Порекло презимена, Готовуша и околна села (Пљевља)

16. фебруар 2014.

коментара: 2

Порекло становништва села Готовуша, општина Пљевља.  Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Male Krće

Готовушка регија је велика и обухвата села: Жидовиће, Доњу Рудницу, Бушње, Котлине, Југово, Брвеницу (с десне стране Ћехотине), Готовушу, Мале Крће и Велике Крће. Простире се између Горње Руднице, Пљеваља, реке Ћехотине, Глиснице, Бољанића, а са севера од Бољанићког виса до краја Чемерна.

Земљиште ове регије је по свом рељефу изразито брдовито и од северних гребена Бољанићког виса, Градине и Чемерна лагано се спушта до реке Ћехотине. Виши део Милунића, Југова, малих Крћа и Великих Крћа изразито је крашки предео, пун многобројних вртача, увала, голих камењара, гребена и сл. Испод овог кречњачког платоа нагло почињу дубоке долине од извора Југоштице и Готовушке реке међу којима се истиче долина између Малих и Великих Крћа, кроз коју отиче извор Забрњица. Нижи предели Југова, Малих и Великих Крћа разликују се по геолошком саставу од горњих предела. У њима на доста места извирује стара земљишна маса, кристалични шкриљци, а понегде и магматска маса, као у доњем делу Југова код моста на Југоштици. Ту се налазе веће резерве одличног туфа који се користио у фабрици цемента. На том локалитету лако се уочава како су због великих тектонских поремећаја кречњачки слојеви прешли преко разливене лаве.

У Жидовићима, Бушњама и Доњој Брвеници, стари слојеви захватају велике површине лепо обрађене и добре земље. Кречњачки слој се поново уздиже преко Котлина, Дучала и доњег дела Великих Крћа. На северу регије налазе се планине Чемерно, Градина и Бољанићки вис са богатим пространим пашњацима. Иначе, пошто се налази у близини Пљеваља, читава је регија густо насељена и лепо обрађена.

Хидролошке прилике су у већини села повољне. Најнеповољније су у Милунићима, Малим Крћама и Великим Крћама. У Милунићима нема извора, већ су воду довели са другог подручја. И Крће (Мале и Велике) немају довољно извора. При дну села има неколико мањих извога, али и они на великим сушама пресуше. Нарочито је Југово богато изворском водом.. Изнад села, у подножју Чемерна, избија неколико јаких извора. Сељаци су направили јаз преко читавог села кроз кречњачко земљиште и вода није могла потонути док је нису увели у понор. По том  јазу или бразди доњи део Југова је добио име Бразда.

У осталим селима има добрих извора, а највећи су испод кречњачких платоа, од којих отичу речице, као што су: Југоштица, Готовушка река, а мањи су Забрњица и извор у Доњој Брвеници, код Топаловића . То су, уствари, права крашка врела..

Пошто је читаво подручје окренуто југу, то снег са њега брзо окопни и доста је топло. Атмосферског талога има довољно.

Остаци материјалне културе нз предримског периода

Према археолошким налазима, на овом простору људи су подигли стална станишта више векова пре нове ере. Западно од Дабовине, у месту званом Брегови, у сракој већој вртачи налазе се темељи неких зграда, за које народ каже да су грчке. Међутим, нема њиховог гробља у близини, па можемо претпоставити да је било илирско насеље, као у суседној Готовуши.. Најближе илирско гробље је у Готовуши, на Гњилом брду. Ту се налази велика гомила – тумулус н неколико мањих у правцу Дучала . Нека илирска племена затрпавала су покојнике гомилом камена и земље уз одређене ритуале, па су на тај начин настале и ове гомиле. Претпоставља се да је у гомили на Гњилом брду сдхрањено скоро 100 покојника.. Ово смо установили 1956. године са Марком Кажићем, ондашњим директором Завичајног музеја у Пљевљима. Музеј је тада имао у плану да испита неке тумулусе, па је избор пао на Гњило брдо. Узели смо нсколико снажнијих ученика и почели раскопавати велику гомилу са источнв стране. Одмах смо наишли на кости и керамику. Тако смо апсолутно непобнтном чињеницом потврдили нашу претпоставку да су ту живела пресловенска племена. Вратили смо материјал на своје место и све довели у првобитно стање. Пошто код Брегова нема никаквих тумулуса, а Брегови су удаљени од Гњилог брда свега 2 километра, можда су ти становници своје покојнике сахрањивали на заједничкој гомили са братственицима из Готовуше. Илири су веровали у загробни живот, па су керамичке посуде са храном стављали поред мртвих..

