Порекло презимена, село Добро Поље (Црна Трава)

Порекло становништва села Добро Поље, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Настанак села:

Село Добро Поље је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу.

Према попису из 2002. било је 16 становника (према попису из 1991. било је 45 становника).

Живело је 16 становника са просечном старошћу становништва од 63,2 година (53,2 код мушкараца и 70,9 код жена). У насељу имало је 11 домаћинства са чисто насељено Србима.

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) је изгледала овако: 1948.г.(421 становника), 1953.г.(370), 1961.(358), 1971. (200), 1981.(104), 1991.(45) и 2002.г.(18 становника).

Надморска висина у село Добро Поље износи 837 метара.

Пространо црнотравско село Добро Поље (1964.г.) налази се под добропољском Чуком (висораван око 1417м). Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (на око 1188м).

Наиме на северозападној страни Добропољске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код дејана улива у Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило, а на источним стрмим падинама ове добропољске висоравни, идући према кориту реке Власине су Црквена Махала, Базов дол, Ивје и Крстићевска Махала.

Бистрица (1964.г.) има 47 домаћинства, а 278 становниа, Козило 39 кућа и 220 сзановника, Црквене Махале 71 кућа и 370 становника, Крстићево 49 кућа и 274 становника.

Село Добро  Поље (1964.г.) је и са насељем које је скоријег постанка а које се зове В у с (11 кућа и 84 становника).

Село Добро поље (1964.г) има 217 домаћинства и 1226 становника.

Добро поље је издељено у ситнија насеља разбијеног типа.

Централни део села Добро Поље чине: Игриште (Кокарци), Црквена Чука, Селиште (испод брда званог Побијени камен), Бобина, Станци, Ђурковица, Здравковци-Радисаови и Базов Дол.

Потом је Крстића махала (данас село Крстићево ), која гравитира селу Брод чине: Дерџине, Велинци, Бамбарци., Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Село Козило (била махала) чине: Златанци, Чукурусци.

Село Бистрицу(била махала) чине: Самарџијци, Милчинци, Друмци-Кокарци.

Занимљиво је да је и село Јаворје било махала села Добро поље, док је Козило била махала села Јаворје (припадало Добром Пољу у општини Црна Трава-данас то село припада са Козилом општини Власотинце на крају 20. века.подвукао М.М).

Тада насеље Бистрица није било засељено.

Предање каже да је ово село добило Добро поље по доброј висоравни (Добропољској) чуки, тојест по доброј паши и ливадама,

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река(данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства.

Село је имало дербеџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (турских одметника, разних пљачкаша…).

Наиме, када је слултан Сулејман заузео Београд (1521), тада је створио нову организацију одбране кланаца од хајдука.

Такве кланце почео је насељавати хришћанским становништвом са задатком да обезбеђују пролазе кроз тешко проходна места.

Управо, не зна се тачно када су Турци основали дербенде, али се зна да су то чинили одмах после освајања туђих земаља. Често су Турци силом насељавали то становништво.

Дербенџије су били искључиво хришћани, а прво дербеѕијско село је било Ћавато у Македонији.

Дужност је била тешка, па су становници тих насеља бежали, расаељавали и сами се одметали у хајдуке.

Да су тешко живела дербеџијска насеља, казују и стихови једне народне македонске песме која потиче из Пореча (западна Македонија-села низводно поред реке Треске од Македонског Брода, подвукао М.М 2014.г.):

– Мајко ле, мајко, рекава јачи

Рекава јачи, мајко, земљава се тресе.

Каква је сила што по дервен иде?

– Ћерко мори, ћерко, то је турска сила.

Урска сила, ћерко, наша пропастија:

Селовото ће го палат, нас ће н’ исколат…

(Из књиге: Симон Симоновић-Монка: ПЕЧАЛБАРСТВО и НЕИМАРСТВО црнотравског краја, 1983.г., Црна Трава, стр. 29)

Турци институцију дербенда су укинули крајем 18. века.

Почетком 18. века, овим крајевима је харала епидемија-куга (“чума”).

Потом су се многи Црноречани иселили, а било је и 16. умрлих житеља села.

Према тадашњем веровању да би се спасили од те несреће, они су 1710.године године име села Црна Река преиначили у ново име Добро Поље, данашњег имена села.

Сам назив села (“Добро Поље”) је код Турака, значио да је место било богато стоком, поља родна; па су им Турци наметнули високе пореске обавезе-па су се Добропољани жалили порти у Цариграду.

* * *

Насељавање становништва (1964.г.):

Многи су се насељавали бавећи се сточарством , други на рад у рудницима, трећи бежећи од турског зулума или бежећи ид „крвнине“, а било је и прислиног насељавања становништва хришћансог порекла ради чувања кланаца од стране Турака у дербејџиским селима овога краја.

Дербејџије су биле мање позадинске јединцие које су чувале кланац турака у пролазу са караванима од хајдука, тако што су „бубљевима-тупоаном“, најављивали Турцима када је био кланац прилаз за Цариград.

Овде треба да се дода да су на овим пословима рдаили чак из Босне, Црне Горе, Херцеговине-као плаћени војници, који су некада били и исламизирани, а онда после ослобобађања од Турака се поново вратили у хришћанску веру.

Неки су као дербеџије радили као ковачи, чували коње на пашама у планини, радили у поље на скупљању сена, радили у пушкарнице, у самокове и били чак и „укоротитељи коња“-ЏАМБАСИ.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербеџинско насељена. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербејџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река(данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства

У скопској Старој Србији српско становништво је компактније, само је с Истока и Севера потиснуто Арбанасима, а с југа ишарано турским племенима Коњарима и Јуруцима.

Осим тога у пограничним планинским деловима према Србији и Бугарској има и нешто Влаха (Аромуна) који на тим планинама, нарочито Рујну и Осогевији, имају своје летње колибе, а зими слазе у суседне котлине. У кратовској, кочанској и кумановској области има око 3000 душа ових Влаха, од којих је једна трећина већ пословењена (Ј. Цвијић, “Основе”, И, с. 183).

У јужном делу Овчег Поља превлађује чисто турско становништво, Турци, врло стари досељеници из Мале Азије.

Разгледају физички оронули и изнемогли, врло су лењи и представљају најнекултурније становништво ових крајева.

Права су супротност њима Коњари, малоазијско племе, који живе много јужније, и који се одликују вредноћом и трезвеношћу.

