Порекло презимена, село Добро Поље (Црна Трава)

Порекло становништва села Добро Поље, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Dobro Polje

Настанак села:

Село Добро Поље је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу.

Према попису из 2002. било је 16 становника (према попису из 1991. било је 45 становника).

Живело је 16 становника са просечном старошћу становништва од 63,2 година (53,2 код мушкараца и 70,9 код жена). У насељу имало је 11 домаћинства са чисто насељено Србима.

Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) је изгледала овако: 1948.г.(421 становника), 1953.г.(370), 1961.(358), 1971. (200), 1981.(104), 1991.(45) и 2002.г.(18 становника).

Надморска висина у село Добро Поље износи 837 метара.

Пространо црнотравско село Добро Поље (1964.г.) налази се под добропољском Чуком (висораван око 1417м). Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (на око 1188м).

Наиме на северозападној страни Добропољске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код дејана улива у Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило, а на источним стрмим падинама ове добропољске висоравни, идући према кориту реке Власине су Црквена Махала, Базов дол, Ивје и Крстићевска Махала.

Бистрица (1964.г.) има 47 домаћинства, а 278 становниа, Козило 39 кућа и 220 сзановника, Црквене Махале 71 кућа и 370 становника, Крстићево 49 кућа и 274 становника.

Село Добро  Поље (1964.г.) је и са насељем које је скоријег постанка а које се зове В у с (11 кућа и 84 становника).

Село Добро поље (1964.г) има 217 домаћинства и 1226 становника.

Добро поље је издељено у ситнија насеља разбијеног типа.

Централни део села Добро Поље чине: Игриште (Кокарци), Црквена Чука, Селиште (испод брда званог Побијени камен), Бобина, Станци, Ђурковица, Здравковци-Радисаови и Базов Дол.

Потом је Крстића махала (данас село Крстићево ), која гравитира селу Брод чине: Дерџине, Велинци, Бамбарци., Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Село Козило (била махала) чине: Златанци, Чукурусци.

Село Бистрицу(била махала) чине: Самарџијци, Милчинци, Друмци-Кокарци.

Занимљиво је да је и село Јаворје било махала села Добро поље, док је Козило била махала села Јаворје (припадало Добром Пољу у општини Црна Трава-данас то село припада са Козилом општини Власотинце на крају 20. века.подвукао М.М).

Тада насеље Бистрица није било засељено.

Предање каже да је ово село добило Добро поље по доброј висоравни (Добропољској) чуки, тојест по доброј паши и ливадама,

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река(данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства.

Село је имало дербеџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (турских одметника, разних пљачкаша…).

Наиме, када је слултан Сулејман заузео Београд (1521), тада је створио нову организацију одбране кланаца од хајдука.

Такве кланце почео је насељавати хришћанским становништвом са задатком да обезбеђују пролазе кроз тешко проходна места.

Управо, не зна се тачно када су Турци основали дербенде, али се зна да су то чинили одмах после освајања туђих земаља. Често су Турци силом насељавали то становништво.

Дербенџије су били искључиво хришћани, а прво дербеѕијско село је било Ћавато у Македонији.

Дужност је била тешка, па су становници тих насеља бежали, расаељавали и сами се одметали у хајдуке.

Да су тешко живела дербеџијска насеља, казују и стихови једне народне македонске песме која потиче из Пореча (западна Македонија-села низводно поред реке Треске од Македонског Брода, подвукао М.М 2014.г.):

– Мајко ле, мајко, рекава јачи

Рекава јачи, мајко, земљава се тресе.

Каква је сила што по дервен иде?

– Ћерко мори, ћерко, то је турска сила.

Урска сила, ћерко, наша пропастија:

Селовото ће го палат, нас ће н’ исколат…

(Из књиге: Симон Симоновић-Монка: ПЕЧАЛБАРСТВО и НЕИМАРСТВО црнотравског краја, 1983.г., Црна Трава, стр. 29)

Турци институцију дербенда су укинули крајем 18. века.

Почетком 18. века, овим крајевима је харала епидемија-куга (“чума”).

Потом су се многи Црноречани иселили, а било је и 16. умрлих житеља села.

Према тадашњем веровању да би се спасили од те несреће, они су 1710.године године име села Црна Река преиначили у ново име Добро Поље, данашњег имена села.

Сам назив села (“Добро Поље”) је код Турака, значио да је место било богато стоком, поља родна; па су им Турци наметнули високе пореске обавезе-па су се Добропољани жалили порти у Цариграду.

* * *

Насељавање становништва (1964.г.):

Многи су се насељавали бавећи се сточарством , други на рад у рудницима, трећи бежећи од турског зулума или бежећи ид „крвнине“, а било је и прислиног насељавања становништва хришћансог порекла ради чувања кланаца од стране Турака у дербејџиским селима овога краја.

Дербејџије су биле мање позадинске јединцие које су чувале кланац турака у пролазу са караванима од хајдука, тако што су „бубљевима-тупоаном“, најављивали Турцима када је био кланац прилаз за Цариград.

Овде треба да се дода да су на овим пословима рдаили чак из Босне, Црне Горе, Херцеговине-као плаћени војници, који су некада били и исламизирани, а онда после ослобобађања од Турака се поново вратили у хришћанску веру.

Неки су као дербеџије радили као ковачи, чували коње на пашама у планини, радили у поље на скупљању сена, радили у пушкарнице, у самокове и били чак и „укоротитељи коња“-ЏАМБАСИ.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербеџинско насељена. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербејџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

Према Турском попису из 1504.године село Црна Река(данашње Добро Поље, које припада црнотравској општини), имало је 27 домаћинства

У скопској Старој Србији српско становништво је компактније, само је с Истока и Севера потиснуто Арбанасима, а с југа ишарано турским племенима Коњарима и Јуруцима.

Осим тога у пограничним планинским деловима према Србији и Бугарској има и нешто Влаха (Аромуна) који на тим планинама, нарочито Рујну и Осогевији, имају своје летње колибе, а зими слазе у суседне котлине. У кратовској, кочанској и кумановској области има око 3000 душа ових Влаха, од којих је једна трећина већ пословењена (Ј. Цвијић, “Основе”, И, с. 183).

У јужном делу Овчег Поља превлађује чисто турско становништво, Турци, врло стари досељеници из Мале Азије.

Разгледају физички оронули и изнемогли, врло су лењи и представљају најнекултурније становништво ових крајева.

Права су супротност њима Коњари, малоазијско племе, који живе много јужније, и који се одликују вредноћом и трезвеношћу.

Поред тога има Помака и Торбеша, који представљају поисламљено местимице на пола поарбанашено српско становништво.

Поред овога има по варошима и по селима знатан број херцеговачких и босанских мухаџира.

У источном делу ове области станује словенско православно становништво које суседни српски и бугарски крајеви називају Шопима или Шоповима.

Шоплук или Шопско је један назив који обухвата области на досадашњој тромеђи српско-бугарско-турској захватајући и суседне делове у Србији (крајеви око Пирота) и у Бугарској (крајеви до Софије, Искрове клисуре и Дупнице) затим у Старој Србији, где им се сматра као центар област, која иде од Овчег Поља ка Пироту.

Шопови по најновијим истраживањима проф. Цвијића, Јиречека и Ковачевића, представљају словенско становништво које је настало смесом из Печењега, Словена и Влаха (Цвијић, “Основе”, И, с. 180).

Они су се као клин утиснули између чисто српских и чисто бугарских области, и престављају становништво махом национално несвесно, по спољнем изгледу често су необични, с доста монголоидних типова, жене се од 15-18 година, узимају девојке које су од мужа по 8 и 10 година старије.

То је становништво затворено, у се повучено, вредно, трезвено, штедљиво и веома себично. Опажа се да су суморност, оскудица веселости и хумора и слаба фантазија особине које захватају знатне делове нарочито скопске Старе Србије. (Цвијић, “Основе”, 1, 198).

* * *

Сеоске славе: Св. Никола, Св. Јован, Св. Ранђел, Пантале, Св. Ђорђа (“посна”) и др.

* * *

ЦРНА РЕКА – ДОБРО ПОЉЕ

Према турском попису из 1584. године село Црна река имало је 27 домаћимства, 8 нежењених и 1 удовицу. Годишњи приход им је рачунат 3.ооо акчи. Село је имало дербенџијски статус.

То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (хајдука пљачкаша).

Почетком 18. века нашим подручјем је харала епидемија куге. Многи су се Црноречани иселили да би се спасили несреће, а забележемо је да их је 16 умрло. Да би заварали невољу 1710.године Црна Река мења име у Добро Поље.

Ако је то и ублањжило пораст епидемије проузроковало је други је други проблем-Турци, сматрајући да под тим именом мора да богато и плодно поље, много стоке, значи да има и добре приходе.

Повећали су им пореске обавезе тако да су се Црноречани жалили Порти у Цариграду против тога.

Један од облика намета била је и свадбарина. Народ се бунио и силом нападајући харачлије.

О томе је 1888.године у кафани удовице Совке Милчић, у селу Горња Бистрица, урађена слика на зиду, данас позната као „Марко Краљевић укида свадбарину“.

У 2 књизи „Србија-зенља и становништво“ Феликс Каниц преноси својим цртежом изглед те зидне слике. (са Радомиром Костадиновићем 1960. године, прикупљајући податке по селима о обичајима из прошлости нашег краја, копирали смо ту слику, и то је касније, уметничком представом отсликано на зид Грађевинске школе у Црној Трави).

На иницијативу Милоша Јовића тежака из Доброг Поља, а уз помоћ свештеника из Црне Траве Стојилка Цветковића, покренута је изградња цркве у Добром Пољу 1860. године.

Део камена пренет је из старе („латинске“) цркве која се налазила на месту Градац, на вису изнад Градашке долине, између села Добро Поље и Горње Гаре.

Црква је освећена 15. августа 1865.године, од његовог пресвештенства Епископа нишког калиника. Добропољска црква добила је назив Вазнессења Господњег-Спасовдан, кад је и установљена и сеоска литија.

Уписивање у књигу рођених, венчаних и урлих у овој цркви почело је је 1879. године и то за парохије: Добропољску (чинили су је села Јаворје, Горња и Доња Бистрица, Добро Поље, Вус, Крстићево и Козило. Укупно 293 домаћинства са 2.334 душе.

Ослуживао ју је јереј Стојилко Цветковић) и Гарска (Горње и Доње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел. Укупно 174. домаћинства са 1.468 душа. Опслуживао ју је јереј Ћирило Поповић).

У цркви Вазнессења господњег постављен је дрвени под 1931. године, а 1935. године урађен је иконостас.

