Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.
После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.
Насељавање Немаца
На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.
Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.
Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.
Досељавање Срба
Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).
Досељавање Хрвата
Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.
Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.
Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).
Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.
Буњевци, Шокци
Буњевци
Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.
Шокци
Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.
Досељавање Мађара
Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.
Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.
Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.
У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.
Досељавање Румуна
Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.
Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.
Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.
У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.
Досељавање Словака
Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.
На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.
Досељавање Русина
Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.
Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.
Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.
Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.
За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.
Јевреји у Војводини
Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.
Народи о којима (ни)је остало само сећање
У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.
Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.
Досељавање и порекло Рома
Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.
Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.
Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.
ИЗВОР: ИЗ ИСТОРИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА У ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО – из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
4. јул 2017. у 11:36
vojislav ananić
СТАРИ НАЗИВИ МЕСТА СРПСКИ, МАЂАРСКИ, НЕМАЧКИ, ЛАТИНСКИ
Bačka Palanka – Báčska Palanka – Бачка Паланка Ó-Palánka, Új Palánka Alt Palanka, Neu Palanka
Bački Petrovac – Бачки Петровец – Báčsky Petrovec – Бачки Петровац Petrőc Petrovac
Bečej – Óbecse – Бечеј Ó-Becse Alt-Becse
Bela Crkva – Била Церква – Biserica Albă – Fehértemplom – Бела Црква Fehértemplom Weisskirchen
Crvenka – Червинка – Црвенка Cservenka
Čelarevo – Čelarevo – Челарево Dunacséb
Futog – Futak – Футог Futak Alt Futak, neu Futak
Kanjiža – Magyarkanizsa – Кањижа Ó-Kanizsa, Magyar Kanizsa Alt Kanizsa
Kikinda – Nagykikinda – Кикинда Nagykikinda Gross-Kikinda
Kovačica – Kovačica – Antalfalva – Ковачица Antalfalva Kowatschitza
Novi Sad – Nový Sad – Újvidék – Нови Сад Újvidék Neusatz Neoplanta
Pančevo – Panciova – Панчево Pancsova Pantschowa
Petrovaradin – Pétervárad – Петроварадин Pétervárad Peterwardein
Senta – Zenta – Сента Zenta Senta
Sombor – Зомбор – Zombor – Сомбор Zombor
Sremska Mitrovica – Сримска Митровица – Сремска Митровица Mitrovicza Mitrovitz Sremski Karlovci – Сримски Карловци – Сремски Карловци Karlócza Karlowitz ili Carlowitz
Subotica – Szabadka – Суботица Szabadka Maria eresiopel Maria eresiopolis
Vršac – Вершец – Vârşeţ – Вршац Versecz Wersecz
Vrbas – Врбас Ó-Verbász, Új- Verbász Alt-Verbasz, Neu-Verbasz
Zemun – Земун Zimony Semlin
Zrenjanin – Nagybecskerek – Zreňanin – Zrenjanin – Зрењанин Nagybecskerek Gross-Becskerek
ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
17. јул 2017. у 18:24
vojislav ananić
ПРОМЕНЕ ЕТНИЧКОГ САСТАВА СТАНОВНИШТВА НА ТЛУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ 1526 – 1910. ГОДИНЕ
У вези са изучавањем промена етничке структуре становништва на тлу данашње Војводине јављају се тешкоће карактеристичне за демографска истраживања усмерена на даљу прошлост. Примарна околност коју морамо имати у виду је чињеница да етничка или национална припадност становништва за државну власт све до друге половине XIX века није била од посебног значаја. Власти су се због фискалних и одбрамбених разлога интересовале првенствено за бројност, економску моћ и евентуално за верску припадност становништва, те је карактер већине средњовековних и нововековних пописа био у складу са поменутим приоритетима, о чему сведоче бројни војни, порески, урбаријални и црквени пописи. Даљи проблем представља чињеница да су релативно малобројни пописи обухватали целу истраживану област, спровођени ca јединственом методологијом и циљем. Стога можемо констатовати да, сем последње три деценије XIX века и пописа из 1910. године, до савременог доба постоје само пописи становништва која пружају посредне, парцијалне, повремене и несистематичне податке о предмету нашег истраживања, те демографске и етничке промене не можемо пратити са сигурношћу и прецизношћу.
Проблем представља и околност да Војводина као административна или историјско-географска област није постојала – сем 1849-1860. године и периода иза Другог светског рата. На простору данашње Војводине у новом веку налазиле су се жупаније Бачко-бодрошка, Торонталска, Сремска и део Тамишке жупаније, а јужни делови припадали су Војној граници. У историјском, географском и економском смислу целину је представљала шира област од данашње Војводине, која се простирала на већ поменуте жупаније као и на комплетну Тамишку и Крашовско-северинску жупанију.
Период дo Мохачке битке
Од краја IX века, па наредних шест векова, етничку слику Карпатске котлине одређивало је присуство и бројчана доминантност Мађара. Затечено спорадично аварско и словенско становништво претежним делом је доста брзо асимиловано. На основу папских децималних пописа из 1332-1337. године, пореских пописа са краја XV и почетка XVI века, и на основу топонима процењује се да је од приближно 3,3 милиона укупног броја становништва Краљевине Мађарске пре Мохачке битке, 75-80% (око 2,5 милиона) припадало мађарском етникуму. При томе, католици су чинили 80-85% становништва, док је друга конфесија по бројности била православна (претежно Румуни и Срби). Број оних који су припадали разним „јеретичким“ вероисповестима или јеврејској конфесији био је занемарљиво мали. Поменутих 20-25% (око 700.000) становништва чинило je аутохтоно словенско, npe свега хрватско и словачко становништво, као и Румуни, Срби, Немци, Кумани, Јазиги, Печенези, Французи и Италијани, који су се доселили после формирања мађарске државе.
У областима данашње Војводине Мађари су се населили почетком X века, у највећем броју у најплоднијим, јужним областима данашње Бачке. Према резултатима археолошких истраживања, топонима и архивске грађе, може се утврдити, да су се Мађари у повезаном етничком блоку, сем већ помињаних области, населили претежно дуж Дунава и Тисе, у Банату северно од линије Вршац-Зрењанин. Јужно од поменуте линије, као и на територији данашњег Срема, Мађари су живели измешано са Словенима. Области лесног платоа северне Бачке Мађари су населили веома ретко, а мочварно подручје у области данашњег Алибунара и Вршца (мочвара Иган) као и Делиблатска пустара (пустара Максонд) остале су ненастањене.
