Истине и неистине о Херцеговцимa Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Томо Папић објавио је августа 2012. године расправу "Истине и неистине о Херцеговцима"  у часопису за српски језик, књижевност и култур Сарадник портала Порекло Томо Папић објавио је августа 2012. године расправу "Истине и неистине о Херцеговцима"  у часопису за српски језик, књижевност и култур Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Занимљивости » Истине и неистине о Херцеговцимa

Истине и неистине о Херцеговцимa

Slovo, casopisСарадник портала Порекло Томо Папић објавио је августа 2012. године расправу „Истине и неистине о Херцеговцима“  у часопису за српски језик, књижевност и културу „Слово“. Његов текст објављујемо у целини.  

          

      Након још једног рата и још двије сеобе (ратне и поратне), у Херцеговини је остало само 66.000 Срба. Католика на том простору има знатно више: преко 200.000.[1] Они (католици) стотинак  година  себе сматрају етничким Хрватима, иако знају да десетине њихових  братстава имају презимењаке у источној (православној) Херцеговини, иако су свјесни да нам је заједнички добар дио народног стваралаштва и виде на стећцима, у цијелој  Херцеговини, брзописну ћирилицу, коју је босански  фрањевац Матија Дивковић (1563 – 1631) звао сербским словима а кроатизовани Чех Ћиро Трухелка преименовао у босанчицу.[2]

О  похрваћивању западних  Херцеговаца др Јевто Дедијер 1909. године  свједочи  овако: „Католици  (овдје  говоримо о народу, о сељацима) све до најновијег времена  нијесу имали  ни  националне  свијести, ни  националних  тежњи. Припадност  католичкој  вјери и једна  велика љубав према свему ономе  што је католичко  била  су њихова  главна осјећања. Због  тога  није  неразумљиво  што  су они у најновије  вријеме  прихватили  хрватско име, и постали  готово  безусловни  сљедбеници  аустријске  државне  идеје“. [3]

Десет година  раније др Антун Радић објавио је опширан извјештај  о свом једномјесечном  путовању по Босни и Херцеговини. Од свега што је саопштено у Радићевом  Извјешћу  најзанимљивија  је сљедећа  информација: „(…) на доста мјеста довољно и нехотице увјерио  сам  се  да  је име  хрватско  по Босни и Херцеговини  сеоском свијету посве  непознато, (…)“. [4] Дакле, некоме је била  довољна  само деценија  да  католике у Херцеговини  наведе  да приме ново национално  име. Могли  су то остварити, разумије  се, само фрањевци, као тада  једини  високообразовани  људи међу херцеговачким католицима. Неколицина  њих, заједно  с несвршеним  правником  и трећеразредним писцем Иваном Милићевићем, покрећу 1898. године, у Мостару, лист Освит, у којем  су заступљене политичке идеје праваша Јосипа Франка. То антисрпско гласило излази до 1907. године.

Недуго потом постаје јасно уз чију су помоћ фратри – праваши однародили и мржњом према Србима испунили  своју паству  у Херцеговини. Наиме, одмах  након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине и избијања анексионе кризе (1908), окупациона  власт наоружава новохрвате и велики број тамошњих  муслимана да би испомогли  аустроугарску војску уколико Срби дигну устанак. Од тада до данас херцеговачки католици су, као што је познато, три пута покушали затријети Србе у Херцеговини. Херцеговина је у Другом свјетском рату дала преко 15.000 припадника усташког покрета[5], који су, са личким усташама, предњачили у злочинима на простору Независне Државе Хрватске (НДХ). Међу двадесет тројицом најзлогласнијих Павелићевих  усташа четрнаест их је што из Херцеговине што из Лике[6], а број Срба убијених у НДХ  750. 000, по  њемачким  извјештајима.[7] O овоме геноциду у западним земљама се мало зна, јер је, како рече  др Растислав Петровић, почињен с благословом Ватикана.[8] Знало би се још мање да велики италијански писац Малапарте, аутор романа Kaputt (Поражен), није преживио потоњи свјетски  рат, у којем је био ратни  дописник. Крајем  љета  1941. године  Анте Павелић му је, каже, у својој радној соби, смијешећи се показао поклон вјерних усташа: котарицу од врбовог прућа с двадесет килограма људских очију. [9]

О  Херцеговцима је доста говорено и писано, најчешће нетачно. Анализа  неистина и полуистина о херцеговачким православцима  и католицима, односно Ркачима и Шкуторима, како једни друге вијековима ословљавамо, испунила би више стотина страница. Стога ћу овдје размотрити само измишљотине, неосноване тврдње и розенталовски изведене закључке који се не могу отрпјети. А ни таквих није мало, од др Антуна Радића до др Новака Злурадића.

Др Антун Радић, у поменутом  Извјешћу из 1899. године, на примјеру двојице сељака приказује православне Херцеговце као пучанство без националне свијести: „Кад сам оно по други пут ишао на врело Буне, нађем у грмљу два сељака из Невесиња. Правили су метле од шибља. Сједнем к њима на траву и понудим им, да запалимо. Ови не знаду ни да су ‘Срби’, ни ‘православни’; знаду  да нијесу Турци, (…). Знаду да имаду попа, а кад су ми рекли  да има браду, онда сам тек био на чисту.  Људи су – за чудо – питоми. Како су ме блажено  гледали, кад сам их којешта питао и пушио  с њима! Старијега сам зазвао: ‘газдо!’ А он ће ми мило-тужним  гласом: ‘ А, нијесам  ја газда,  ја сам сиромах Обрен Ковачевић из Невесиња’.“ [10] Свако ко штогод зна о Херцеговцима читајући  ове ретке рећи ће: „Ваљда је бар презимењак устаничког  војводе Стојана Ковачевића био национално свјестан“.

Знатно прије настанка Радићевог Извјешћа, група мостарских  муслимана  успротивила се покушају  преименовања  муслиманских  Срба у Хрвате. У напису објављеном у задарском Српском листу, 19. фебруара  1887, они, између осталог, истичу како се за хрватско  име  до окупације (1878)  „овђе никад чуло није“ и настављају: „(…) дочим смо за српско  име одувијек  знали и Херцеговце  сељаке овако поздрављали: ‘Добро дош’о Србу! Како си Србу?’ (…)“. Овај навод  је извјесно познат  др Новаку Злурадићу (Килибарди), бившем никшићком професору, који се представља као свјетски признат научник, иако га ни у Србији, а камоли другдје, одавно нико не помиње, јер позитивисти су готово изумрли. Међутим, он је недавно, у Историјским паралелама, „узгред“ рекао да Босанци и Херцеговци  „отприлике  до  половине  19. вијека  никад нијесу чули  за српско и хрватско  име“. Никшићки  „бесмртник“ је, иначе, пасионирани  причалац  полуистина, створ што својим полузнањима  кљука  редовне  гледаоце  Историјских паралела  Хрвоја Црвенчића и  Живе истине  Дарка Шуковића.