Поред тога има Помака и Торбеша, који представљају поисламљено местимице на пола поарбанашено српско становништво.

Поред овога има по варошима и по селима знатан број херцеговачких и босанских мухаџира.

У источном делу ове области станује словенско православно становништво које суседни српски и бугарски крајеви називају Шопима или Шоповима.

Шоплук или Шопско је један назив који обухвата области на досадашњој тромеђи српско-бугарско-турској захватајући и суседне делове у Србији (крајеви око Пирота) и у Бугарској (крајеви до Софије, Искрове клисуре и Дупнице) затим у Старој Србији, где им се сматра као центар област, која иде од Овчег Поља ка Пироту.

Шопови по најновијим истраживањима проф. Цвијића, Јиречека и Ковачевића, представљају словенско становништво које је настало смесом из Печењега, Словена и Влаха (Цвијић, “Основе”, И, с. 180).

Они су се као клин утиснули између чисто српских и чисто бугарских области, и престављају становништво махом национално несвесно, по спољнем изгледу често су необични, с доста монголоидних типова, жене се од 15-18 година, узимају девојке које су од мужа по 8 и 10 година старије.

То је становништво затворено, у се повучено, вредно, трезвено, штедљиво и веома себично. Опажа се да су суморност, оскудица веселости и хумора и слаба фантазија особине које захватају знатне делове нарочито скопске Старе Србије. (Цвијић, “Основе”, 1, 198).

* * *

Сеоске славе: Св. Никола, Св. Јован, Св. Ранђел, Пантале, Св. Ђорђа (“посна”) и др.

* * *

ЦРНА РЕКА – ДОБРО ПОЉЕ

Према турском попису из 1584. године село Црна река имало је 27 домаћимства, 8 нежењених и 1 удовицу. Годишњи приход им је рачунат 3.ооо акчи. Село је имало дербенџијски статус.

То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (хајдука пљачкаша).

Почетком 18. века нашим подручјем је харала епидемија куге. Многи су се Црноречани иселили да би се спасили несреће, а забележемо је да их је 16 умрло. Да би заварали невољу 1710.године Црна Река мења име у Добро Поље.

Ако је то и ублањжило пораст епидемије проузроковало је други је други проблем-Турци, сматрајући да под тим именом мора да богато и плодно поље, много стоке, значи да има и добре приходе.

Повећали су им пореске обавезе тако да су се Црноречани жалили Порти у Цариграду против тога.

Један од облика намета била је и свадбарина. Народ се бунио и силом нападајући харачлије.

О томе је 1888.године у кафани удовице Совке Милчић, у селу Горња Бистрица, урађена слика на зиду, данас позната као „Марко Краљевић укида свадбарину“.

У 2 књизи „Србија-зенља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике. (са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости нашег краја, копирали смо ту слику, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави).

На иницијативу Милоша Јовића тежака из Доброг Поља, а уз помоћ свештеника из Црне Траве Стојилка Цветковића, покренута је изградња цркве у Добром Пољу 1860. године.

Део камена пренет је из старе („латинске“) цркве која се налазила на месту Градац, на вису изнад Градашке долине, између села Добро Поље и Горње Гаре.

Црква је освећена 15. августа 1865.године, од његовог пресвештенства Епископа нишког калиника. Добропољска црква добила је назив Вазнессења Господњег-Спасовдан, кад је и установљена и сеоска литија.

Уписивање у књигу рођених, венчаних и урлих у овој цркви почело је је 1879. године и то за парохије: Добропољску (чинили су је села Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило. Укупно 293 домаћинства са 2.334 душе.

Ослуживао ју је јереј Стојилко Цветковић) и Гарска (Горње и Доње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел. Укупно 174. домаћинства са 1.468 душа. Опслуживао ју је јереј Ћирило Поповић).

У цркви Вазнессења господњег постављен је дрвени под 1931. године, а 1935. године урађен је иконостас.

Парох је био Стеван Земцов, Рус белогардејац, на чију је иницијативу подигнута звонара 1938. године и освећена 21. септембра.

Лист „Власина“ број 117-118,

20 октобар 2002. године Власотинце

Иван Љубеновић

* * *

Село некад и сад:

Огромне шуме које преко Острозуба и Качера иду чак до Чемерника и Грделице и Предејана некада су су представљале огроман потенцијал природно богатство не само Доброг Поља но и црнотравске комуне.

Добропљска чука, Острозуб, Дел, Павлова Грамада и Чемерник са дужином преко 25 километара, са лепим косама, венцима и пропланцима могу послужити за летња уживања и зимске спортове.

Но, слаби путни орилази и неодговорност државних институција и незаинтересованост за овај крај још из старих времена Југославије односно Србије ништа није учиињено да овај крај постане туристичко-планинарска дестинацјија.

Тако је било у 20. веку а тако и на почетку 21. века, када се становништво иселило из овога краја. Чак још ни сада нема адекватног асфалтног пута до природних лепота овога краја.

Треба ли нагласити да је до 80. година веома било пун о света са свих страна на вашарима: на Чобанцу(2 и 3 августа) на Сименковим Механама (4 јула(*), на Павловој Грамади (7 јула); када је долазило на десетина хиљада људи из околних села и грдаова читаве Србије.

Лепоте ових места могу бити откривене када буду изграђени адекватни асфалтни путеви са свих страна:Од Предејана, Грделице, Власотинца, Црне Траве и околним селима влсотиначке и леесковачке општине.

Досадашњи путеви (или боље рећи богазе) које су повезивале село Добро Поље са Власотинцем одвајкада су се звали „посланички путеви“.

Ово стога што су сви посланички кандидати баш на том путу који је од Црне Траве преко Брода и Доброг Поља ипшао за Власотинце још од пре Првог светског рата стартовали добијањем гласова на основу обећања да ће изградити посланичке мандате.

Још од 1878.године до ослобођења земље посланици су на тај пут добијали мандате, а изградња пута остало је јалово обећање.

Још одмах иза ослобођења од Турака пут је био просечен као колска стаза, али се ни данас на почетку 21. века(проширивањем не може рачунати за су+игурну комуникациону путну мрежу за туристе који би желели да обиђу планинске лепоте овога краја).

Добровољним радом вредни Добропољчани и Брођани су после Другог светског рата изградили нешто бољи пут али само од Црне Траве преко Брода со Доброг Поља.