Парох је био Стеван Земцов, Рус белогардејац, на чију је иницијативу подигнута звонара 1938. године и освећена 21. септембра.

Лист „Власина“ број 117-118,

20 октобар 2002. године Власотинце

Иван Љубеновић

* * *

Село некад и сад:

Огромне шуме које преко Острозуба и Качера иду чак до Чемерника и Грделице и Предејана некада су су представљале огроман потенцијал природно богатство не само Доброг Поља но и црнотравске комуне.

Добропљска чука, Острозуб, Дел, Павлова Грамада и Чемерник са дужином преко 25 километара, са лепим косама, венцима и пропланцима могу послужити за летња уживања и зимске спортове.

Но, слаби путни орилази и неодговорност државних институција и незаинтересованост за овај крај још из старих времена Југославије односно Србије ништа није учиињено да овај крај постане туристичко-планинарска дестинацјија.

Тако је било у 20. веку а тако и на почетку 21. века, када се становништво иселило из овога краја. Чак још ни сада нема адекватног асфалтног пута до природних лепота овога краја.

Треба ли нагласити да је до 80. година веома било пун о света са свих страна на вашарима: на Чобанцу(2 и 3 августа) на Сименковим Механама (4 јула(*), на Павловој Грамади (7 јула); када је долазило на десетина хиљада људи из околних села и грдаова читаве Србије.

Лепоте ових места могу бити откривене када буду изграђени адекватни асфалтни путеви са свих страна:Од Предејана, Грделице, Власотинца, Црне Траве и околним селима влсотиначке и леесковачке општине.

Досадашњи путеви (или боље рећи богазе) које су повезивале село Добро Поље са Власотинцем одвајкада су се звали „посланички путеви“.

Ово стога што су сви посланички кандидати баш на том путу који је од Црне Траве преко Брода и Доброг Поља ипшао за Власотинце још од пре Првог светског рата стартовали добијањем гласова на основу обећања да ће изградити посланичке мандате.

Још од 1878.године до ослобођења земље посланици су на тај пут добијали мандате, а изградња пута остало је јалово обећање.

Још одмах иза ослобођења од Турака пут је био просечен као колска стаза, али се ни данас на почетку 21. века(проширивањем не може рачунати за су+игурну комуникациону путну мрежу за туристе који би желели да обиђу планинске лепоте овога краја).

Добровољним радом вредни Добропољчани и Брођани су после Другог светског рата изградили нешто бољи пут али само од Црне Траве преко Брода со Доброг Поља.

Добро Поље, а нарочито Вус, Козило и Бистрица су до пред исељавања становништва с краја 20. века; били економски везани за Власотинце (а управо су та села била „посланичка богаза) остала су одсечена од Власотинца, варошице преко које су с еи снабдевали.

Из тих разлога је и била миграција становништва из ових села према Власотинцу, Београду и другим градовима унутрашњости Србије.

С обзиром на то да су Добропољчани више били од вајкада упућени на Власотинце то се преко њих и одвијала слободна планинска трговина.

Трговина се бавила скоро искључиво разменом производа. Тако су Добропољчани давала Власотинчанина кромпир и сточне производе а добијали из Власотинца робу.

Некада у центру -Игриште, села Добро Поље је све било живо.

Ту је била: мејана, продавница, Дом, школа, МК и Црква.

Добро Поље се скоро пред крај 20. века потпуно иселилио. А почетком 21. века скоро да је остало насеље пусто. Остал су само старчка домаћинства. Али патријахалност обичаја некада на сопственом огњишту нису заборављени. Они с ечувају али у једном другом облику тамо где су се одселили и зансобвали своја нова домаћинства

За планински кромпир би скоро редовно из Власотинца доносили грожђе у размени робе (3 килограма кромпир за 1 килограм грожђа) и од њега правили вино кога су касније у планинским селима Власине прерподавали. Трговина се одвијала кириџијањем путем преноса робе на брдским коњићима.

Док су ову размену робе вршиле жене, мушкарци су се бавили печалбарством (грађевинарством).

Добропољци, Козилчани, Бистричани и из других засеока овог тада општинског места, били су познати црнотравски зидари који су озидали многа грађевибнска здања широм бивше старе Југославије и Србије.

Дуго време је овај крај одолевао миграцији станиовништва. Постојала је све до пред крај 20. века основна школа, али са исељавањем становништва, у село је нестала свака радост младости.

Нема више шаренила народних ношњи младих девојака, жена печалбара на вашарима Чобанца, Павлове Грамаде и нема више оних радости деце када се чекале шарене бонбоне очева печалбара приликом доласка из печалбе.

Сва та деца печалбара су марљиво учила и многи од њих супостали предузимљиви предузимачи-грађевинари, који су наставили занат дунђера-зидара својих предака. Други су завршавали највише школе и са веома високим нивом свога знања пустили своје корене у н аијеминентије интелекктуално-сазнајних институција држве Србије.

Многи на почетку 21. века нису међу живима, али њихови потомци ће следити њихов пшут и неће се заборавити свцоји корени тамо негде на Добропољским ливадама и Чобанцу оно шаренило планинских лековоитих трава, хкадна вода са планинских извора и опојност мириса планинске букве у пролећу када су мајстори печалбари са својом тугом за најмилијима одлазили тамо далеко у бели свет.

Добро Поље се скоро пред крај 20. века потпуно иселилио. А почетком 21. века скоро да је остало насеље пусто.

Остала су само старчка домаћинства. Али патријахалност обичаја некада на сопственом огњишту нису заборављени. Они с ечувају али у једном другом облику тамо где су се одселили и зансобвали своја нова домаћинства.

Корени се никада несмеју заборавити. Печалбарска душа лута и даље негде међу планинским вихорима планинских орлова који надглеђују непокошене ливаде и необрађене њиве и уништене букове шуме.

Ко зна, можда ће бити некада поновни повратак ка планини, као некада у прошлим вековима. Време је променљива категорија у животу обичних малих људи овога краја.

* * *

Старине и прошлост (1964.г.):

Село је имало дербеџијски статус. То је подразумевало заштиту путних праваца од банди крџалија (турских одметника, разних пљачкаша…).

Почетком 18. века, овим крајевима је харала епидемија-куга (“чума”).

Потом су се многи Црноречани иселили, а било је и 16. умрлих житеља села.

Према тадашњем веровању да би се спасили од те несреће, они су 1710.године године име села Црна Река преиначили у ново име Добро Поље, данашњег имена села.

Сам назив села(“Добро Поље”) је код Турака, значио да је место било богато стоком, поља родна; па су им Турци наметнули високе пореске обавезе-па су се Добропољани жалили порти у Цариграду.

Мали брежуљак на висоравни Добропољска чука, између црнотравских села Доброг Поља и Вуса, зове се од давнина Чумино брдо.

На том брду и дан данас на удаљености једног до два метра стоје гробови. На сваком гробу постоји камен без обележја.

Један од намета била је тада и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао силом харачлије.

О томе је 1888.године у село Горња Бистрица-куће(кафане) Совке Милчић, урађена и слика на зиду “Марко Краљевић укида свадбарину”.

Црква у село Добро Поље је саграђена 1860.године, а уписивање у књигу рођених и умрлих у цркви почело је 1879.године.

Тада је добропољска парохија чинила села:Јаворје, Горња Бистрица, Доња Бистрица, Козило, Вус, Добро Поље и Крстићеве(Крстићево)-укупно 293 домаћинства са 2334 душе, а опслуживао их је jереј Стоилко Цветковић.

Гарску парохију су чинила села: Доње Гаре, Горње Гаре, Тегошница, Јаковљево и Криви Дел; са укупно 174 домаћинства са 1468 душа, а опслуживао их је јереј Ћирило Поповић

Допропољска насеља су узела видно учешће у свим ратовањима.

У Првом светском рату погинуло је на разним бојиштима 21 бораца из Крстићева, 42 из Добро Поље, 13 из Бистрице, 11 из Козила и нешто више од тога из Јаворја.

Дакле, из ових насеља укупно у Првом светском рату је погинуло више од 100 бораца.

Велики удео ових села овековечен је спомеником који је подигнут ратницима палим у Првом светском рату на Добропољској Чуки (подигнут 1938.године).

У другом светском рату Козило и Бистрица су биле најсигурније партизанске базе. Вус, Козило,, Бистрица су била партизанска склоништа за партизане.

Кобне за покрет 1942.године у ова три мала насеља читаве недеље су одмарали и припремали се за напад партизански одреди.

Ова места дала су и првоборца Стефановић Златана Небојшу који је погинуо септембра месеца 1943.године у борби са четницима код Орашја близу Власотинца.

Козило је дало Златана а Бистрица Милчић Драгишу и друге.

Овај крај је обло богат шумом, нарочито горостасна шума у Зеленичје (у чијем срцу расте биљка Зеленика (Зеленичје)- једини овоземаљски живи представник биљака из леденог доба.

У тој шуми су поникли и логоровали Црнотравски одред, Други јужноморавски одред и многи други одреди и бригаде.

Октобра 1943.године Добро Поље је имало и своју Команду места као сталну војно-позадинску организацију. Ову команду места чинили су: Данило Јовановић-Радојица, Љубомир Костадиновић-Којча и Коста Ивановић-Коле.

Управо тих дана 1943.године на овој слободној територији боравио је и са савезничком мисијом на тлу Доброг Поља преговарао и Светозар Вукмановић-Темпо.

Видно учешће Доброг Поља у НОБ доказује чињеница да је погинуло у редовима НОВ и ПОЈ 13 бораца из централног дела, 7 из Бистрице, 14 из Козила и 9 из Крстићева, око 104 је преживело разна батињана, 84 интернације, а цело село је више махова паљено.

Интересантно је да је у Централном делу села Добро Поље због утицаја држаћинових организација из оближњих варошица бојао с еодмазде па је узео активно учешће тек од средине 1943.г у партизанском покрету.

Локални историчар Р. Костадиновић наводи да су тих година само „четири обманута грађанина“ -били присталице четника а остали Добропољци су били присталице партизана.