По недосљедности,  умишљености, подругивању  дијелу  „сопственог“ народа, изношењу полуистина  и полузнања  др Злурадићу  је слична  само једна особа на брдовитом Балкану:  др Давор  Периновић, оснивач и први предсједник Хрватске демократске  заједнице (ХДЗ) БиХ, син Србина и Хрватице. Пошто је смијењен са мјеста предсједника ХДЗ-а, др Периновић прелази у Хрватску странку права Анте Ђапића, србомрсца што не таји црногорско поријекло[11], а онда бјежи у Хајделберг, гдје, од  јануара 1993. до маја 1996. године, ради на Ортопедској клиници. У међувремену, 24. децембра 1993, лијечник–праваш пожалио се новинару НИН-а: „Међу Хрватима за мене мјеста нема,   по неким правилима која прописаше покатоличени православци, познати  данас као љуте  усташе, западни  Херцеговци“. Представивши себе као „изврсног познаваоца историје наших простора”, др Периновић  је, у разговору за сарајевске  Дане, 11. фебруара  2000, наведену изјаву  допунио  овим ријечима: „Знате  ли  ви како је први  пут Фрањо Туђман опјеван? На гуслама, и то онима које  они активно купују, набављају (…) из Требиња, из билећког краја и тако. А ви знате чији су национални инструмент  гусле. Уствари, одговорит ћу вам једним питањем: нађите неког од наших  археолога, нека ми нађе на оном подручју (о.п. западној Херцеговини) једну католичку цркву која је старија  од 150 година“.

Као Херцеговац по рођењу примјећујем да је изјава др Периновића о католичким Херцеговцима микстум истине, полуистине и неистине. Да су херцеговачки новохрвати српског поријекла, знају не само „изврсни познаваоци историје наших простора“ него и сви  што су имали  у руци  књигу  Средњевековна  српска  држава, објављену  у Загребу давне  1959. године  а коришћену три  деценије, у хрватским и српским школама. На страни  10. те  хрестоматије  стоји реченица ученог  византијског цара Константина VII Порфирогенета (913 – 959) из дјела О управљању царством: „Пошто су тада садашња Србија, Паганија и такозвана земља Захумљана и Тервунија и земља Конављана, биле под  влашћу ромејског цара а постале су опустошене због Авара (…) цар насели Србе у те земље“. Слиједи појашњење др Симе Ћирковића: „Паганија је приморска област око ушћа Неретве, Захумље је данашња западна Херцеговина, Тервунија или Травунија област око данашњег Требиња, док је земља Конављана садашње Конавле“.

Што се тиче епског пјевања о Туђману, истина је да је опјеван уз гусле, али не уз неке узете у требињском или билећком крају јер тамо нема руке  која би на гуслама изгравирала оно што новохрвати воле:  ликове  усташа  и њихове симболе. Уосталом, најбогатији  избор гусала није у источној  Херцеговини  већ у љубушком крају, тачније у Церном и Артуковићевом Клобуку, гдје има и дјеце гуслара (Јосип Барбарић, рецимо).[12]

Др Периновић је сигуран да су гусле само српски национални инструмент, што се не може потврдити. Гусле јесу један од знакова препознавања Срба и бивших Срба на простору нашега четвороименог језика , али не и изван тог простора. Традицију пјевања уз гусле његују и католички  Албанци.[13]

Не знам зашто негдашњи предсједник ХДЗ-а помиње само гусларство католика у Херцеговини. Можда зато што је једном приликом извикан у Читлуку као др Злурадић у Билећи.[14] Гусларска традиција постоји и код католика у околини Раме, Томиславграда (Дувна), Ливна, у цијелој Далматинској загори и залеђу Задра (бенковачким и обровачким селима). У Сињу „липо пива уз гусле, по влашки,“ као и Матавуљев фра Брне, фратар Стипица Гргат, а у Конгори код  Дувна кућаница Ружа Јолић. Судећи по броју гуслара, традиција о којој  је ријеч ишчезава у католичким селима Лике; на Кордуну је готово сасвим ишчезла.[15]

За разлику од Марка Вега, бившег професора никшићке гимназије и несуђеног фратра, који тврди  да је западна Херцеговина увијек  била католичка, др Периновић нас обавјештава  да су западни  Херцеговци  покатоличени мало прије половине 19. вијека. Обје тврдње су далеко од истине. Вего пренебрегава папину изјаву из 1303. године, поменуту на страни 330. његове  књиге Из хисторије средњовјековне Босне и Херцеговине (Сарајево, 1980). У тој изјави се наводи да су од Угарске до приморја (о.п. од Саве до Јадрана) јеретици. А кога папа зове јеретицима – сувишно је питање за пажљиве  читаоце Вегових изабраних научних радова. На страни 323. исте књиге знанственик  из Чапљине признаје да католички извори са Запада називају јеретицима не само припаднике  цркве  босанске него и православце. Расправе Марка Вега сличне су историографским списима фра Доминика Мандића, што ћу овдје и доказати. Један други редовник – Грга Шкарић, мисник са Широког Бријега код Мостара, 1869. године записује: „Народ  ерцеговачки  вас [сав] то  је народ  српски брез да икаква другога у истоме умишана има.“ Он истиче потребу да се Херцеговцима  објасни како су сви њихови преци били православне вјере до 14. вијека и „да су тада дошли францисканци (о.п. фрањевци) који су народ  раставили на два дила“. Због ових и сличних исказа, фра Шкарић се морао преселити у Београд.[16]

Фрањевачки мисионари су дошли у Хумску земљу након оснивања Босанске викарије/викаријата, то јест послије 1340. године.[17] Управо тада је почело католичење становништва данашње Херцеговине, а не знатно касније, како тврде  неки српски научници, ваљда да би из херцеговачке повјеснице избрисали Буњевце jeр су Анте Старчевић и Анте Павелић били похрваћени лички Буњевци.  Херцеговина  је, неоспорно, матично подручје Буњеваца:  далматинских, личких  и бачких.[18]   Ове посљедње угарске власти  називале су католичким Рацима (Србима), док су Хрвате означавале етнонимом Хорват. [19] Зато је, веле водећи хрватски ономастичари – Малетић и Шимуновић, презиме  Хорват најчешће у Хрвата. То презиме помиње се још  1533. године, скоро девет деценија прије масовног досељења Буњеваца у Бачку.[20]

Колико су успјеха имали  фрањевци у превођењу православних  Хумљана у католичку вјеру током друге половине 14. вијека  – не може се тачно рећи. Зна се да је међу хумским (херцеговачким) Србима који су се, половином истог вијека,  доселили у Далмацију било и нешто католика – Буњеваца.[21]

Босански бан Стефан  II Котроманић, католик  од 1340. године[22], подигао је (око 1350) фрањевачки самостан на периферији  Хума – крај града Новог на Неретви. У унутрашњости Хума у 14. вијеку  није било католичких манастира.[23] Најстарија манастирска црква у западном Хуму за коју се поуздано може рећи да је католичка  саграђена је у првој половини 15. стољећа у Љубушком. Податак о томе  самостану пронашла је, у Дубровачком архиву, српска историчарка  др Десанка Ковачевић –Којић.[24]