Тумулус на Гњилом брду потиче из времена покоравања Илира 168. године пре Нове ере. Од тада настаје социјална диференцијација међу Илирима и постепена романизација виших слојева. Са дефинитивним учвршћивањем римске власти у овим крајевима, почиње понегде сахрањивање и у гробовима, те се поред илирских гомила могу наћи и римски гробови са латинским натписом.

Власт Римљана у нашим крејевима трајала је до поделе Римске Империје 395. године на Источно и Западно царство. Ми смо припали Источном или Византијском царству (грчком), па ће се целокупна кулура у наредном периоду развијати под великим утицајем Грка (не треба схватити да је та линија била стална; ту је било много померања на запад и обратно).

Доласком Срба у ове крајеве, почетком седмог века, постепено нестаје Романо-Илира, али читав овај период од 395. године до стварања прве српске државе око 800. године (наравно нове ере) народ назива грчким, па и објекти тадашње архитектуре носе називе: грчка црква, грчко гробље, грчке зидине итд. Ипак, ово се мора прихватити са извесниом резервом, јер многе проблеме тог периода историјска наука није дефинитивно одгонетнула, или поједини историчари имају различита мишљења о извесним историјским догађајима, појавама, процесима итд. Код нас се врше тек почетни кораци истраживања наше слабо истражене прошлости, поготову старије па ће још дуго остати доста нерашчишћених дилема и алтернатива.

У скоро сваком нашем селу има бар по једно, а понегде и по четири грчка гробља, јер су се у овом периоду покојници, скоро увек, сахрањивали у гробницама.

Да напоменемо, Илири су допирали (на нашем простору) само до Бољанићког виса, Градине и Чемерна. Северно од ове линије живели су Келти.

На неколико места у Доњој Брвеници налазе се велике гомиле (као куће) –  тумулуси, односно илирске гробнице. Народ каже да су то грчки гробови, а они у потпуности личе на ону гомилу на Гњилом брду у Готовуши.

Овај крај је био насељен и у римско доба. У југовском је гробљу до 1960. године била једна лепо клесана плоча димензија 50 х 50 цм са латинским текстом у четири реда. Кад је аутор овога текста око 1970. године дошао у гробље да сними ту римску плочу са натписом, ње није било. Неко ју је, као и велики број других надгробних споменика, разбио и убацио у бетон савремених гробница.

Најинтересантнији археолошки локалитет из римског периода налази се у Бушњама. Према предању и неким сазнањима, на источној страни Бушања било је римско војничко насеље, боље рећи станица, где су се римски војници при пролазу и походима одмарали. Од свих грађевина остала су само четири лепо клесана камена са барељефима и орнаментима. На једном је био уклесан текст латинским словима По причању Данила Тошића (чија се кућа налази у непосредној близини локалитета) аустријски војници су 1918., године однели онај камен са текстом до Срдановог Гроба, а потом колима за Сарајево и предали Земаљском музеју. И данас се тај камен налази у доришту Земаљског музеја у Сарајеву. Остала три камена налазе се код извора у Бушњима, око 400 м од места где је била римска грађевина. Извор се налази испод једне стене и доста је јак, али није уређен. Више личи на бару пречника 2 метра. Са три стране је оивичен обичним ломљеним каменом, а са доње стране се налазе три лепо обрађена и орнаментирана камена 40 х 40 цм. Два десна су смештена један уз други, а тређи, на левој страни, је одвојен од свих. Не зна се кад је ово камење дотерано на извор. На крајњем камену (с десне стране) нема видљивих фигура. Клесан је са две стране – бочне и горње. Једна страна до средњег камена се не види. Средњем камену су видљиве три бочне стране и све су лепо клесане. На две стране су барељефни ликови људи, али су доста оштећене. Са горње је стране клесан, а укопана је ту и рупа. Трећи камен је видљив са све четири бочне стране и горње, у коју је такође укопана рупа. Са доње стране је уклесан лик човека. Са друге су нејасни ликови – уклесани људски ликови, стубићи и орнаменти. И друге две стране су клесане, али без видљивих орнамената. Горња страна је клесана и шупља.

