Црногорска националност кроз учење Ернеста Ренана Reviewed by Momizat on . Пише: Бранко Новаков Медојевић   Одавно смо се на овом југословенском простору (модернији израз је Западни Балкан али ћу ипак користити овај ранији, присни Пише: Бранко Новаков Медојевић   Одавно смо се на овом југословенском простору (модернији израз је Западни Балкан али ћу ипак користити овај ранији, присни Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Бранко Новаков Медојевић » Црногорска националност кроз учење Ернеста Ренана

Црногорска националност кроз учење Ернеста Ренана

Пише: Бранко Новаков Медојевић

 

Одавно смо се на овом југословенском простору (модернији израз је Западни Балкан али ћу ипак користити овај ранији, приснији израз) заборавили на појам: марксистички поглед на свијет. Да ли је у пракси тако било? Најбрже је ишло са преобраћањем друштвене и државне својине у приватну. Са другим наслеђима је ишло, и још увијек иде, доста спорије. Уистину, мало је ко знао за изворно Марксово учење, безгранично смо вјеровали нашим вођама који су нас водили у бескласно друштво а са њим, између осталог, и “ријешеним националним питањем“. Тек сада имамо сазнање да је доста Марксових  начела лоше преведено на руски језик. То се нарочито односи на његова учења по питању цркве. Ако смо, а вјероватно јесмо, са руског преводили Марксизам, не можемо говорити о његовој изворности.

Марксом се сада све више баве “бастиони капитализма“ у нади да ће наћи излаз из постојећих економских проблема. Проблем нација је код њих давно ријешен. Понекад нам то и није јасно па кад се тамо појави, макар и мали проблем, покушавамо га одгонетнути са нашом, стеченом “марксистичком“ свијести.

Овдје ћу се бавити питањем стварања нација на простору Југославије, са посебним освртом на Црну Гору, кроз призму Ернеста Ренана1) (1823-1892), аутора теорије о модерној нацији, код нас више познатијег као аутора књиге “Живот Исусов“.

Искуства западних земаља

Кад је Ренан констатовао да су нације нешто ново у историји људског рода, Француска, Њемачка, Италија и Шпанија су тада, по свему биле националне државе. Тада је поставио питање: зашто и Турска није постала таква држава. Ако је основна одлика ове четири поменуте државе спајање различитих етничких група у једну нацију, препознатљиву као Француску, Њемачку, Италијанску или Шпанску, зашто то није пошло за руком Турској која је у то вријеме, у свом саставу имала Словене, Грке и Јермене, на европском дијелу своје територије. Два су, по његовом учењу, основна разлога да не буде тако:

1. У поменуте четири државе освајачи су преузели религију освојених, што није био случај са Турцима, они су другима наметали своју вјеру.

2. Освајањем територија, освајачи су заборавили свој језик. Са собом су повели мали број жена које су рађале дјецу само вођама. Већини су дјецу рађале жене које су затекли на освојеним територијама и које су свој језик и културу наметнуле потомству. Доласком на европско тле, Турци су са покореним народом живјели једни поред других, не мијешајући се међусобно.

Овај други разлог се, у случају Енглеске није могао примијенити јер су Саксонци као освајачи повели своје жене са собом. Келти су побјегли и латински језик није постао доминантан на том простору.

По Ренану, калуп како се формира основа за прављење нације је онај који су наметнули Германи као освајачи: јединство етничких група се постиже насиљем, док је кључни чинилац у стварању нације, по свему – заборав. Француска нација је постала од неколико различитих етничкиг група. Још у његово вријеме се није могло наћи ни 10 француских породица које су могле доказати своје франачко поријекло. И сваки доказ такве врсте би, у ствари, био погрешан због вишевјековног мијешања становништва.

У Аустроугарској монархији, до зближавања Мађара и Словена у мађарском дијелу није дошло из разлога што су их Хабзбурговци, зарад очувања контроле власти, непрекидно држали раздвојене, често их међусобно супростављајући.

Јединство приликом стварања француске нације је постигнуто уз помоћ владајуће династије, у Холандији, Швајцарској и Белгији  је то била воља становништва на засебним територијама, у Италији и Њемачкој је била у питању општа свијест. Италија се ујединила поразима, док се Турска распала побједама: сваки пораз је промовисао идеју Италије, свака побједа је наговјештавала распад Турске. Унија Енглеске, Велса, Шкотске и Сјеверне Ирске је такође династијска чињеница. Италија је чекала дуго да би постала национална држава. Ни једна од владајућих кућа се није могла наметнути као центар јединства. То је пошло за руком кући Савоја са Сардиније, острва које једва да је било италијанско. Швајцарска и САД су се саме створиле и немају династијску основу.

По Ренану, прве модерне нације постају крајем 18. вијека када се човјек послије вијекова понижења вратио духу антике, осјећања самопоштовања и идеји права. Тада ће се и ријечи “домовина“ и “грађанин“ вратити из давних античких времена. Нација ће бити оно што је остало и послије престанка власти династија, што се десило у Француска послије 1789. године.

На југословенском простору ће се још дуго послије Ренана чекати на формирање нација у правом смислу те ријечи. Тај процес још увијек није завршен.

Оно што не може пресудно утицати на стварање нације

По Ренану, за стварање нације не може пресудно утицати: етничко поријекло, језик, вјера, географски положај и материјални интерес.

Етничко поријекло на Западу није имало пресудну улогу у стварању нација. Француска је келтска, иберијска и германска. Њемачка је германска, словенска и келтска. Италија је галска, етрурска, палазгијска и грчка. Британија је мјешавина келтске и германске крви.