Далеке  1563. године на подручју између ријеке Буне и Дувна постојале су само двије хришћанске богомоље: православни манастир Житомислић и католичка црква у Рошком Пољу. Све остале  цркве и манастире срушили су Турци. Обновљен љета  Господњег 1563, манастир  Житомислић  је претрајао турски земан, вријеме  аустроугарске  владавине Босном и Херцеговином, оба свјетска  рата, али не и наше доба: разорили су га, јуна 1992, сљедбеници Павелићевих усташа, оних који су (1941) поубијали и у Видоњску  јаму бацили  житомислићке  монахе.[25] Римокатоличка  црква у Рошком Пољу код  Дувна сравњена  је са земљом још у 17. вијеку.[26]

У једном  писму Православне црквене општине Мостар руској влади, послатом крајем 1860. године, стоји: „У наша четири кадилука који се налазе у (…) Херцеговини, а то су коњички, мостарски, љубушки и дувањски, (…), нигдје ни једне цркве нема, осим ове наше мале мостарске, која  је (…)  допола у земљи“.[27] (Насеље Житомислић с манастиром припадало је тада благајском кадилуку.) Стара православна црква у Мостару изграђена  је 1834. године.

Поновна изградња више цркава у Босни и Херцеговини почиње за вријеме владавине младог и скрупулозног султана  Абдул Меџида (1839 –1861), а наставља се у вријеме управе брата му Абдул Азиза. Од завршетка Бечког рата (1699) до 1848. године, када фрањевци оснивају самостан на Широком Бријегу, херцеговачки католици били су без иједног храма.[28]

У првоме попису самостана Босанске викарије, сачињеном око год. 1380. и сачуваном у дјелу фра Бартоломеја из Пизе о животу св. Фрања, не помињу се самостани у унутрашњости западнoг Хума, јер тада, као што рекох, нијесу ни постојали. Према расположивим археолошким и историјским подацима, најстарије католичке цркве на том простору саграђене су у наредном стољећу. Једна од њих  је црква св. Марије у Раштанима код Мостара, мјесту у којем су се, послије одласка Буњеваца, населили православни Срби и били већина до 1992. године.[29]

Подаци о старости сакралних грађевина у Хуму и те како су познати професору Марку Вегу, али  он настоји доказати да православља у западном дијелу Хумске земље није било ни за вријеме владавине Немањића. Припадност цркaва Вего обично одређује према обради два-три камена, нађена на црквишту, или позивајући се на врло проблематичне и непоуздане изворе, какви су већим  дијелом Љетопис попа Дукљанина и Краљевство Словена Мавра Орбина.

Је ли нека црква била католичка или православна не може се одредити према обради пар каменова у њеној рушевини. На манастирској цркви Христа Пантократора у Дечанима примјетно је прoжимање  елемената западног (романског и готског) и источног – византијског стила са већ постојећим традицијама српске  умјетности.[30] Да је та црква саграђена у Херцеговини и разорена за вријеме Бечког рата, Вего би, видјевши елементе романике и готике на црквини, рекао да је „припадала кршћанима западног обреда“.

Мавро Орбин, који у реченом дјелу каже да је прапостојбина Словена Скандинавија, наводи како је „жупан Захумља Јурко замолио, 1194. године, дубровачког надбискупа да му освешта цркву св. Козме и Дамјана“. Католички папаз, као што видимо, не зна име тадашњег захумског кнеза, Немањиног брата (звао се Мирослав), а „зна“ кога је исти кнез позвао да освешта цркву код Благаја. Но, на цитираном податку Вего заснива тврдњу да је поменута Мирослављева задужбина била католичка.[31]

Кнез  Мирослав  је, претпоставља се, подигао и цркву св. Петра у Завали (Попово) за коју шкуторски повјесничар вели да је припадала католицима, иако се као католичка јасно помиње тек након пола миленијума постојања (1652. године), у вријеме кад су православне цркве у Поповом пољу отимане од стране конвертита. Један примјер присвајања православног  храма саопштава  др Новица Војиновић у књизи Хиљадугодишњи геноцид Ватикана над православним народима, позивајући се на бискупски извјештај упућен 1624. године Конгрегацији за пропаганду вјере: „(…) неки  ратоборни фра Блаж из Градца крај Хутова истјерао је из српског манастира у селу Орахову код  Требиња православног калуђера, довео католичког свештеника и манастир прогласио католичком црквом“.[32]

Основ за претпоставку да је црква св. Петра у Завали отета  даје нам Вегов цртеж њеног темеља.  На том цртежу се види да је завалска црква имала један улаз, и то на западној страни.

Стотинак година прије оснивања Конгрегације за пропаганду вјере и почетка отимања православних светиња у Херцеговини, Рањина, у својим Аналима, оставља први писани траг о Петровданском сабору код цркве у Завали. Дубровачки љетописац се 29. јуна 1525. године затекао у Сланом,  мјесту удаљеном сат и по хода од Завале, и том приликом записао: „(…) један  фрањевац  из самостана св. Јеронима (…) пошао је у Попово поље на прославу Петровдана у Завали, гдје се налази црква посвећена св. Петру, (…)“. Овај Рањинин податак Вего је издвојио између још двa о истој цркви, како би доказао да је она и тада (у 16. вијеку) била католичка. При писању расправе Археолошко ископавање у Завали (ГЗМ, 1959), сину Јозе духанџије јавила се помисао: тема  је херцеговачка, а ја Херцеговац и човјек од ауторитета, па нико неће провјеравати утемељеност мога навода. „Нажалост“, преварио се. Херцеговина је земља сумњичавих људи. Уколико и они који се у школи нијесу уморили прочитају Вегову расправу, питаће ме: „На чему се заснива хућум турског суда којим је црквиште у Завали припало тамошњем православном манастиру?“ Зато сам потражио одговор и нашао га у кратком прилогу  завалског игумана Христифора Михајловића Црква св. Петра у Завали  (ГЗМ, II, 1890): „Код ње (о.п. цркве) има и старијех гробница, а и сад  је ту гробље православнијех  становника из села Завале. До 1867. године овдје су се копали и римокатолици, којијех има у Завали неколико кућа. Због  тога су они до поменуте године држали да је ова црквина њихова. Речене године  покушају исти  римокатолици себи начињети ову цркву, и тако се поведе оштра  парница  између православнијех и римокатолика  око ње. Напошљетку турски суд, пошто комисија  све прегледа, облик цркве, куд  је окренута, као и по документима, које сам напријед  споменуо,[33] констатује и изда  хућум (о.п. пресуду) да је црква православна“. [34]

Укратко речено, црква св. Петра у Завали била je православна од  друге половине 12. до прве половине  17. вијека, када су  је отели католици. Године 1667. тај  храм је срушио земљотрес[35], а два стољећа  касније (1867.) његови остаци су судском одлуком  припали  православном  манастиру  Ваведења  св. Марије у Завали. Ово је историјска  истина. Међутим, студенти  историје у Црној Гори мисле другачије јер још увијек уче из књиге Средњовјековна БиХ [36] Марка Вега.

