило, а пост је био и сриједом и петком. Ускрс се није рачунао, ако нема офарбаних, ишараних јаја и ако се тог дана не служе и не једу; посебно су се ђеца с јајима куцала, а побједник је носио јаје… Слава се славила у ужем (сиромашнији, мање званица) и ширем кругу (богатији, који су имали више званица). На дан славе кроз кућу на салашу је пролазило и до 70 људи, који су навраћали „успут“ да честитају славу, а за сам ручак је било до 30 људи. За тај дан, за славу се морало свега имати па макар се штеђело током цијеле године. Ако је слава мрсна, домаћин је на вријеме обезбиједио једног или више брава (јагњади или јаради) који се углавном пеку, а понеђе и кувају. За мезу се служи суво месо, пршута, кобасица и кулен и домаћи сир уз обавезне приганице. Од пића се служи црно и бијело вино, домаћа лозова ракија, а за жене и ђецу домаћи сокови. Ако је слава посна на трпези је између осталог увијек била риба, углавном свежа ријечна или језерска, а рјеђе димљена, у случају да је домаћин обезбиједио „димљеног крапа“ и сувих укљева из Црне Горе.

Свадбени обичаји

Црногорци на Рати су сачували своје свадбене обичаје и на то су посебно поносни. Између два рата црногорски колонисти су најчешће склапали бракове међу собом, унутар националне заједнице. Временом су почели склапати бракове и са другим православним живљем, понајприје са Србима из Херцеговине и Лике. Са католицима (Буњевцима, Мађарима и Њемцима) су рјеђе улазили у брачну заједницу, што данас није случај. Петар Баћевић, општински биљежник, међу првима се оженио католкињом и сви су му замјерили, а 1929. године Милан Гордић склапа и грађански и црквени брак са Саветом Киш.

Када је момак приспио за женидбу, посебно се гледало од кога ће се женити. Породица, а посебно глава куће, је процјењивала да ли одговара кућа ђевојачка за пријатељство са њиховом кућом. Није тешко било познавати „куће“ на Рати, пошто су се сви међусобно познавали. Одабрана будућа невјеста се морала обиљежити новцем или златом, прстеном или ланчићем, а она је поклањала пешкире, чарапе и кошуље. На самој вјеридби се заказивала свадба и прецизирали сви детаљи у вези ње. Од договора на вјеридби је зависило колико ће ђевојка стајати под прстеном, да ли неђељу дана, мјесец или неколико мјесеци. Свадба се правила по могућности, како је ко био имућан. У ђевојачкој кући су се окупљали свадбари и дочекивали момачки сватови. Постоје сватовске титуле и код ђевојачких и код момачких сватова.

Стари сват је старјешина од сватова и за њега се узимао виђенији, добро познат рођак, братственик, који добро говори и који може да се надмудрује и шали. Барјактар је млађи човјек и носи барјак-заставу, а одређивао се у зависности из којег племена је породица која прави свадбу. Неђе је то зет, а неђе је барјактар из ујчевине. Барјак се у сватовима увијек носио и развијао, сем ако је кућа у жалости, короти. У том случају барјак се уноси савијен у кућу. Ђевери су браћа момкова и дужност им је да преузму младу и да је припазе, а кум је као брат и за њега се узима добар друг и пријатељ. За кума се још узимао богатији и имућнији човјек, да би могао припомоћи око трошкова свадбе.