Када је ријеч о етничком поријеклу, на југословенском простору још увијек трају расправе, још се није раскрстило са митовима. По историјским чињеницама, у задње вријеме и преко генетике, доказано је да су и прије доласка Словена, на овим просторима живјели и други народи који су се са њима, у великој мјери мијешали. По свему, мијешањем ће од Словена остати генетски препознатљив незнатан проценат гена и језик као заблуда да смо 100% Словени. “Заслугу“ за ово треба тражити у постојању веома покретљивих Влаха сточара који су се кретали од Грчке до Алпа и назад и који су знатно, ако не и пресудно утицали на преношење обичаја и језика. “Теоретичари“ стварања садашњих нација се априори одричу ових старосједилаца, присвајајући их у своје етничке корпусе иако се врло добро зна да је њихова славизација, по дубровачким документима, почела тек 1396. године. Можда су и несвјесно Словени у Илирском покрету средином 19. вијека поставили тезу о југословенским народима као потомцима илирских племена и тражили да се будућа држава зове Илирија. Будуће вријеме ће показати колико су били у праву. Покретање решавања овог питања у бившој држави је почело 1961. године са сарајевским Симпозијумом о средњовјековном катуну, да би се завршило “млаким“наставком 1973. :“Власи у 15. и 16.вијеку“. Касније покушаје историчара са научнм доказима надвикали су “историчари“ националисти, у тобожњој одбрани чистоте своје нације. Зар би се  прихватањем доказа угрозила величина било које нације?

Језик такође не може пресудно утицати на стварање нације. “Постоји нешто у човјеку што је јаче од језика а то његова воља. Он је разумно и морално биће и прије него се затвори у неки језик. Језик позива људе на уједињење али их не сили да то учине“, рећи ће Ренан. САД и Енглеска, Шпанија и Латинска Америка, говоре истим језиком али нијесу исте нације. Насупрот томе, Швајцарска има три језика. То је воља Швајцараца да, успркос разлици у језику живе заједно и да буду поносни што су Швајцарци. Језици су историјске форме које нам врло мало говоре о поријеклу. Пруси су до прије неколико вијекова говорили словенски.

Припадници југословенских нација су одбацили и овај принцип у стварању јединствене нације иако је српскохрватским језиком говорило велика већина становништва, а словеначки и македонски језик били разумљиви за већинско говорно подручје. Осим тога, овај језик је стандардизован средином 19. вијека, дакле прије стварања независних националних држава. Исто као што су енглески и њемачки, и овај језик је био полицентричан а његово богатство се огледало и у два начина писања. Дакле, становници простора будућих Југославија нијесу дефинисали свој идентитет на основу језичких граница. Тада је постотак неписмених износио око 90%. Зашто је препознавање свог идентитета расло и са повећањем писмености?

Вјера исто тако не може пресудно утицати на формирање једне нације. Религија је имала везе са самим постојањем друштвене групе која је, сама по себи, била продужетак породице. Вјера и обичаји су били породична традиција. Још у Ренаново вријеме у масама није било једнаких вјеровања, свака особа је вјеровала и практиковала вјеру на свој начин, онако како мисли и жели. Није постојала државна религија. Човјек је могао бити Француз, Енглез или Њемац и бити католик, протестант, ортодоксни Јевреј или уопште не бити вјерник. Вјера је на Западу одавно постала ствар појединца и тиче се савјести сваког понаособ. Религија која је на почетку 19. вијека у стварању Белгије одиграла важну улогу, престала је бити један од елемената који одређује границе међу људима.

Када се тиче вјере може се рећи да је она одиграла једну од пресудних, ако не и пресудну улогу у стварању нација на југословенском простору. Бити Хрват значило је и значи бити католик, бити Србин значило је и значи бити православац. Случајеви појаве Срба католика у Дубровнику или муслимана Хрвата или Срба, брзо су нестали енергичним црквеним и политичком акцијама. Вјера је постала темељ нације, насупрот искуствима Запада. У случају да се слиједило европско искуство, православци у Хрватској би били Хрвати православне вјере, по свему би морали бити равноправни са Хрватима католицима. Исто начело би важило у Србији када су у питању муслимани, данашњи Бошњаци и Муслимани или Буњевци. СФРЈ се, насупрот томе, чувала стаљинистичким, коминтерновским принципима, прављењем вјештачке равнотеже, чак и формирањем муслиманске нације 1971.године.

Географски положај такође не може битно утицати на стварање нације. Ријеке су, кроз историју људског рода, водиле масе напријед, док су их планине заустављале. На Западу, то није утицало на стварање нација, надјачао је духовни принцип. Нација је, по Ренану, у првом реду резултат сложених историјских заплета, то је духовна породица а не група људи одређена обликом рељефа земље.

У СФРЈ је географски положај република (у једној републици и покрајина) направљен тако како би се створила хармонична цјелина у којој по националном питању у тим, тако створеним републикама не би требало, нити смјело да дође до превласти било које од њих.

Ренан у своје вријеме није препознавао ни једну од југословенских нација. Њихово формирање је било тек у зачетку. Србија и Црна Гора су независност, на мањим територијијама од данашњих, добиле 1878. године. Хрвати су се у мађарском (околина Загреба, Славонија и Ријека) и аустријском (Далмација) дијелу Аустроугарске монархије политички борили за посебност. Словенци су тада, такође били дио монархије под аустријском управом. Остали дијелови касније Југославије су били дио Турске, с тим што је Босна и Херцеговина од 1878. године била окупирана од стране Аустроугарске.