Сличност између украсних  мотива на плочама из рушевина завалске цркве св. Петра и орнамената у Мирослављевом јеванђељу давно је примијећена. О томе се може доста сазнати од искусног  српског археолога мр Ђорђа Одавића. Он не искључује могућност да је Мирослављево јеванђеље писано управо у Завали.[37]

Далеко од Попова поља, у селу Хумцу крај Љубушког, родном мјесту Вјекослава Макса Лубурића, нађена је камена плоча са уклесаним ћириличним натписом (12. в.), најстаријим у Херцеговини:  „… У име отца и сина и светаго духа. Асе црки (ово је црква) Арханђела Михајла, а зида ју  Кърсмиръ син Бретъ, жупи  [у]рунъ, и жена јега Павица“.[38]

Марко Вего је тачно прочитао ријечи на Хумачкој плочи и дао готово беспријекоран палеографски опис  натписа. Али, дио његове расправе о натпису са Хумца писан је ненаучно. Наиме, он негативно селектује научне податке како би нас навео на закључак да је хумачки натпис био у католичкој цркви из 10. или 11. стољећа. Свој суд Вего заснива, првенствено, на једном графичком  детаљу: употреби глагољских слова ( за т и е). Шта рећи? Хрватски академик Бранко Фучић (1920 – 1999), историчар умјетности, палеограф и археолог, доказао је да глагољска слова садржана у  хумачком натпису не припадају најстаријем типу глагољице, већ ономе који је био у употреби у 12. и 13. вијеку[39]. Споменик о којем је ријеч настао је, дакле, у немањићко доба[40], а глагољицом су се тада служили и Срби.

Др Халид Садиковић нас обавјештава да је такорећи на пушкомет од Хумца – у Љубушком, двије године прије почетка градње хумачког самостана, подигнута православна црква посвећена Архангелу Михаилу.[41] Вего је овај податак изоставио зато што не иде у прилог реченом закључку. Кажем ‘изоставио’ јер сам сигуран да је као аутор монографије  Љубушки (Сарајево, 1954) располагао обиљем података о томе и околним мјестима.

Изградњи православне цркве Архангела Михаила у Љубушком (1861 – 1865) претходило је мучно путовање мостарског пароха Прокопија Чокорила по Русији, гдје је, од маја 1858. до зиме 1860. године, прикупљао прилоге за подизање седам храмова у Херцеговини: у Коњицу, на Борцима, у Мостару, мостарском Бијелом Пољу, Старој Габели, Љубушком и Дувну.[42] Он и Јоаникије Памучина  знали су имена многих уништених цркава у Херцеговини и радили по црквеном пропису, који налаже да се на рушевини цркве или у њеној близини гради нова посвећена истом светитељу (заштитнику старе). Тако су, вјерујем, поступили и у Љубушком.

У неколико расправа Марко Вего цитира др Доминика Мандића, историчара цркве и познатог усташког идеолога. За вријеме његовог ђаковања на Широком Бријегу, др Мандић је био равнатељ (директор) широкобријешке класичне гимназије и, по свој прилици, Вегов професор. А да ли му  је омогућио студирање теологије у Фрајбургу – не знам. Ако јесте, није се покајао: обојица су, како би рекао академик Василије Крестић, „засукали рукаве да докажу“да су међу православцима у Херцег – Босни етнички Срби мањина, односно посрбљени Власи већина, иако чак и поп Дукљанин (Гргур Гризогоно), у деветом одјељку Љетописа, помиње Босну као српску покрајину: „Србију пак, (…), подијели на двије покрајине: једну од велике ријеке Дрине у правцу запада све до планине Бораве (Борја – Т.П.), коју још назва Босном, другу пак од исте ријеке Дрине у правцу истока све до Лаба (…), коју назва Рашком“.[43]

У Веговим изабраним расправама (Средњовјековна БиХ) скоро досљедно се избјегава употреба ријечи Србин, а у његовој књизи Насеља босанске средњевјековне државе (Сарајево, 1957) безмало сви херцеговачки православци представљени су као Власи (славизирани Илиро-Романи)[44]. Занимљиво, али не и оригинално. Слично је писао о динарским Србима др Антун Анте Старчевић, утемељивач усташке идеологије кога је Крлежа трипут хвалио: у Предговору Хегедушићевим Подравским мотивима, Баладама Петрице Керемпуха  и есеју Прије тридесет година.[45]

Оспоравање српског поријекла Херцеговаца и осталих православних  динараца подстиче ме да одговорим истом мјером. Најкраћи одговор је у Хрватском презименику (Загреб, 2008). Из тог обимног дјела сазнајемо да су „најчешћа презимена у Хрвата“: Хорват, Ковачевић, Бабић, Марић, Новак, Јурић, Ковачић, Вуковић, Кнежевић, Марковић, Петровић, Матић, Томић, Ковач, Павловић, Божић, Блажевић, Гргић, Павић, Радић, Перић, Филиповић, Шарић, Ловрић, Видовић, Перковић, Поповић, Бошњак, Јукић, Баришић. Од 30 наведених презимена чак 23 постоје и код Срба (свако које сам болдовао).

Док приводим крају ову расправу поглед ми пада на полицу с књигама Херцеговаца. Читам имена: Јован Дучић, Алекса Шантић, Ћоровићи (Светозар и Владимир), Васиљ Поповић, Јевто Дедијер, Радован Самарџић, Слијепчевићи (Перо и Ђоко), Милорад Екмечић, Јован Деретић, Славко Леовац, Славко Гордић, Жарко Ружић, Рајко Петров Ного, Радослав Братић, Гојко Ђого, Мирослав Тохољ,  Кустурице (Емир и Назиф), Фадил Хаџић, Митар Папић, Хамдија Капиџић, Саво Скоко, Милош Ковачевић, Ђорђе Сладоје, Милослав Шутић, Радомир Батуран, Горан Максимовић … Питате ли се гдје су умотворине католика из западне Херцеговине? Ако питате, ево одговорa: Антун Бранко Шимић је једини њихов надалеко познат писац[46], а значајних научника имали су неколико. Зашто тако мало? Зато што су фрањевци тај пук вијековима оптерећивали мржњом према припадницима друге вјере, а мржња спутава.

Чим неко помене Херцеговце, сјетим се професора Јована Деретића. Био је мој ментор на Београдском универзитету. Тешко болестан, Деретић јe 2001. године припремао за штампу коначну верзију своје Историје српске књижевности, издање обимније од претходног за скоро 700 страна. Он је „крив“ што у српском Слову „чашћавам“ школоване ниткове. Незаборавном професору се чинило да знам све људе у земљи Стефана Косаче, посмртно похрваћеног херцега од светога Саве[47], и да о њима могу написати замашну књигу.

Прилози:

    Јуре Милош, „хрватски“ народни гуслар из Груда[48]:

,,На бранику Херцег – Босне

шест в’јекова фратар стражи.