* * *

ИСТОРИЈА

Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Црне Траве и околине (Из књиге Јосиф Стефановић „Жртве фашизма 1941-1945.“): 

1.) Стојановић Ј. Стојко, од Немаца 6.4. 1944.г., Београд-бивша југ. Краљевска војска;

2.) Стојилковић Љ. Стојан, од Бугара, Чемерник-црнотравски одред НОП;

3.) Николић Л. Стаменко, од Бугара 1944.г., Чемерник- Црнотравски одред НОП;

4.) Здравковић Н. Богомир, од Бугара 1944.г., Рупље-црнотравски одред;

5.) Костић М. Живко, од Бугара 12.5. 1944.г., Бистрица-комнда места,

6.) Момчиловић А. Светомир, од Шиптара, С. Бока-12. бригада ;

7.) Ранђеловић О. Радомир, од Четника 30.5. 1944.г., Буковик- 7. српска бр.;

8.) Костић М. Божило, од Четника 5.7.1944.г., Б.Поток-7.ср.бр.;

9.) Величковић Д. Радомир, од Четника 15.7. 1944.г., Конопница-12.срп. брог.;

10.) Јовић С. Добрић, од Четника 7.8. 1944.г., Књажевац-7.бр. 23.дивиз.;

11.) Павловић М. Данило, од Немаца, Н.Пазар-12.бр.22.див.;

12.) Петровић Ђ. Милан, 16.4.1941.г. , Крагујевац;

13.) Здравковић Ј. Војислав, од Четника 15.7.1944, Сејаница(Грделица)-поз.радник НОП.

* * *

ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА

(Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве (Козарница) среза власотиначког, писано 1915.године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније)

Здраво Мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив. Иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт.

Мене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију.

Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко.

Ко да смо ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тија пустињак.

Мале води рачуна од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одарим, а јаков је још малечак.

Ако се жив не врнем казујте му јуде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви.

Али швапске але су али биле и остале па се поврнуше. Ко псета су, колико ги тепамо а они ко да извирају из земљу.

Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем.

Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилитија сама, још су нејака за живот.

Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би ви још пуно али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу.

Како помислим на моја пилитија почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат.

Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.

Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосив Динић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију-гробница му је постала модра вода Јадрана)….

Када је писмо стигло бог зна како, после три ипо године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино је преживели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.)

Приредио: унук Јосива Димића: Бранко Димић

(Извор: Велимир Стаменковић-Лима: ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, Власотинце, 2010., стр. 141-142.)

* * *

ПРЕДАЊЕ О СКРИВАЊУ КРУНЕ СРПСКОГ ЦАРА

У црнотравском крају, особито у срцу овог планинског краја и средишним црнотравским селима, Добром пољу и Горњем Гару, живи предање о спасавању српске круне са ратишта на Косову.

По поменутој причи преживели ратници Црне Траве су на челу са својим војводом спасили српску круну са ратишта на Косову и донели заједно са заставом Бошка Југовића у црнотравско село Добро Поље.

На пут између Доброг Поља и суседног му села Горњег Гара ратници су обавештени о потери турске војске за српском круном.

Ратници нешто божјом помоћи, а нешто својим трудом продреше брзо у утробу земље где на дубини од преко шест километара склонише круну.

Место у близини кога пропокопаше тунел назваше Српска База, које потом због долине доби назив име Базов Дол.

Верује се да на Видовдан из овог тунела дугог шест километара изађе петао, а истог дана врати се у њега са другог тунела.

Предање је испричала Радунка Љубисављевић из махале Чокешини у селу Горње Гаре, која је умрла 1963.године у 74. години.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

* * *

ПРЕДАЊЕ О ЧУМИНОМ БРДУ

Мали брежуљак на висоравни Добропољских чука, између црнотравских села Доброг поља и Вуса, зове се од давнина Чумино Брдо.

На том брду и дан данас на удаљености једног до два метра стоје гробови.

На сваком гробу постоји камен без обележја.

Ово гробље на необичном месту привлачи пажњу мештана села Доброг поља и Вуса.

Због тога су ископавали костуре. Једно такво ископавање вршили су угледни мештани Синиша Радојчић (рођен 1916.године) и браћа Ранђеловић у присуству шефа месне канцеларије у Добром Пољу Алексанрда Величковића (рођеног 1919.године).

Привлачи пажњу мештана старост и историјат гробља.

Углед овог пијетета према прошлости свога села мештани су вољни да гробље обележе и заштите, чувајући га као необичан споменик прошлости села.

О пореклу гробља испредане су две приче. По једном предању, ту су настрадале Лазарице, најлепше певачице и девојке из два села.

По причању, њих су побили Турци зато што су наишли на скуп од девет девојака у време када су скупови били забрањени.

Овај необичан злочин на необичном месту Турци су религијом опијеном становништву, протумачили, да их је „чума“ (куга) стрелом устрелила.

Лаковерни народ који је „чуму“(кугу) замишљао као жену вилинске крви и снаге, примио је то као истинито, док су тзрезвенији људи сазнали прави разлог о овом крвавом злочину, извршеном пре два века.

По тумачењу религиозног становништва „чума“ (куга) варује на овом брду. Она је, управо господар овог брда па је отуда потекао назив Чумино Брдо.

По другом схватању 1706.године овде је харала куга („чума“), коју је народ замишљао као жену са дугом косом, невидљивим вршником, наоружану стрелама и необичне снаге и изгледа, па је десетковала и овај крај.

Девет девојака-певачица (Лазарица) куга („чума“) је покосила на овом брду те се по њој зове Чумино Брдо.

Вест да је у првом, и другом случају „чума“ (куга) покосила лепотице из Доброг поља и Вуса утицала је на то да се оформи топоним Чумино Брдо.

Овај назив се из туге за страдалим лепотицама ових двеју црнотравских села одржао и до дан данас.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

* * *

„БРАТ НА БРАТА“:

Треба се сећати свих рана из времена братоубилачко-идеолошког рата из времена Другог светског рата.

Те ране су негде још не залечене, када се због идеологија:“партизана“ и „четника“ јуришало оружјем:- „брат на брата“-СРБИН НА СРБИНА.

Сећања данашњих Добропољаца још нас подсећају на то давно тешко прошло време за нас Србе у Србији.

Тако негде усред љуте офанзиве 1944.године између четника и партизана, међу Добропољцима је са пушкама „ударио-брат на брата“-СРБИН НА СРБИНА.

То се догодило међу браћом из рода Митић из село Добро Поље.

Сви су се тада унезверили да не „падне братска крв“.

Ту се брзо између пуушчаних цеви одмах снашао њихов комшија-Добропољац Јован Недељковић (1926.).

Тада искусни партизнаски борац и руководилац, веома прибрано је стао „између њих“-између пушчаних цеви уперене јдну према другом.

Јован их погледом прекорио речима:“Окренули сте пушке брат на брата. Да ли би сада пуцали на мене“?

Оба брата- један партизан а други четнник одговорили су у глас:“Не би!“.

Јован им нареди да спуште оружје и крену свако својим путем. Учињено.

Тако је спречено братско крвопоролиће.

Али зато због таквог става и каснијег односа према традицији, обичајима и уласка у цркву на крштење као кума-Јован Недељковић (1926) је плаћао велику цену до краја свога живота.

Тако 1950. године у време ИНФМБИРОА када је као кум роду Матејић (Лукин Дел-Г.Гаре) пошао према улазу цркве у село Добро Поље, по партиско-скојевском задатку Иван Љубеновић (1927.г.), му је забрањивао у улазак у цркву.

Када је Јован то одбио, Иван му је тада по партиском задатку одузео сва Јовина ратна одликовања.

Покушано је забраном уласка у цркву- да као кум венча младенце.

Јован је Ивану на забрану уласка у цркву овако одговорио:

„Рат сам преживео и сада у мирно доба могу да уђем у сопствену цркву“.

Наравно да је Јован Недељковић извршио свој црквени обред кумства у добропољској цркви.

Касније су му враћена сва ратна одликовања, али је тада народ био преплашен да улази у цркву.

Због таквог односа према традицији и вери, само 4-5 домаћинства у село Добро Поље су кришом славили крсне славе .

Крсну славу су славили скривајући се: “Стављајући черге на прозорима“-да комунисти у село не виде да домаћинство слави славу.

Ову причу сам забележио од једног од потомака из рода Недељковић, што и мени као детету из партизанске породице даје опомену да свака заблуда било које врсте из прошлости треба да се никада више не понови.

Ова прича је као поука за будућа поколења, да се никада оружјем-било ватреним или „реторичким“ оружјем никада не удари брат на брата-СРБИН НА СРБИНА.

Запис 2014.г. Власотинце, Република Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

* * *

Школство:

Интелигенција Добропољаца је била још од старине на висини. Добропољчани су увек ценили школе и своју децу су давали на све врсте школа.

Козило је село које је још 1941.године имало партиску организацију. Сва дибропољска села (Бистрица, Козило, Крстићево и Црквена Махала) имала су основне школе.

У Црквеној Махали је била и осморазредна школа, али су због осетне миграције становништва и малог броја ученика четвороразредне школе у Бистрици и Крстићеву укинуте и више разреде ученици са овог подручја су похађали у ОШ у село Брод.

Добропољци су били познати неимари у грађевинарству-предузетници:Радојчићи, Поповићи, Димитријевићи-Џаверови. У другој полoвини 20. века је међу Добропољцима било школованих: преко 10 инжињера, лекара (из рода Биорци-Недељковићи), економиста, правника, судије (Момчиловића у Београду) професора и др.

И ван наше земље у Русији је познат архитекта Раде Димитријевић (пројектовао значајне објекете у Москви-Русији), чији отац Димитрије Димитријевић је после Другог светског рата у СФРЈ-е био и народни посланик.

Школа у Добро Поље више не ради, јер нема више деце ни становника у село.

Запамћено је да је 80.година 20. века(1970.г.) било задњи пут међу већим бројем ученика и млада учитељица Станојка Поповић из рода Поповић из самог села Добро Поље, која се касније удала у махалу Тропшинци у село Свође.

* * *

Етнолошке особине (1964.г):

Добропољчани су умешни, сналажљиви, дружељубиви и гостопримљиви. Лична и колективна хигијена била им је увек на висини. Много су полагали на своју спољашност, одевеност, уредност, исхрану и куће.

Домаћинства су им била јако лепо уређена. Још од раније су радили куће на савременом принципу (Велелепна стара кућа Љубе Адамовића са интересантним изгледом и кровом-запис 1964.г.-подвукао М.М 2013.г).

У погледу идеала слободољубивости, били су увек међу првима у свим бунама и ратовима за национално ослобођење и ослобођење од покушаја окупације територија.

* * *

„Мајсторски“ језик:

С обзиром да је Црна Трава позната по зидарима печалбарима могло се очекивати да су и они имали свој тајни језик попут зидара из Осата или из Средске и Сиринића.

Зидари Црнотравци изгледа нису имали тако развијен тајни мајсторски језик као зидари из источне Босне и из околине Призрена или можда још увек постоји изражени табу откривања језика “непосвећенима”.