Добро Поље, а нарочито Вус, Козило и Бистрица су до пред исељавања становништва с краја 20. века; били економски везани за Власотинце (а управо су та села била „посланичка богаза) остала су одсечена од Власотинца, варошице преко које су с еи снабдевали.

Из тих разлога је и била миграција становништва из ових села према Власотинцу, Београду и другим градовима унутрашњости Србије.

С обзиром на то да су Добропољчани више били од вајкада упућени на Власотинце то се преко њих и одвијала слободна планинска трговина.

Трговина се бавила скоро искључиво разменом производа. Тако су Добропољчани давала Власотинчанина кромпир и сточне производе а добијали из Власотинца робу.

Некада у центру -Игриште, села Добро Поље је све било живо.

Ту је била: мејана, продавница, Дом, школа, МК и Црква.

Добро Поље се скоро пред крај 20. века потпуно иселилио. А почетком 21. века скоро да је остало насеље пусто. Остал су само старчка домаћинства. Али патријахалност обичаја некада на сопственом огњишту нису заборављени. Они с ечувају али у једном другом облику тамо где су се одселили и зансобвали своја нова домаћинства

За планински кромпир би скоро редовно из Власотинца доносили грожђе у размени робе (3 килограма кромпир за 1 килограм грожђа) и од њега правили вино кога су касније у планинским селима Власине прерподавали. Трговина се одвијала кириџијањем путем преноса робе на брдским коњићима.

Док су ову размену робе вршиле жене, мушкарци су се бавили печалбарством (грађевинарством).

Добропољци, Козилчани, Бистричани и из других засеока овог тада општинског места, били су познати црнотравски зидари који су озидали многа грађевибнска здања широм бивше старе Југославије и Србије.

Дуго време је овај крај одолевао миграцији станиовништва. Постојала је све до пред крај 20. века основна школа, али са исељавањем становништва, у село је нестала свака радост младости.

Нема више шаренила народних ношњи младих девојака, жена печалбара на вашарима Чобанца, Павлове Грамаде и нема више оних радости деце када се чекале шарене бонбоне очева печалбара приликом доласка из печалбе.

Сва та деца печалбара су марљиво учила и многи од њих супостали предузимљиви предузимачи-грађевинари, који су наставили занат дунђера-зидара својих предака. Други су завршавали највише школе и са веома високим нивом свога знања пустили своје корене у н аијеминентије интелекктуално-сазнајних институција држве Србије.

Многи на почетку 21. века нису међу живима, али њихови потомци ће следити њихов пшут и неће се заборавити свцоји корени тамо негде на Добропољским ливадама и Чобанцу оно шаренило планинских лековоитих трава, хкадна вода са планинских извора и опојност мириса планинске букве у пролећу када су мајстори печалбари са својом тугом за најмилијима одлазили тамо далеко у бели свет.

Добро Поље се скоро пред крај 20. века потпуно иселилио. А почетком 21. века скоро да је остало насеље пусто.

Остала су само старчка домаћинства. Али патријахалност обичаја некада на сопственом огњишту нису заборављени. Они с ечувају али у једном другом облику тамо где су се одселили и зансобвали своја нова домаћинства.

Корени се никада несмеју заборавити. Печалбарска душа лута и даље негде међу планинским вихорима планинских орлова који надглеђују непокошене ливаде и необрађене њиве и уништене букове шуме.

Ко зна, можда ће бити некада поновни повратак ка планини, као некада у прошлим вековима. Време је променљива категорија у животу обичних малих људи овога краја.

* * *

Старине и прошлост (1964.г.):

Село је имало дербеџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (турских одметника, разних пљачкаша…).

Почетком 18. века, овим крајевима је харала епидемија-куга (“чума”).

Потом су се многи Црноречани иселили, а било је и 16. умрлих житеља села.

Према тадашњем веровању да би се спасили од те несреће, они су 1710.године године име села Црна Река преиначили у ново име Добро Поље, данашњег имена села.

Сам назив села(“Добро Поље”) је код Турака, значио да је место било богато стоком, поља родна; па су им Турци наметнули високе пореске обавезе-па су се Добропољани жалили порти у Цариграду.

Мали брежуљак на висоравни Добропољска чука, између црнотравских села Доброг Поља и Вуса, зове се од давнина Чумино брдо.

На том брду и дан данас на удаљености једног до два метра стоје гробови. На сваком гробу постоји камен без обележја.

Један од намета била је тада и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао силом харачлије.

О томе је 1888.године у село Горња Бистрица-куће(кафане) Совке Милчић, урађена и слика на зиду “Марко Краљевић укида свадбарину”.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860.године, а уписивање у књигу рођених и умрлих у цркви почело је 1879.године.

Тада је добропољска парохија чинила села:Јаворје, Горња Бистрица, Доња Бистрица, Козило, Вус, Добро Поље и Крстићеве(Крстићево)-укупно 293 домаћинства са 2334 душе, а опслуживао их је jереј Стоилко Цветковић.

Гарску парохију су чинила села: Доње Гаре, Горње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел; са укупно 174 домаћинства са 1468 душа, а опслуживао их је јереј Ћирило Поповић

Допропољска насеља су узела видно учешће у свим ратовањима.

У Првом светском рату погинуло је на разним бојиштима 21 бораца из Крстићева, 42 из Добро Поље, 13 из Бистрице, 11 из Козила и нешто више од тога из Јаворја.

Дакле, из ових насеља укупно у Првом светском рату је погинуло више од 100 бораца.

Велики удео ових села овековечен је спомеником који је подигнут ратницима палим у Првом светском рату на Добропољској Чуки (подигнут 1938.године).

У другом светском рату Козило и Бистрица су биле најсигурније партизанске базе. Вус, Козило,, Бистрица су била партизанска склоништа за партизане.

Кобне за покрет 1942.године у ова три мала насеља читаве недеље су одмарали и припремали се за напад партизански одреди.

Ова места дала су и првоборца Стефановић Златана Небојшу који је погинуо септембра месеца 1943.године у борби са четницима код Орашја близу Власотинца.

Козило је дало Златана а Бистрица Милчић Драгишу и друге.

Овај крај је обло богат шумом, нарочито горостасна шума у Зеленичје (у чијем срцу расте биљка Зеленика (Зеленичје)- једини овоземаљски живи представник биљака из леденог доба.