Повијест рећ’ ће, тко то не зна,

шта тај стражар роду важи“.

(стихови Мирослава Џаје)

 

   Ђоко Копривица из Бањана, српски гуслар са највише награда:

„Ој Србине мучениче прави,

ти измисли гусле и направи.

Од муке их измислио јеси,

поносно их у кућу објеси“.

(стихови Радована Бећировића)

 

На обојици гуслара је мушка јечерма од црвене чохе, извезена концем златне боје. И Копривици и Милошу позната је пјесма Цар Душан и посестрима вила, коју су у Херцеговину, тачније у Бањане могли донијети, крајем 14. вијека, досељеници са Косова. Једну њену ијекавизирану варијанту, записану на Широком Бријегу, објавио је др Марко Драгић у факултетском уџбенику Поетика и повијест хрватске усмене књижевности (Сплит, 2007, 315 – 316).[49] Коментар овога поступка је сувишан, јер источно од Неретве мало ко зна да се Драгић, ратни пуковник ХВО-а (новоусташке војнице), сада бави изучавањем фолклора.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Томо Папић

 


[1] Hrvati najmlađa populacija u Hercegovini, Hrvatska riječ, 29. ožujak 2012.

[2] Bosančica, hr.wikipedia.org

[3] Ј. Дедијер:  Херцеговина,  Београд, 1909, 184.

[4] Zbornik za narodni život i običaje Јužnih Slavena, sv. IV, ЈAZU, Zagreb, 1899, 308.

[5] Dr fra Аndrija Nikić: Franjevačka provincija  Uznesenja Marijina – Моstar, www.carnet.hr

[6] Ustaški časnici, hr.wikipedia.org

[7] Herman Nојbаhеr: Specijalni zadatak – Balkan, Bеоgrаd, 2005, 203.

[8] Растислав Петровић: Геницид са благословом Ватикана: изјаве Срба избеглица, Београд, 1992.

[9] Курцио Малапарте: Kaputt, Београд, 2004, 388 – 402.

[10] А. Радић: исто, 309.

[11] Crnogorski glasnik , Zagreb, god. X, br. 55, januar – februar 2009, 3.

[12] Тri hrvatska graditelja gusala iz Hercegovine, www.scribd.com

[13] Податке о гусларској традицији код Малисора дао ми је пријатељ  др Марко Цамај, универзитетски професор и бивши амбасадор СЦГ у Албанији.

[14] Sve моје zablude, Dani, Sarajevo, br. 141, 11. februar 2000.

[15] Hrvatski guslari, hrvatskiguslari.blogspot.cоm

[16] Гргур Јакшић: Из новије српске историје, Београд, 1953, 65 – 66.

[17] Марко Вего: нав. дјело, 325.

[18] Bunjevci, hr.wikipedia.org

[19] Алекса  Ивић: Историја Срба у Угарској (1459 – 1690), Загреб, 1914, 270 – 275. Исти: Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад, 1929, 180.

[20] Franjo Маletić, Petar Šimunović: Hrvatski prezimenik, knj. 1 – 3, Zagreb, 2008. Bunjevci, hr.wikipedia.org. Prezime Horvat, imehrvatsko.net

[21] Буњевци, sr.wikipedia.org. (Видјети карту приложену уз текст.)

[22] Епископ Никодим Милаш: Православна Далмација, Београд, 1989, 173 – 175.

[23] Кratka pоvijest Hercegovačke franjevačke  provincije, www. franjevci.info

[24] Видјети: Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, 1976, 31, bilj. 13 i 33, bilj. 27.

[25] Манастир Житомислић, eparhija-zahumskohercegovacka.com

[26] Franjevački  samostan Široki Brijeg, www.franjevci-siroki-brijeg.info

[27] Dr Halid Sadiković: Pravoslavna crkva i  škola u Ljubuškom, www.ljubusaci.com

[28] Franjevački samostan Široki Brijeg, www.franjevci-siroki-brijeg.info

[29] Цркву св. Марије у Раштанима помиње папа Еуген IV 1446. године. (М. Вего: нав. дјело, 330)

[30] Јован Деретић: Културна историја Срба, Београд,  2011, 127

[31] Марко Вего: нав. дјело, 78 – 79.

[32] Н. Војиновић: нав. дјело, Подгорица, 1999, 231

[33] Ријеч је о двама ферманима (први је из 1591, други из 1599. године). Видјети: Хр. Михајловић: нав. прилог, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, књ. II, 1890, 272.

[34] Исто, 273.

[35] Марко Вего: нав дјело, 82.

[36] Скраћени наслов Вегове књиге Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine (Sarajevo, 1980).

[37] Мистерија камених птица из Завале, Глас Требиња, бр. 964, 29. 09. 2007.

[38] Марко Вего: нав. дјело, 100.

[39] B. Fučić: Glagoljski natpisi, Zagreb, 1982. Исти: Glagoljska epigrafika: kulturno-historijski vidovi, Zagreb, 1982.

[40] Видјети: Ljubomir Škrinjar: Muzej na Humcu 2/2 [foto], www. ljubuski.net. Хумачки натпис уклесан је, по Шкрињару, око 1185. godine.

[41] Pravoslavna crkva i škola u Ljubuškom, www.ljubusaci.com

[43] Ljetopis popa Dukljanina, Bar, 1999, 50 – 51. Упоредити са Калетићевим преписом (из 1546.) старога хрватскога превода.

[44] Марко Вего: нав. дјело, 127 – 129. Упоредити: Dr Dominik Mandić: Etnička povijest Bosne i Hercegovine, Rim, 1967, 450 i 495.

[45] Vaso Bogdanov: Starčević i Stranka prava prema Srbima i prema jedinstvu južnoslavenskih naroda, Zagreb, 1951, str. 7.   Старчевић је негирао постојање српског народа (теорија о православним Хрватима).

[46] Новохрвати сматрају  хрватским књижевником и Предрага Матвејевића.

[47] Изнад улаза једне установе у Мостару од 1994. г. стоји табла с натписом: Hrvatski dom herceg Stjepan Kosača

[48] Груде су варош у Бекији (западна Херцеговина). Из Бекије су били родом Ранко Бобан – заповједник Црне легије, Петар Брзица – побједник јасеновачког такмичења у клању („краљ србоклања“) и отац Љуба Милоша – замјеника управника усташког логора Јасеновац. Концлогором  Јасеновац управљали су, као што знамо, двојица Херцеговаца (Макс Лубурић и фра Мирослав /Томислав Филиповић), а потом Динко Шакић и Студенаца код Имотског.

[49]  Др Драгић је исту пјесму унио и у антологију Hrvatska usmena književnost Bosne i Hercegovine: lirika, epikaretorika (Sarajevo, 2006, 60).