Ипак забележени су остаци два типа тајних језика.

Један се заснива на измени облика речи премештањем и уметањем слогова (ујстормање = мајстор, ујмидање = дај ми, ултеркамање = малтерка, итд.), док други припада типу тајних језика који имају посебан лексички фонд (Ласа биња, ете га миџа = Тишина, ето газде).

* * *

Стари занати:

– Воденичари: Рајковић Драгутин (Базов Дол), Стаменковић Јован (Вус)-воденичар и трговац стоком, Станко Здравковић-било ј4-5 воденице у Добро Поље.

-Дунђери(грађевинари):-Никодије Недељковић (учесник балканских и првог светског рата, био заробљеник у Немачкој)-познати мајстор “дунђер”(зидар), сазидао је СПОМЕН ЧЕСМУ и СПОМЕНИК палим борцима 1941-19145 на Добро пољским ливадама.

* * *

Порекло родова-махала (1964.г):

– Род П о п о в и ћ и су у централном делу села Д о б р о П о љ е потомци попа Цветковић Стоијлка.

Овај поп дошао је из Црне Траве (Засеок Чука из рода Радовинаца) око 1869.године. Иначе су старином из Страгара код Крагујевца.

Поп Стоилко Цветковић је први поповао у новоподигнутој добропољској цркви, јер се пре њега нису помињали попови.

На месту где су се Поповићи населили је постојало насеље са око 70 папуџија.

Радили су највише шивене као и коване папуче. Ове су радили од овчје и козје коже. Шишарке су им служиле као штавило за кожу.

Ђон су добијали од говеђе коже. Своје производе су продавали по вашарима(панађурима). Ова радионица из непознатих разлога је престала да ради и становништво се раселило;

-Род Ђ у р к и н ц и су “иста крв” са Ђ у к и н ц и м а у Крстићеву, а дошли су са Косова;

– Род Б а з о в ч а н и  су од  В е л и н о в а ц а  у Црквеној махали;

Хтели су да украду девојку па како нису могли убили су је и преселили се на место где и данас живе да не би живели заједно са онима из Црквене Махале;

-Род К и т а н о в и ћ и у Падинској Махали су досељени из Китанове Махале (села Брод), а старина им је из Црне Траве из Чукурске махале (Златанци).

– Род  М и љ и н ц и  у Црквеној Махали су од Миљина (село Брод);

– Род  Б и ј о р ц и  у црквеној махали су из Бијора (новопазарски Санџак), из Бијора (Санџака)-род Недељковић, су побегли од Турског зулума;

– Род (махала) З д р а в к о в и ћ и (7 к), који(која) се налази испод Црквене Махале су потомци деда Нађе и Радисава, а старина им је из Кокарца (село Брод);

-Род  С о т о њ а ц и  су из Божице. Дошао им отуда прадед Стоилко, чији је син био Спаса. Од њих су сада Божиловићи.

Сви Добропољци тврде да је то једина породица која не води порекло из унутрашњости Србије.

Кажу старији људи са поузданошћу:“Сем Божиловића, сви становници Доброг Поља су Срби“(1964.г.);

-Род С т а н ц и су потомци Стојана Ристића, који је прешао од Марковаца из Црквене Махале.

КРСТИЋЕВА МАХАЛА је старија од Црквене Махале и Козила;

К р с т и ћ е в а  М а х а л а  је најстаро је насеље, старија је од Црквене Махале и Козила.

-Род Ђ у р к о в ц и –Ђ у р к о в и ц а (25 к) воде порекло са Косова.

– Род (Фамилија) Мите БардеШ а р к о в а ц (Ковачка фамилија, 8 к.) је по казивању Миленовић Ђорђа рођеног 1902.године пореклом из Пецари (село Брод). Дошли су пре 150 година (око 1814.г.)

Данас из ове фамилије(рода) има 18 одсељених домаћинства;

– Родови  Д е р џ и н ц и  и  В е л и н ц и  су раније становали код цркве.

– Род  Џ а в е р о в и  (Димитријевићи) су з Црне Траве;

– Род  И в а н ч а н и  у Крстићеву су из Заплања.

– БИСТРИЦА је добила име по брзој и бистрој речици Бистрици која извире испод Чобанца и пролази на око 500 метара источно од махале.

Село Б и ст р и ц а састоји се из четири фамилије (рода):

-Род (фамилија) Самарџијци (13 к), су пореклом из Црне Траве, дошао им је деда Коста, који је побегао од тешког рударског рада(Побегли за време владавине Турка у доба Хусеин-Паше врањскога (1826-1842), који је гонио “да рудују”-на тежак рад, аони то нису хтели, У доба злогласног пашу (1826-1842) који их је гонио на рударски рад ;

– Род (фамилија) Кокарци-Кокарска (15 к.),крсна слава: Св. Јован, дошли из Кокарца (с.Брод) а пореклом од Дорјана (Источна Македонија). Од њих су М а ц и н ц и  и  Д р у м ц и.

– Род (фамилија) Мацинци (12 к) и Николић Стаменка, призетка који је 1926.године из Базов Дола прешао да живи ту у Бистрици.

Има досељеника и из Прокупља.

* * *

Бистрица је једино средњетипно добропољско насеље (ушореног типа). Изграђено је било на принципу мале варошице. Овакав тип насеља условљен је положајем и улогом овог села у прошлости црнотравског краја.

За црнотравска села која су се снабдевала из Власотинца (Гаре, Дарковци-Дарковце, Брод, Рупље, Црна Трава, Власина, Преслап) Бистрица је служила као пролазни хан.

Ту су кириџије и путници ноћили, одмарали се , вршили разне оправке и трговали.

У овој махали је било: пет механа, ковачке радње, самарџиске, поткивачке и друге радње.

Све оправке кола и коњске оправке на путу за Власотинце и обратно вршене су у Бистрици.

Преко Бистрице водио је и стари турски пут (Власотинце-Лопушке мејане-Бистричке Механе-Чобанац-Сименкове Механе-према Црној Трави и Броду- према Истанбулу) па се један крак од Сименкових Механа одвајао за Сурдулицу и Врање (преко Чемерника) а други за Трн и Софију преко Брода и Црне Траве.

Легенде о овим хановима и зидинама које на месту њих стоје и данас постоје и имају своју истинитост.

Испод села Бистрица а на домаку Лопушких Механа на једном узвишењу постоји гроб Црнотравца Белкића, који је јуначки погинуо у борби са Турцима.

Белкић се као ратник при повратку са Чегра –сукобио са Турцима код Власотинца и између Власотинца и Лопушких Мехна погинуо. Успомене на овог јунака се и дан-данас чувају.

* * *

Село Козило – Постало од досељеника из Црне Траве.

-Род Златанце је од Златанца из Црне Траве, а старином из Божурине(Божурња) код Опленца(Топола);

-Род Чукурска махала је из Чуклурсца из Црне Траве, а старином од Копаоника.

-Род Д и л и м а ц и (Дилиманци) су рудари који су се доселили 1816.године.

Први досељеници Козила живели су изнад данашњег села на месту где су њиве звано Рид. због јаког ветра напустили су ову ветрометину и дошли на место где су сада.

* * *

МАХАЛА ВУС  налази се северозападно од Црквене Махале. Први пут је засељена 1842. године. први насељеник је Радисав Николић. Преселио се из Добро Поље од Козарачке фамилије. Ово насеље признато је по први пут 1955.године.

Из наведеног се види да је село Добро Поље чисто српско село.

Као резиме је да су Јаворје (које је раније било у склопу Доброг Поља) и Крстићева Махала старијег порекла. Црквена Махала, Бистрица, Козило и Вус су скоријег порекла.

* * *

Порекло презимена и крсна слава по родова (махалама):

Занимљиво је да је у овом селу у времену поолсе Другог светског рата (1945.г) под партиским једноумљем комунистичке партије су славе биле “забрањене” у склопу комунистичке идеологије да је :”религија опијум за народ”.

Тако су у село славиле крсну славу само четири до пет домаћинства, док остала домаћинства(чији су чланови били комунисти -чланови СКЈ-е), нису славили крсну славу, изузев тада само државне празнике који су били прописани у времену социјализма тада у социјалистичкој Југославији.

Приликом записа у истраживању сам наишао на тада велике траумне ситуације и заблуда и заслепљености партиском идеологијом.

Тако је један од учесника партизанског покрета од рода Биорци (Недељковићи), као кум родовима у махали Лукин Дел) ушао у добропољску цркву на венчање и одмах су му удузета сва одликовања од тада “партиског сеоског” гонича тада Ивана Љубеновића.

Наравно после жалбе партиском комитету, овом храбром партизанском брорцу и руководиоцу у партизанским јединицама чувеног црнотравског партизанског одреда-су враћене све медаље.

Тако за сада на почетку 21 века су “отворена” сва архивска црквена документа, а да буде још већа иронија, баш тај Иван Љубеновић је сачувао та црквена документа од спаљивања у времену ратне офанзиве 1943/44.године(уз помоћ тада партизанског борца-првоборца и руководиоца Уроша Станковића из села Орашје(Власотинце).

Свако ко жели детаљнији РОДОСЛОВ може да види једино из архива Добропољсле цркве (једино су ту сачувана документа) у историском архиву Лесковац и у МК Добро Поље (Црна Трава).

Овде је можда РОДОСЛОВ непотпун и са “грешкама”, јер није било у могућности наћи адекватног познаваоца родслова, јер су села одавно напуштена на југу Србије.

*

– ЦРКВЕНА МАХАЛА:

Презимена: Недељковић (св. Јован), Љубеновић (пореклом из с. Брод-„копиле“), Ранђеловић (кр.слава:св. Јован), Стојановић (св. Никола)..;

– Махала СЕЛИШТЕ-Побијени камен:

Презимена: Ђокић (Пантале), Ранђеловић, Милчић, Миленовић, Момчиловић, Китановић..;

– Махала БОБИНО:

Презимена: Крстић, Здравковић, Недељковић (крс.сл. Св. Јован). Родоначелник Недељковића је досељен из Биора (Санџака)-Биорци,…;

– Махала СТАНЦИ:

Презимена: Ристић,..;

-Махала ЂУРКОВИЦА:

Презимена: Стојиљковић, исти род са Ђукинцима из Крстићева и пореклом са Косова (Косовска Витина)…;

– Махала ЗДРАВКОВИ-Радисаови:

Презимена: Здравковић, Банковић, Бошковић(?), крсна слава: Св. Јован;

– Махала БАЗОВ ДОЛ:

Презимена: Николић (кр.сл. Св. Никола), Рајковић (св. Јован), Бошковић (св. Јован-порекло са Косова), Адамовић(?), Стефановић (?),….