Првијенци су момци из ђевојачке куће и дужност им је да пресретну сватове носећи флаше с пићем – „здравице“. Здравице се размјењују са сватовима и сви заједно се враћају ђевојачкој кући не добијајући никакву награду. Пустосват је човјек који носи торбе и храну за сватове и брине о њима, као и о цијелом пртљагу. Момачки сватови доносе пециво (јагње, овцу, а у новије вријеме прасе) и пиће, а исто тако ђевојачка кућа опрема пустосвата за пут. Храна, коју носи пустосват називају брашњеница. У сватове није никад ишла жена и тада се сматрало да су такви сватови прави сватови. Прије уласка у ђевојачку кућу младе ђевојке на улазу у двориште ките сватове и пјевају. Сватови даривају ђевојке новцем, улазе у кућу и седају за трпезом по унапријед договореном распореду. Стари сват од сватова седио је поред или наспрам старог свата од дома, свадбара. Прије извођења младе, изводиле су се лажне младе (од једне до три) и тада би дошла до изражаја духовитост старог свата и сватова. Кад сватови прихвате младу даје се мајчина погача (ишарана и исплетена гранама) са мало новца. За благослов ђевојачкој мајци, и исказивање поштовања, сватови се труде да што љепшу ријеч кажу о њој. Отац или стари рођак, говорник, одржи благослов, здравицу за срећан полазак ђевојци из куће. Тада се сватовима даје кафа ђеласница (пасош за полазак), и када је попију стари сват наздрави још једном и присутнима саопшти да сватови одлазе са младом. Од младине куће ишло се право у цркву у оближње село Пачир на вјенчање, а онда момковој кући. Сватови се не враћају истим путем, кажу, да се млада не би вратила. Није био обичај да момак долази на свадбу, него само на вјенчање. Код момкове куће младу дочекује свекрва или старија жена са решетом у коме има бадема, ораха, жита…, то решето млада узима, садржај из њега бача преко себе, сватова и на крају решето са остатком бача преко прага. Ђевер бача јабуку преко крова, а млада узима мушко дијете и уноси у кућу. На крају свадбе млада испрати сваког свата, дарива га, а они њу даривају новцем. Међу Црногорцима на Рати је било случајева када су двоје живљели у „дивљем браку“. Из таквих бракова ђеца су вођена у црквеним књигама као ванбрачна. Било је случајева да се послије рођења ђеце, одрасли вјенчавају, као Илинка Воротовић и Перо Балтић. Остало је записано да је Његосава Никчевић родила Анђу 1932. године и Миливоја 1934. године са Станојем Абрамовићем и након тога су се вјенчали. Такође је било случајева да пар и даље настави да живи невјенчано, као Софија Ћопић са Јаковом Васовићем, а кроз црквене књиге видимо рађа троје ванбрачне ђеце, 1932. Анђу, 1937. Ружицу и 1940. године Љубицу.

Црногорска породица на Рати и њене демографске карактеристике

У периоду између два рата црногорске породице на Рати су бројчано биле велике, често и до тринаест чланова је живјело у једном домаћинству. Деветоро ђеце су имали Марко Абрамовић и Гордана рођ. Вукотић, Јован Вуксановић и Милосава рођ. Поповић; осморо и седморо ђеце су имали Петар Прља, Љубо Урошевић, Спасоје Јоветић, Митар Андрић, Симо Павлићевић, Митар Јочић и Мирко Вучуровић.

Било је уобичајено имати пуно ђеце, али и смртност, посебно одојчади је била велика. У периоду од марта 1929. године до новембра 1934. године на Рати је умрло 33 ђеце и једно мушко дијете је мртво рођено. У 17 случајева су то била ђеца од три дана до једне године, у 9 случајева од једне до двије године, у 2 случаја од три године, у 2 случаја од пет година и по 1 случај од четири, седам и девет година. Скоро у свакој кући је било умрле ђеце. Јолу Вуксановићу и његовој жени Милосави рођ. Перовић умрло је четворо ђеце: Трифун од седам мјесеци 1930, Вељко од седам година 1934, Зорка од годину и по дана у септембру 1934. и Жарко од два мјесеца у октобру 1934. године. Петру Радмиловићу умиру и шћер и жена: 1929. године Радојка од пет година, и Цвијета 1930. године. Тому Јовановићу умире 1929. године шћер Вукосава од пет неђеља, у јулу 1933. године син Мирослав од четири мјесеца и у новембру жена Јокица од 29 година.