У тој шуми су поникли и логоровали Црнотравски одред, Други јужноморавски одред и многи други одреди и бригаде.

Октобра 1943.године Добро Поље је имало и своју Команду места као сталну војно-позадинску организацију. Ову команду места чинили су: Данило Јовановић-Радојица, Љубомир Костадиновић-Којча и Коста Ивановић-Коле.

Управо тих дана 1943.године на овој слободној територији боравио је и са савезничком мисијом на тлу Доброг Поља преговарао и Светозар Вукмановић-Темпо.

Видно учешће Доброг Поља у НОБ доказује чињеница да је погинуло у редовима НОВ и ПОЈ 13 бораца из централног дела, 7 из Бистрице, 14 из Козила и 9 из Крстићева, око 104 је преживело разна батињана, 84 интернације, а цело село је више махова паљено.

Интересантно је да је у Централном делу села Добро Поље због утицаја држаћинових организација из оближњих варошица бојао с еодмазде па је узео активно учешће тек од средине 1943.г у партизанском покрету.

Локални историчар Р. Костадиновић наводи да су тих година само „четири обманута грађанина“ -били присталице четника а остали Добропољци су били присталице партизана.

* * *

ИСТОРИЈА

Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Црне Траве и околине (Из књиге Јосиф Стефановић „Жртве фашизма 1941-1945.“): 

1.) Стојановић Ј. Стојко, од Немаца 6.4. 1944.г., Београд-бивша југ. Краљевска војска;

2.) Стојилковић Љ. Стојан, од Бугара, Чемерник-црнотравски одред НОП;

3.) Николић Л. Стаменко, од Бугара 1944.г., Чемерник- Црнотравски одред НОП;

4.) Здравковић Н. Богомир, од Бугара 1944.г., Рупље-црнотравски одред;

5.) Костић М. Живко, од Бугара 12.5. 1944.г., Бистрица-комнда места,

6.) Момчиловић А. Светомир, од Шиптара, С. Бока-12. бригада ;

7.) Ранђеловић О. Радомир, од Четника 30.5. 1944.г., Буковик- 7. српска бр.;

8.) Костић М. Божило, од Четника 5.7.1944.г., Б.Поток-7.ср.бр.;

9.) Величковић Д. Радомир, од Четника 15.7. 1944.г., Конопница-12.срп. брог.;

10.) Јовић С. Добрић, од Четника 7.8. 1944.г., Књажевац-7.бр. 23.дивиз.;

11.) Павловић М. Данило, од Немаца, Н.Пазар-12.бр.22.див.;

12.) Петровић Ђ. Милан, 16.4.1941.г. , Крагујевац;

13.) Здравковић Ј. Војислав, од Четника 15.7.1944, Сејаница(Грделица)-поз.радник НОП.

* * *

ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА

(Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве (Козарница) среза власотиначког, писано 1915.године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније)

Здраво Мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив. Иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт.

Мене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију.

Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко.

Ко да смо ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тија пустињак.

Мале води рачуна од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одарим, а јаков је још малечак.

Ако се жив не врнем казујте му јуде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви.

Али швапске але су али биле и остале па се поврнуше. Ко псета су, колико ги тепамо а они ко да извирају из земљу.

Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем.

Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилитија сама, још су нејака за живот.

Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би ви још пуно али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу.

Како помислим на моја пилитија почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат.

Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.

Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосив Динић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију-гробница му је постала модра вода Јадрана)….

Када је писмо стигло бог зна како, после три ипо године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино је преживели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.)

Приредио: унук Јосива Димића: Бранко Димић

(Извор: Велимир Стаменковић-Лима: ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, Власотинце, 2010., стр. 141-142.)

* * *

ПРЕДАЊЕ О СКРИВАЊУ КРУНЕ СРПСКОГ ЦАРА

У црнотравском крају, особито у срцу овог планинског краја и средишним црнотравским селима, Добром пољу и Горњем Гару, живи предање о спасавању српске круне са ратишта на Косову.

По поменутој причи преживели ратници Црне Траве су на челу са својим војводом спасили српску круну са ратишта на Косову и донели заједно са заставом Бошка Југовића у црнотравско село Добро Поље.

На пут између Доброг Поља и суседног му села Горњег Гара ратници су обавештени о потери турске војске за српском круном.

Ратници нешто божјом помоћи, а нешто својим трудом продреше брзо у утробу земље где на дубини од преко шест километара склонише круну.

Место у близини кога пропокопаше тунел назваше Српска База, које потом због долине доби назив име Базов Дол.

Верује се да на Видовдан из овог тунела дугог шест километара изађе петао, а истог дана врати се у њега са другог тунела.

Предање је испричала Радунка Љубисављевић из махале Чокешини у селу Горње Гаре, која је умрла 1963.године у 74. години.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

* * *

ПРЕДАЊЕ О ЧУМИНОМ БРДУ

Мали брежуљак на висоравни Добропољских чука, између црнотравских села Доброг поља и Вуса, зове се од давнина Чумино Брдо.

На том брду и дан данас на удаљености једног до два метра стоје гробови.

На сваком гробу постоји камен без обележја.

Ово гробље на необичном месту привлачи пажњу мештана села Доброг поља и Вуса.

Због тога су ископавали костуре. Једно такво ископавање вршили су угледни мештани Синиша Радојчић (рођен 1916.године) и браћа Ранђеловић у присуству шефа месне канцеларије у Добром Пољу Алексанрда Величковића (рођеног 1919.године).

Привлачи пажњу мештана старост и историјат гробља.

Углед овог пијетета према прошлости свога села мештани су вољни да гробље обележе и заштите, чувајући га као необичан споменик прошлости села.

О пореклу гробља испредане су две приче. По једном предању, ту су настрадале Лазарице, најлепше певачице и девојке из два села.

По причању, њих су побили Турци зато што су наишли на скуп од девет девојака у време када су скупови били забрањени.

Овај необичан злочин на необичном месту Турци су религијом опијеном становништву, протумачили, да их је „чума“ (куга) стрелом устрелила.

Лаковерни народ који је „чуму“(кугу) замишљао као жену вилинске крви и снаге, примио је то као истинито, док су тзрезвенији људи сазнали прави разлог о овом крвавом злочину, извршеном пре два века.

По тумачењу религиозног становништва „чума“ (куга) варује на овом брду. Она је, управо господар овог брда па је отуда потекао назив Чумино Брдо.