У наредним вековима ширење мађарског етничког простора се, генерално гледано, настављало без обзира на одређене демографске и историјске околности које томе нису ишле у прилог. До сужавања етничког блока Мађара дошло је најпре управо у нашим областима, у вези са турским нападима и усељавањем Срба у Мађарску. Миграције Срба постале су приметне и динамичне после Косовске битке, а око средине XV века дошло је до померања становништва ширег обима: с једне стране становништво испод Саве и Дунава, пред већим турским налетима, повлачило се у Мађарску, а с друге стране турска војска је са похараних територија одводила становништво у робље. Миграције су углавном текле из правца Србије у јужну Мађарску, а од почетка XVI века и у правцу Хрватске, Далмације и Славоније. Рачуна се да се из српских земаља до почетка XVI века иселило у Мађарску (пре свега у Ердељ, Бачку, Банат и Срем) и Влашку око 200.000 људи. С друге стране, цариградски фрањевци су (вероватно претеравши) процењивали да је 1436-1442. године из Ердеља, Србије и других области југоисточне Европе од стране Турака одведено у ропство око 400.000 хришћана. У прилог динамичности миграционих кретања говори чињеница да се у областима Поморавља, Срема и Посавине током једног века три пута сменило становништво. Сеобу Срба у Мађарску у XV веку, по речима Радована Самарџића, карактеришу два тока: постепено мање приметно пресељење обичног света, и у историјским изворима документовано пресељење српске властеле. Сеобе су текле у више таласа.
Вођени одбрамбеним и економским разлозима, краљеви Мађарске су подстицали усељавање Срба. Мигранти су стизали индивидуално или у мањим односно већим групама, што добровољно, што под силом – ово последње нарочито за време Матије I који је приликом својих противтурских похода редовно одводио турске поданике у Мађарску. Њих је насељавао на територије опустошене од стране Турака, на властелинства мађарских или српских феудалаца. Само 1480-1481. године преселио је из Крушевачког краја у област око Темишвара преко 50.000 Срба. Они су у Мађарској имали иста права и обавезе као староседеоци, а 1481. године им је даривано право на слободно исповедање вере и ослобођеност од десетка, са образложењем да ће добар положај православних у Мађарској да подстакне на усељавање већи број њихове сабраће из суседних области. У складу са оваквим размишљањем, краљ Матија I је 1477. године код папе Сикста IV успео испословати енциклику која је католички клер и свештенике позивала на толеранцију према православнима, захтевао је да их у проповедима не вређају, да им не ускраћују обреде, да их сахрањују у католичка гробља и примају у католичку цркву уколико то они изричито траже. Уосталом, толерантан приступ могао је олакшати њихов прелазак на католичку веру. Брана томе била је чињеница да је верски старешина угарских Срба био београдски митроплит. Срби су се најрадије насељавали у градовима дуж транзитних путева, те их пре Мохачке битке, сем у јужним крајевима земље, налазимо у Толни, Дунафелдвару, Српском Ковину, Будиму, Пешти, Вацу и Сентандреји.
17. јул 2017. у 18:26
vojislav ananić
ПРОМЕНЕ ЕТНИЧКОГ САСТАВА СТАНОВНИШТВА НА ТЛУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ 1526 – 1910. ГОДИНЕ
У вези са изучавањем промена етничке структуре становништва на тлу данашње Војводине јављају се тешкоће карактеристичне за демографска истраживања усмерена на даљу прошлост. Примарна околност коју морамо имати у виду је чињеница да етничка или национална припадност становништва за државну власт све до друге половине XIX века није била од посебног значаја. Власти су се због фискалних и одбрамбених разлога интересовале првенствено за бројност, економску моћ и евентуално за верску припадност становништва, те је карактер већине средњовековних и нововековних пописа био у складу са поменутим приоритетима, о чему сведоче бројни војни, порески, урбаријални и црквени пописи. Даљи проблем представља чињеница да су релативно малобројни пописи обухватали целу истраживану област, спровођени ca јединственом методологијом и циљем. Стога можемо констатовати да, сем последње три деценије XIX века и пописа из 1910. године, до савременог доба постоје само пописи становништва која пружају посредне, парцијалне, повремене и несистематичне податке о предмету нашег истраживања, те демографске и етничке промене не можемо пратити са сигурношћу и прецизношћу.
Проблем представља и околност да Војводина као административна или историјско-географска област није постојала – сем 1849-1860. године и периода иза Другог светског рата. На простору данашње Војводине у новом веку налазиле су се жупаније Бачко-бодрошка, Торонталска, Сремска и део Тамишке жупаније, а јужни делови припадали су Војној граници. У историјском, географском и економском смислу целину је представљала шира област од данашње Војводине, која се простирала на већ поменуте жупаније као и на комплетну Тамишку и Крашовско-северинску жупанију.
Период дo Мохачке битке
Од краја IX века, па наредних шест векова, етничку слику Карпатске котлине одређивало је присуство и бројчана доминантност Мађара. Затечено спорадично аварско и словенско становништво претежним делом је доста брзо асимиловано. На основу папских децималних пописа из 1332-1337. године, пореских пописа са краја XV и почетка XVI века, и на основу топонима процењује се да је од приближно 3,3 милиона укупног броја становништва Краљевине Мађарске пре Мохачке битке, 75-80% (око 2,5 милиона) припадало мађарском етникуму. При томе, католици су чинили 80-85% становништва, док је друга конфесија по бројности била православна (претежно Румуни и Срби). Број оних који су припадали разним „јеретичким“ вероисповестима или јеврејској конфесији био је занемарљиво мали. Поменутих 20-25% (око 700.000) становништва чинило je аутохтоно словенско, npe свега хрватско и словачко становништво, као и Румуни, Срби, Немци, Кумани, Јазиги, Печенези, Французи и Италијани, који су се доселили после формирања мађарске државе.
У областима данашње Војводине Мађари су се населили почетком X века, у највећем броју у најплоднијим, јужним областима данашње Бачке. Према резултатима археолошких истраживања, топонима и архивске грађе, може се утврдити, да су се Мађари у повезаном етничком блоку, сем већ помињаних области, населили претежно дуж Дунава и Тисе, у Банату северно од линије Вршац-Зрењанин. Јужно од поменуте линије, као и на територији данашњег Срема, Мађари су живели измешано са Словенима. Области лесног платоа северне Бачке Мађари су населили веома ретко, а мочварно подручје у области данашњег Алибунара и Вршца (мочвара Иган) као и Делиблатска пустара (пустара Максонд) остале су ненастањене.