Познат је овакав родослов Николића: Милан Николић (студент)-Влада (1951.г.)-Станко-Милан -Ћира Николић -Никола Ивановић(рођен у Добро Поље 1838.г. а умро 1912.г.) .

Из рода Николић, Стаменко Николић, призетко се 1926.године из Базов Дол прешао да живи у село Бистрица.

Р. Николић наводи да је род Николић из Модре Стене(Лужница), а да славе Св. Николу.

Постоји и податак да су Николићи из махале Рајићеве (Јаковљево) од рода Николић из Базов Дол(Добро Поље) где је био десетак година “призетко”, а и да су Николићи јакољевчани пореклом од Паљинчана (с.Брод).

Постоји предпоставка да су се доселили из села Рудине код Никшића (Црна Гора)-из два правца: преко Модре Стене или као рудари (Иван Ивановић) као рудари преко Кратова (Македонија-18) и Трна до села Козила (радио као ковач у самоков).

Николићи су у Добро Поље око 200 година

Иначе Николићи су у Добром Пољу имали најбоља имања.

Такође породично гробље је на најбољем месту.

Те чињенице упућују на то да су се Николићи међу првима се доселили у село Добро Поље;

– Махала ЦЕНТАР СЕЛА-ИГРИШТЕ:

Презимена: Поповић, Цветковић, Грујић, Стојановић, Димитријевић (ЏАВЕРОВИ),…;

-Махала КОКАРЦИ:

Презимена: Митић, Радојчић, Синадиновић-сви славе Св. Јован;

– РОДОСЛОВ рода Бошковић (Стојановић):- Била два брата Стојан и Бошко- од Стојана су Стојанићи, а од Бошка су Бошковићи; а према крсној слави Свети Јован(зимски) пореклом су из Призрена(Косово) или од Босне. Забележио М.М 13.јун 2011.г).

*

ИСЕЉЕНИ:

– Власотинце: Недељковић, Крстић, Стојановић,…;

– Београд: Поповић, Цветковић, Недељковић, Китановић, Ђокић, Ранђеловић,….;

– Неготин (околина) и Пожаревац: Љубеновић, Митић- и у другим местима у Србији.

* * *

Порекло РОДА (ИВАНОВИЋ-Николић) села ДОБРО ПОЉЕ (Добро Поље, Козило, Бистрица) (1)

ПИСМО:

– Ја сам Николић Милан из Београда, дописивали смо се преко фацебоока. Написаћу вам шта сам све сазнао у истраживањима о мом пореклу и докле сам стигао. Славимо крсну Славу Светог Николу.

Укратко ћу вам испричати нешто свом пореклу. Мој отац је Влада рођен у Црној Трави, Јужна Србија, село Добро Поље.

Деда Станко Николић, његов отац Милан Николић , мој чукун-деда Ћира Николић који је променио презиме из неких разлога које ја не знам. Никола ИВАНОВИЋ, Ћирин отац, мој последњи предак о којем имам података у месној канцеларији Добро Поље, родјен 1838 у Добром Пољу, умро 1912 такодје у Добром Пољу .

Ово је оно што је сигурно и потврдјено, све што вам будем писао надаље је у претопставкама. Николин отац је Иван Ивановић био је познати ковач у црнотравском крају. Наводно се доселио из Кратова , Македонија, где је радио у руднику, под тешким условима око 1830 године.

У то време у Кратову је био извесни Али-Бег Мејдембџија , јако озлоглашен у народу. Срби у том крају су били приморани да се изјашњавају као Бугари, јер је Србија тада добила статус аутономије, кнежевине, па су се Османлије плашиле да би Србија могла да оствари претензије на ове крајеве, а Бугари ширили пропаганду медју Србима. Свако ко је одбијао да постане Бугарин, био је издан Турцима И чекала га је тешка казна.

Вероватно да је мој предак Иван Ивановић био под притиском И да се замерио споменутом бегу, па се из Кратова преселио у Црну Траву. Иван је био привремено настањен у македонији, доселио се у Кратово однекуд и одтле у Црну Траву.

Није могао бити у Кратову дуже од дватесет година. Рудник у Кратову је отворен 1805 и број становника је до 1830 био у порасту, тада је Кратово имало 56000 становника, након 1830 број становника опада.

У мојим истраживањима ја сам дошао дотле и није могуће да идем даље на тај начин, нисходно.

Документа у цркви у Добром Пољу су током првог И друго светског рата уништили Бугари да би могли да фалсификују наше порекло и бугарски легитимитет у тим крајевима.

Друго, Кратово је у Македонији, тамо тешко да чу нешто пронаћи , јер се Македонци више не изјашњавају као Срби , вероватно су сва документа И извори о пореклу становништва уништени.

Ја планирам да наставим истраживања усходно, тако што ћу поћи од претпоставке да смо даљим пореклом Црногорци. Мој пра-деда је свирао гусле и презиме Ивановић ми делује као да је из Црне Горе или Херцеговине .

Погледaћу где све у Црној Гори И Херцеговини постоје Ивановићи , да ли се неки од њих селио у Македонију . Постоји такодје претпоставка да се велики број Црнотраваца доселио из области измедју Никшића, Невесиња и Цетиња, преко Кратова , чуо сам неке приче од једног татиног пријатеља из Црне Траве, он нам је рекао да погледамо неки архив у Лесковцу.

На интернету сам нашао да у племену Цуце постоји братство Ивановића и да славе Светог Николу, повезани су са Кривокапићима, Дјукановићима и Мијатовићима. Братство Ивановића је било највеће и најважније братство племена Цуце.

Сви Ивановићи у Цуцама су променили презиме у Кривокапић у 19 веку (вероватно се мој предак одселио пре него што су променили презиме). Постоје братства Ивановића у Васојевићима и у још неким племенима, али нико од њих не слави Светог Николу.

Мислим да је 90% тачна претпоставка да водимо порекло од племена Цуце. Фали ми још мало да сложим коцкице. Контактирао сам још неке људе, махом Црногорце да ми помогну у даљим истраживањима, али нико не одговара. Ако имате још података који би ми били од користи молим вас доставите ми их.

Казивач: потомак Милан Николић, Београд , година 2010.г

НАПОМЕНА: Села: Јаворје, Бистрица и Козило су све почетка Првог светског рата(1941.године) припадала селу ДОБРО ПОЉЕ, где је била Меснак канцеларија и ЦРКВЕНА општина.(Подвукао М.М. Власотинце, 17.јун 2013.г.)

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и свецу):

Адам-Адамовић,

Бошко-Бошковић,

Димитрије-Димитријевић,

Мита-Митић,

Здравко-Здравковић,

Бранко-Бранковић,

Недељко-Недељковић,

Никола-Николић,

Ранђел-Ранђеловић,

Величко-Величковић,

Стојан-Стојановић,

Ђока-Ђокић,

Милча-Милчић,

Милен-Миленовић,

Китан-Китановић,

Момчило-Момчиловић,

Крста-Крстић,

Риста-Ристић,

Стојиљко-Стојиљковић,

Банко-Банковић,

Поп-Поповић,

Цветко-Цветковић,

Груја-Грујић,

Радојица-Радојчић,

Синадин-Синадиновић,

Неша-Нешић,

Ђорђе-Ђорђевић,

Стефан-Стефановић,

………………..

* * *

Топоними (називи места):

– Игриште, Црквена Махала, Селиште, Бобино, Станци,Ђурковица, Ђуркин Рид, Габрак, Сушевина, Станица, Здравков Камен, Страње, Црквиште, Кривуље, Падина, Бара, Огрена, Мало Поље, Ноћник, Жабокрек, Кладанац, Долина, Чука, Добропољсле ливаде, Добропољска чесма, Спомен Чесма, Гигин Камен, Бричиште, Поље, Воденичиште, Гробље, …

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Добро_Поље_(Црна_Трава)

[3] Симон Симоновић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, Црна Трава, 1983.

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[5] Иван Љубеновић:”ЦРНА РЕКА – ДОБРО ПОЉЕ”, Лист „Власина“ број 117-118, 20 октобар 2002. године Власотинце

[6] Милан Нилић, студент Београд:”ПИСМО”-Порекло рода Николић(Добро Поље), 2012/2013.г

[7] Казивање: Недељковић Стојанча , село Добро Поље, 2014.г.-живи у Власотинце

[8] Радомир Костадиновић: Црнотравске легенде, Наша Реч, 1972.г

[9] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

19. фебруар 2014.године,  Власотинце, Република Србија

 

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. bojana pesic

    Rodjena sam U Dobrom Polju sa prezimenom Zdravković lekar sam najveca mi je zelja da Nase D.Polje ozivi.Ja se trudim da tome doprinesem obnavljajući očevu kuću.Uskoro bih poslala slike moje kuce i mahale.Volela bih da vidim da i drugi rade isto.

  2. Slavoljub Ljubenovic

    Postovani – Miroslav B. Mladenović Mirac,ako ste vec postavili sliku..trebalo je da napisete odakle ste je preuzeli,jer ovako,samo nastavljate sa ” kradjom” tudje svojine pa nek je to i jedna obicna slika,kazem – nastavljate,jer ste takodje vecinu podataka ispisanih ovde – mogu slobodno reci na prevaru uzeli od Ive Ljubenovica iz Dobrog Polja,pa nesto menjali po svom nahodjenju,a da pritom nigde niste stabvili bar ime coveka od koga ste na prevaru uzeli preko 100 listova podataka o Dobrom Polju.Vi gospodine samo idete od grupe do grupe i jednostavno,kradete podatke i slike,koje kasnije objavljujete kao svoje,da vas covek pita kad je slikana ova slika i ko su ljudi na njoj nebiste imali pojma,a ovamo se pojavljujete kao “glavni”..pa prestanite da se kitite tudjim perjem,ili pak budite toliko pristojni da napisete od koga,odakle ste preuzeli bilo sta sto ,za sada objavljujete kao svoje

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Miroslav B Mladenovic Mirac
      15. фебруара 2017. у 19:34
      Овде на ФОТОГРАФИЈИ почетка записа о ПОРЕКЛУ становништва села Добро Поље(Црна Трава)- је прослава обележавања Дана борбе противу фашизма (у Другом светском рату); крајем 20 века поред СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА на ДОБРОПОЉСКИМ ЛИВАДАМА (Црна Трава).
      На фотографији у колу је главни организатор села Добро Поље: Александар Величковић-Сада(из махале ВУС, села Добро Поље-рођен око 1925.г., шеф месне канцеларије).
      Фамилија се одселила у Вршац.
      Имао је два сина и ћерку.
      Ћерка Кева удата , син Радослав Величковић и његов брат са поменутом сестром живе са породицама у Вршац.