По другом схватању 1706.године овде је харала куга („чума“), коју је народ замишљао као жену са дугом косом, невидљивим вршником, наоружану стрелама и необичне снаге и изгледа, па је десетковала и овај крај.

Девет девојака-певачица (Лазарица) куга („чума“) је покосила на овом брду те се по њој зове Чумино Брдо.

Вест да је у првом, и другом случају „чума“ (куга) покосила лепотице из Доброг поља и Вуса утицала је на то да се оформи топоним Чумино Брдо.

Овај назив се из туге за страдалим лепотицама ових двеју црнотравских села одржао и до дан данас.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

* * *

„БРАТ НА БРАТА“:

Треба се сећати свих рана из времена братоубилачко-идеолошког рата из времена Другог светског рата.

Те ране су негде још не залечене, када се због идеологија:“партизана“ и „четника“ јуришало оружјем:- „брат на брата“-СРБИН НА СРБИНА.

Сећања данашњих Добропољаца још нас подсећају на то давно тешко прошло време за нас Србе у Србији.

Тако негде усред љуте офанзиве 1944.године између четника и партизана, међу Добропољцима је са пушкама „ударио-брат на брата“-СРБИН НА СРБИНА.

То се догодило међу браћом из рода Митић из село Добро Поље.

Сви су се тада унезверили да не „падне братска крв“.

Ту се брзо између пуушчаних цеви одмах снашао њихов комшија-Добропољац Јован Недељковић (1926.).

Тада искусни партизнаски борац и руководилац, веома прибрано је стао „између њих“-између пушчаних цеви уперене јдну према другом.

Јован их погледом прекорио речима:“Окренули сте пушке брат на брата. Да ли би сада пуцали на мене“?

Оба брата- један партизан а други четнник одговорили су у глас:“Не би!“.

Јован им нареди да спуште оружје и крену свако својим путем. Учињено.

Тако је спречено братско крвопоролиће.

Али зато због таквог става и каснијег односа према традицији, обичајима и уласка у цркву на крштење као кума-Јован Недељковић (1926) је плаћао велику цену до краја свога живота.

Тако 1950. године у време ИНФМБИРОА када је као кум роду Матејић (Лукин Дел-Г.Гаре) пошао према улазу цркве у село Добро Поље, по партиско-скојевском задатку Иван Љубеновић (1927.г.), му је забрањивао у улазак у цркву.

Када је Јован то одбио, Иван му је тада по партиском задатку одузео сва Јовина ратна одликовања.

Покушано је забраном уласка у цркву- да као кум венча младенце.

Јован је Ивану на забрану уласка у цркву овако одговорио:

„Рат сам преживео и сада у мирно доба могу да уђем у сопствену цркву“.

Наравно да је Јован Недељковић извршио свој црквени обред кумства у добропољској цркви.

Касније су му враћена сва ратна одликовања, али је тада народ био преплашен да улази у цркву.

Због таквог односа према традицији и вери, само 4-5 домаћинства у село Добро Поље су кришом славили крсне славе .

Крсну славу су славили скривајући се: “Стављајући черге на прозорима“-да комунисти у село не виде да домаћинство слави славу.

Ову причу сам забележио од једног од потомака из рода Недељковић, што и мени као детету из партизанске породице даје опомену да свака заблуда било које врсте из прошлости треба да се никада више не понови.

Ова прича је као поука за будућа поколења, да се никада оружјем-било ватреним или „реторичким“ оружјем никада не удари брат на брата-СРБИН НА СРБИНА.

Запис 2014.г. Власотинце, Република Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

* * *

Школство:

Интелигенција Добропољаца је била још од старине на висини. Добропољчани су увек ценили школе и своју децу су давали на све врсте школа.

Козило је село које је још 1941.године имало партиску организацију. Сва дибропољска села (Бистрица, Козило, Крстићево и Црквена Махала) имала су основне школе.

У Црквеној Махали је била и осморазредна школа, али су због осетне миграције становништва и малог броја ученика четвороразредне школе у Бистрици и Крстићеву укинуте и више разреде ученици са овог подручја су похађали у ОШ у село Брод.

Добропољци су били познати неимари у грађевинарству-предузетници:Радојчићи, Поповићи, Димитријевићи-Џаверови. У другој полoвини 20. века је међу Добропољцима било школованих: преко 10 инжињера, лекара (из рода Биорци-Недељковићи), економиста, правника, судије (Момчиловића у Београду) професора и др.

И ван наше земље у Русији је познат архитекта Раде Димитријевић (пројектовао значајне објекете у Москви-Русији), чији отац Димитрије Димитријевић је после Другог светског рата у СФРЈ-е био и народни посланик.

Школа у Добро Поље више не ради, јер нема више деце ни становника у село.

Запамћено је да је 80.година 20. века(1970.г.) било задњи пут међу већим бројем ученика и млада учитељица Станојка Поповић из рода Поповић из самог села Добро Поље, која се касније удала у махалу Тропшинци у село Свође.

* * *

Етнолошке особине (1964.г):

Добропољчани су умешни, сналажљиви, дружељубиви и гостопримљиви. Лична и колективна хигијена била им је увек на висини. Много су полагали на своју спољашност, одевеност, уредност, исхрану и куће.

Домаћинства су им била јако лепо уређена. Још од раније су радили куће на савременом принципу (Велелепна стара кућа Љубе Адамовића са интересантним изгледом и кровом-запис 1964.г.-подвукао М.М 2013.г).

У погледу идеала слободољубивости, били су увек међу првима у свим бунама и ратовима за национално ослобођење и ослобођење од покушаја окупације територија.

* * *

„Мајсторски“ језик:

С обзиром да је Црна Трава позната по зидарима печалбарима могло се очекивати да су и они имали свој тајни језик попут зидара из Осата или из Средске и Сиринића.

Зидари Црнотравци изгледа нису имали тако развијен тајни мајсторски језик као зидари из источне Босне и из околине Призрена или можда још увек постоји изражени табу откривања језика “непосвећенима”.

Ипак забележени су остаци два типа тајних језика.

Један се заснива на измени облика речи премештањем и уметањем слогова (ујстормање = мајстор, ујмидање = дај ми, ултеркамање = малтерка, итд.), док други припада типу тајних језика који имају посебан лексички фонд (Ласа биња, ете га миџа = Тишина, ето газде).