Тешко је изводити закључак од чега су та три камена, јер су постављени у иловачу и муљу, па изгледа да им је већи део у блату. Рупе на два камена значе да су били анкери између стубова и да је био још један стуб изнад ових, односно да су стављени један на други. Потребно је ово камење повадити из блата, очистити и тек онда изводити неки закључак.

Преко Жидовића (из правца Комина ка Готовуши) водио је поплочан римски пут. Причају сељаци да су често знали оголети плоче приликом орања и то на више места.

Споменици материјалне културе од доласка Срба и други догађаји

Изнад извора на малој стени у Бушњама била је српска црква за време владавине Немањића у Србији. Срушили су је Турци доласком у ове крајеве и више није обнављана.

У Жидовићима постоји старо српско гробље и срушена црква. Место се зове Гука и налази се са леве стране потока. Црква је била од камена, великих димензија, што се види из велике гомиле која је остала од срушеног материјала. Изнад рушевина цркве налази се старо српско гробље. Кад су Жидовићани правили пут пре неколико година, разгрнуто је много костију и читавих скелета Иначе, по ливади се налази много мањег надгробног камења и два добро очувана камена крста. Од једнога вири само један део из земље, а други је пао по земљи и скоро утонуо у њу. Крстови су новијег датума; стари су можда нешто више од сто година. Ту су раније живели неки Дробњаци па су изумрли, а на њихова имања дошли су нови становници: Гогићи, Ђуровићи, Вранеши и основали ново гробље с десне стране потока.

Пре II светског рата, у Жидовићима су била два лепо клесана камена из римског периода, па их је нестало. Зна се да је један неко разбио док се за други не зна ништа.

На брежуљку испод Руднице била је за иреме владавине Немањића српска црква, али су је Турци срушили чим су освојили ове крајеве. То се место сада зове Црквиште. Испод новог војног логора, на брежуљку званом Набојишта, налази се такозвано грчко гробље. Ту се, на више места, налазе подруми некадашњих кућа које народ назива грчким. Ту су и остаци темеља неких зграда, али се не може утврдити из које су епохе. Највероватније су из периода Немањића, пошто се у близини налазила црква.

У милунићком гробљу су биле две велике крстаче до 1941. године. У том гробљу има један стари надгробни споменик у облику квадра, али са горње стране заобљен. На оваквом камењу обично је мали крст уклесан изнад главе. Овај највећи камен у гробљу неко је пробушио, па се не може видети да ли је и на њему био крст. У милунићком гробљу нема већих надгробних споменика – плоча, осим мањег камења које је стављано изнад главе и ногу.

Испод Чемерна, у пределу званом До, место се зове Црквиште. Према предању, ту је некада била српска црква, па су је Турци срушили.

Југовско гробље је велико. У њему се налази и велики број надгробних плоча које нису обрађене, а које потичу из средњег века. Један извађени камен личи на стећак са Срдановог Гроба, само што на њему нема уклесаних ликова. или предмета. Тај стећак је грубо обрађен и димензије су му 200 х 70 х 70 цм. До пре двадесетак година у том гробљу је било разноврсних плоча и крстова старих више векова, па и римских споменика. Последњих година већина надгробних споменика је порушена и разбијена гвозденим маљевима, те стрпана у бетонске зидове нових гробница. Ово се није десило само у Југову, већ у читавој општини.

Источно од југовског гробља, у долини званој Задубље, била је за време владавине Немањића српска црква. Не зна се од каквог материјала је била изграђена, али су у времену између два светска рата (према казивању Радисава Дамјановића) још стајале три степенице од клесаног камена. Сада се види само једна клесана плоча која вертикално вири из земље. Код црквеног темеља извиру два велика извора.

На брежуљку Окрум, с десне стране Готовушке реке, изнад моста, налази се рушевина за коју предање каже да је била црква, а изнад ње је велико гробље у правцу Пискавица.

С леве стране Готовушке реке, близу моста, место се зове Црквине. Ту је био манастир и најмање две срушене зграде. Зграде су биле на имању Милоша Леовца. Приликом орања, око 1960. године, Милош је открио лепо глачани камени патос, можда и са мозаиком, као и водовод од великог и хладног извора Љесковца до манастира. Постојао је у средњем веку и пут од Љесковца до извора Готовушке реке.