Парох у Пачиру Ђорђе Стефановић у протоколу умрлих најчешће биљежи ове болести као узрок смрти: сушица, катар цријева и стомака, запаљење мозга, запаљење плућа, грчеви у стомаку, слабост, слабост срца и прехлада. У том периоду умрло је и 15 одраслих особа и то врло младих. Двије ђевојке су умрле од сушице, Мирослава Мирковић од шеснаест година 1930. и Ђурђа Перовић од двадесет пет година 1933. године. Умрле су и четири невјесте, 1928. Стана Воротовић у двадесет првој години и прва је особа сахрањена на гробљу на Рати, 1931. Анђа Кркелић такође у двадесет првој години за вријеме порођаја, 1933. Митрана Радмиловић са тридесет двије и 1934. Босиљка Радовић са двадест три године умрле су од сушице. За Марију Мирковић (53 године) нема наведеног узрока смрти а Софија Мијачевић (74 године) је умрла од старачке болести. У протоколу умрлих су и подаци за седам мушкараца. Марко Николић (40 година) од туберкулозе и Иво Николић (71 година) од астме, умрли су 1928. године. Радуле Делибашић је 1932. године убијен од мјештана, због тешке свађе око ђеце, а исте године је и Филип Перовић (74 године) умро од слабости срца. Млади Теодор Врбица (20 година) је умро од парализе срца, а Ћетко Голубовић (86 година) и Ђуро Божовић (88 година) од старачке болести 1933. године.

Обичаји сахране

И данас Црногорци са поносом истичу достојанственост својих обичаја око смрти, покајања, сахране и посљедњег испраћаја покојника. Црногорка гордо, без драматизације, носи бол и тужи за сваким само не за мужем и зато чак замјерају Личанкама које то раде. На Рати се вјерује да смрт у кући може и сан да наговијести (потргано цвијеће у башти, рушење куће, вађење зуба…). Мушкарци купају преминулог мушкарца, а жене преминулу женску особу, а кад нема мушког у ближњој фамилији и жена купа мушкарца. Ко ће то да ради пазило се, јер не може свако да купа мрца. Сав прибор за купање мртваца се бача (вода, сапун, крпа, сунђер). Покојнику се облачи ново или добро очувано одијело. Црногорке на Рати се сјећају да је Милева Јовановић сахрањена у црногорској народној ношњи. Раније су старе Црногорке чувале ношњу да у њој буду сахрањене. И данас се на гробљу на Рати на споменицима могу виђети фотографије умрлих обучених у црногорску народну ношњу.

Преминули члан фамилије се некада чувао у кући два дана и двије ноћи (посебно ако је домаћин куће), а у новије вријеме само 24 сата, изузетно ако се чека на некога из даљине да стигне на сахрану. Некада на Рати је био обичај да се каже код изјављивања саучешћа „Фалајбогу“ (фалајбогу умрла ти жена, брат или муж), а данас се каже: „Учествујем у жалости“. На Рати су познате тужбалице, а од лелекача најпознатији је био Јоле Вуксановић. Најбољи лелекачи на Рати су били из Подгорице и Куча. И данас се тужи за умрлим, а лелече се све мање, само на прагу куће. „Ископни доме-кућо“ каже се кад умре последњи мушкарац у кући, а иначе тако се не смије кукати ако остаје у кући мушко дијете у колијевци. Црногорци на Рати, у модерно вријеме, углавном сахрањују своје мртве у гробници. Стари гробови на гробљу су само оивичени мермерним спомеником.

Раније се за вријеме сахране чекало да се затрпа гроб, да би се пољубио крст, а данас остану само два човјека из породице са ракијом и кољивом на излазу из гробља. Раније се мртвац сахрањивао у присуству попа и држао се мали говор, а данас се говор држи испред куће на гробљу. На гробљу члан породице или неко кога породица задужи, захвали се народу на испраћају покојника. Кад се долази кући, послије сахране, перу се руке код капије, мало се поседи у кући, а онима који су са стране поставља се вечера. Треће јутро од смрти покојника, породица иде на гробље – ништа се не носи. Раније се није позивало на треће јутро, данас се то чини. Раније се долазило из осјећаја и ништа се није доносило у кућу покојника, а данас се доноси шећер, кекс и вино.