Нацију не чине ни сами интереси. Они су првенствено поље дјеловања уговора о трговини, док националност има другу, сентименталну страну: то је душа и тијело заједно.

Ренан и Црногорци

Када се трећи дио предавања Ернеста Ренана1) који је одржао на Сорбони 1882. године у вези појма нације преслика на догађаје педесетак година касније, тј. изласка у јавност теорија о оправданости постојања црногорске нације, долази се до занимљивих запажања.

Ренан каже: “Нација је душа, духовни принцип. Двије ствари које су заправо једна, представљају ту душу или духовни принцип. Једна је заједничко посједовање богатог наслијеђа сјећања, друга је данашњи пристанак, жеља за заједничким животом, воља да се стално одржава вриједност наслијеђа коју је човјек примио у неподијељеном облику.“

До формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у Црној Гори скоро да није било становника, па био он и друге вјере осим православне, да себе није сматрао Србином. Жеља за уједињењем двије државе, Србије и Црне Горе је ношена народном вољом а посебно се исказала током Балканских ратова. Влада Црне Горе је крајем 1913. године сматрала да се постепено, у етапама треба стварати унија на политичком, војном и економском пољу. Са тим предлогом се ишло према Београду а почетком 1914.године су у том смислу измијењена писма између два краља. По тадашњем министру иностраних послова Црне Горе, Петру Пламенцу2), иницијатива за уједињење је била црногорска, долазила је од краља Николе и његове владе а побуде су “биле чисте и узвишене“. Србијански краљ је “учинио немио дојам на оне који су у Црној Гори на овом питању искрено и братски сарађивали“ својим одговором да би узор уније требала бити тадашња њемачка царевина са упозорењем да се по том питању наступа опрезно јер су Аустроугари “врло суревњиви на овакве ствари“. У међувремену се десио атентат у Сарајеву који је прекинуо даље преговоре у вези уније.

Много књига и новинских натписа у којима се на најгори начин представља тадашња црногорска власт је написано, краљ Никола је представљен као највећи антисрбин. На жалост, та пропагананда чији је творац Никола Пашић и дан данас живи. Заједничко посједовање богатог наслијеђа сјећања је постојало и у Србији и у Црној Гори. Ма гдје се борба водила, народ је сматрао својом, много заједничких битака је уткано у ово наслијеђе. Србија је за народ Црне Горе била “обећана земља“, бесконачне су колоне стизале у Србију и преносиле своје духовно наслијеђе. То је било вријеме када се и највећи мрзитељи Србије из Црне Горе нијесу другачије декларисали него као Срби. Клицу мржње између два дијела истог народа је посијао управо Никола Пашић чији се споменик поносно шепури на једном од највећих београдских тргова од 1998.године.

Иако потпуно неспремна за рат, Црна Гора по аустроугарском ултиматуму Србији даје на знање “да смо готови у свакој прилици, да са браћом дијелимо како добро тако и зло“. Међутим, уласком Британије у рат, однос србијанске власти на челу са каснијим “великим везиром“, Пашићем се, према Црној Гори драстично промијенио. Од савезничке помоћи, Пашић србијанском војнику за храну, одијело и обућу даје по 7 динара дневно, док црногорском, за те исте потребе даје 1,5 динара. Новац који су југословенски радници преко тадашњег конзула у Америци, Михаила Пупина, слали црногорском Црвеном крсту, никада није стигао на одредиште, Пашић га је задржао код себе. Тражио је и добио да србијански генералштабни официр уђе у састав црногорске Врховне команде и то као начелник штаба. Осим тога, тражио је и добио да 2/3 црногорске војске иде у Санџак, да брани бокове и позадину при одступању србијанске војске. Тако је ова војска бранила фронт који је био дугачак преко 500 km. Њени успјеси, а стигли су надомак Сарајева, објављивани су код савезника као успјеси Србијанске војске, за домаће потребе је то било забрањено под изговором да се не одаје кретање војске непријатељу. Заузимање Скадра од стране црногорске војске под наговором Пашића, био је тотални политички промашај. Тадашњи србијански делегат у црногорској Врховној команди, шеф штаба, генерал Божо Јанковић, као моралан човјек, подноси оставку. На његово мјесто долази пуковник Петар Пешић који одузима краљу Николи сву власт за команду над црногорском војском.

При повлачењу србијанске војске низ долину Вардара никоме из србијанске владе не пада на памет Црна Гора, све док Бугари не препријече пролаз. Тада војвода Путник, преко Петра Пешића од краља Николе “тражи братску помоћ у невољи“, на шта се овај обраћа Пешићу ријечима: “Војска је моја, команда је твоја. Употријеби војску како најбоље знаш у интересу српске ствари.“ Пешић тада црногорску војску из Херцеговине, са Дрине и из Албаније шаље у Србију чиме је омогућена одступница србијанској војсци за цијело вријеме прелаза преко Косова и Метохије и Црне Горе. Пошто у војним магацинима није било ништа од хране, војску су хранили црногорски сељаци.