      На фотографији у народном колу је КОЛОВОЂА(„пунији-САДА односно Величковић) тада на Добропољским Ливадама су били свирачи трубачи са Јованом Стојиљковићем из села Јастребца (Власотинце).
      У народном колу у црнотравској ношњи је играла и Јелена Љубеновић, супруга Ивана Љубеновића из Доброг Поља.
      Иван Љубеновић је сачувао „црквене књиге“ из добропољске цркве, које су спашене и нису спаљене од партизана захваљујући тада партизану Урошу Станковићу(Орашје, Власотинце). Данас су у служби архива у Лесковцу и месне заједнице у Црној Трави.
      Јелена Љубеновић је сестра Милоша Здравковића(Базин Дол-Добро Поље).
      На почетку 21. века сви горе поменути су преминули.
      Запис фебруар 2017.г. Власотинце, Србија
      Казивач:Бисерка Петровић-Здравковић, професорка у пензиј(родом из козила), живи у Власотинце
      Забележио:Ммрослав Б Младеновић Мирац локални етнолог, етнограф и историчар Власотинце, Србија

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Иване, и ја бих желео да ЈАВНО САОПШТИХ тог ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ЛОПОВА који јавно се ПРЕДСТАВЉА мојим именом именом и презименом ; који КРАДЕ туђе текстове ПО ПЛАНИНИ. … или је то нека ЗАМЕНА ТЕЗЕ!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!.

      https://www.amazon.ca/Miroslav-Mladenovic-Books/s?ie=UTF8&page=1&rh=n%3A916520%2Cp_27%3AMiroslav%20Mladenovic.

      Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог, етнограф и историчар и писац Србије и окружења
      19.фебруар 2017.године, Власотинце, република Србија

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Славољубе( у предходним коментарима сам направио омашку и обратио се са именом твога покојног оца ИВАНА) ево ти један мали детаљ да се увериш да те неко обмањивао или да неко истински је интелектуално поткрадао твога покојног оца(у моје име и презиме, пошто је код њега била целокупна црквена документација на чување ):
      zapisi 83
      bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSM2015_4/zapisi83.html
      285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – На корицама ауторова слика и белешка о њему.
      http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/tekuca/monografska/BSM2015_4/zapisi83.html
      821.163.41:398 НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

      СР 2015 М – 2490
      ПЕЧАЛНИК : народне умотворине из власотиначког краја – Повласиње : (завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, загонетке и бројалице) : отргнуто од заборава / [сакупио и приредио] Мирослав Б. Младеновић-Мирац Уча. – Власотинце : М. Б. Младеновић, 2015. – 324 стр. ; 21 cm

      Тираж 150. – Казивачи: стр. 282-283. – Записивачи: стр. 284. – Речник архаизама и локализама: стр. 285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – На корицама ауторова слика и белешка о њему.

      ISBN 978-86-918837-2-0 (брош.)

      821.163.41:398
      COBISS.SR-ID 218160140
      * *
      PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke…) – MyCity
      https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanj

      20.03.2010. – MyCity » Naša pisana dela » PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, …приче, , Легенде,Предања, Клетве, Здравице и Загонетке

      https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke.html

      . https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_2.html
      https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_3.html
      https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_4.html
      https://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_5.html
      *

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Славољубе, у животу нисам био у село Добро Поље, нити имао икакв контакт са Иваном Љубеновићем. То може да уради само Зоран Станковић(питај Такић Србољуба-који је био пријатељ твог оца-а и мој пријатељ) па ћеш сазнати ко је то узимао 100 листова података о Добром Пољу. изгледа неко уместо тебе овде замењује тезе и покушава да своје интелектуалне крађе приписује другима. Ако то није јасно узми кликни на ГООГЛЕ латиницом Miroslav B Mladenovic Mirac amazon.com, па ћеш видети колико сам књига сам написао и самостално од своје пензије платио и објавио:из математике, етнологије, етнографије, историографије и народне књижевности.
      Морам признати да ми није било свеједно када си овакве увреде писао(неко у твоје име-а било је и горих са псовкама и национално исказиваном мржњом)-било ми те је жао, јер знам када смо почињали да се учимо да пишемо на фејзбук, рекао си ми за своје породичне несреће. Наравно прави пријатељи се лако губе а тешко стичу а они из интереса их има на све стране.
      Поздрав.
      П.С Пошто сада обрађујем сва села и ево дошло је на ред и село Добро Поље.
      Ево ти моја интернет адреса [email protected]
      Напиши: све махале(број кућа из године од када се сећаш)-фамилије(родови)-сва презимена из једног рода(и ако негде си сазнао одакле се доселили у Добро Поље и стара кумства и крсне славе)-негде у једној фамилији има и више презимена у једном роду(1841-1885-се мењала презимена по деди и парадеди). Све што напишеш(строго сам досада поштовао у свим писаним етнолошким књигама:казивач, записивач и запис године рођења и име и презиме записивача и казивача и место-то стоји као сарадња у писању или чланка или књиге.
      Много њих уместо да нешто напишу добро о својим коренима изабрали су фрустрације и вређања, што су учинили највећу штету своме родноме селу, јер она су нестала и више никога и нема ко ће нешто написати или објавити са терена.
      Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце
      15.новембар 2017. Власотинце, Србија

  3. Tatjana Sinadinovic

    Nepotpune informacije

  4. Radosav Stojanović

    U tekstu nema ni jednog podatka o mahalama Ivje, Kamen i Gabrovica. U ovim mahalama posle II svetskog rata,pa do velike migracije stanovništva koja je počela 70-tih godina prošlog veka živelo je dosta ljudi iz familija Stojanović, Kostić, Nikolić, Blagojević.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Радосаве,
      Било бих добро да и Ви дате мали допринос и овде напишете -све ће бити ВАШЕ у ЗАПИСУ касније) у којим махалама су живели који родови(сва презимена у истом роду, њихову крсну славу, порекло насељавања и где су све исељени). Поздрав. М.М Власотинце

    • Ivica Blagojević

      Imate li vi možda nekih informacija o tim familijama… jer nemam nikog koga bih pitao za poreklo svog prezimena, a jedino što znam da su mi preci iz Crne Trave ili okoline. Ja sam peto koleno koje živi u okolini Leskovca. Odnekle bih hteo da počnem, a nemam pojma odakle…

  5. Мирослав Б Младеновић Мирац

    Порекло презимена РОДА Ђорђевић(ШАРКОВАЦ-Крстићево-Добро Поље):
    Родоначелник: Мита Барда
    Данас из ове фамилије(рода) има 18 одсељених домаћинства.
    Познат родослов:
    Митан:-Милан Ђорђевић (умро 1957.г.) и Стојан Ђорђевић (живео око 1000 година).
    Фамилија Милана Ђорђевића(Светислав Ђорђевић)- слави крс.славу: Св. Никола
    Фамилија Стојана Ђорђевића слави крсну славу: Св. Јован

    Милан Ђорђевић се оженио Ноном, која се преудала из села Брестов Дола и привела сина Светислава, чији отац Милан Стаменковић (1881) је као Комита убијен од стране Бугара код Бабушнице, због учешћа у комитској чети села Брестов Дол у Топличком устанку 1917.године. Природили су још једног сина Десимира-који је рано умро.
    Фамилија Стаменковић у Брестов Долу били у сродству са фамилијом Поповић („Крнџа“), па је и СветиславЂорђевић у сродству по оцу са том фамилијом у Брестов Долу.
    Светислав је уместо очевог презимена Стаменковић-из поштовања према очуху узео презиме Ђорђевић, али је изгледа задржао очеву крсну славу из села Брестов Дола-Св. Николу.
    Цела фамилија Ђорђевић по претку Ђорђу, позната је била КОВАЧКА у РОДУ ШАРКОВАЦ махале Крстићево села Добро Поље-сада административно и као село Крстићево (Црна Трава).).
    Дакле и Светислав Ђорђевић је био ковач, да би касније када се преселио у Власотинце, после Другог светског рата бавио се грађевинским пословима и био познати предузимач. Његова жена Милева је из рода Ранђеловић у махали ЂУРКОВИЦА(Добро Поље).
    Живели су код игралишта ФК „Власина“. Имали три ћерке:Станка(1948.-умрл, ) била је удата за адвоката Радивоја Прикића-имају две ћерке удате),Слободанка (1953., удата за професора филозофије из Хана: Драган Стојановић, имају две удате ћерке-живе у очевој направљеној кући) и Иванка (1954.г., удата за судију Томислава Стојановића. Порекло из с. Црна Бара, имају сина Димитрија лекара,ожењен).

    Стојан Ђорђевић-Милунка(с.Доња Бистрица):-Радован (1924), Синиша, Предраг, Нада, Борка.
    Фамила слави Св. Јован. Живе у Власотинцу код горње пијаце(род Радована Ђорђевића) и у Росуљу(код „црнобарски пут“-ливаде). Неки су одсељени у Београд
    Радован Ђорђевић (1924.-пуни 91 годину живота, живи у Власотинце)-Ружа (1926., Здравковић, Д. Поље-Здравкови):-Дивна (1949), Бранко(1954).
    Бранко Ђорђевић (1954)-Верица (Пенев из Босилград, 1967.г.):-Немања (1987), Милан. Живе у Власотинце у породичној кући оца.
    Фамила слави Св. Јован. Живе у Власотинцу код горње пијаце(род Радована Ђорђевића) и у Росуљу(код „црнобарски пут“-ливаде). Неки су одсељени у Београд
    Данас из ове фамилије(рода) има 18 одсељених домаћинства.
    Запис: 2. март 2015.године Власотинце
    Казивач: Бранко Ђорђевић (1954) рођен у махали(селу) Крстићево-Добро Поље (Црна Трава)- живи у Власотинце
    Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар из Власотинца, југ Србије- република Србија
    http://www.poreklo.rs/2014/03/15/poreklo-prezimena-selo-krsticevo-crna-trava/
    3.март 2015.године Власотинце, република Србија
    Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца, југ Србије, република Србија