На Срдановом гробу су Мирко и Живко Тошићи, по наређењу Шваба, 1916. године раскопавали зидине неке велике куће (јужније од садашње школе). Вадили су камење и терали за поправку пута. Приликом копања у зидини су нашли пун ћуп угљена, две алале (наруквице од неког метала) више металних шиљака за копља. Највероватније да је то била кућа неког ситног средњевековног племића. Стотинак метара од тог замка било је гробље, а на удаљености од 300 метара налазио се велики манастир о коме смо напред говорили. Са тог гробља Аустријанци су крајем прошлог века, приликом грађења цесте за Плевља, покупили све стећке, крстове, велике плоче и остале надгробне споменике и уградили у калдрму. Ваља напоменути да тада у том гробљу није нико сахрањиван, а такође ни сада. Каже Ђоле Петрић, чија је кућа најближа гробљу, да је у њему био велики број стећака, великог камења са малим крстовима, плочама и сл. и да је све повађено и уграђено у калдрму. На месту где је у средњем веку било гробље, 1949. године изграђен је задружни дом који је касније адаптиран у зграду осмогодишње школе. Приликом копања подрума наишло се на велики број добро очуваних скелета. Такође (1960. године), приликом копања и нивелисања земљишта испред школе за спортске терене и цвећњаке, раскопан је велики број гробова. Кости су поново стављене у земљу. Да напоменемо, није било никаквих спољашњих знака да је ту некада било гробље. Изнад школске стамбене зграде врло мало је вирио камен. Ученици су по наређењу Милете Војиновића, директора школе, откопали камен и макли га са тог места. То је био надгробни споменик – стећак са уклесаним мачем на једној страни. Испод камена, у гробници, нађене су веће кости руку и ногу. На мишићној кости примећен је рез мача што је знак да је то био ратник и да је погинуо од мача. У гробу је нађено и угљенисаног дрвета и тканине. Стећак је стављен на средину школског дворишта, где се и сада налази.

Према предању (које преноси Ђоле Петрић) манастирске ствари, из манастира с леве стране Готовушке реке (испод Љесковца) склоњене су приликом надирања Турака у пећину код извора Готовушке реке, али се не зна да ли су икада више нађене.

Остаје дилема зашто су у Готовуши на растојању од 200 метара саграђене две цркве. Црква испод Пискавица и гробље до ње, с десне стране Готовушке реке, старијег су порекла, а са леве новијег. То је био, у ствари, манастир који је саграђен касније. Код њега је поред црквене зграде било и других зграда, те се морала вода доводити цевима са Љесковца (око 200 метара). Манастир су подигли становници Котлина и Срдановог Гроба, они чије је ту било гробље и племић који је ту имао велики камени замак.

Ђоле Петрић преноси казивања старих људи да су некада на Дебелом брду биле ветрењаче и воденице на једра-платна. Податак је веома интересантан.

Око 1925. године дошао је Хаџи-Нико Дамјановић из Пљеваља са друштвом и почели су раскопавати зидине манастира, ваљда по налогу црквених власти, ради истраживања. Копали су три дана и напустили. Орући њиву у близини рушевина манастира нашао је Саво Леовац 1970. године поплочан манастирски пут са лепо клесаним каменим плочама у правцу извора Љесковца. Вода Љесковца је веома добра и лековита.

Западно од Готовуше налази се поље које зову Царево поље. Постоји легенда да је неки цар са војском кретао од запада преко Готовуше и дошао у Дучала на поље, где су разапели шаторе. Народ је донео војсци храну. Неки Клачар није имао шта да донесе, већ оде у шуму, одсече и донесе један велики храст на рамену. Баци га испред царевог шатора, па се од силног ударца земља затресла. Цар изађе и упита шта је то било. Кад му рекоше, он даде овом Клачару тапију на добар део Готовуше и Малих Крћа. Та је тапија била код Мирка Клачара све до 1933. године, а писана је златним словима на неколико листова. Судови за време бивше Југославије нису признавали ту тапију, али се поље и данас зове Царево поље.