Крајем 1915. године, у Љеш, Скадар и Подгорицу су стигли србијанска Влада, болесни краљ Петар, регент Александар, генерали Мишић и Степановић са 63.000 војника. 26. и 27. децембра те године, на Црну Гору од Санџака и према Ловћену креће 136.000 добро обучених аустроугарских војника. Однос нападача и бранилаца је био: на Ловћену 12:1, на Грахову 4:1 а у Санџаку 2:1. Послије 4 дана борбе са гладним и од топовске паљдбе избезумљених црногорских војника, Њемци преко Кука, који је бранило 700 бораца, стижу на Цетиње, 01.јануара 1916.године. Још док Кук није био пао, пуковник Пешић лажно обавјештава краља Николу о његовом заузећу и увјерава предсједника црногорске владе Мијушковића о сигурној њемачкој побједи. Њих двојица покушавају приморати краља Николу да тражи примирје, што овај енергично одбија. Пишу акт о примирју, краљ Никола из њега избацује све што мирише на мир али они у там акту не прихватају ове измјене и као таквог предају Аустроугарима. Када је послије десетак година пуковник, тада генерал Пешић објавио фалсификат овог акта, није знао да је сачуван његов оригинал. Зато је, као коментар на ово остало: “Генерал Пешић не би смио даље остати у војсци у коју улазе Црногорци. Његов данашњи положај је у контрадикцији са чашћу Црне Горе, тог вјековног борца за српску ствар…“ По одступању црногорске Врховне команде у Подгорицу, два дана прије него је непријатељ стигао на Цетиње, пуковник Пешић спрема одсудну битку на Царевом Лазу за коју на располагању има 2.000 Куча и Братоножића и 2.000 са Ловћена пристиглих Цетињана Ловћенског одреда, војску без и једног топа, са врло мало муниције. Против себе су имали 46.000 до зуба наоружаних војника. Послије рата је изјављивао да му је ова битка требала како би у Црној Гори зауставио што дуже непријатеља “како не би у Арбанији заробио 80.000 србијанских војника.“ Све што је овај човјек радио било је по Пашићевим инструкцијама. Касније је и признао да је сврха била “да се Црногорци не нађу на Солунском фронту, ту уза Србијанце и да краљ Никола не уђе у домовину уза србијанског краља Петра.“

Остало је упамћено да је прву и једину црногорску капитулацију потписала србијанска рука, рука србијанског пуковника Петра Пешића. Краљ Никола је 06.јануара 1916.године, при напуштању Црне Горе занавијек, са врата скинуо орден Даниловог крста I степена и поклонио га “највећем српском војсковођи“ Степи Степановићу.

Овим и каснијим догађајима око Подгоричке скупштине, устанка који је услиједио брисањем црногорске државе, крвавом подјелом на бјелаше и зеленаше, касније на четнике и партизане, узрок је било сјеме зла које је посијано описаним догађајима, сјеме зла чији протагонисти су били Никола Пашић и његови извршиоци. Данас да готово и нема расправа на ову тему. Иван Негришорац у Летопису Матице српске X-XI 2012., књ.490, бр.4-5 (“Истрага предака: Социопатогени чиниоци у процесу формирања црногорске нације“), као протагонисту “сијања клице зла“ означава Милована Ђиласа. Истина је само да је Црногорска нација настала клијањем и развојем мржње, а расте, и даље ће расти са непотпуним и неаргументованим нападима из Србије.

Ренан даље каже: “Нација је, као и појединац, кулминација прошлих догађаја, жртава и преданости. Од свих култова, овај наших предака је најлегитимнији, јер преци су нас учинили онаквим какви смо.“

Када се ова мисао примијени на данас постојећу црногорску нацију, то је, у ствари, кулминација догађаја између два рата, рођених из описане клице мржње. Да ли је легитиман култ предака који су се задојили овом мржњом, занемарујући неупоредиво јачи и дуготрајнији култ осталих предака који се нијесу задојили том мржњом? Које, колике и чије жртве су принијете на олтар ове нове нације ? Зашто се непрекидно ове жртве помињу као жртве поднијете у име црногорске националности када се врло добро зна да су поднијете у име црногорске државности, коју, у овим нашим временима, нико нормалан не оспорава.

Користећи незадовољство направљено непризнавањем црногорске државе и избјегавањем раније договореног признања СССР-а од стране Пашића и двора3), Стаљин прави план о стварању великог броја балканских радничко-сељачких република. Коминтерна припрема терен а Комунистичка партија Југославије, на свом III Конгресу 1926.године у Бечу промовише нову нацију – црногорску4). До рата се ова идеја развија по партијским документима да би током рата утихнула. Чак, шта више, Јосип Броз5) ће децембра 1942.године написати да су црногорске партизанске јединице “састављене готово искључиво од Срба“. Међуратно вријеме су, по овом питању, обиљежили велики борци за црногорску ствар: Савић Марковић Штедимлија и његов духовни отац Секула Дрљевић, дјелујући из Загреба. Дрљевић ће остати упамћен по томе што је 1918.године био велики заговорник идеје уједињења двије српске државе да би, незадовољан фотељом коју је добио за своје “заслуге“, постао највећи мрзитељ Србије и први који априори прихвата Стаљиново гледиште по питању црногорске нације. Познат је и по говору одржаном на Цетињу6), 1941.године “ослобођеном“ доласком италијанске војске. Тада се енергично заложио да Црна Гора “буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска савременика и њихове непобједиве армије“. Савременицима, Хитлеру и Мусолинију су тада, са Цетиња упућени и поздравни телеграми. Сличност са ововременим догађајима се огледа у потенцирању на црногорској посебности и значају “веза са римском цивилизацијом“, као и декору који су чиниле три заставе, двије италијанске и једна, “славна, стара црногорска застава са црвеним пољем на коме је двоглави орао и круна Петровића“.

Даље, Ренан још каже: “Нација је солидарност на вишем нивоу а чини је осјећај жртве коју је човјек поднио у прошлости и оне које тек намјерава поднијети у будућности.“

Нигдје се не потенцира на жртвама које су поднијели црногорски комунисти, прије и за вријеме II свјетског рата како би се остварио национални програм.