  6. Мирослав Б Младеновић Мирац

    КАКО САМ САКУПЉАО НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

    Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим мисли за велика историска дела многих јунака хајдука, који
    су се борили за националну слободу, и ослобођење од петовековног турскога ропства и зулума.
    Јуначке песме су биле први разлог да се заинтересујем за прошлост мога родног краја.
    Касније, у основној школи, најпре у селу Златићеву, а потом и у Свођу, ја и моји другови, сви редом из Горњег Повласиња, „упијали“ смо све што је било везано за преткосовски, косовски и покосовски циклус народних песама.
    Знали смо напамет хајдучке песме о малом радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, али и о јунаштву Краљевића Марка, Стевана Синђелића и Црног Ђорђа Петровића.
    У даљем школовању, током средње школе и студија, прихватали смо партизанске хероје као борце против окупатора и ослободиоце, и знали напамет и песме посвечене њима.
    После завршеног школовања седамдесетих година прошлог века, као млад просветни радник, наставник математике у Тегошници, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим Солунцима и учесницима Другог светског рата, и потом то бележио.
    По одслужењу војног рока прелазим да радим у осмогодишњу школу у селу Крушевица, 1973.године, и ту настављам са великим интересовањем да сакупљам народне умотворине, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога народа.
    Записивао сам на паклицама цигарета, ма хартијама џакова брашна и трица, у свескама, својим или ученичким, које сам носио кући да прегледавам.
    Када сам купио магнетофон и фото-апарат било ми је много лакше јер сам и на тај начин бележио изговорено, али оно што је записано тако сам учинио још аутентичнијим и вреднијим.
    У том записивању највише су ми помогли моји ученици. У било којој школи да сам током свог службовања радио, као и стари ратници који су се добро сећали догађаја које су преживели, или прича и обичаја које су слушали од својих старих, па су били вољени да их преносе новим поколењима.
    Али овде морам да истакнем и помоћ и подршку коју сам у чувању од заборава имао од својих родитеља и од свог сина.
    Са својим ученицима сам записивао све: обреде, обичаје, стара јела, начине облачења, све врсте старих песама, загонетке, изреке, свакакава веровања, приче и легенде, разна казивања…
    То је био мукотрпан рад.
    Са многим неугодностима у животу и прогонима због уверења и интересовања за прошлост морао сам да се сусретнем, да отрпим и издржим свакојаке нападе.
    Чак сам и партиски кажњаван па сада могу слободно да кажем да сам платио велику цену, угрожавајући свој живот и егзистенцију своје породице.
    Али, сигуран сам у то, имало се зашта и борити, и та је моја борба донела добре резултате.
    Данас, на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад али зато, верујем, некада, у неком другом времену, то ће користити они који неће бити оптерећени никаквим идеологијама већ само интересима свога народа.

    Мирослав Б Младеновић Мирац

    (Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА (песме), Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, 2008.г.стр:9-11, издавачи: Аутор и Фондација даровитих Власотинце „Христифоје Црниловић-Кица“ )

  7. Мирослав Б Младеновић Мирац

    МИРНИ ЧОВЕК МИРАЦ,
    ЧУВАР ЗАПОСТАВЉЕНОГ БЛАГА
    Мало је таквих људи какав је Мирослав Мирац Младеновић. на мисију коју је сам себи поставио-очување духовног блага поднебља из кога потиче, он се не обазире на недаће које су га током живота нападале. И још више-као искушења која погађају срца врлих верника, а они их пригватају као меру свога духовно узношења ка богу, таква је и страст с којом Мирац приступа бележењу прича из наше старине, песама, речи, изрека, пословица, мисли, обичаја, анегдота, догађаја, рецепата, игри, описа села, крајева, личности……
    Загриженошћу скрибомана, који жели да иза себе остави што више забележеног, да ништа не пропусти, уверен да све што заслужује пажњу савременика и наклоност потомака, и да може бити итекако „поучително“ у доба када вредности пре служе изругивању него слављењу, пре исмејавању него поштовању, он остаје доселдан чувар старина. И пише, бележи, фотографише, црта,. Благодети Интернета, и редности које нуди комјутер, то чудо техника за нови век, нису му страни, чак шта више, као дар са неба пали су му у руке. Сада има могућности да још више од сакупљеног обради, објасни, протумачи и сачува за све оне које то занима.
    Тако он спаја два времена, оно прохујало са својим моралним вредностима, патријахалним назорима и оно што долази, са технологијом која зна да буде веома корисна али и неразумљива, па да се као таква отме контроли. Зато он, спајајући наизглед неспојиво, управо као да поручује да човек као homo tehnicum има право да користи предности цивилизације, чији је најсавршенији изданак, само уколико не заборави етичка начела на којима је та иста цивилизација настала, односно стављајући човека као појединца у средиште свога интересовања, као највећу вредност и разлог због чега се стреми технолошким савршенствима. Дакле, „техника народу“, како се то некада говорило, односно-све то што се уради, оствари, произведе, мора да има меру једино у човеку. Ако му је од користи, ако служи олакшавању његовог живљења, ако служи узвишеним циљевима лагоднијег бивствовања, које ће омогућити самореализацију јединке кроз уметност, науку, хуманитарни рад, а све у име човекољубља.
    Стара је истина да човек вреди онолико колико га има у другима; онолико колико се дао другима, уграђујући себе у њихове животе толико ће му бити враћено кроз сећања, помињања, и равнања због вредностима које је оставио. Некад нам се чини да је неко тек са мрвицом урађеног за оне који долазе остао упамћенији и поштованији од онога који се трудио да што више остави поколењима „која дела суде“. Али, мера вредности није у квантитету урађеног. Довољан је један ваљан стих па да се генерације и генерације васпитавају на њему и да то вреди више од „тона“ паметовања и „умнителног“ науковања. Где је мера вредности оног што ће бити запамћено и оног што ће бити коришћено за подизање младежи? Нема етноса безетоса, односно нема народа без морала и нема будућности ако она није саздана на моралним начелима. Само оно науковање које води добробити, праведнијим хуманијим односима међу људима, заслужује памћење и равнање.
    Мирослав Мирац Младеновић у локалним оквирима међу људима који се баве јавним, просветним и културним радом, важи за човека који је своје моралне принципе надредио своме овоземаљском животу. Односно- потцртао је да патријахално васпитање, које му је генски усађено, његов животни путоказ и да ништа што је испод тога не може бити довољно добро, нити вредно компромиса. Трпео је Мирац због тога много, са њим је трпела и његова породица. Али је „истерао своју правду“ и постао другима узор да истина мора, кад тад, победити, и да је због тога и живот сам бесмислен. Још више од њега због таквог његовог става, као што рекосмо, испаштали су чланови његове фамилије, али је, управо због тога постала отпорнија на болести које носи прозаична свакодневница. Његов син је данас магистар фармације, а ћерка апсолвент медецинског факултета, што свакако не би постали да нису имали упориште у очевим поукама, и да снагу нису црпели у духовној баштини родне Преданче. И то њихово родно село, симболичног наслова Преданча, место је где су се некада, по легенди, Турци, пред поразом, предали српским јунацима, сада постоаје, делом и кроз ову књигу, место где се заборављене вредности и односи не предају пред налетом глобализације.
    Мирац је, како што више пута наглашава у уводима својих записа, па и у посвети ове књиге, имао тешке животне природе-„прогоне због уверење и борбе за живот“, али, ма колико то пардоксално звучало, чини нам се да му је управо то помогло и дало му неопходну снагу да се у потпуности посвети ономе по чему ће, засигурно, остати упамћен међу својим савременицима-по сакупљању етнолошке грађе. Посебан сегмент његовог рада, за многе изненађујући, је његово поетско стваралаштво. До сада познат по пар приповедака, којима се опрпбао у лепој књижевности, Мирац је све изненадио својим песничким опусом. Мада занатски недотеране његове су песме несвакидашње сведочанство живота „људи у планини“, како их назива сам аутор. Он је имао довољно „дрзновенија“, односно храбрости да поетски уобличеним исказом посведочи о тежини, проблемима и мукама које имају горштаци у свом свакодневном животном сналажењу. Али, бележио је, кроз стих, неуморни Мирац и ону ведрију страну живота, оне моменте због којих и у најудаљенијој планинској забити вреди живети. Има ту и туге, и љубави, и злобе, и наклоности, и као и свугде под земљиним шаром. Међутим, ето тек је Мирослав Младеновић имао надахнућа и снаге да пропева о својој забити, о својој Преданчи и „Горњем Повласињу“, како он назива то подручје. Треба га, дакле, изузетно волети и веровати да и тај тежак живот, та сиротиња која никад никоме ништа није скривилиа до самој себи, заслужује своју песму, или песму о себи.
    Многе животне ситуације описао је Мирац у својим песмама. Неке сасвим чудне, неке неочекиване, али заљубљен у свој завичај, више него било ко други, он са пуно права тврди да свака, чак и најбизарнија ситуација, има право да буде опеван. Стиховима он овако ситуира ментално поднебље о којем са пуно љубави пише:
    „Свађало се у јесен,
    тепло, пило и крило,
    Отимали туђи мужеви.“
    (Преданчарске жене)
    „Силно орате,
    Тој ни је, казују,
    Дар оф Бога.“
    (Таква ни ората)
    „А тој терање,
    Колко кошта да кошта,
    Само нек је, брате по моје!“
    (Ћу ги терам)

    Он пише о себи драгим људима, надничарима, земљорадницима, ћиримиџијама, сточарима, пољацима,…онима што само за муку знају, што вечно гледају у небо, чекајући од њега помоћ. О онима који небо у очима и срцима својим носе, као жељом за слободом и миром, за јединством и слогом. Саосећајући са њима он ипак налази и лепоте у њиховим животима, у тој једноставности, у срећи коју они виде у малим стварима. За њега је Преданча 2пуна живота и у немаштини“:
    „Мој муж неје изучул туј рачуницу
    не може свакој такој да рачуна.“
    (Неурачунљив.)