У Малим Крћама постојала је некада црква. У месту званом Смрдан, налазе се њене рушевине које народ зове Црквиште. Црква је била велика и карактеристична по начину грађења. Подигнута је, према народном предању, пре доласка Немањића на власт, а то може бити у периоду од стварања прве српске државе – Рашке, око 800. године, до проглашења Стефана Немање за великог жупана 1166. године. У том периоду често је долазило до ослобађања српског народа од Византије и поновног потпадања под њену власт. Српским областима су често управљали византијски великодостојници, те се утицај њихове културе јако осећао у свим областима живота. То се види и на овој цркви. Подигнута је на подијуму високом скоро један метар, са пречником преко 20 м. Објекат је имао витке камене стубове облика ваљка, што је његова битна карактеристика. Ти су стубови, састављени од више делова, држали поједине сводове у цркви.

Кад су Турци после косовске битке продирали кроз ове крајеве, наишли су на отпор становнка Малих Крћа који су потражили спас у цркви. Заузевши цркву, Турци су браниоце посекли и цркву срушили. Да је тај податак из на- родног предања тачан, сведочи следећа чињеница: кад су 1937. године Малокрћани са попом Стеваном Поповићем почели раскопавати рушевине са намером да подигну нову цркву, наишли су на кости и одустали од даљег копања. Тада су купили црквено звоно и учврстили га са две металне полуге на стабло храста дебелог преко 120 цм, израслог на рушевинама цркве. Звонили су о црквеним празницима и кад су наилазили градобитни облаци и олује. Један малокрћански комшија пуцао је 1951. године у звоно и разбио га, али су га Малокрћани поправили (залили) и поново поставили на храст. Испод храста, на средини рушевине, стоји пободен камени стуб облика ваљка на коме је поп одређеним данима вршио црквене обреде. Према легенди, по рушењу цркве Турци су камени стуб донели до Царева поља, апи се он током ноћи вратио. Пролазећи недавно кроз Мале Крће, уз помоћ неколико младића, откопао сам стуб с једне стране и установио да је висок 120 цм (од тога 40 цм у земљи), пречника 35 цм, а база му је удубљена (поново смо стуб вратили у земљу и све довели у првобитно стање). Стуб је лепо клесан са свих страна. Горњи део стуба мало је сужен, а при врху проширен. Ово је само горњи део великог стуба који је имао неколико наставака и био дужине неколико метара. Не може се знати из колико делова је био састављен један стуб, нити колико је било комплетних стубова, као и има ли још који део стуба затрпан у рушевинама.

Стуб је најсличнији дорском стилу, премда нема исклесане вертикалне бразде као дорски, етолски или јонски. Око рушевина је било више лепо клесаних четвртастих плоча око 10 цм (капител), какве су стављане на врх стубова дорског стила. На њих су затим стављане камене греде.

Прича Лале Леовац да је све до 1941. године око рушевине било више надгробних споменика, једна плоча са натписима и једна са ситним орнаментима. Све је то последњих деценија разбијено и уграђено у неке објекте.

Око црквишта постоји велики равни простор који је раније био ограђен. Ту су се од памтивека одржавали вашари, сваке године у четвртак по Тројичиндану (све до 1970. године). За време турске владавине на вашар је долазило доста српског народа, нарочито девојака.

Највише узвишење изнад Малих Крћа зове се Градина. Предање (које преноси Новица Цвијовић) каже да је ту био Јеринин град, односно неко утврђење подигнуто после косовске битке. У шуми испод самог брда има много камених темеља кућа. Тамо су се населили и те куће подигли Малокрћани за време бурних догађаја и тешких времена од турског пораза под Бечом 1683. године до друге сеобе Срба под Арсенијем IV Шакабентом 1739. године. После тих догађаја људи су се поново враћали у село, а многи су некуд одселили или од болести страдали. Таквих зидина има много и изнад Југова, у подножју Чемерна. Зидина има много и преко брда Градине, до стена, па чак и од лепо клесаног камена. У стенама ниже Градине налазе се фигуре налик на људске. Предање каже да су се по стенама верали неки Шкутори. Проклела их је Проклета Јерина и они се окаменили.