Прије него прође 40 дана од смрти покојника, ишло му се на гроб. На гробље се носи пиће и то ракија − ракија је за гроб; на гробу се мало тужи, проплаче и онда се враћају у кућу покојника. Код куће се не даје ништа кувано само печено и сечено – пршута, кобасица, сир, месо и носи се около, онима који седе. Када се обиљежава четрдесет дана људи поседе два-три сата некад и више у кући покојника. Послије дванаест мјесеци прави се годишњица, подиже се споменик, а на гробљу су само присутни комшије и најближа родбина.

Послије Другога свјетскога рата чест и драг гост црногорским породицама на Рати је био свештеник Радован Н. Абрамовић. Рођен у селу Предиш (Бјелице, Црна Гора) 1908. године, у Војводини је службовао цијели свој радни вијек. У то вријеме социјализма и нове револуционарне власти није лако било бити свештеник, поготово међу православним, колонизованим становништвом. Једном приликом зауставио је попа Радована Абрамовића, у центру Суботице, удбаш, Црногорац, и гласно му се обратио: „Ђе си ти вјерниче велики, шириш неку вјеру, је ли? Трујеш народ!“.Радован му смирено одговори: „Земљаче немој тако, једнаки смо вјерници и ти и ја“. Скочи удбаш, рука му крену за пас према левору, а Радован настави: „Ја вјерујем у Бога а ти у Тита, и подједнако им вјерно и честито служимо. Па зар онда нијесмо вјерници и ти и ја?“ Након краће паузе, удбаш пружи руку Радовану, рече му да има право, климну главом и мирно се удаљи. Свештеник Радован Абрамовић је умро 1984. године у Суботици, ђе је и сахрањен.

Школска настава

Школска настава је на Рати организована школске 1922/1923 године. Пошто насеље није имало школску зграду, настава је одржавана у приватним кућама. У садашњој Буњевачкој улици је изнајмљена кућа пекара Милана Гордича, која је, све до подизања нове школске зграде, служила као школа. Идеја о изградњи школске зграде предложена је 1926. године. Општина је прихватила приједлог и убрзо формирала посебан фонд за изградњу школе. У фонд је, буџетом за наредну годину, усмјерено 50.000 динара. Тако је општинско поглаварство у Бајмоку почело да сакупља потребан новац за изградњу школе. Из тог фонда општинско вијеће је дозначило и кредит за изградњу школе у Мадарашу.

Бајмочки Школски сто је крајем 1929. године, расправљајући о буџету за наредну годину, констатовао да се у фонду за изградњу школе на Рати налази 150.000 динара. Почетком тридесетих година из Сомбора су позвани чланови Окружног школског надзорништва да одреде мјесто за изградњу школе. Тако је школа добила плац и учитељску башту. Послије четири деценије, 1970. године, одлуком Савјета школе, учитељска башта је претворена у парк са ђечијим игралиштем. Изградња школе је напредовала унапријед одређеном динамиком.

Новембра 1930. године сачињен је финансијски план изградње који је износио 300.000 динара. Од те своте 200.000 динара је било већ обезбијеђено, а преостали дио новца потребан за изградњу прибављен је кредитом код сомборске Окружне штедионице. Радови су, према претходном предрачуну, стајали 304.000 динара. Чим су почели, радови на изградњи су се одвијали убрзаним темпом, стога се Школски сто почео бавити питањем набавке намјештаја, инструмената и осталих учила за школу. За опремање школе је одређен мај мјесец 1931. године. Због недостатка новца чланови одбора су одлучили да стари школски намјештај, који је коришћен у изнајмљеним просторијама, пренесу у нову школску зграду. Те године је окончана изградња школе.

Мала зграда складних линија имала је двије учионице (планери су предвиђели да наставу похађају четири одјељења у двије смјене). Школа јеимала један учитељски стан, пространо двориште и у њему WЦ.Улични дио зграде је имао један централни ходник из којег се улазило у учионице. Настава у новој згради започела је школске 1931-1932. године. У дворишту школе на Рати 1935. године је изграђен бунар који су поред ученика користили и становници насеља, све до увођења водовода. Пут око школе и према њој је поплочан 1936. године.