* * *

Стари занати:

– Воденичари: Рајковић Драгутин (Базов Дол), Стаменковић Јован (Вус)-воденичар и трговац стоком, Станко Здравковић-било ј4-5 воденице у Добро Поље.

-Дунђери(грађевинари):-Никодије Недељковић (учесник балканских и првог светског рата, био заробљеник у Немачкој)-познати мајстор “дунђер”(зидар), сазидао је СПОМЕН ЧЕСМУ и СПОМЕНИК палим борцима 1941-19145 на Добро пољским ливадама.

* * *

Порекло родова-махала (1964.г):

– Род П о п о в и ћ и су у централном делу села Д о б р о П о љ е потомци попа Цветковић Стоијлка.

Овај поп дошао је из Црне Траве (Засеок Чука из рода Радовинаца) око 1869.године. Иначе су старином из Страгара код Крагујевца.

Поп Стоилко Цветковић је први поповао у новоподигнутој добропољској цркви, јер се пре њега нису помињали попови.

На месту где су се Поповићи населили је постојало насеље са око 70 папуџија.

Радили су највише шивене као и коване папуче. Ове су радили од овчје и козје коже. Шишарке су им служиле као штавило за кожу.

Ђон су добијали од говеђе коже. Своје производе су продавали по вашарима(панађурима). Ова радионица из непознатих разлога је престала да ради и становништво се раселило;

-Род Ђ у р к и н ц и су “иста крв” са Ђ у к и н ц и м а у Крстићеву, а дошли су са Косова;

– Род Б а з о в ч а н и  су од  В е л и н о в а ц а  у Црквеној махали;

Хтели су да украду девојку па како нису могли убили су је и преселили се на место где и данас живе да не би живели заједно са онима из Црквене Махале;

-Род К и т а н о в и ћ и у Падинској Махали су досељени из Китанове Махале (села Брод), а старина им је из Црне Траве из Чукурске махале (Златанци).

– Род  М и љ и н ц и  у Црквеној Махали су од Миљина (село Брод);

– Род  Б и ј о р ц и  у црквеној махали су из Бијора (новопазарски Санџак), из Бијора (Санџака)-род Недељковић, су побегли од Турског зулума;

– Род (махала) З д р а в к о в и ћ и (7 к), који(која) се налази испод Црквене Махале су потомци деда Нађе и Радисава, а старина им је из Кокарца (село Брод);

-Род  С о т о њ а ц и  су из Божице. Дошао им отуда прадед Стоилко, чији је син био Спаса. Од њих су сада Божиловићи.

Сви Добропољци тврде да је то једина породица која не води порекло из унутрашњости Србије.

Кажу старији људи са поузданошћу:“Сем Божиловића, сви становници Доброг Поља су Срби“(1964.г.);

-Род С т а н ц и су потомци Стојана Ристића, који је прешао од Марковаца из Црквене Махале.

– КРСТИЋЕВА МАХАЛА је старија од Црквене Махале и Козила;

К р с т и ћ е в а  М а х а л а  је најстаро је насеље, старија је од Црквене Махале и Козила.

-Род Ђ у р к о в ц и –Ђ у р к о в и ц а (25 к) воде порекло са Косова.

– Род (Фамилија) Мите Барде–Ш а р к о в а ц (Ковачка фамилија, 8 к.) је по казивању Миленовић Ђорђа рођеног 1902.године пореклом из Пецари (село Брод). Дошли су пре 150 година (око 1814.г.)

Данас из ове фамилије(рода) има 18 одсељених домаћинства;

– Родови  Д е р џ и н ц и  и  В е л и н ц и  су раније становали код цркве.

– Род  Џ а в е р о в и  (Димитријевићи) су з Црне Траве;

– Род  И в а н ч а н и  у Крстићеву су из Заплања.

– БИСТРИЦА је добила име по брзој и бистрој речици Бистрици која извире испод Чобанца и пролази на око 500 метара источно од махале.

Село Б и ст р и ц а састоји се из четири фамилије (рода):

-Род (фамилија) Самарџијци (13 к), су пореклом из Црне Траве, дошао им је деда Коста, који је побегао од тешког рударског рада(Побегли за време владавине Турка у доба Хусеин-Паше врањскога (1826-1842), који је гонио “да рудују”-на тежак рад, аони то нису хтели, У доба злогласног пашу (1826-1842) који их је гонио на рударски рад ;

– Род (фамилија) Кокарци-Кокарска (15 к.),крсна слава: Св. Јован, дошли из Кокарца (с.Брод) а пореклом од Дорјана (Источна Македонија). Од њих су М а ц и н ц и  и  Д р у м ц и.

– Род (фамилија) Мацинци (12 к) и Николић Стаменка, призетка који је 1926.године из Базов Дола прешао да живи ту у Бистрици.

Има досељеника и из Прокупља.

* * *

Бистрица је једино средњетипно добропољско насеље (ушореног типа). Изграђено је било на принципу мале варошице. Овакав тип насеља условљен је положајем и улогом овог села у прошлости црнотравског краја.

За црнотравска села која су се снабдевала из Власотинца (Гаре, Дарковци-Дарковце, Брод, Рупље, Црна Трава, Власина, Преслап) Бистрица је служила као пролазни хан.

Ту су кириџије и путници ноћили, одмарали се , вршили разне оправке и трговали.

У овој махали је било: пет механа, ковачке радње, самарџиске, поткивачке и друге радње.

Све оправке кола и коњске оправке на путу за Власотинце и обратно вршене су у Бистрици.

Преко Бистрице водио је и стари турски пут (Власотинце-Лопушке мејане-Бистричке Механе-Чобанац-Сименкове Механе-према Црној Трави и Броду- према Истанбулу) па се један крак од Сименкових Механа одвајао за Сурдулицу и Врање (преко Чемерника) а други за Трн и Софију преко Брода и Црне Траве.

Легенде о овим хановима и зидинама које на месту њих стоје и данас постоје и имају своју истинитост.

Испод села Бистрица а на домаку Лопушких Механа на једном узвишењу постоји гроб Црнотравца Белкића, који је јуначки погинуо у борби са Турцима.

Белкић се као ратник при повратку са Чегра –сукобио са Турцима код Власотинца и између Власотинца и Лопушких Мехна погинуо. Успомене на овог јунака се и дан-данас чувају.