Тезе Милована Ђиласа које је објавио 01. маја 1945.године7) су се претвориле у уврштавање црногорске нације у први Устав ФНРЈ, донешен 31.01.1946.године. Сматра се утемељивачем нове нације. Завршио је задатак који је КПЈ добила од Коминтерне, иако у оправданости тог чина нема много ни Стаљинових начела: “Нација је историјски формирана, стабилна заједница људи, поникла на бази заједничког језика, територије, економског живота и психичке конституције која се испољава у заједници културе.“ Те 1945. године, по непосредном повратку из Москве, Ђилас је био сасвим јасан: “Из чињенице да су Срби и Црногорци једног поријекла, грађански теоретичари и ситнобуржоаски политичари, који не схватају суштину националног питања и закона формирања нација, извукли су закључак о једној нацији, закључак који је у ствари био идеолошка основа и оправдање хегемонизма…Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију…Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих ‘политичких’ разлога нити ми цијепамо српство. Ми смо за то јер смо увјерени, јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, другчији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци. А традиционално српство цијепају они који су хтјели да га упрљају сарадњом са окупатором, који причају о Србима и Црногорцима као о једном народу…“ Ко се, послије оваквих ријечи, могао у Црној Гори јавно изјашњавати као Србин? Коме то у документима за националност није писало: Црногорска?

Примјер како се декретом уређује национално питање је наредба Главног народноослободилачког одбора Војводине из 1945.године8) , упућена свим Окружним одборима: “Наређује се да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате, без обзира на њихову изјаву“

Каснијим одласком у Западну Европу и Америку, Ђилас одбацује своје тезе о “прављењу нација“. Тако ће 1971.године9) изјавити: “Црна Гора је кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“. Године 1988. ће написати10) : “Баш сам ја понајприје позван својим положајем у области идеје и власти, извршио неодржива теоријска образложења црногорске нације. Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби – варејетет српске народности, као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност.“ Годину дана касније11) ће рећи “да су се Црногорци формирали у нацију што је бесмислено с научне тачке гледишта“ и “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама као, рецимо у Србији, Шумадија се разликује од Мачве, а да не говоримо о Нишу, Лесковцу и Источној Србији“. Године 1993. даје изјаву12) : “Мене су оптуживали да сам творац црногорске нације. То је којештарија! Нацију не може нико створити. Ја сам у Партији крајем оног рата био умјерен по питању црногорске нације“. Изјава: “Нацију не може нико створити“ је изврдавање чињеница, кукавичко бјежање из времена када је партијска директива била јача од било ког закона, па и живота. Да ли је Ђилас крајем рата био “умјерен“ по питању црногорске нације а послије рата добио “директиву“ да то спроведе, остаће тајна.

Други, велики партијски кадар из Црне Горе, Иван Милутиновић ће 14.07.1944. године, на III засиједању Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења, у Колашину,  рећи: “Поставља се питање: да ли црногорство умањује или искључује српство? Другови, ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин…Црногорци и Србијанци су народ једног племена.“

Прераном смрти Милутиновића и “ревидирањем“ Ђиласовог става о црногорској нацији, поставља се питање: које су то снаге у Црној Гори или изван ње шириле и јачале идеју о, по свему, овој посебној нацији? Можда одговор лежи у Ђиласовој изјави Монду9 1971.године о властима у Титограду послије рата која је “доведена још за вријеме рата а то стање траје и данас, баш једна партикуларистичка клика, у стварности у Црној Гори, названа зеленашком“.

До Брионског пленума 1966.године се о овој теми није јавно говорило али се у ђачким уџбеницима, партијским и другим документима спроводило усађивање нове црногорске посебности.  Интензивирање нарочито долази до изражаја доласком Веселина Ђурановића на чело црногорских комуниста 1968.године. Он се претходно прославио партијским задатком да у општини Андријевица преведе тамошње Србе у Црногорце који није успјешно завршио али јесте укинуто постојање ове општине. Ђиласова потка о српском поријеклу Црногораца и стварању нације у борбеним окршајима НОБ-а, је била недовољна. Морало се избрисати све што је и мирисало на српство а почетак вратити у давна, заборављена времена о којима има највише предања. Идеалан простор за манипулације. Те, 1968.године се покреће велики пројекат да се са културне стране обасја црногорска нација. Организује се симпозијум13) са темом: “Црногорска култура и путеви њеног развоја“. “Гости“ су били највиши црногорски функционери. Ђурановић ће посебно нагласити: “Када је ријеч о црногорској националној индивидуалности, у посљедње вријеме су објективно присутна настојања са различитих страна, малтене са захтјевом да се отвори расправа о црногорском националном питању у старим релацијама, или, ако не то, онда да се створи идејна атмосфера за шверцовање буржоаске интерпретације тога питања.“

Након овог догађаја, на посао су прионули “стручњаци“ за фалсификовање и искривљавање чињеница. Чак се и пјесник Бранко Бањевић, издавањем Његошевих мањих пјесама, у књизи14) “Плам у пламу“, послужио преваром избацујући стихове гдје се помињу Срби. Ђачки уџбеници су се очистили од свега што је и асоцирало на црногорско српство. Крајем шездесетих се уз тезу: “Пиши као што збориш“ појављује Војислав П. Вукчевић, идеолог тзв. црногорског језика који је одобрење за спровођење ове идеје имао од врха југословенских комуниста . Интересантно је да се појам “црногорски језик“ први пут појављује у “Гласу Црногорца“ који обавјештава јавност о засиједању црногорког сабора којем су присуствовале италијанске окупационе власти на Петровдан 1941.године: “По завршеном засиједању Сабора, његова екселенција Мацолини поздравио је народне представнике ускликом: Живјела Црна Гора, на црногорском језику, што је изазвало нове узвике одушевљења“.