И Малокрћани и Готовушани, преносећи предање, причају да је пре више стотина година (пре доласка Турака) Готовушка река извирала у Малим Крћама испод Цвијовића рашћа. Одмах испод извора била је воденица. Кажу да се и сада познаје куда је био јаз. Мало ниже (изнад садашње цесте), код садашње куће Сретка Потпаре, било је језеро богато рибом. И сада се то место зове Рибњак. Према једној легенди, жени неког великодостојанственика (управника или феудалца) утопи се дете у рибњаку, па његова мајка нареди да се извор затвори. Ставили су на извор 17 ћебади натопљених воском и катраном и на њих навалили огроман камен, па је вода нашла себи пут кроз земљу и појавила се у Готовуши. Према другој верзији, десио је неки тектонски поремећај и вода је кроз ове подземне канале избила у Готовушу. Пошто се вода појавила на другом месту, сви су мештани рекли: „Готово је! Готово је! Дође нам вода”, па село прозваше Готовуша.

На развалинама цркве у Малим Крћама чобани су налазили доста новца из римског периода. И сада се код Нинковић Обрада налазе два примерка на којима се могу прочитати латинске речи.

Манастир је постајао и у Доњој Брвеници, у Пољу. Место се зове Оцркавље. Развалине манастира обрасле су у шибље и дрвеће. Према казивању Милка Стеванчевића, на чијем се имању налазе развалине манастира. Манастирска зграда је била велика, а поред ње су биле још четири зграде чији се темељи и сад виде. Највероватније да су то били конаци и пољопривредне зграде (амбари – магацини, штале). Ту има доста клесаног камења, на коме су се видели натписи, али је камење поразбијано. До скоро су се могле видети плоче са натписима глагољицом или ћирилицом. Манастир је имао велико имање.

У Горњој Брвеници била је некада џамија, па је срушена пре скоро триста година По њој је место добило име Џамија. Сада се примећују само темељи и гробље око ње. Тада је испод џамије, на Ћехотини, био мост. Остале су две позиде – камене куле на обали Ћехотине и прилазни насипи. Мост је био од дрвета.

Поред гробља код џамије била су у Брвеници још два турска гробља, једно изнад Присоја, под Сепином главицом. Код турског гробља било је (каже Милан Дујовић) и римско гробље. Изнад села Присоја сачувани су остаци темеља старих кућа. Има око десет темеља и шест гувана. Гувна су са горње стране закопавана и види се шкарпа, а са доње позидана. Друго турско гробље било је у дворишту садашње основне школе. Читаво брдо између Бушања и Брвенице некада је обрађивано. Изгледа да су у средњем веку радије обрађивали – орали стране и брда, а поља и долине остављали под шумама, јер се стране лакше обрађују и мање их бије тоња, слана, влага. У равницама и долинама стока пре оболи од метиља него у брдима.

Постојала су у Горњој Брвеници и два српска гробља: једно у Седларима код цесте, а друго код Ракита.

Нестанком џамије у Брвеници нестало је и турских насеља. Никада више нису обнављана.

Постојала је још једна црква у Доњој Брвеници, па су је Турци срушили. Налазила се у ливади (садашњег власника Божа Вучетића) испод цесте, с десне стране. Готовушке реке, близу њеног ушћа у Ћехотину.

На Подима у Доњој Брвеници постоји велико гробље, у коме су највероватније сахрањивани и Римљани. Северно од гробља, уз брдо, налази се неколико илирских тумулуса, од којих је један доста велики, мало мањи од оног на Гњилом брду у Готовуши. У гробљу на Подима има разноврсних надгробних споменика, као и клесаних стубова који су држали плоче и велики број стећака, од којих су на некима уклесани мачеви и сл. Као и у другим гробљима, тако су се и овде стално рушиле надгробне плоче, стећци и други споменици и трпали у нове бетонске гробнице.