17. јул 2017. у 18:27
vojislav ananić
II
У наредним вековима ширење мађарског етничког простора се, генерално гледано, настављало без обзира на одређене демографске и историјске околности које томе нису ишле у прилог. До сужавања етничког блока Мађара дошло је најпре управо у нашим областима, у вези са турским нападима и усељавањем Срба у Мађарску. Миграције Срба постале су приметне и динамичне после Косовске битке, а око средине XV века дошло је до померања становништва ширег обима: с једне стране становништво испод Саве и Дунава, пред већим турским налетима, повлачило се у Мађарску, а с друге стране турска војска је са похараних територија одводила становништво у робље. Миграције су углавном текле из правца Србије у јужну Мађарску, а од почетка XVI века и у правцу Хрватске, Далмације и Славоније. Рачуна се да се из српских земаља до почетка XVI века иселило у Мађарску (пре свега у Ердељ, Бачку, Банат и Срем) и Влашку око 200.000 људи. С друге стране, цариградски фрањевци су (вероватно претеравши) процењивали да је 1436-1442. године из Ердеља, Србије и других области југоисточне Европе од стране Турака одведено у ропство око 400.000 хришћана. У прилог динамичности миграционих кретања говори чињеница да се у областима Поморавља, Срема и Посавине током једног века три пута сменило становништво. Сеобу Срба у Мађарску у XV веку, по речима Радована Самарџића, карактеришу два тока: постепено мање приметно пресељење обичног света, и у историјским изворима документовано пресељење српске властеле. Сеобе су текле у више таласа.
Вођени одбрамбеним и економским разлозима, краљеви Мађарске су подстицали усељавање Срба. Мигранти су стизали индивидуално или у мањим односно већим групама, што добровољно, што под силом – ово последње нарочито за време Матије I који је приликом својих противтурских похода редовно одводио турске поданике у Мађарску. Њих је насељавао на територије опустошене од стране Турака, на властелинства мађарских или српских феудалаца. Само 1480-1481. године преселио је из Крушевачког краја у област око Темишвара преко 50.000 Срба. Они су у Мађарској имали иста права и обавезе као староседеоци, а 1481. године им је даривано право на слободно исповедање вере и ослобођеност од десетка, са образложењем да ће добар положај православних у Мађарској да подстакне на усељавање већи број њихове сабраће из суседних области. У складу са оваквим размишљањем, краљ Матија I је 1477. године код папе Сикста IV успео испословати енциклику која је католички клер и свештенике позивала на толеранцију према православнима, захтевао је да их у проповедима не вређају, да им не ускраћују обреде, да их сахрањују у католичка гробља и примају у католичку цркву уколико то они изричито траже. Уосталом, толерантан приступ могао је олакшати њихов прелазак на католичку веру. Брана томе била је чињеница да је верски старешина угарских Срба био београдски митроплит. Срби су се најрадије насељавали у градовима дуж транзитних путева, те их пре Мохачке битке, сем у јужним крајевима земље, налазимо у Толни, Дунафелдвару, Српском Ковину, Будиму, Пешти, Вацу и Сентандреји.
17. јул 2017. у 18:31
vojislav ananić
III
Време турске власти
Без обзира на усељавање Срба и других народности, непосредно пред Мохачку битку претежан део становништва Угарске, па и јужних крајева, чинили су Мађари. Ту констатацију потврђује анализа децималног пописа из 1522. године који је обухватао данашњу Бачку. На основу тих података се може закључити да су бар две трећине становништва јужне Бачке чинили Мађари. Са друге стране, Срем и јужни Банат су у то време имали претежно српско становништво, што се без обзира на велике друштвене и историјске промене и промене становништва, показало као историјска константа.
Бурне промене у демографским и етничким одликама јужне Мађарске одиграле су се у мутним временима иза Мохачке битке. Судбина Бачке била je запечаћена већ у недељама непосредно иза Мохачке битке, пошто ce огромна турска војска повлачила из Мађарске управо у међуречју Дунава и Тисе. Правац кретања те војске обележавала су спаљена насеља и побијено локално становништво. Становништво Бачке је само на три места, код Суботице, Бача и на простору између Футога и Плавне, успело пружити озбиљнији отпор. Последице харања турске војске биле су страховите: према међусобно сагласним констатацијама турских и мађарских историјских извора Бачка, пре тога густо насељена, напредна и богата област, претворена је у пустињу. Велики део становништва је изгинуо, многи су отерани у ропство, а бројни су избегли из походом погођених области. Према несумњиво претераним савременим проценама, на простору између Дунава и Тисе је изгинуло око 400.000 људи. Они који су опстали, побегли су у мочварне и друге тешко приступачне области.
После повлачења турске војске, Бачку су запосели Срби под вођством Јована Ненада, те се бројне мађарске избеглице нису могле вратити својим домовима. Иако је очекивани велики турски поход 1527. године изостао, број становника територија данашње Војводине је у наредним годинама и деценијама опадао. Смањивању броја становништва придонео је грађански рат између двојице угарских краљева Јована I и Фердинанда I 1527-1538. године, велики турски походи 1529, 1532, 1539, 1541-1547, 1552-1556, као и готово непрестано погранично ратовање после 1541. године. Услед наведених разлога територије Бачке и Баната су до средине XVI века добрим делом опустеле. На Касталдијевој (Castaldi) карти из 1566. године Бачка је означена: Bachmegh deserta. Према оновременим историјским изворима, пре пустошења Турака у једном бачком селу је било више становника него у тридесетак села средином XVI века.
У демографском погледу посматране области је у време туркократије карактерисало опште драстично опадање броја становника, уништење и исељавање мађарског становништва и континуирано усељавање српског становништва. Турци су у овој области били присутни у малом броју, претежно као виши официри, чиновници, трговци и занатлије и настањивали су се у градовима и утврђењима. Већи део муслиманског становништва били су Словени са Балканског полуострва, Срби, Бугари, Босанци. Претежну већину хришћанског становништва представљали су Срби који су се већином бавили узгојем стоке, те су били веома покретљиви. Они су се насељавали у напуштена насеља или поред спаљених села. Поред Срба, у помињане области у мањем броју пристигли су и Грци, Цигани и Јевреји.
Слични процеси су се одиграли и на територији данашњег Баната, с тиме да су Османлије овде успоставили своју власт после заузећа Темишвара 1552. године и да су ове области више настрадале у грађанском рату него Бачка. Мађарско становништво Баната такође су заменили српски досељеници.
Од шездесетих година XVI века до Дугог рата на посматраним областима углавном је владао мир. Њену територију нису погађали већи турски походи нити страначки сукоби, те je Бачка за време турске владавине у периоду 1570-1590. године имала највећи број становника. Овај период консолидације прилика прекинуо је Дуги рат, који се показао судбносним на више начина. Обим и тежина разарања мреже насеља и привреде превазишли су укупну разорну снагу свих ратовања са Турцима током XVI и XVII века и битно одредили ток историје Угарске у наредним вековима. О катастрофалним размерама уништења говори податак да је од стране Татара највише похарана јужна област земље и деценијама касније била готово потпуно ненастањена, некултивисана и да је на „срећнијим“ областима у северним деловима међуречја Дунава и Тисе оживела само једна трећина села из XVI века. Насеља на којима је живот после завршетка рата обновљен била су мања, неотпорнија и сиромашнија него пре Дугог рата.