За вријеме старе Југославије у школи на Рати као учитељи су радили: Симо Ивановић, Борис Смирнов, Миодраг Накић, Богдан Кисински, сестре Загорица и Даринка Јефтић, Јелисавета Мачковић. У ратним годинама Рата је преживљавала врло тешка времена. Окупатор је 14. јуна 1941. у Нађкањижу, Барч, Шарвар и село Кокињци (поред Бјеловара) депортовао оне породице које су се послије 1918. године доселиле у Бајмок. На мјесто житеља исељених са Рате колонизовани су Чанго Мађари (Секељи) из Буковине у Румунији, који су са собом понијели најнужнију покретну имовину и довели стоку. Њима је додијељено земљиште које су 1924. године добили колонисти. С њима су дошли и учитељи, Елеонора Вамош и брачни пар Сич, који ће у насељу организовати и водити наставу за вријеме окупације.

Због недостатка учитеља послије Другог свјетског рата настава на Рати је почела тек у јесен 1945. године. Први учитељи су били: Винка Бунтјелић и Миодраг Накић. Становништво Рате се одмах по ослобођењу укључило у обнову насеља, у организовано обнављање привредног и друштвеног живота. Тако је изграђен задружни дом, а у заједници са Бајмочанима изграђени су водовод и пут.

У школи на Рати су послије ослобођења као учитељи радили: Миодраг Накић, Винка Бунтјелић, Марија Накић, Јованка Милошевић, Лепосава Бабић, Новица Капор, Драгиша Радојнић, Милена Маравић, Марко Кукић, Гордана Стојков, Гордана Самарџић, Милка Тркља, Миливоје Вучетић, Ана Француз, Марица Француз, Радојка Јовановић, Катица Бабић, Етела Цибуља Хајнал, Ана Рајиновић, Милан Савановић, Марија Љубен, Милева Маравић, Недељка Зотовић, Милица Маравић, Радмила Вуковић, Смиљана Владушић, Марија Томашковић, Зорка Зрињанин, Ирена Јаковљевић, Елза Балабан и Лариса Зрнић.

Одјељење забавишта на Рати отворено је 1975. године, чиме је Савјет школе удовољио захтјевима родитеља. У школи на Рати је учитељски стан, будући да се учитељ иселио, преуређен за учионицу. Послове прве васпитачице на Рати је обављала учитељица Радмила Вуковић.

Рата данас…

Посљедњих деценија Бајмок и Рата су једно насеље, које дијели пруга којом возови не пролазе и табла на улазу у Рату, на којој пише ,,државна граница“. Многе црногорске породице су се „смањиле“, јер млади одлазе у школе и на државне послове. Млади из Рате углавном одлазе пут Суботице, јер радних мјеста у Бајмоку и Рати има све мање. Пољопривредно добро „Равница“, предузеће „Солид“ и погон суботичког „Севера“ након приватизације или не раде или раде са минималним бројем радника.

На Рати је средином осамдесетих година прошлог вијека било 59 црногорских породица, крајем 2012. године упола их је мање. Они који су остали, задржали су црту колективног дружења, а меланхолију за старим крајем лијече сећањима, међусобним дружењем и разговорима. Чести су и одласци у Црну Гору, ђе се посебно иде на сахране али и на весеља и љетовања, када за то постоје материјалне могућности. Међу данашњим Црногорцима на Рати тешко је наћи кућу без гусала, слике Његоша или породичног претка у црногорској народној ношњи.

Данас на Рати живе потомци црногорских колониста из сљедећих породица: Абрамовић, Алексић, Бјелица, Букелић, Филиповић, Јоветић, Малевић, Мацановић, Милошевић, Николић, Пејовић, Томановић, Урошевић, Вуксановић и Вабић. На Црну Гору подсећају и називи улица: Његошева, Баја Пивљанина, Дурмиторска, Марка Миљанова и Приморска.

Литература и извори:

– Бајмок, монографија, Бајмок, 1979.