Ако се узме у обзир да америчка, канадска, швајцарска, аустријска, аустралијска нација говоре језиком којим говоре и друге нације, ова констатација се, у случају новокомпонованог језика и не образлаже. Тврдоглаво се ишло утабаним стаљинистичким стазама и стигло до увођења овог језика као службеног у Устав Црне Горе, 2007.године.

Када је Радосав Ротковић тужио Уставном суду СФРЈ издаваче из Београда који су дјела Његоша, Љубише и Миљанова сврставали у српску књижевност, развила се полемика: да ли ова књижевност може бити заједничка до периода II свјетског рата или не. Та дилема је остала и данас, без обзира што Његош у својим дјелима послије ријечи Бог, највише употребљава ријеч Срби.

Саво Брковић, 1974.године, својом књигом “О постанку и развоју црногорске нације“, Шпиро Кулишић 1980., књигом “О етногенези Црногораца“ и Драгоје Живковић, 1989. и 1992.године, са “Историјом црногорског народа“ постављају теоријску подлогу оправданости постојања црногорске самобитности али при томе не презају ни од најобичнијих фалсификата. Коментар у свијету угледног историчара по питању средњег вијека, Сима Ћирковић је био: “Аферим“ и констатација за Живковићево дјело да је то “највећи сумрак историографије у нас послије II свјетског рата“. Један те исти народ који је насељавао шест области у средњем вијеку: Рашку, Босну, Паганију, Захумље, Травунију и Дукљу, одједном то више није јер се у једној несвакидашњој реченици Константина Порфирогенита “пронашло“ извориште новог, посебног идентитета који ће постати основ за сва будућа теоретисања, са посебним нагласком на окупацију од стране Немањића. Изјава Драгоја Живковића да су Црногорци који су живјели у 18. и 19. вијеку и који су себе сматрали Србима, “људи помућене свијести о свом поријеклу“, највише говори о његовој свијести. Одбрана од “српске навале“ на Црну Гору се, можда најбоље одражава у “јадању“ Војислава П. Никчевића: “ Није ми јасно у име којих се то начела у социјалистичком друштву бране ставови грађанских наука, па чак и грубо нападају напредни људи, борци за нову, марксистичку науку.“

Генерација младих комуниста која је дошла на власт у тзв. Антибирократској револуцији 1989.године, задојена сазнањима из “ Титовог пионира“ у коме су Срби уништили и оригинал “Љетописа попа Дукљанина“ и много културних споменика, наставила је са расрбљивањем Црногораца. У Устав се уводи нови језик. Неки Црногорци који су до скоро у цркве затварали стоку, од скоро постају велики вјерници, неће да опште са Богом преко “српских попова“, хоће, и власт им, мимо црквених закона признаје нову цркву. Настаје хајка на ћирилицу, чак се и први дневни лист “пријебача“ на латиницу. Традиција у овом случају не значи ништа. Ко су то Ђурађ Црнојевић, штампар Макарије, Божидар Вуковић Подгоричанин? Шта је то Мирослављево јеванђеље? Ко су “посрбице“ и како се, и код власти и у обичном говору развила теза да су у Црној Гори само четници Срби? На скуповима и прославама освајања власти се кличе  италијанским окупационим  слоганом: “Viva vero Montenegro“.  Колико има назива фирми, удружења, друштава да у називу има ово италијанско име Црне Горе? Турска улагања у развој Црне Горе нијесу безначајна али нигдје нема назива “Карадаг“. Власт по опробаном комунистичком наслијеђу свјесно веже појам државе за појам нације. Промовише се тобожње “демократско право изјашњавања“ али уз претходно медијско преваспитавање, мобилисање у заштити наводних националних и државних интереса које “неко“ хоће да угрози.

Ренан још каже: “Мноштво људи здраве памети и топлог срца ствара врсту моралне свијести коју зовемо нација. Докле год та морална свијест доказује своју снагу жртвама, која изискује одрицање од појединачног за напредак заједнице, она је легитимна и има право на постојање“.

Да ли су у Црној Гори постојали и да ли постоје “људи здраве памети и топлог срца“ који су правили и праве црногорску нацију? Које су то жртве поднијели да би усрећили државу и нацију? Чега су се то одрекли да би Црна Гора била напредна?

Да ли је данас дошло вријеме за другачије, не само комунистичко виђење настанка нација ? Да ли су комунистички идеолошки темељи зидова у Црној Гори тврђи од Берлинског зида? Када ће се пронаћи нови аргументи за постојање и по другим мјерилима, не само коминтерновским? Јер, та мјерила и ти аргументи су давно превазиђени.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Бранко Новаков Медојевић

———————————————————

ИЗВОРИ: 

1) Ernest Renan, Qu’est-ce qu’une nation?, предавање на Сорбони 1882.године

2) Часопис Нова Европа, Капитулација Црне Горе, књ.XIII, Загреб 1926.године

3) Вук Винавер, КПЈ и Мала Антанта (1920-1938), Историјски часопис 1971.године

4) Преглед историје СКЈ, Београд 1963.године

5) Јосип Броз Тито, Национално питање у Југославији у светлу НОБ-а, лист Пролетер, децембар 1942.године