Петнаестогодишњи рат је на територији данашње Војводине узроковао даље проређивање становништва, као и изразито опадање броја насељених места. Међутим, бројчану доминантност српског становништва у јужним крајевима некадашње Угарске није нарушило ни пресељавање релативно већег броја Срба у околину Естергома (Острогон) 1598. године, нити чињеница да су османске власти баш у вези са овом миграцијом Срба, од почетка XVII века подржавале усељевање Буњеваца у области Бачке.
Ратовања 1663-1664. и 1683-1699. године довела су до даљих тешких пустошења и становништво се у тим приликама, по ко зна који пут од Мохачке битке, склањало у мочваре и друга забита места. Ни мирно доба није доносило сигурност: мађарска погранична војска и мађарски хајдуци су често продирали дубоко на турску територију – и до Суботице. Последице ових продора биле су стагнирање броја становника и успоравање привредног живота.
Следећа велика померања становништва била су повезана са догађајима из Бечког рата (1683-1699), током којег је ослобођен већи део Краљевине Мађарске, сем Баната. За посматране области је карактеристично да је током овог ратовања њих напустило целокупно муслиманско и део православног становништва. Кретање становништва у супротном смеру јавило се 1690. године када је услед повлачења хришћанске војске са Балкана, под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, четрдесетак хиљада српских породица напустило своје домове и уселило се у Краљевину Мађарску. Временом, већина Срба се сместила на територију Војне границе организоване уз Саву, Тису и Мориш. Области источно од Тисе и јужно од реке Мориш ослобођене су османске власти Пожаревачким миром из 1718. године, када се цела територија средњовековне Краљевине Мађарске нашла под влашћу Хабзбурга. У то време број становника Мађарске је једва достизао 6poj становника из средњег века, a њен етнички састав je битно измењен: у противтурским и противаустријским ратовањима број Мађара је опао, а услед усељавања број немађара порастао, те је сразмера Мађара спала на свега педесетак одсто! На територији данашње Војводине после Карловачког мира једва да је било мађарског становништва.
17. јул 2017. у 18:33
vojislav ananić
IV
1699-1918.
После протеривања Турака и усељавања Срба, територија данашње Војводине била је ратним дејствима опустошена, ретко настањена област, чије је земљиште већ деценијама било необрађивано, запуштено па и мочварно. Од многобројних предтурских насеља нека су и у турско доба задржала значајне управне, војне и привредне функције, али већина насеља је уништена или пропала. Размере девастације мреже насеља илуструју и следећи подаци: док је у средњовековној Бачкој постојало близу 500 насеља, у истој области 1828. године, 130 година после ослобођења од Османлија и после колонизације ових области, било је свега 107 насеља са 422.000 становника.
Насељавање неколико десетина хиљада Срба 1690. године није битно утицало на чињеницу да су ове области са почетка XVIII века биле веома ретко насељене и са малобројним становништвом. Први попис становништва иза турског периода, из 1715-1720. године, пружа нам одређену представу о демографским односима. Морамо приметити да по мишљењу савремене историографије попис садржи недовољно прецизне, умањене податке о реалном броју становника. Према тим подацима, на пространим областима Бачке, историјског Баната и Срема живело је приближно свега 90.000 људи. Од поменутог броја, на територији Бачко-бодрошке, Торонталске, Тамишке и Крашовске жупаније било је свега 61.000 људи (од тога у Бачкој око 31.000). Већину овог малобројног становништва чинили су Срби. У Бачкој 72% становника били су Срби, а 22% Буњевци и Шокци, у Банату 96% становништва били су Срби, а остали углавном Румуни.
После Велике сеобе, Срби су се настанили пре свега у јужним деловима Мађарске, али је било Срба раштрканих и у другим областима Мађарске. По расформирању Потиско-поморишке војне границе (1741-1750) Срби су се из Поморишја и Потисја, али и из северних делова Бачке преселили у новоформирану Банатску војну границу, у Великокикиндски диштрикт (основан 1774) и Шајкашку област. Бројчаном јачању Срба у XVIII веку приметно је допринео долазак српских избеглица после аустро-турских ратова 1737-1739. и 1788-1791. године, а током XVIII века је било и социјално мотивисаног усељавања Срба, мада у мањем обиму. Поред њих, у Срем су стизали Срби из западних делова Хрватске, пре свега из Лике, Баније и Кордуна, у нешто мањем броју Срби из Славоније и пожешког краја, Будима и северне Мађарске. Генерално гледано, границе Монархије су током XVIII века биле отворене појединачном, групном, а у посебним случајевима и масовном усељавању Срба из Османске царевине. За време владавине Марије Терезије, због обзира према Порти, пресељавање није директно подстицано, али су власти добровољне мигранте ослобађале пореза и других дажбина, давана је помоћ за дизање кућа и вођење економије. Избеглице су стизале пре свега за време руско-турског рата 1768-1774. године, када су недисциплиноване турске трупе лутале и пљачкале по Србији. Из економских и верских разлога средином седамдесетих година готово 5.000 људи пребегло је у Хабзбур- шку монархију из млетачке и турске Далмације, а на хиљаде миграната из истог правца стигло је и осамдесетих годинама у Банат, Немачко-банатску регименту и у Шајкашку. Неколико хиљада људи седамдесетих година сти- гло је из Босне. Они су размештени по Градишкој регименти, Срему и ШајкашкоЈ.
У првим годинама владавине Јосифа II из Србије су у Монархију стизали мигранти појединачно или у мањим групама. Према изворима 1785. године прешле су „многе породице“. Наредне године међу избеглицама са нашла породица Карађорђа Петровића, а међу око 150 избеглица, колико их се сместило у Новом Саду на почетку аустро-турског рата, била је и шира родбина Коче Лнђелковића. Од почетка рата нагло је порастао број избеглица из Србије: већ два дана по почетку рата имигрирали су становници Гроцке, Болеча, Винче и других места. Избеглице су прелазиле у Банат и Срем на хиљаде. Сматра се да је у првој години ратовања у Угарску прешло преко 80.000 избеглица – од којих се близу 50.000 овде и трајно задржало.
Немиле сцене избеглиштва поновиле су се и за време Првог српског устанка, када је према аустријским изворима преко контумаца на Сави и Дунаву прешло 110.000 Срба, односно кад је кроз избегличке логоре прошло чак 200.000 избеглица! Од тога броја преко 20.000 се настанило у Срему, Бачкој, Новом Саду, док су се остали вратили у домовину.
За непуних 70 година од 1720. године, број становништва на посматраним областима се удесетостручио и 1787. године се кретао око 950.000 људи. Највише ce повећало становништво Баната и достигло je 565.070 душа (повећање за 18 пута), број становника Срема je превазишао 150.000 (повећање од око 5 пута), а број становника Бачке био је 227.147, односно порастао је приближно за 6,5 пута.