* * *

Село Козило – Постало од досељеника из Црне Траве.

-Род Златанце је од Златанца из Црне Траве, а старином из Божурине(Божурња) код Опленца(Топола);

-Род Чукурска махала је из Чуклурсца из Црне Траве, а старином од Копаоника.

-Род Д и л и м а ц и (Дилиманци) су рудари који су се доселили 1816.године.

Први досељеници Козила живели су изнад данашњег села на месту где су њиве звано Рид. због јаког ветра напустили су ову ветрометину и дошли на место где су сада.

* * *

МАХАЛА ВУС  налази се северозападно од Црквене Махале. Први пут је засељена 1842. године. први насељеник је Радисав Николић. Преселио се из Добро Поље од Козарачке фамилије. Ово насеље признато је по први пут 1955.године.

Из наведеног се види да је село Добро Поље чисто српско село.

Као резиме је да су Јаворје (које је раније било у склопу Доброг Поља) и Крстићева Махала старијег порекла. Црквена Махала, Бистрица, Козило и Вус су скоријег порекла.

* * *

Порекло презимена и крсна слава по родова (махалама):

Занимљиво је да је у овом селу у времену поолсе Другог светског рата (1945.г) под партиским једноумљем комунистичке партије су славе биле “забрањене” у склопу комунистичке идеологије да је :”религија опијум за народ”.

Тако су у село славиле крсну славу само четири до пет домаћинства, док остала домаћинства(чији су чланови били комунисти -чланови СКЈ-е), нису славили крсну славу, изузев тада само државне празнике који су били прописани у времену социјализма тада у социјалистичкој Југославији.

Приликом записа у истраживању сам наишао на тада велике траумне ситуације и заблуда и заслепљености партиском идеологијом.

Тако је један од учесника партизанског покрета од рода Биорци (Недељковићи), као кум родовима у махали Лукин Дел) ушао у добропољску цркву на венчање и одмах су му удузета сва одликовања од тада “партиског сеоског” гонича тада Ивана Љубеновића.

Наравно после жалбе партиском комитету, овом храбром партизанском брорцу и руководиоцу у партизанским јединицама чувеног црнотравског партизанског одреда-су враћене све медаље.

Тако за сада на почетку 21 века су “отворена” сва архивска црквена документа, а да буде још већа иронија, баш тај Иван Љубеновић је сачувао та црквена документа од спаљивања у времену ратне офанзиве 1943/44.године(уз помоћ тада партизанског борца-првоборца и руководиоца Уроша Станковића из села Орашје(Власотинце).

Свако ко жели детаљнији РОДОСЛОВ може да види једино из архива Добропољсле цркве (једино су ту сачувана документа) у историском архиву Лесковац и у МК Добро Поље (Црна Трава).

Овде је можда РОДОСЛОВ непотпун и са “грешкама”, јер није било у могућности наћи адекватног познаваоца родслова, јер су села одавно напуштена на југу Србије.

*

– ЦРКВЕНА МАХАЛА:

Презимена: Недељковић (св. Јован), Љубеновић (пореклом из с. Брод-„копиле“), Ранђеловић (кр.слава:св. Јован), Стојановић (св. Никола)..;

– Махала СЕЛИШТЕ-Побијени камен:

Презимена: Ђокић (Пантале), Ранђеловић, Милчић, Миленовић, Момчиловић, Китановић..;

– Махала БОБИНО:

Презимена: Крстић, Здравковић, Недељковић (крс.сл. Св. Јован). Родоначелник Недељковића је досељен из Биора (Санџака)-Биорци,…;

– Махала СТАНЦИ:

Презимена: Ристић,..;

-Махала ЂУРКОВИЦА:

Презимена: Стојиљковић, исти род са Ђукинцима из Крстићева и пореклом са Косова (Косовска Витина)…;

– Махала ЗДРАВКОВИ-Радисаови:

Презимена: Здравковић, Банковић, Бошковић(?), крсна слава: Св. Јован;

– Махала БАЗОВ ДОЛ:

Презимена: Николић (кр.сл. Св. Никола), Рајковић (св. Јован), Бошковић (св. Јован-порекло са Косова), Адамовић(?), Стефановић (?),….

Познат је овакав родослов Николића: Милан Николић (студент)-Влада (1951.г.)-Станко-Милан -Ћира Николић -Никола Ивановић(рођен у Добро Поље 1838.г. а умро 1912.г.) .

Из рода Николић, Стаменко Николић, призетко се 1926.године из Базов Дол прешао да живи у село Бистрица.

Р. Николић наводи да је род Николић из Модре Стене(Лужница), а да славе Св. Николу.

Постоји и податак да су Николићи из махале Рајићеве (Јаковљево) од рода Николић из Базов Дол(Добро Поље) где је био десетак година “призетко”, а и да су Николићи јакољевчани пореклом од Паљинчана (с.Брод).

Постоји предпоставка да су се доселили из села Рудине код Никшића (Црна Гора)-из два правца: преко Модре Стене или као рудари (Иван Ивановић) као рудари преко Кратова (Македонија-18) и Трна до села Козила (радио као ковач у самоков).

Николићи су у Добро Поље око 200 година

Иначе Николићи су у Добром Пољу имали најбоља имања.

Такође породично гробље је на најбољем месту.

Те чињенице упућују на то да су се Николићи међу првима се доселили у село Добро Поље;

– Махала ЦЕНТАР СЕЛА-ИГРИШТЕ:

Презимена: Поповић, Цветковић, Грујић, Стојановић, Димитријевић (ЏАВЕРОВИ),…;

-Махала КОКАРЦИ:

Презимена: Митић, Радојчић, Синадиновић-сви славе Св. Јован;

– РОДОСЛОВ рода Бошковић (Стојановић):- Била два брата Стојан и Бошко- од Стојана су Стојанићи, а од Бошка су Бошковићи; а према крсној слави Свети Јован(зимски) пореклом су из Призрена(Косово) или од Босне. Забележио М.М 13.јун 2011.г).

*

ИСЕЉЕНИ:

– Власотинце: Недељковић, Крстић, Стојановић,…;

– Београд: Поповић, Цветковић, Недељковић, Китановић, Ђокић, Ранђеловић,….;

– Неготин (околина) и Пожаревац: Љубеновић, Митић- и у другим местима у Србији.