6) Недјељник Глас Црногорца, бр.9, Цетиње 1941.године

7) Милован Ђилас, О црногорском националном питању, Борба 01.05.1945.године

8) Александар Раич, Национална заједница Буњеваца и Статут АП Војводине, Буњевачке новине, бр. 56, Суботица 2010.године

9) Лист Le Monde, Paris 30.12.1971.године

10) Милован Ђилас, Његош, пјесник, владар и владика, Београд-Љубљана 1988.године

11) Момчило Ђорговић, Ђилас, вјерник и јеретик, Београд 1989.године

12) Лист Политика експрес, 23.11.1993.године

13) Дневни лист Побједа, Титоград 30.01.1968.године

14) Бранко Бањевић, Плам у пламу, Титоград 1969.године


Коментари (4)

  • Igor

    Svaka čast. Dugo sam tražio ovako sveobuhvatan tekst. Samo ovakvim navođenjem činjenica možemo vratiti kulturno pamćenje u Crnoj Gori, Srbiji,Bosni pa zašto ne i Hrvatskoj na pravi put. Živjeli !

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Име Црна Гора ( Стара Црна Гора )

    Први помен Црне Горе (у облику ”Монте Нигро”) потиче од 9. октобра 1053. године у документу којим папа Лав ИX потврђује манастиру Св. Марије на Тремити ( Д. Лорино ) њен посјед и права. 1
    „Монтагна Негро” Црна Гора, првобитно је била област која је захватала простор између Скадарског језера и которског залива, односно планински крај изнад Котора. 2 Име Црна Гора којим се првобитно означава једна данашња област Црне Горе, помиње су у Повељи краља Милутина Њемањића, 1296. године. У једном писаном документу Црна Гора назначена је у Уговору Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године. Ту се наводи да је Црна Гора словенски топоним а сусједи су је означавали својим језицима. Монтенегро је италијански, Карадаг је турски а Мали и Зи је албански назив за Црну Гору. 3
    У опису старих међа, Стару Црну Гору сачињавале су посебне нахије: Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска. Сједиште ове четири нахије било је на Жабљаку, утврђењу на Скадарском језеру. У њему је столовала позната властелинска кућа Црнојевића, која је дуги низ година била на власти. Иван Црнојевић, господар Зете, касније је пријестоницу пренио на Цетиње (Катунска нахија).4

    Становништво

    Досељавањем на Балкан, Словени су затекли многобројно старосједилачко становништво. На просторима данашње Црне Горе у предримско доба живјела су бројна илирска племена. Но било је и оног становништва које је у условима Римске доминације избјегло романизацију и очувало своју аутохтоност. 5
    Запосједајући балканске земље Словени су доста дуго очували своју паганску многобожачку вјеру, па су више од два вијека давали отпор христијанизацији. Шире акције на христијанизацији старосједилачког становништва Балкана била су послије легализације хришћанства ( Милански едикт 313. године). Потом су дошле монотеистичке религије: хришћанство и ислам. 6 Османлије су овај крај запосјели 1478. године. Иван Црнојевић је напустио Жабљак и отишао у Италију да затражи помоћ у борби против Османлија.Пошто није успијо, враћа се у Црну Гору и прихватијо вазални однос према османлијским властима, чије је сједиште било у Скадру. Његов најмлађи син, Станиша, касније Скендер-бег Црнојевић, прима ислам и турске власти су га поставиле за замјеника (подгубернатора) скадарског санџаг-бега и за првог санџак-бега црногорског. Остала подручја ван граница Старе Црне Горе, Османлије су заузели у различитим временским периодима XВ, XВИ и XВИИ вијека и успоставили своју власт.7
    У времену од око 300. година, Стара Црна Гора са своје четири нахије није мијењала своје границе. Године 1858/1860.Црна Гора је уз велику дипломатску помоћ Француске и Русије, изборила разграничење и том приликом добила под своју управу Никшићку Зупу, дио Дробњака, Горње Васојевиће, Грахово, Рудине и још неколико мањих насеља. 8
    Одлукама Берлинског конгреса, јула, 1878. године, Црна Гора је добила проширење граница, а тиме и градове: Никшић, Спуж, Жабљак на Скадарском језеру, Подгорицу, Колашин, Бар, и у замјену за Плав и Гусиње, који су одбили да се повинују одлуци ондашњих Великих сила, као и покушају црногорске војске да одлуку спроведе, добила је Улцињ са залеђем. 9
    У Балканском рату 1912/13. Црна Гора проширује територије и осваја градове: Мојковац, Шаховиће, Павино Поље, Пљевља, Бијело Поље, Лозну, Бихор, Беране, Рожаје, Плав, Гусиње и успоставља границе у којим се налази и данас и заокружује своју државност. Вишевјековна османлијска власт на овим просторима трајала је од друге половине XВ до почетка XX вијека.
    Године 1918. Црна Гора се присаједињује Србији а исте године се формира Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У току Другог свјетског рата, 1943. године, у Јајцу, на Дргом засиједању АВНОЈ-а, ударени су темељи новој држави: Федеративној Народној Републици Југославији, а касније Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
    Црна Гора је постала једна од шест Република Југославије.
    Распадом заједничке државне заједнице Југославије 1992. године, Црна Гора чини државну заједницу Србија и Црна Гора. Граничи се са: Албанијом, Косовом, Босном и Херцеговином, са Хрватском и у Јадранском мору са Италијом. Обухвата површину од 13. 812 км2, а према попису из 2003. год, има 672 656 хиљада становника. Од тог броја муслимани чине 24%.10
    Главни град је Подгорица која је лоцирана у средишњем континенталном дијелу Црне Горе, на обалама Мораче, Зете и Рибнице.
    Поморским, друмским, жељезничким и ваздушним комуникацијама представља главну спону између Медитерана и средње Европе.