Четрдесет година касније, попис становништва Лајоша Нађа из 1827. сведочи о значајним промена у верској и етничкој структури на територијама данашње Војводине: на територији Бачко-бодрошке, Торонталске, Сремске жупаније као и Петроварадинске и Немачко-банатске регименте, односно Шајкашког батаљона у три града, у три војна комунитета, 54 трговишта и 430 села, у 156.737 кућа, пописано је укупно 1.090.886 лица. Од поменутог броја становника православне вероисповести било је 51%, с тиме да је су већину представљали (31-33%) Срби, Румуни су били заступљени са 6-7%, а православних припадника других етничких заједница 1-2%. Католичкој вероисповести припадало је 43% становништва, 5% реформатској и лутеранској и 1% јеврејској конфесији. У три четвртине насеља 90% становника припадало је истој конфесији, а у преко 99% насеља припадници исте вере представљали су барем 51% становника – што значи да су за војвођански простор била карактеристична насеља са претежно једноверним становништвом, са мањим бројем иноверних. Заправо, постојала су само три насеља у којима ниједна конфесија није достигла заступљеност од 51%: Бачка Паланка, Селенча и Бајша. Од свих насеља територије данашње Војводине православни верници су чинили већину у 282 (59%) насеља, католици у 174 (36%), а протестанти у 24 насеља (5%). Нижи однос католика од сразмере у укупном становништву објашњава се појавом да су они живели у мањем броју већих насеља, а православни у већем броју мањих насеља. Приметимо да су католици били заступљени у 96% насеља, православни у 86%, протестанти у 35% а Јевреји у 31% насеља. Верска структура се није подударала са етничком: православних је било Срба, Румуна, Грка и Цинцара, а католика и протестантна Мађара, Немаца, Словака.
Веома сигнификантно повећање становништва, као и промена његовог етничког састава, били су последица спонтане и организоване колонизације становништва и карактеристика природног прираста. Процес колонизације који је трајао у XVIII и у мањем обиму у XIX веку одредио је етничку структуру становништва, а тиме и трасирао карактеристичне међуетничке и по- литичке односе – до данашњих дана. Спонтано усељавање имало је двојак карактер. С једне стране, радило се о унутрашњој миграцији из гушће насељених западних и северних делова Мађарске мотивисаних социјалним и економским разлозима. С друге стране, дошло је до имиграције Румуна из румунских кнежевина притиснутих фанариотском влашћу, односно из Београдског пашалука и других српских области погођених реторзијама турског политичког система.
17. јул 2017. у 18:36
vojislav ananić
V
Колонизациона политика Бечког двора имала је далекосежније циљеве и због тога потенцијално већи значај од спонтане миграције Румуна и Срба из иностранства и унутрашње миграције Мађара, Русина и Словака из других крајева земље. Приоритетним задатком државна власт је сматрала ревитализацију ратови и турском влашћу опустошених јужних делова Угарске. Поред економских и фискалних разлога, Двор је колонизацију сматрао важним инструментом германизаторске и рекатолизацијске политике, али и начином којим се може веома ефектно постићи умањење економске, политичке и етничке тежине ребелних Мађара. Колонизација је из поменутих разлога била најкарактеристичнија за јужне области: према Јасијевим подацима 1711-1780. године само у Банату било је 800, а у периоду 1786- 1846. нешто више од 400 акција колонизације. Усељавање Немаца и делимично Срба текло је у организацији Двора – а Мађара, Словака и Русина у режији Мађарске дворске коморе и приватних земљопоседника.
Колонизација је започета двадесетих година XVIII века и пуни замах је добила 1763, када је у Мађарску – претежно у јужне крајеве – стизало годишње по 5.000 колониста. Током XVIII века у Мађарску се уселило око милион и по (према неким подацима знатно више од два милиона) људи, од чега више од 500.000 Румуна, 300.000-400.000 Срба, преко пола милиона Немаца на хиљаде Бугара, Јевреја, Јермена, Цинцара, Климента, Цигана, Француза, Шпанаца и других, чиме је етничка и конфесионална структура становништва земље битно измењена. Већина колониста насељавала се у јужним жупанијама земље, те је ова област постала у етничком и конфесионалном смислу најшаренија у европским размерама. Области јужно од Мориша и источно од Тисе до подножја Карпата и Дунава организоване су у Темишварски Банат (Banatus Temesvariensis), који је био изузет испод јурисдикције мађарских државних органа и налазио се у поседу Бечке коморе и под војном управом из Беча. Током колонизације јужних области земље Двор је преферисао пре свега двору лојалне Србе и Немце и у мањој мери Румуне. Реколонизацију Мађара династија је деценијама избегавала па и спречавала, аргументујући то склоношћу Мађара буни, њиховим наводним туркофилством, нелојалношћу према династији, али и тиме да би њиховом реколонизацијом признала да се ради о мађарским земљама а не новоосвојеним територијама.
У односу на средњовековне етничке односе знатну промену значило је освајање етничког простора од стране Румуна у Ердељу и Банату, који су, попут Немаца, представљали нов етнички елеменат на територији данашње Војводине. Румуни су се још за време Османлија у великом броју населили у Ердељу и од стране Турака окупираним областима Мађарске. Ипак, њихово напредовање je било веома упечатљиво током XVIII века. У Банат они су ce досељавали делом из Брдеља, делом из Влашке. Услед њиховог досељавања у источним деловима Баната Румуни су од средине XVII до средине XVIII века бројем претекли Србе, штавише њихово присуство било је све осетније и у западним деловима Баната. У другој половини XVIII века Банат се у етничком смислу већ делио на два дела: на источни, планински део, насељен претежно Румунима и на западни, низински део, насељен Србима, Немцима, итд. Током новог века број Румуна се на територији данашње Војводине кретао од 5.000 до 100.000.
Бечки двор је подржавао пре свега организовану колонизацију Немаца. Немачки насељеници су пристизали у Мађарску од почетка XVIII века, пре свега у Подунавље и у Банат. Нешто касније, у већем броју насељавали су се дуж Францовог канала. Њихова прва насеља настајала су у вези са опскрбом војске у Војној граници, те је становништво насеља било састављено претежно од чиновника, трговаца, занатлија, слуга и превозника и њихових породица. Најстарија насеља поменутог карактера и са најчистијим немачким становништвом били су Осијек и Петроварадин. Немци су се у Земун почели насељавати после 1716. године, у Темишвар и Белу Цркву око 1717. године. Немци су у Панчеву 1723. године већ имали свој кварт (Deutsch Pancsova). Најстарије немачко насеље у Бачкој била је Чатаља, основана 1729. године. Прва фаза колонизације Немаца у Банат завршена је смрћу првог гувернера Баната 1734. године. Насеља која су настала до тог времена добрим делом су пропала током аустро-турског рата 1737-1739. године од куге и напада румунских пљачкаша. У то време Банат су називали гробљвм Немаца.