* * *

Порекло РОДА (ИВАНОВИЋ-Николић) села ДОБРО ПОЉЕ (Добро Поље, Козило, Бистрица) (1)

ПИСМО:

– Ја сам Николић Милан из Београда, дописивали смо се преко фацебоока. Написаћу вам шта сам све сазнао у истраживањима о мом пореклу и докле сам стигао. Славимо крсну Славу Светог Николу.

Укратко ћу вам испричати нешто свом пореклу. Мој отац је Влада рођен у Црној Трави, Јужна Србија, село Добро Поље.

Деда Станко Николић, његов отац Милан Николић , мој чукун-деда Ћира Николић који је променио презиме из неких разлога које ја не знам. Никола ИВАНОВИЋ, Ћирин отац, мој последњи предак о којем имам података у месној канцеларији Добро Поље, родјен 1838 у Добром Пољу, умро 1912 такодје у Добром Пољу .

Ово је оно што је сигурно и потврдјено, све што вам будем писао надаље је у претопставкама. Николин отац је Иван Ивановић био је познати ковач у црнотравском крају. Наводно се доселио из Кратова , Македонија, где је радио у руднику, под тешким условима око 1830 године.

У то време у Кратову је био извесни Али-Бег Мејдембџија , јако озлоглашен у народу. Срби у том крају су били приморани да се изјашњавају као Бугари, јер је Србија тада добила статус аутономије, кнежевине, па су се Османлије плашиле да би Србија могла да оствари претензије на ове крајеве, а Бугари ширили пропаганду медју Србима. Свако ко је одбијао да постане Бугарин, био је издан Турцима И чекала га је тешка казна.

Вероватно да је мој предак Иван Ивановић био под притиском И да се замерио споменутом бегу, па се из Кратова преселио у Црну Траву. Иван је био привремено настањен у македонији, доселио се у Кратово однекуд и одтле у Црну Траву.

Није могао бити у Кратову дуже од дватесет година. Рудник у Кратову је отворен 1805 и број становника је до 1830 био у порасту, тада је Кратово имало 56000 становника, након 1830 број становника опада.

У мојим истраживањима ја сам дошао дотле и није могуће да идем даље на тај начин, нисходно.

Документа у цркви у Добром Пољу су током првог И друго светског рата уништили Бугари да би могли да фалсификују наше порекло и бугарски легитимитет у тим крајевима.

Друго, Кратово је у Македонији, тамо тешко да чу нешто пронаћи , јер се Македонци више не изјашњавају као Срби , вероватно су сва документа И извори о пореклу становништва уништени.

Ја планирам да наставим истраживања усходно, тако што ћу поћи од претпоставке да смо даљим пореклом Црногорци. Мој пра-деда је свирао гусле и презиме Ивановић ми делује као да је из Црне Горе или Херцеговине .

Погледaћу где све у Црној Гори И Херцеговини постоје Ивановићи , да ли се неки од њих селио у Македонију . Постоји такодје претпоставка да се велики број Црнотраваца доселио из области измедју Никшића, Невесиња и Цетиња, преко Кратова , чуо сам неке приче од једног татиног пријатеља из Црне Траве, он нам је рекао да погледамо неки архив у Лесковцу.

На интернету сам нашао да у племену Цуце постоји братство Ивановића и да славе Светог Николу, повезани су са Кривокапићима, Дјукановићима и Мијатовићима. Братство Ивановића је било највеће и најважније братство племена Цуце.

Сви Ивановићи у Цуцама су променили презиме у Кривокапић у 19 веку (вероватно се мој предак одселио пре него што су променили презиме). Постоје братства Ивановића у Васојевићима и у још неким племенима, али нико од њих не слави Светог Николу.

Мислим да је 90% тачна претпоставка да водимо порекло од племена Цуце. Фали ми још мало да сложим коцкице. Контактирао сам још неке људе, махом Црногорце да ми помогну у даљим истраживањима, али нико не одговара. Ако имате још података који би ми били од користи молим вас доставите ми их.

Казивач: потомак Милан Николић, Београд , година 2010.г

НАПОМЕНА: Села: Јаворје, Бистрица и Козило су све почетка Првог светског рата(1941.године) припадала селу ДОБРО ПОЉЕ, где је била Меснак канцеларија и ЦРКВЕНА општина.(Подвукао М.М. Власотинце, 17.јун 2013.г.)

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и свецу):

Адам-Адамовић,

Бошко-Бошковић,

Димитрије-Димитријевић,

Мита-Митић,

Здравко-Здравковић,

Бранко-Бранковић,

Недељко-Недељковић,

Никола-Николић,

Ранђел-Ранђеловић,

Величко-Величковић,

Стојан-Стојановић,

Ђока-Ђокић,

Милча-Милчић,

Милен-Миленовић,

Китан-Китановић,

Момчило-Момчиловић,

Крста-Крстић,

Риста-Ристић,

Стојиљко-Стојиљковић,

Банко-Банковић,

Поп-Поповић,

Цветко-Цветковић,

Груја-Грујић,

Радојица-Радојчић,

Синадин-Синадиновић,

Неша-Нешић,

Ђорђе-Ђорђевић,

Стефан-Стефановић,

………………..

* * *

Топоними (називи места):

– Игриште, Црквена Махала, Селиште, Бобино, Станци,Ђурковица, Ђуркин Рид, Габрак, Сушевина, Станица, Здравков Камен, Страње, Црквиште, Кривуље, Падина, Бара, Огрена, Мало Поље, Ноћник, Жабокрек, Кладанац, Долина, Чука, Добропољсле ливаде, Добропољска чесма, Спомен Чесма, Гигин Камен, Бричиште, Поље, Воденичиште, Гробље, …

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Добро_Поље_(Црна_Трава)

[3] Симон Симоновић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, Црна Трава, 1983.

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[5] Иван Љубеновић:”ЦРНА РЕКА – ДОБРО ПОЉЕ”, Лист „Власина“ број 117-118, 20 октобар 2002. године Власотинце

[6] Милан Нилић, студент Београд:”ПИСМО”-Порекло рода Николић(Добро Поље), 2012/2013.г

[7] Казивање: Недељковић Стојанча , село Добро Поље, 2014.г.-живи у Власотинце

[8] Радомир Костадиновић: Црнотравске легенде, Наша Реч, 1972.г

[9] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

19. фебруар 2014.године,  Власотинце, Република Србија