Коментари (16)

  • Војислав Ананић

    Одмах, у почетку, да кажем да је ова расправа о Херцеговцима одлична. Нажалост, по тврдњи аутора, данас је остало само 66.000 Срба у Херцеговини, што примањем мухамеданства након доласка Турака, што благословом Ватикана код покатоличавања. Познато је да су на овим просторима до 14. века, живели православци. Оно што приказује др Доминик Мандић у својој књизи историје, свакако се не може узети за истинито.
    Херцеговина је једина област на Балкану, за коју имамо археолошке и историјске изворе да је од 7. века у континуитету била насељена Србима. Ипак, Херцеговина је уникатна и њој се не може ништа приговорити. Херцеговци су део Срба, једно од племена. Сви Херцеговци имају исто етничко порекло, али нису сви припадници исте нације, јер нису исте вере.Несумњиво је да су огромна већина данашњих Срба пореклом од херцеговачких Срба. Или бар они Срби, који су имали одлучујућу улогу у ношењу српске историје имена и језика, а то су Западна Србија и Шумадија, Рашка Србија, Стара Херцеговина и Источна Црна Гора, данашња Херцеговина и већи део српског етничког дела Хрватске. Сви ови Срби су један антрополошко-културни и језички тип који је јако препознатљив и носилац не само стандардног језика него и културне традиције.
    Није истина да се у Рашкој формирала династија Немањића. Она потиче из Захумља. Садашња ужа Србија је само периферни део од онога што је некада била Србија пре Немањића и у време кад су они били на врхунцу моћи за време Милутина, Стефана Дечанског и Цара Душана. Херцеговина, Источна и (Стара у данашњој Црној Гори) је била језгро некадашње српске државе.
    Све у прилог наших корена, приказују и археолози и савремени генетичари, а признаћете, њима се мора веровати, њихова се не пориче.

    Одговори
  • Marko Marković

    Čestitam autoru na izuzetnom delu! Nažalost, pogrešnom državnom politikom (Srbi mogu biti samo pravoslavci), izgubili smo zapadnu Hercegovinu i Dalmaciju. Takodje (odlazim od teme, ali moram pomenuti) izgubili smo i mogućnost da posrbimo nacionalno nesvestan pravoslavni narod slovenskog jezika u Makedoniji, samo zato što smo nakon Prvog Sv. rata kao činovnike slali ljude kojima je u glavi bila samo lična dobit, koji kinjiše siroti narod svojom nezasitošću. Zato su današnji Makedonci otpali od nas. Koliko grešaka u prošlosti, neverovatno. Kao da nas je na svaki naš korak usmeravao najgori neprijatelj. Tuga.

    Одговори
  • PeroTunguz

    Dobar tekst! Mada mene vise brinu Grahovljani, Banjani,Drobnjaci, Nikšići, Saranci, Uskoci…. Koji ne samo da nijesu Hercegovci, nego nijesu vishe ni Srbi! (Cast onima koji znaju ko su i sta su! mada sve je manje i manje takvih…) To je malo veći fenomen, i meni teže pada crnogorska Hercegovina od zapadne Hercegovine…

    Одговори
  • boskovic

    Moram reagirati na ovaj tekst sa jednim vlastiti iskustvom . Naime, u razgovoru sa svojim prijateljem pravoslavcem, čuo sam tvrdnju da su svi katolici u Hercegovini „pravoslavci u trećem koljenju unazad“. Kao katolika to me nije ništa promijenilo niti uznemirilo , ali me zanimalo kako ja to ne znam bez obzira što nisam povijesničar. Nakon toga dao sam se na posao i ubrzo došao do toga da sam u pisanim tragovima našao da su moji preci bili katolici sigurno i u 10-tom koljenju unazad. Kratko sam to obradio i objavio – tek da moj trud ne bude uzalud. Zato me živo zanima temeljem čega se izvlače neki zaključci u ovom tekstu i čemu to služi.

    Одговори
    • Милорад Богдановић

      БОШКОвићу,
      било би врло занимљиво да нас упутиш ка тим “ pisanim tragovima (гдје си) našao da su moji preci bili katolici sigurno i u 10-tom koljenju unazad“.

      Свако добро.

      Одговори
  • boskovic

    Prijatelju,

    Rado ću vam poslati preciznije podatke, a sada po sjećanju. Tražeći podatke iz tih starijih vremena najviše mi je pomoglo što sam našao u sačuvanim knjigama katoličke crkve. Jedan sačuvani rukopis iz 1792 godine i Knjiga rođenih župe Gradac (Neum). U knjizi rođenih župe Gradac piše za Ivana Boškovića da je rođen 1726 i da je sin Petra koji je „došao od Ravnog“. Da ne iznosim ostale podatke, Ivanov otac Petar bi mogao biti rođen oko 1700 ili nešto ranije. Dalje nisam uspio pratiti pisane tragove, a ono što sam nalazio nisam pouzdano mogao povezati sa svojom obitelji. Pokušavao sam napraviti veze sa pravoslavnim Boškovićima u Popovu, sa katolicima u Popovu ali to nisam uspio.
    Napominjem da u tome skromnom istraživanju nisam ništa želio dokazivati. O nacionalnom i vjerskom iz toga vremena imam mišljenje.

    Puno pozdrava

    Одговори
    • Милорад Богдановић

      Хвала ријатељу.

      Одговори
    • Dusan

      Postovani Boskovicu, prelasci se nisu vrsili ni 3, ni 10 kolena unazad, nego i ranije, zato nisi mogao naci izvore tako lako…Tvoj prezimenjak , veliki Rudjer Boskovic je bio pravoslavac, otac mu je iz plemena Niksici, kom i ja pripadam a mozda i ti…Slavimo Sv. Luku…Rudjerov otac je presao u katolicku veru zbog trgovackih olaksica, ali sam Rudjer je sebe nazivao „Vlastelin od Luke“…Inace su iz Popova polja kao sto si pokusavao da nadjes, a daljim poreklom iz Crne Gore…Vrlo je verovatno da su i tvoji poreklom i da vuku neku liniju sa Boskovicima iz Popova Polja…Inace , pleme Niksici je brojno, pored Rudjera Boskovica, mnogi danasnji Hrvati su iz tog plemena dalekim poreklom, kao sto su Ivan Mestrovic, Aljosa Asanovic, Slaven Bilic, Ivan Rakitic, Petar Graso itd…Pozdrav, inace, mi vodimo poreklo od Nemanjica, jer Niksa , osnivac plemena , je po majci od Nemanjica, tj. njemu je Stefan Nemanja bio pradeda…

      Одговори
  • Mandic

    Kao Imocanin, pravoslavac koji se dosta bavi etnografijom i etimologijom prezimena mogu reci da je ovo najobjektivniji tekst do sada o ovoj tematici, posebno deo vezan za gusle i Bunjevce.
    Sve pohvale autoru.

    Одговори
  • Бајо

    Као Херцеговац прије свега желио бих похвалити рад господина Папића. Надам се да ће у будућности наставити да шири истину о Херцеговини и Србима у њој. Што се тиче недоумица господина Бошковића, сасвим случајно сам сазнао да у околини Стоца живе Бошковићи католици. На моје чуђење Србин Шакота из Козица код Стоца ми је одговорио да се сматра да су Столачки Бошковићи досељени из околине Никшића тј. из племена Риђана.Тако да је то могући одговор на поријекло господина Бошковића. Свако добро.