    Извор: Фамилија Медуњанин – Медуњанин Ибрахима Исмет, Бар, 2014.

    Одговори
  • Boban

    „Primjer kako se dekretom uređuje nacionalno pitanje je naredba Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine iz 1945.godine8) , upućena svim Okružnim odborima: “Naređuje se da sve Bunjevce i Šokce imadete tretirati isključivo kao Hrvate, bez obzira na njihovu izjavu““
    E na isti način ste vi htjeli da nestanu Crnogorci, ali se ne gase tako lako nacionalna osjećanja. Što ne navede što je knjaz danilo pisao o crnogorskoj naciji i crnogorskom narodu? Krenuli ste od Nikole I Petrovića i vremena kada se težilo ujedinjen ju južnih Slovena. Ništa ni o Fedealistima, njihovim nastupima u Parlamentu kraljevine SHS i Jugoslavije, ništa ni o Plamenčevoj izjavi zbog kojeg je prljavo napadnbut u tom istom parlamentu da su Srbijanci i crnogorci dva različita naroda „srpske race“. Ništa ni o prvom godišnjaku Matice srpske 1925/6 u kojoj se decidno kaže da su Crnogorci poseban narod, i đe se u kategoriji „srpsko koljeno“ govori đe žive Srbi, đe Bugari, đe Crnogorci, đe Bošnjaci za koje se kaže trovjerni narod. Za vas istorija počinje kad se vama sviđa, vi, kao u supermarketu, izvučete samo ono što se vama sviđa, a ostalo preskočite. Što je sa Božićnim ustankom, sa više od 6.000 zapaljenih domova, više hiljada ubijenih i zatvorenih Crnogoraca, Uriniranja po crnogorskim svetinjama, …. Što se rušilo sve crnogorsko 1919. ako su Crnogorci bili Srbi? Ko je htio da zapali kosti Sv Petra Cetinjskog pa ga spriječili Francuzi, itd, itd? Što je Savo Fatić rekao na kraju Podgoričke skupštine „od danas nijesmo Crnogorci nego Srbi“? Dvadeset godina ste pokušavali da zatretze sve crnogorsko i nijeste uspjeli. Samo budala može da napiše da se nacije stvaraju dekretom. Prvi izbori na kojima se nacionalno izjašnjavalo je popis1948. na kojima je broj Srba bio skoro 4%. To je najbolji pokazatelj. Nemojte meni pričati kakav je popis bio jer imam 63 godine, imam dobro pamćenje i znam što su ljudi pričali, uključujući i moje roditelje. A i stričevi i majka su mi falabogu još živi pa vam te laži ne mogu proći. Kad budete sebi odgovorili čemu je služila Podgorička skupština ako je u julu 1917. na Krfu usvojena deklaracija kojom nema Crne Gore i nema dinastije Petrovića? Sve laži do laži!. Sa krvlju ste anektirali crnu goru, o tome govore stenogrami Britanskog parlamenta, De salisov izvještaj, izvještaji crvenog krsta, izaslanika Woodrow Wilsona, brojni novinari, koje vi, naravno ne priznajete. Vama je jedino validno što su vene i Depere pisali, oni koji su vam pomogli da uništite Crnu Goru. Možda nijeste čuli, Francuska se prošle godine izvinila Crnoj Gori za nečasno učešće u anektiranju Crne Gore.

    Одговори
  • Boban

    … I kad nađete da je Božidar Vuković za sebe rekao da je Srbin onda pominjite njegovo ime, iako ste na spomeniku u Podgorici napisali „srpski štampar“. Što izbjegavate da napišete da je pisao da je PODGORIČANIN IZ ZEMLJE DIOKLITIJSKE!!! Pogledajte vam wikipediju? Tako vam je sve, učite se na lažnim knjigama, pričate o stvarima koje ne znate, navodite samo jednu stranu, pogrešno tumačite i izvrćete sve događaje, … Moj otac nikada nije sebe zvao drukčije do Crnogorcem, svaki dokument koji mi je ostavio to jasno govori, isto je sa mojom majkom i svim bližim rođacima…. Pročitajte izvjeđtaj Milana Piroćanca Garašaninu što on piše o Katunjanima!!! Nemate vi pojma gospodo, vas uče čitav život jednu te istu pokvarenu priču iz koje ne moćžete da izađete. da neko uči svoje dijete čitav život da je mlijeko crno, on bi bio ubjeđen da je crne boje. I držite se Srbije, pola srbije vam se iuselilo a vi i dalje sprovodite političke budalaštine Načertanija i Homogene Srbije Naprednog kluba. Dosta više bre! Još citirate Renana i to potpuno naopako. Upravo on govori da nacije nemaju veze sa etničkim, da su sve nacije višeetničke, da konfesija, jezik nijesu obilježja nacije, … kad pominje Francuze i Italijane upravo govri suprotno od onoga što piše autor. Upravo govori o Srbima koji su postali nacija polovinom XIX stoljeća od raznoraznih doseljenika: Bugara, Vlaha (uključujući Cincare), Albanaca, Grka, Crnogoraca, Bošnjaka, Srba prečana i to nešto malo Srba što je postojalo u današnjoj užoj Srbiji (po Vasi Čubriloviću na kraju XVIII vijeka bilo je ukupno 40.000 stanovnika, svih naroda)

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top