– Душанка Огар, Црногорци на Рати (Бајмок); XIX конгрес етнолога Југославије, Цетиње, 1985.

– Антал Мојзеш, Историја школства у Бајмоку, Суботица, 1985.

– Анђелка Погачник, Сећања на логоре Барч и Шарвар, Бајмок, 1985.

– Перо Дамјановић „Препород”, На равницама Бачке, на путу ка новој Југославији, Суботица, 1990.

– Никола Л. Гаћеша, Аграрна Реформа и колонизација у Бачкој, 1918-1941, Нови Сад, 1968.

– Прилози за познавање насеља и насељавање Војводине, Нови Сад, 1974.

– Антал Мојзеш, Раднички покрет у Бајмоку, Суботица, 1984.

– Мијат Шуковић, Подгоричка скупштина 1918, Подгорица, 2004.

– Витни Ворен (Withney Warren), Црна Гора – злочин Мировне конференције, Њујорк, 1922.

– Славко Ћурувија, Ибеовац – Ја, Владо Дапчевић, Београд, 1990.

– Драгомир Јанков, Војводина – Пропадање једног региона, Нови Сад, 2005.

– Момо Капор, Исповести, Београд, 2008.

– Ненад Стевовић & Слободан Медојевић, Црногорци у Војводини – Колонизација 1945-1948, Подгорица, 2010.

– Народни хероји Југославије, Институт за савремену историју, Београд, 1981.

– Војводина у борби, СУБНОР и Предсједништво АП Војводине, Нови Сад, 1963.

– „Народна ријеч”, 7/1925, 2, 1-2. Д-ац, 1000 Црногораца у Војводини и Славонији

– „Лексикон Минерва”, Загреб, 1936.

– „Свезнање – Општи енциклопедијски лексикон”, Београд, 1937.

– „Слободна мисао”, 3/1924, III, 115, 2. Јовановић, Мил. Л, Насељавање Црногораца

– „Слободна мисао”, 4/1925, 165, 1, Л. Л, Црногорци у Банату

– „Слободна мисао”, 7/1928, 280, 1-2, Никчевић В, Међу Црногорцима у Бачкој

– „Слободна мисао” 4/1925, 170, 1. Војводина или Стара Србија

– „Слободна мисао”, 10/1931, 10, 3. Божовић, С, С Црногорцима међу Њемцима и Мађарима

– „Слободна мисао”, 12/1933, 17, (1) Бојовић, Радосав, Црногорци у Војводини

– „Слободна мисао”, 13/1934, 47, 2. Булатовић, М. Р, Црногорци у Војводини

– „Слободна мисао”, 11/1932, 1, 5. Вушовић, Лабуд, Наши добровољци у Бачкој

– „Слободна мисао”, 14/1935, 44, (1) Ј. М, Војвођански фронт

– „Слободна мисао”, 13/1934, 3, (1) Јекнић, В, Црногорци у Војводини

– „Слободна мисао”, 11/1932, 31, (1) Л. В, Наши колонисти у Бачкој

– „Слободна мисао”, 13/1934, 31, (1) М. Д. М, Црногорци у Бачкој

– „Слободна мисао”, 17/1938, 48, 2-3. Радовић, Никола М, Закон о добровољцима и црногорски исељеници

– „Невен”, Суботица, 1926, 25/2

– „Побједа”, Подгорица, 2011, 27/09

 

 ИЗВОР:  www.maticacrnogorska.me,  МАТИЦА, љето 2013. 131, РАТА – ЦРНОГОРСКА КОЛОНИЈА У ВОЈВОДИНИ. Ненад Стевовић

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Šone Odžaci

    Nesreca za Vojvodinu. Otomanje zemlje i izuzimanje Vojvodjana iz dodele zemlje je izazvalo nesrece poput racije u šajkaškoj, gde je dobar deo napujdane madjarske sirotinje dobio dozvolu fašista da opjjačka svoje komšije. Ne vidim je li ikad išta dobro došlo iz crne gore u Beograd i Vojvodinu