У Рудници, Милунићима, Југову, Котлинама, Готовуши и Малим Крћама није било муслиманског становништва. У Великим Крћама је била једна кућа Мекића и једна кућа на Ступу – Адема Ждероње. У Бушњама су биле две муслиманске куће Муловића (доселили из Мађарске) и 5 кућа мухаџара – избеглица из Босне (1878. године). За време турске владавине (до 1912), у Доњој Брвеници било је 12 муслиманских кућа. Први су дошли Алиспахићи скоро пре 300 година негде из Босне или Далмације, а касније су дошли Половине, Чоте и Хоџићи. Постојао је и мектеб за турску децу на Ждеровом брду све до 1924. године. Кад су доселили Алиспахићи добили су преко 30 хектара плодне земље. Интересантно је турско гробље у Великим Крћама. Према предању које преноси Ђуро Пивљанин, ту су се сукобиле српска и турска војска. Било је много жртава и Турци су своје погинуле сахранили са једне стране пута, а Срби своје са друге. Турско гробље је велико и у њему има много великих нишана на којима су уклесане сабље. Да ли је то само војничко гробље или су некада и ту живели Турци, засигурно се не зна. Те две муслиманске породице су ту дошле 1877. године. Мекићи су се доселили из Никшића, а Ждеровићи из Брвенице.

Изнад Дајовића хана у Доњој Рудници нађен је стари водовод од керамичких цеви. Не зна се да ли је то римски водовод или га је изградио неки турски спахија.

Мале Крће су биле слободарско и хајдучко место. У њима, као и у суседним селима: Готовуши, Котлинама, Југову, Милунићима, никада није живело муслиманско становнипггво, па су се тамо хајдуци слободно кретали.

Прошлост Малих Крћа и околних села најбоље је познавао покојни Новица Цвијовић (умро 1987. године). Био је познати гуслар и знао је напамет преко 200 јуначких гусларских песама, од којих половина није до сада забележена. Последњих година његовог живота забележено је само неколико песама или њихових фрагмената. У великом броју необјављених песама опевани су јуначки подвизи наших хајдука, односно хајдучких харамбаша: Маринка Леовца, Мића Глушчевића, Ристана Шарца, Бошка Војиновића, Јова Комарице, Павла Дамјановића, Митра Тошића, Спасоја Војиновића, Новака Старчевића и др. Сви су они чеесто долазили у Мале Крће, а поготову Маринко Леовац који се и родио у Малим Крћама 1818. године. Ускоро се Маринков отац преселио у Хоћевину са три сина и две кћери. Кућа им је била у Соколовићима, на западу Хоћевине. Један се Маринков брат посвађао са неким Турчином и Турчин га уби у Глишовом потоку (између Хоћевине и Шљиванског). Одмах потом, Маринко уби Турчина, запали му чардак и побеже у хајдуке 1840. године. Маринко је умро 16. септембра 1907. године. Текст некролога (говор одржан над гробом покојника) послао нам је наш вредни сарадник Добрило Аранитовић, који је објављен у „Штампи” (Београд, У1,/1907, 163, 24. септембар, стр. 1) па ћемо цитирати неке његове делове. ”Тога дана умро је у Ужицу храбри херцеговачки војвода Маринко Леовац.

Ко буде писао историју наше јуначке борбе у деветнаестом столећу, тај ће се од 1840. па до 1879. године стално сретати са именом храброг војводе Леовца.

Иако је тешко писати у неколико врста о животу и раду војводе Маринка Леовца, ми ћемо се ипак задржати на главним моментима живота и рада његова.. и тако пређе у Дробњак, који је тада био под Турцима, али у коме већ бијаше дошло до немира између Дробњака и Турака.

Дружина изабра Маринка за свога харамбашу и он поче освету над Турцима. Из Дробњака је Маринко прелазио Тару и по околини Пљеваља остајао дуже бранећи ондашњу српску рају од турског зулума. Љета је Маринко са дружином проводио у околини Пљеваља а зими се враћао на зимовник у Морачу, Дробњак и Ускоке. Његове чете долазиле су неколико пута до Јавора.

Године 1850. Маринко је као арамбаша рањен на Левер Тари. Од 1848. до 1856. Маринко је непрекидно четовао. Године 1856, 1857, и 1858. Маринко је остао у Дробњаку и ту је играо важну улогу у данима крвавих битака између Дробњака и Турака док се ови не ослободише турског јарма и док се не присајединише Црној Гори.

Године 1862. кад је паша Алајбеговић ударио на Шаранце, у знаменитој бици на Руданцима, Маринко се одликовао беспрекорним јунаштвом добивши у том боју и две ране. У овом крвавом боју Маринко је изгубио свога најбољег друга, харамбашу Мића Глушчевића. Послије ове знамените битке постао је војвода.