Упркос поменутим тешким искушењима, настављена је колонизација Немаца, нарочито после 1756. године, када је колонизација постала систематска и узела масовне размере. У периоду 1756-1766. године одвијала се колонизација области дуж реке Тамиш. Колонизациона уредба Марије Терезије из 1763. године дала је нов полет насељавању. Владарка је планирала колонизацију 20.000 породица у Банат, међутим, план је половично испуњен насељавањем 11.000 хиљада породица, односно око 42.000 душа. Цар Јосиф II такође је фаворизовао насељавање Немаца, с том разликом да су у сагласности са његовим патентом о верској толеранцији, у колонизацији могли учествовати и протестанти. За време његове владавине, само са немачких територија пристигло је 40.000 колониста у Мађарску. За разлику од мађарских и других колониста, Немци су добили осетну државну подршку: у Бачкој и Банату очекивала су их готова села, земљорадници су добијали шест, а занат- лије петнаест година поштеде од плаћања пореза, док су мађарски мигранти, примера ради, „уживали“ једногодишњу поштеду од плаћања пореза.
Beh смо спомињали да je бечка камарила отежавала реколонизацију Maђара у јужне крајеве земље. Ту политику најдоследније је могла спроводити у Банату, који је био под ингеренцијама Дворског ратног савета и Коморе до 1778. године, а мање у Бачкој, у којој је обновљен рад мађарске државне администрације и жупанијског система. Из тих разлога, у Бачкој се могла одвијати реколонизација Мађара, због чега се у Бачкој временом створила доста различита етничка структура од оне у Банату. Прве колонизације Мађара вршио је калочки надбискуп Имре Чаки, чији пример је следила и коморска дирекција: Мађари су се 1731. године населили у Јаношхалми, Јанковцу, Матеовцу, Мељкуту и Алмашу. У настанку насеља у Бачкој значајну улогу је имао гроф Антал Грашалкович главни тужилац Коморе, који је, супротно политици Двора, уместо насељавања Немаца, подржавао колонизацију Словака и Мађара. По његовим замислима, насељавањем Мађара у Потисју и Подунављу требало је физички раздвојити банатско и бачко Српство. Насељавање Мађара поред Тисе могло је отпочети после расформирања Потиско-поморишке војне границе.
Реколонизација Мађара у ве^ем обиму одвијала се у периоду 1746-1770. године, с тиме да је у том периоду била усмерена према Бачкој и до седамдесетих година једва да је било Мађара у Банату. Досељеници су ве^ином долазили из Јаско-куманских области, Прекодунавља и Чонградске жупаније, али их је било и из других крајева Мађарске. У Банат први досељеници стизали су на почетку седамдесетих година: 1773. године у Нови Кнежевац, Мајдан и Крстур, 1774. у Дебељачу, 1776. у Торду, Јабуку и Оросин. Значајније мађарско насељавање Баната одиграло се после 1778. године, када је – сем делова који су били у саставу Војне границе – извршена реинкорпорација Баната у Краљевину Мађарску. Досељавање Мађара у Банат било је делимично у вези са надалеко познатом сегединском производњом дувана: када је производња житарица у атару Сегедина ограничила тамошње ширење дуванских плантажа, произвођачи су почели да мигрирају у правцу Баната, где су нашли одговарајуће околности за своју делатност. Насељавали су се до 1810. године пре свега у Мађарски Мајдан, Нови Кнежевац, Чоку, Оросламош и Сајан.
17. јул 2017. у 18:38
vojislav ananić
VI
Још у средњем веку мађарско становништво Срема се већином преселило северно изнад Дунава или пало под налетима турских војски. У новом веку Срем је припао Славонији, односно Троједници, па у том правцу није било насељавања Мађара. Интересантна је чињеница да је у западном Срему од средњег века опстала мађарска популација у Ласлофалви (Ласлово), Корођу и Копривници, чије је становништво пописано ве^ 1697. године.
За непуних сто година број Мађара у Бачкој, Банату и Срему премашио је 280.000 људи, од којих је око 220.000 живело у Бачкој, а у Срему једва више од 3.000. Ово значајно повећање њиховог броја, сем реколонизацијом било je узроковано и већим природним прирастом од немачке и српске популације. У периоду иза Револуције темпо пораста мађарског становништва je видно опао, несумњиво и као последица губитака у четрдесетосмашким до- гађајима. Међутим, друштвена и политичка консолидација и привредни развој после склапања Нагодбе погодовале су повећању броја Мађара, те се до 1910. године њихов број у овој области поваћао на преко 525.000 људи, а сразмера у укупном становништву на 28%.
Поред Срба, Немаца, Румуна и Мађара на територију данашње Војводине су се у XVIII веку у мањем обиму населили Словаци, Русини, Јевреји и представници других народа. Њиховим досељавањем је даље повећаван мултиетнички, мултикултурални и мултиконфесионални карактер регије. Мађарска краљевска комора је у Бачку насељавала сем Мађара и Словаке: у Бајшу 1720, у Бачки Петровац 1740. у Бездан 1742, у Лалић 1760-те, око 1770-те у Кисач и Гложан, 1790/91. године у Пивнице. Најстарије словачко насеље у Банату било је Арадац (1781. ), а до деведесетих година XVIII века населили су се Словаци у Пардањ и Чоку.
Русини су се насељавали од средине XVIII века, пре свега у Дорослово, Кулпин, Куцуру и Крстур. Насељавали су се и у појединим сремским местима, највише у Шиду.
Након аустријског губитка Београда 1739. године у Нови Сад су се доселили Јермени. Убрзо (1743. године), организовали су своју црквену општину. Бавили су се првенствено трговином стоком. Потпуно нов етнички елемент у Војводини били су Клименти, припадници католичког северноалбанског племена, који су такође 1739. године избегли пред очекиваним турским репресалијама, због свог учешћа у борбама против Турака.
После 1786. године у насеља са претежно православним становништвом насељавале су се богате цинцарске избеглице. Пошто су њихове вера и култура биле исте као српска, они су се временом асимиловали у српство, јачајући на тај начин ту етничку заједницу – не толико бројчано колико у материјалном и културном смислу. Цинцарска популација је на прелазу XVIII и XIX века допринела настанку имућног српског занатлијског, трговачког и грађанског слоја.