    Одговори
  • Djuricko

    Svaka cast autoru na temi i nacinu na koji je obradio. Ima i nekoliko dobrih komentara na racun tzv. crnogorske Hercegovine i komentara na promasenu politiku srpske drzavnosti u Makedoniji. Ocigledno je da ovo citaju ljudi koji imaju „pojma“. Pozdrav.

    Одговори
  • Miroslav

    Gospodine Papiću, barem bi Vi trebali znati da po prezimenima ne sudite !Izbrisali ste hiljade Srba sa prezimenom Perkovic iz srpskog roda.Tu ste pomogli ovim franjevcima!Prezime Perković nastalo je od imena Perko.Moj predak je Perko Svorcan,Korita Bileća.Nikada nismo priznavali Papu kao verskog poglavara! Stoga Vas molim,da ispravite netačnost u Vašem cenjenom radu.

    Одговори
    • Tомо Папић

      Да, у праву сте: има Перковића Срба. Прве сам упознао тек 2013. године. Ријеч је о финим људима из Пресјеке код Никшића, који одавно живе у Француској.
      Лексикони презимена су, нажалост, непотпуни. На списку српских презимена нема, колико знам, ни презимена Шундић, а њих подоста у ЦГ и Србији. Зато настају грешке попут моје.
      Извињавам се Вама и свим Перковићима.

      Одговори
  • Lazar Obradovic

    Slazem se sa gospodinom Miroslavom, i medju Drobnjacima iz Tepaca ispod Durmitora je poznato ime Perko (jedan moj rodjak sa pocetka proslog veka se zvao Perko Obradovic). Sto se tice komentara o crnogorskom delu Stare Hercegovine, ovo sto se danas desava tamo je otprilike isto sto se vec desavalo Srbima vise puta kroz istoriju, kad nedostaje mudrih glava medju njima vec prevlada kratka pamet i sve to zarad malo koristi. Ali ja bih ipak rekao da ogromna vecina Drobnjaka zna sta su i odakle su. Pozdrav Lazar

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕРЕТВА (ПАГАНИЈА)
    Од 9. вијека спомиње се у далматинском приморју посебна (јамачно већ раније основана) област Н., која се простирала између Хрватске и Захумља, између доње Цетине и доње Н., а запремала је и сусједне отоке Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Словенски становници (Неретљани) касно су се покрстили (878—880); зато су их звали »пагани« (погани, незнабошци), а били су на злу гласу као гусари, па су били стално у сукобу са Млецима, који су живјели поглавито од мора. 830. десио се у Млецима њихов посланик да склопи мир са дуждом Иваном Партицијаком, и том се приликом покрстио. Мир није дуго трајао. Већ 834. или 835. Н. су напали и поубијали неке млетачке трговце на јужноиталској обали, а њихове лађе заплијенили. 839, утаначивши мир с хрватским кнезом Мојславом у пољичком Св. Миартину, млетачки је дужд Петар Трандоник пребродио до сусједних неретљанских отока, гдје се налазио кнез Дружак, с којим је такођер уговоиио мир. Али већ идуће године (840) Друшков насљедник или сувладар, Људислав, потукао је дужда и погубио 100 Млечића. Пошто је међутим у ратовима с Арапима ослабила млетачка морнарица, Неретљани су се усудили 846. да нападну и само млетачко подручје, те су оплијенили лагунски град Каорле.
    Кад су се 870. враћали из Цариграда са црквенога сабора папини посланици, заробили су их у Јадрану неретљански гусари и на слободу их пустили тек под конац 871. Цар Василије I принудио је Неретљане да признају бизантску врховну власт и да се покрсте (878—880). Несретна је била за Млетке војна против Н. 886. У првој навали са 12 лађа дужд Петар Кандијан побио је Н. и отео им 5 лађа, па и копнену им војску у бијег натјерао, али у новом боју (18/9) Н. код Макарске тако разбију дуждеву војску, да је у њиховим рукама остало и дуждево мртво тијело. Нови дужд, Петар Трибун утаначи онда с царем Беренгаром (у мају 888) савез против Словена. Некако се у то вријеме република одлучила да плаћа годишњи данак хрватском владару (Бранимиру) за слободан пролаз и трговину на Јадранском мору. На почетку 10. вијека Н. је придружио својој држави српски кнез Петар Гојниковић (897—917), изузевши отоке Вис, Брач, Хвар, који су доспјели у власт хрватског кнеза Томислава. За грађанског рата у Хрватској 948. отпали су од ње отоци Брач и Хвар. Тада су Н. двапут сузбили из својих вода млетачко бродовље, па су Млеци били присиљени на мир и ваљда на плаћање данка за слободну пловидбу, како су већ отприје плаћали Хрватској. И једнога и другога данка ослободио је Млетке дужд Петар Орсеоло II (1000). Отоке Корчулу и Ластово морао је силом покорити.
    Око половине 10. вијека описао је Н. под именом Паганије, цар Константин VII Он спомиње у њој три жупаније: Расток и Макар при мору, који имају и већих бродова (сагина), и даље од мора Доље (вјеројатно долина Требижата, код Љубушкога), чији житељи живе радећи земљу. Близу су до њих четири отока: Мљет, Корчула, Брач и Хвар, веома лијепи и родни, са много пустик градова и мочвара; на њима станују, држе своју стоку и живе од ње. Пагани (погани, незнабошци) тако се зову, јер су се касније крстили од осталих Хрвата. У римском се дијалекту њихова земља зове Арента (Неретва), а они Арентани (Неретљани). У земљи Паганији насељени су градови: Макар, Вруља (За)Острог и Лапчањ (данас Градац, на обали између Бриста и Неретве). Имају у области ове отоке: велики оток Корчулу или Кркар, на корне има и град; други је велики оток Мљет, трећи је велики оток Брач. Али има и других отока, који нису у области ових Пагана; оток Сушац (захумски), оток Вис (хрватски) и оток Ластово (захумски).
    Око 1020. Н. је дошла у подручје хрватског краља (Крешимира III); по смјештају своме уз море звала се и Приморје (тако и данас), латински Марониа. Тамошње племе Качића играло је видну улогу у хрватској хисторији. Оно се бројило међу хрватске племићке родове. Готово нема сумње да су томе племену припадали: великаш на двору краља Петра Крешимира IV (1058—1073) Русин, који је био морстицус тј. морски жупан, Русинов брат краљ Славац (1074—1075) и син Петар (Петрус Славус), посљедњи хрватски народни владар, који је погинуо 1097. у Петрову Гвозду, борећи се са. Маџарима, даље у доба краља Звонимира (1076—1089) Јаков, чија се титула дуx Марианорум подудара с титулом индер Марианорум првога нам познатога неретљанског кнеза Друшка. Међу старјешинама 12 хрватских племена, који су 1102. уговорили мир с угарским краљем Коломаном, на првом се мјесту спомиње жупан Јура од племена Качића.
    Коломану је као краљу Хрватске припала и Н. Како је била на јужном крају државе, превладало је тамо већ у 12. или 13. вијеку име Крајина, и дуго се одржало у народу и у књизи. У власти угарско-хрватских краљева остала је Крајина до почетка 14. вијека. Домаћи су кнезови били од племена Качића, којима је главно сједиште био град Омиш, код ушћа ријеке Цетине. Црквено је Крајина припадала надбискупији сплитској. 1192. ондје су биле жупе: омишка, макарска и расточка. Из сусједне Босне и Хума ширила се по Крајини богомилска вјера, којој су нагињали и кнезови племена Качића. Да се искоријени нова вјера и да се казне због гусарења, папа је Хонорије III позивао против њих Сплићане и краља Андрију II и Дубровчане (1221/22). Обновљена бискупија у Макарској брзо је опет запуштена, пошто је, око 1324, босански бан Стјепан Котроманић заузео сву Крајину, осим Омиша, гдје се склонио макарски бискуп. Крајина је, као дио хумске земље, остала уз Босну све до њенога пада (1463). За босанске владе истицали су се у Крајини кнезови Богавчићи.
    По паду Босне влађао је Крајином хумски војвода Жарко Влатковић. Под конац 15. вијека цијела је Крајина дошла у турске руке. Први крајински кнез под турском владом био је 1500. Јурај Марковић Качић, који се писао кнез Крајине и цијеле Агустинове Хумске (земље, којом је још 1488. владао хумски војвода Агустин Влатковић или Агустин Хумски). 1646. Крајина се ослободила, турског господства и дала се у заштиту Млецима, под којима је остала све до њихове пропасти (1797). Дошавши касније под аустријско господство (кратко вријеме прекинуто француском владом 1806—1813), управо су становници Крајине најодлучније тражили, да се Далмација сједини с Хрватском. То нису постигли. 1918. Крајина је, негдашња Неретва, са осталом Далмацијом и са Хрватском постала дијелом краљевине СХС.