    „Мојег човека примили у партију
    С’г си се парвим важна.“
    (Партијац)

    „Ћу ги терам, бре,
    све док се може.“
    (Ћу ги терам)
    „Динарче, динарче моје,
    Млого си ми големо.“
    (Динарче)
    „К’д си помлад
    Ондак си млого убав.“
    (УБавило)
    Кроз стихове провејава, у пркос свему, његов животни оптимизам:
    „Ти си нам нада,
    Ти си нам радос’.“
    (Печалба)
    „Побеђивале сиротињу
    И нејаку женску снагу.“
    (Мара)
    „Усправих се снагом оних
    Што за љубав знају.“
    (Печалба)
    чести повод његових песама су шале, згоде којим се разбијала монотонија негостољувог живовања у „преданчарској пустелији“. Мирац је закључио да и те згоде, које се генерацијама понављају, заслужују по који стих, и то је врло успешно знао да преточи у теме. У такве спадају и ове:
    „Татко да га је видеја
    Он би га изеја.“
    (У лозје)
    „Дабогда ми плот и тарабе скршија,
    Па куде мене ноћу сврнуја.“
    (Клетва)
    „Куј знаје, мож же ‘едн д’н
    И мој да прогледа.“
    (Неурачунљив)
    Криз шалу он открива друштвене изопачености и исмева их:
    „Тражи се динарче
    негде загубљено.“
    (Динарче)
    „Брљчо брљави
    увек забрљаш.“
    (Брљча)
    „Ниједна те девојка
    Дрљавога неће
    Дрљчо, дрљави.“
    (Дрљча)
    Посебну лепоту Мирчевих стихова представљају узречице, изрази у свакодневној употреби, пословице, чак, које је он добро уклопио у песме:
    „Стра лозје чува.“
    (Лушко пољак)
    „Очи плаше, руке слободе.“
    (Мара)
    „Динарче за сирома човека
    Големо ко кућа.“
    (Динарче)
    „Убавило кућу не завило.“
    (Убавило)
    Он пише онако као што говори, држећи се постојно Вукове максиме, чврсто уверен да ће тако сачувати од заборава оно прошло, поштено, искрено време. И да ће тај пелцер пренети „поколењима која дела суде“, и која и у томе морају да се огледају на „оно наше што некад бејаше“. Зато је ово и књига поштовање према родитељима, и то не само зато што су неке од песама посвећене, Благоји и Мари, већ су посвећене и свима онима који су семе свога зноја и доброте посејали у благо будућег живота, онима који су „ковали живот у сновима“, који су се „будили у сећањима“ и своме Горњем Повласињу сачували будућност.

    Пажљивији читалац ће, ако нађе за сходно, и од смамих наслова песама моћи да створи једну нову песму, као да она није настала несвесно, као да није плод лепоте језика и надахнућа аутора, него да је то њему била намера (Душа у крошњу, Дај попе руку, Куде је оној време, Куј те бре шиша, рек’л па порек’л, неумијено момче, Пустелија,…). Мирац је успешно зајездио духом народне лирике и држао је на уздама чврсто све док није од тих „враних речи разграних“ створио ергелу успелих стихова.

    Слободни смо стога да тврдимо да је лошији део књиге онај последњи, (Усукана купина себуди) где је аутор дао своју љубавну лирику, као да је у тој акумулацији љубави предност дао према завичају, а путену скрајнуо у страну- јер само она има улогу очувања ове предходне.

    Све у свему, са пуно уважавања и поштовања према аутору, његовом раду и ономе што је створио, о овој књизи можемо рећи само речи похвале.
    Срба Такић

    (Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА (песме), Аутор:Мирослв Младеновић Мирац, Власотинце 2008. страна:147-157)
    *

  8. Мирослав Б Младеновић Мирац

    ШТА МИРЦУ НЕДА МИРА
    „ Највећи део војног рока служио сам на стражи број четири, повише села Аригљача на Голеш планини, тамо где се од пута Приштина-Пећ, одваја онај за приштински аеродрум. Било нас је укупно тридесет: троје Срба, остало муслимани из Калесије и Хрвати, већином из Славоније. Био је један из далмације, из Водица код Шибеника, звали смо га Шјор. Говорио је неком мешавином далматинског дијалекта и италијанског језика; нико жив га није разумео. И рапорте је тако подносио.
    Ја сам, те давне 1981. године, радио, службено путовао широм Југославије… и трудио се да говорим правилним српско-хрватским књижевним језиком. Ипак, једног дана док смо били у трепезарији, десило ми се да одвалим неку нашу власотиначку реч, нашта ми се да Шјор насмејао. Најпре бсам се посрамио, а онда се наљутио и рекао му:- Шјор, теби је свака реч неправилна, а ја ти се не смејем, а ти се мени смејеш за једну једину реч. Шјор видевши да сам љут, стаде мало, па ми рече:- Али, Жиле, та твоја реч је сељачка.
    Мирац пише „на сељачки језик.“ И није га срамота. Напротив, поноси се тиме. Неће да се увреди и да му кажеш да је сељак. И тиме се поноси, иако је интелектуалац, наставник математике.
    Он пише, и ову књигу песама, онако како чује да народ око њега говори, или бар како је некад говорио, јер народ овде нестаје. Копнеје како снег у пролет. Његови планинци топе се а потоци од ископненог снега смицају се ка Власотинцу.
    Ту већ, сада река, носи их даље: и њих који су ту допливали и неко време се спасли и све оне Валчиће, Давиниће, Диманиће, Видосављевиће, Мучибабиће, Ђониће, Јаниће, Шушулиће, Паштракуљиће, Парезановиће, Црниловиће, Горуновиће, Биџиће, Пљаскиће… старе Власотинчане. Носи их према Морави, Дунаву, морима, океанима. Том великом реком без повратка плове и Мирчеве поруке у боци – његови абери са планине. Вапаји да се стане, да се заустави, да се сачува, да се заплива узводно – да се врати живот у планине.
    Нада се Мирац да ће неко наћи боце, отворити их, прочитати и послати помоћ. Џаба га било. Вапаји остају у боци затворени, шире се у њеном празнилу, душа да експлодира. Крик Мунков мултиплициран до бесконачности нико не чује.
    Тужне слике са југа Србије врте се само у главама залудних: огроман сампас у коме су изнапуштени људи и стока, Врљак, што би реко Мирац, где бациш камен низ стрмину и није те брига где ће да заврши. Јер то су Власотинце, Љуберађа, Црна Трава, Свође, Бабушница или неко друго бесмислено место. Планина – аветиња.
    У њој још по неком старцу или старици душа лута између неба и земље. Мирчеве куће од земље настале земљи се враћају. Сломљене ћеремиде и труле греде на врху гомиле земљаних цигли која је сваког дана нижа и шира…док се сасвим са земљом не изравна. Тарабе око њих попадале – повукле их пузавице, а путинке до кућног прага, где траве није било стотинама година, почињу да зелене. Њиве, пашњаци, ливаде, шуме, све се стапа, све природа уједињује. Враћа време када људи није било.
    Сећа се Мирац како је некад било, када су школе у планини биле пуне ђака, а њиве сељака и о томе пише. Ту му је казивање динамично, до експлозовности. Лепе речи власинског и лужничког краја: воденица, шушеница, даровница, паница, тканица…иду како планинска река. Бањање – тепање, кравајче – гасарче, залч’к – бачл’к, идење – вртање, нашеја – зашеја…пршти дијалект.
    И све то пуно духа, искричаво, понекад црнохуморно, како то само овај народ овде може: да се шали када би други плакали, да се смеје на своју муку, јер је тежак живот овде редовно стање. Када би чекали лепа времена никада се насмејали не би.
    У песмама у овој књизи, као и у оним у претходној „Печаловина“, даје се упечатљива слика нашег краја и људи који живе у њему. Ти ликови, дубоко емотивно исказани, пластични су до последње боре на лицу, до задње ране у души.
    И када говоре у првом лицу, може да се спозна убавиња душе народа нашег краја. „Ете, појдо куде моји / доле у варош они живе / да им однесем нешто / да се не пате по варош / да си ги сви видим / да ме мерак од унуци / и срце и душу ол’кша / докле још могу ћу ги гледам / ћу да носим им понешто…“ – казује пишчева мајка Мара, према којој, као и према оцу Благоју, исказује посебну љубав.
    Мада се Мирчеве песме завршавају обично сетно, са жалом за прошлим временима и стрепњом за садашњим, њега ипак не напушта оптимизам за будућност нашег краја. Зна Мирац да се у турско време становништво толико намањило да је султан ослободио плаћања пореза Влахе – сточаре номаде, само да никуд не иду из планине. Нада се да ће се точак историје опет окренути и да ће таква идеја пасти данас неком на памет, па да ће цео наш крај опет оживети. А дотле, Мирац ће се својим књигама борити да се очува говор, обичаје и веровања нашег народа.
    Славољуб Саша Живковић
    (Извор: ПОГОВОР:- ШТА МИРЦУ НЕДА МИРА / збирка завичајних песама АБЕРР СА ПЛАНИНЕ/ Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце 2011. страна:133-136;
    Издавач: Графичар, Власотинце, INSBN 978-86-88975-00-1 )

  9. Мирослав Б Младеновић Мирац

    1. Младеновић, Мирослав, 1948- [приређивач, сакупљач] [аутор додатног
    текста]
    ISBN 978-86-918837-2-0
    ПЕЧАЛНИК : народне умотворине из власотиначког краја – Повласиње :
    (завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, загонетке и бројалице)
    : отргнуто од заборава / [сакупио и приредио] Мирослав Б. Младеновић-Мирац
    Уча. – Власотинце : М. Б. Младеновић, 2015. – 324 стр. ; 24 cm

    Тираж 150. – Казивачи: стр. 282-283. – Записивачи: стр. 284. – Речник
    архаизама и локализама: стр. 285-310. – Стр. 311-312: Како сам сакупљао
    умотворине / Мирослав Б. Младеновић-Мирац

    ISBN 978-86-918837-2-0
    1. Младеновић, Мирослав, 1948- [приређивач, сакупљач] [аутор додатног
    текста]

    COBISS.SR-ID 218160140

    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд
    821.163.41:398

    *

    CIP ZAPIS za knjigu PEČALNIK 9 oktobar 2015 godine
    Izabrani zapis trajni link
    zapis [1/43]
    • Puni
    • ISBD
    • COMARC
    Naslov Pečalnik : narodne umotvorine iz vlasotinačkog kraja – Povlasinje :
    (zavičajne priče, legende, predanja, izreke, kletve, zagonetke i brojalice) :
    otrgnuto od zaborava / [sakupio i priredio] Miroslav B. Mladenović-Mirac Uča
    Vrsta/sadržaj knjiga

    Jezik srpski
    Godina 2015
    Izdavanje i proizvodnja Vlasotince : M. B. Mladenović, 2015
    Ostali autori Mladenović, Miroslav, 1948-

    Fizički opis 324 str. ; 24 cm
    Napomene Tiraž 150
    Kazivači: str. 282-283
    Zapisivači: str. 284
    Rečnik arhaizama i lokalizama: str. 285-310
    Str. 311-312: Kako sam sakupljao umotvorine /
    Miroslav B. Mladenović-Mirac
    ISBN ISBN 978-86-918837-2-0
    UDK 821.163.41:398
    COBISS.SR-ID 218160140
    Lokalna baza podataka: Narodna biblioteka Srbije, Beograd (Br. zapisa: 1.000.587) |
    Rezultati izbornog pretraživanja
    Pretražili ste: Autor=miroslav mladenović I Izbor zapisa=Sva građa Tok pretraživanja