По тврдњи Мелхиора Ердуљхељија, Јевреји су живели на територији Варадинског Шанца већ крајем XVII века. Убрзо су се појавили у Баји и Темишвару (1712). У Бачкој их је 1720. било 90, а три деценије касније 102 Јевреја. До краја двадесетих година XIX века на територији данашње Војводине било их је више од 7.500. Приближно три четвртине Јевреја населило се у Бачкој. Било их је највише у Новом Саду (705), затим у Баји (593), Бач- кој Паланци (353), Великом Бечкереку (303), Земуну (289) Јанковцу (256), Суботици (201), Кикинди (298), Ади, Кањижи и Сенти (163, 164, 151). У Земун су ce 1739. године доселили бројни Јевреји, шпанског и немачког порекла, из Београда.29
Историјска наука располаже демографским подацима који потичу из времена непосредно пред револуцију 1848/49. године. Подаци статистичара Елека Фењеша су генерално гледано поуздани, али с обзиром да нису настали радом одговарајуће стручне и званичне установе којој би били доступни одговарајући систематски подаци, њима треба приступати са дозом разумне обазривости. Фењешови подаци су ипак вредни, јер осликавају етничку шароликост наше области и могу послужити за поређења са претходним и каснијим статистичким подацима. Може се уочити да је услед колонизационог процеса сразмера Срба од краја XVII века до средине XIX века опала за 50% и да је износила нешто више од 40% свег становништва. Супротно томе, сразмера Немаца и Мађара значајно се повећала на 21, односно 16, 5%. На тај начин област је изгубила словенски и српски етнички карактер и постајала је етнички, конфесионално и културно све шаренија уз пораст становника неславонског порекла. Ова тенденција била је карактеристична за етничке прилике посматраних области до 1918. године. Специфичност је представљала и околност да су Срби, Немци и Мађари од средине XIX века представљали претежну већину (77, 5%) становништва територије данашње Војводине, уз све уједначенији однос између та три етникума. За њима су следили Румуни (9%), Буњевци и Шокци, (6,6%) и Словаци (2,7%) који су чинили укупно 18% свег становништва, а остале народности су представљале 4% популације.
После пораза мађарске револуције и ослободилачког рата 1848/49. године, цар Фрања Јосиф I је уредбом од 18. новембра 1849. формирао круновину под називом Војводина српска и Тамишки Банат која се састојала од територије Бачко-бодрошке, Торонталске, Тамишке и Крашовске жупаније као и илочког и румског среза Сремске жупаније. Војводина је опстала до краја децембра 1860. године. Војвода је постао сам цар, а Војводином је управљао гувернер са седиштем у Темишвару. Званичан језик школа и администрације био је немачки. Иако прокламована Војводина у политичком смислу није задовољила захтеве Срба, нити је у етничком погледу била српска, она је касније постала снажан историјски основ и преседан за територијалне аспирације Срба у јужној Мађарској.
Видимо да је територија Војводине српске била изразито мултиетничка, са већином четири народности, сукцесивно: румунска, немачка, српска и мађарска, које су чиниле више од 90% становништва круновине. Подаци, међутим, не могу верно послужити за илустрацију етничког састава територије данашње Војводине, jep од ње обухватју знатно ширу област, a с друге стране због тога što u popis нису укључене области Војне границе – које су географски и економски ррирадали региону. Тако, рорис се није односио на око 110.000 Румуна и 210.000 Срба који су живели у Војној граници. Порис не пoмиње ни Јевреје, а знамо да их је у то време на роменутој области било више од 10.000; сем тога не ромињу се ни Грци којих је било барем 2.000.
Као што видимо, етничка структура становништва Војводине сррске битно се разликовала од структуре становништва росматраних области рре и росле ростојања те круновине, po томе што је имала румунску релативу већину, су већину представ^ала четири, а не три роменута народа, те је сразмера несловена била већа (рреко 64%).
После укидања Војводине сррске и Тамишког Баната, на теритријама данашње Војводине настављени су рроцеси који су карактерисали ову област и рре 1848. године, уз повећан степен ненасилне асимилације немађара у мађарску нацију иза 1867. године. Приметимо да је број Румуна, Русина и Словака био углавном у благом рорасту и да је био стабилан до 1918. године, па и до 1991, од када – сем Русина – њихов број опада.
17. јул 2017. у 18:39
vojislav ananić
VII
Државни попис становништва из 1910. године осликава рромене које су се одиграле у етничкој структури становништва територије данашње Војводине од средине XIX до рочетка XX века. Уз рриметно умножавање укурног становништва, видљиво je опадање сразмере Срба ca 40 на 29%, док ce сразмера Мађара и Немаца повећала у идентичном темпу, са 21 на 27%, односно са 16,5 на 23%. Срби, Мађари и Немци чинили су 1910. године 80% укупног становништва. Хрвати и Румуни заједно, следећих 11%, док се преосталих девет одсто делило између Словака, Русина, Јевреја и других народности. Апсолутну већину становништва од 57-58% чинили су народи несловенског порекла (Мађари, Немци, Румуни, Јевреји, итд).
Подаци на нивоу жупанија верније одсликавају етничке карактеристике становништва посматране области. У Бачкој је 1910. године 45% становништва било мађарско, 23% немачко и 18% српско, близу 9% чинили су Буњевци. Срем је имао сасвим другачији етнички карактер: овде су Срби чинили 44%, Хрвати близу 26%, Немци 16%, Мађари 7%, а Словаци 3%. У Банату готово једна трећина (32%) становништва је била српске, 28% немачке, више од 20% мађарске и близу 14% румунске народности. Можемо приметити да су у Бачкој припадници словенских народа били у мањини од једва 32%, а слично је било и у Банату где нису достизали 38% свег становништва. С друге стране три четвртине становништва Срема било је славонског порекла.
Становништво градова је такође било етнички шарено, али је и у њима преовладавала српско-мађарско-немачка већина. Мађари су 1910. године били у релативној већини у Суботици и Новом Саду, у Вршцу и Земуну то су били Немци, а у Сомбору и Панчеву Срби.
После распарчања Краљевине Мађарске 1918. године и прикључења територија данашње Војводине Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, почели су се одвијати од горе описаних демографских промена супротни процеси. Они су делом мотивисани спонтаним, али више политичким разлозима. Сразмера Словена, а унутар њих Срба почела је да расте, а несловена и несрба да опада. Колонизације вршене у претходним вековима настављене су и у XX веку, али су биле подстакнуте пре свега национално-политичким, а мање фискалним, економским или популационим разлозима (број становника на посматраном простору 1910. и 2002. године не разликује се битно). Најрадикалније промене одиграле су се после Другог светског рата, када се први пут десило да једна велика етничка скупина (Немци) буде готово у потпуности одстрањена из ових области. Протеривањем немачке мањине и колонизацијоме преко 220.000 Срба, Хрвата, Црногораца, Македонаца, Словенаца у периоду 1945-1947. године осигурани су словенски и српски ет- нички карактер Аутономне Покрајине Војводине, уз опстајање мађарске, као највеће и бројних мањих етничких заједница.