    Литература: A. Gavazzi, DieSeen des Karstes (1904); R. E. Petermann, Piihrer durch Dalmatien (1899); В. Клаић, Опис земаља, у којих обитавају Хрвати (II, 1883); П. Шишић, Повијест Хрвата у вријеме народних владара (1925, 241 и д.). Ј. Модестин.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕРЕТЉАНИ
    Неретљанска област пружала се од ријеке Неретве до Цетине. Према Порфирогенету племе је Н. по подријетлу било српско, али је рано ушло у састав хрватске државе и у њену племенску, политичку и културну сферу. Главна мјеста те области била су у 10. вијеку: Макарска, Вруља и Острог, а од 11. вијека тврди Омиш. У неретљанску област спадали су и отоци: Корчула, Мљет, Хвар, Брач. Становници ових области добили су у 10. вијеку назив погана, јер су се дуго опирали да приме кршћанство.
    У нашој хисторији Н. су највише обиљежени као опасни гусари. Наслиједили су, изгледа, старе илирске традиције гусарења на Јадранском мору, а користили су се и својом словенском вјештином бродарства и живота на води. Као што су некада Илири својим угрожавањем трговине по мору изазивали сукобе с Римом, тако је од 9. вијека чешће долазило до сукоба између Н. и Млетачке Републике. Прве вијести о борбама међу њима спомињу се већ у првим десетинама 9. вијека, када је један непознати неретљански кнез био присиљен да иде у Млетке, да моли мир и примио тамо кршћанство. Али већ 834/35. неретљански су гусари прекршили уговор и нападали млетачке трговце чак на јужноиталским обалама, а допирали су понекад у смјелим залетима и на сјевер до Истре. Млеци су организирали против њих више експедиција (840, 876), али узалуд. Ни покрштавање Н., изведено под притиском моћног цара Василија I, око 880, није утјецало на гусарске склоности Н. Млечани су стога били присиљени, да поновно употријебе силу. Али у борби са Н., код Макарске (18/9. 886) Млечани су били страховито потучени. Сам дужд Петар Кандијан погинуо је овом приликом. Кад није успјела да скрши Н., Млетачка Република, да би заштитила своју трговину, пристала је да даје годишње поклоне хрватским владарима и вјеројатно неретљанским кнезовима, као што су то чинили и сусједни романски градови.
    Крајем 9. вијека неретљанска област дошла је под власт кнеза Петра Гојниковића. То је изазвало борбе са хумским господарем Михаилом Вишевићем, и са моћним Симеоном. Помоћу Бугара Петар је срушен, а Михаило је узео његове земље у Приморју. За вријеме Чаславове борбе против Бугара (од 931) и за вријеме грађанског рата у Хрватској, послије смрти Михаила Крешимира I (око 945), Н. су се, никим не заустављани, дали опет на стара гусарења. 948. двије млетачке експедиције против Н. завршиле су се неуспјехом. Када је, у другој половини 10. вијека, Млетачка Република довољно ојачала, сматрала је, да јој је срамотно новцем куповати мир за своју трговину по мору и 996, отказавши то плаћање, одлучила се на енергичне мјере према Н. Грађански рат у Хрватској иза смрти Стјепана Држислава (997) олакшао им је напоре у борби. Једна хрватска странка противници краља Светослава. (997—1000), понајвише представници романских градова, обратили су се онда Млецима за помоћ. Н. су опет помагали Светослава. Град Задар је чак отворено тражио млетачку заштиту.
    За своју борбу против Хрвата и Н. Млечани су добили и пристанак бизаинтских власти, те тиме још више појачали свој положај. Спремни дипломатски и војнички, они су 1000. кренули у борбу. Хрватски градови су примили без борбе млетачку флоту и заклели се дужду на вјерност. Страх је нагнао и један дио Н., да се као молиоци појаве пред Млечанима. Само су се отоци Корчула и Ластово јуначки опирали, али су свладани. Млечани су диктирали мир и постигли, да противнике нагнају на поштивање млетачких интереса. Послије овог похода војничка превласт Млетака на мору била је потпуно обезбјеђена. Странка краља Светослава била је срушена међу Хрватима, а страдали су вјеројатно и њезини савезници Н. Када су Хрвати покушали, да послије извјесног времена поврате изгубљени престиж, један нови поход Млечана (1018) сасвим их је смирио за дуг низ година.
    0 Н. нема послије тога више спомена као о посебној политичкој јединици. Бит ће, да су их противници Светославови (у времену од 1000—1018) натјерали на признање хрватске врховне власти. Неретљанска област није имала послије тога сигурних граница. Један дио њених јужних крајева долазио је на дуже или на краће вријеме у састав хумске српске, па послије хумске босанске државе. Главно племе, које је у тој области дуго времена имало утјецај, били су Качићи.

    Литература: М. Прелог, БојеЦхорвату с Бенетчанв (1900); Г. Новак. Словени и Венеција, I—II (1913 до 1915); Ф. Шишић, Повијест Хрвата (1925). В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top