Према подацима пописа становништа из 2002. године готово две трећине (65%) становништва Војводине се изјаснило као Срби, нешто више од 14% као Мађари; као Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Роми, Русини и Македонци изјаснило се 11,6% испитаних и иста толика сразмера становништва припада осталим националностима или се национално није изјашњавало. Пописано је 3.154 Немаца. До суштинске промене средњовековне етничке слике Војводине дошло је у вези са турским освајањима на овим просторима, када су релативно стабилни етнички односи (са претежним мађарским становништвом уз српску већину у Срему, јужним областима Бачке и Баната) узбуркани. Турска власт је на овим просторима донела релативно брзо ишчезавање мађарске популације и настајање српске етничке већине. После ослобођења од Османлија дошло је до промене у тој ситуацији: уз сталан раст апсолутног броја Срба, њихов однос у укупном броју становништва је због пристизања нових колониста различите народности опадао до периода иза Првог светског рата. Карактеристична црта нововековне историје Војводине је њена мултиетничност, мултикултуралност и мултиконфесионалност, која је била нарочито осетљива од XIX века до завршетка Другог светског рата. Карактеристично је и да је неколико пута дошло до суштинске промене етничке слике области и да у томе није била мала улога државних власти, које су, са различитим циљевима, спроводиле колонизациону политику. У посматраном периоду у политичком, историјском и етничком смислу највећи утицај на судбину овог простора имали су српски и мађарски народ, уз незаобилазан и растући економски, етнички и културни значај немачког становништва као и представника других народности, што је све резултирало специфичним војвођанским сентиментом и схватањем историје фомулисане у мисли да смо oede сви дођоши.
Zoltan Gyore MA
ИЗВОР: Мр Золтан Ђерђ, Скица промена етничког састава становништва на тлу данашње Војводине 1526 – 1910. године
18. јул 2017. у 13:11
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА МАђАРА
Све до катастрофе Угарске код Мохача 1526. Мађари беху бројно најјачи Живаљ на територији данашње Војводине, што важи и за Банат, где су Срби према осталим покрајинама Војводине били највише насељени. За време св. Стевана, па још и за време првих краљева све до Беле 3. и устројства жупанија, Мађара није много било у Банату, али већ у првој половини 14. века бројно њихово стање знатно је повећано: не толико самих Мађара колико насељених Печенега и Кумана, који су се доста брзо претопили у Мађаре. Имена њихова су још у топонимима Баната /Бешеново, Кумане/. Искази папског десетка из времена 1332-1337. показују већ око 200 римокатоличких парохија у Банату.
После мохачке битке мађарске насеобине већином су нестале јер су се Мађари склањали испред Турака преко Мориша. За време турске власти могло се још одржати неко насеље на Моришу и Тиси под заштитом тамошњих мртвеља и мочвара, али о њима имамо мало података. После аустријског освајања Баната у њему нема Мађара, а и Мерсијева, па и терезијанска колонизација с планом спречава њихово досељавање, једно, из неповерења према њима, а друго, да краљевинска Угарска привредно не би слабила. Тек за јозефинске колонизације почиње се рачунати на њихову колонизацију, али спахије Угарске спречавају је. Тек 1790. дошло је свега четрнаест младих породица из Ердеља /абаујварска Жупанља/. При том и неоаквистичка комисија у Бечу и Темишвару настојале су да што мањи број Мађара купи спахилуке у покрајинама које је Аустрија преотела од Турске,а нарочито у Банату, у царској покрајини која се налазила на удароу турске империје.
У Вачкој је досељавање Мађара много лакше спровођено услед успостављања жупанијске управе, па је племство ове жупаније стално настојавало да привуче на своје поседе што више мађарских јобађа. У том предњаче калочки надбискупи, који су као велики жупани осамдесет година стајали на челу уједињене бачко-бодрошке жупаније. Гроф Имре Чаки доводи још 1712. и мађарске јобађе на своје надбискупске поседе, а њему следују и друге спахије, нарочито кнез Гражаиковић, па и сама Комора. Тако је управник бачких поседа Угарске Габор Гомбош 1731. населио на предији Јанковац мађарске колонисте из Прекодунављља /Dunžnfcul/ и Алфелда. Тада постадоше насеобине Matetelke, Melykut, Janoshalma, Bаch-Almfis, а 1745. стижу колонисте и у Сенту. Потом, 1748. насељава коморски надзорник Франо Редл мађарске јобађе из прекодунавских жупанија /Толне, Барање, Веспрема, Шомођа/на предијама Пак, Мркопањ, Штрбац и Бездан. Тада и сам кнез Гражалковић руководи колонизаоијом већег размера настојећи свим силама да Бачкој поврати њен ранији мађарски етнички карактер, Пошто је тешко било придобити довољан број Мађара, то кнез покреће Словаке и Русине, који, живећи кроз векове са Мађарима, беху већ на путу да се претопе у ове. Србе нерадо гледа, јер зна да се они неће асимиловати са Мађарима, а као Словени могли би неповољно утицати на Словаке и Русине. Стога је смислио план колонизације Вачке тако да се Мађари, Словаци и Русини насељавају у Подунављу и Потисју, а Срби да се повуку у средишни део Бачке, како би на тај начин били изоловани од својих сународника у Барањи и Банату, а политички и културно ослабљени при том принуђени на земљорадњу, којом су се до тада само мало бавили, живећи више као сточари. То се, истина,није могло лако и стриктно спровести, јер се са расположењем Срба морало озбиљно рачунати. Срби, пак, беху тада бројно толико јаки у Бачкој да су је куруци називали само именом Racorszag, које је уобичајено од пре 16. века.
Гражалковић насељава 175о. Мађаре у Тополи, а 1752.У Дорослову. Године 1753. требало је Србе преселити из Богојева у Парабућ, па у Богојево доселити Немце. У томе се није успело, једно,због отпора Срба, а друго, што је недостајало немачких колониста за извођење тога плана. Ипак Гражалковић је довео исте године Мађаре у Каравуково /Bacsordas/, а 1764. и Немце. Пошто се Мађари и Немци ни овде као ни другде, нису слагали, што се показало већ и при одбрани села од поплаве, када је требало сложно бранити село и околину,то су Мађари 1772. пресељени у Богојево међу Србе, са којима су живели у слози. Кад већ није успело пресељење Срба, онда се пришло њиховој мајоризацији путем досељавања што већег броја Мађара без обзира којој вероисповести припадају. Тако се досељавају Мађари у Стару Кањижу 1760, у Давод 1762, у Иђош 1764, у Петрово Село 1767, у Мартонош 1776, у Пачир 1786, у Турски Senmiklos 1786, у Пирош 1787, и у Фекетић 1789. Поред Мађара реформатске вероисповести досељавају се ројеви исте вероисповести у Црвенку и Стару Моравицу у размаку 1782-1786. године, а Мађари римокатоличке вероисповести у Кулу 1794. У том периоду су, у мањем броју, насељавани заједно са Словацима у Тополи,Бајши, Кулпину и Фетровцу. Мадјари католичке вероисповести потичу махом из Прекодунавља /Dunantul/, а реформати са Алфелда,махом Јасшага и Куншага. Најглавније жариште мађаризације Бачке требало је да буде општина Немеш Милатић /сада Српски Милетић/.