Године 1864. Маринко је прешао са чувеним јунаком Окицом Каљевићем у Србију. Те године обојицу је примио пок. кнез Михаило.

1875. године, кад је Србија објавила рат Турској, Маринко је у друштву са војводом Жарком Љешевићем, као командант добровољаца, ушао у рат и ту се одликовао јунаштвом и пожртвовањем.

За храброст показану у ратовима био је одликован разним орденима Србије и Црне Горе”…

Навешћемо једну Маринкову акцију из 1860. године коју сам забележио од старог Суља Хамзића из Ковача, који прича низ интересантних догађаја из 17. века, о којима је чуо од својих предака. Била је на Ковачу, прича Суљо, на брежуљку званом Коњски гроб, турска караула у којој је било 25 војника и чауш (командир карауле). Маринко сковао план да уништи караулу. Посла неку бабу у први сумрак путем поред карауле. Баба сврати у караулу и рече чаушу да не сме путовати ноћу кроз шуму, па га замоли да јој дозволи да преноћи у једном ћошку у караули и чауш јој одобри. Кад војници вечераше, полегаше на кревете и брзо заспаше, само једног оставише да седи на столици уз врата са пушком да стражари. Кроз извесно време стражар поче дремати, а баба му рече: ”Не дремај ту синко, не мучи се. Лези па спавај, а ако се нешто чује испред врата, ја ћу те пробудити.” Војник прислони пушку уза зид, леже на кревет и заспа. Тада баба отвори врата карауле пред којима је Маринко чекао са четом. Ушли су у капаулу, узели оружје војницима и побили их.

Сачувани су многи подаци који говоре да су скоро сви хајдуци и ускоци са овога подручја учествовали у борби на Шаранцима. Чак је сачувано и неколико фрагмената народних песама које говоре о тој бици. Од Новице Цвијовића забележио сам једну, досад необјављену народну песму, о окупљању хајдука на Чемерну и њиховом одласку на Шаранце пред турску војску. Песма је дуга па ћемо цитирати само неке стихове:

“Састале се четир’ харамбаше,

Виш’ Пљеваља на Чемерно равно,

Прво ти је Комарица Јово,

А друго је Леовац Маринко,

Треће беше Дамјановић Павле,

А четврто Робовићу Митре”…

Битка на Шаранцима обрађена је у раду Бошковићи – Мицановићи.

Јово Комарица је био из Булића (прибојски крај). Погинуо је око 1870. године у Тоцима код Прибоја, у једној пећини, са Павлом Дамјановићем и још пет другова. Зазимили су у пећини и неко их је проказао. Турци су опколили пећину, на вратима пећине ложили сламу и све их погушили. Павле Дамјановић је био из Југова, односно Косанице, а Митар Робовић из Рабитља. Из Рабитља је био још један хајдучки харамбаша – Иван Робовић. Хајдуковао је дуго година. Једне вечери, око 1900. године, дође са неколико другова у Дабовину на вечеру код Јована Лончара. Јован их лепо дочека и угости. Хајдуци су били на горњем спрату, а Јован са Иваном у подруму. У Крће је однекуд наишао (код Цвијовића) Ариф-буљубаша Лого са потерним оделењем. Кад су дошли хајдуци код Јована, пси су много лајали, што је Турцима био сумњиво те су пошли код њега. Убили су харамбашу у подруму. Изгледа да су га ухватили и задавили. Они на спрату су се разбежали, али су Турци убили још једног хајдука, Васа Гвоздена или Гвозденовића.

Хајдуци су сумњали да су издати, па наредног лета дођоше да убију једног Лончара. Лончари су косили у ливадама у Брду. Један се хајдук примакао на сто м  од косача Пред косачима је косио један снажни лончарски момак и далеко измакао свима. Кад је изашао на врх откоса, стао је и извадио свирале да свира док остали стигну. Тада га онај хајдук иза букве нанишани и рече: ”Помози Боже, ако је крив нега га зрно погоди, а ако није, нека га промаши.” Онда је опалио и на месту га убио. Код Лончара је био у најму један Аћимовић из Малих Крћа. Први дан су га срели хајдуци и питали где косе Лончари. Он је то увече испричао Лончарима, апи они томе нису придавали никакав значај. Кад је погинуо младић, Лончари су посумњали на њега.. Ускоро га је убио један Турчин. Сви Малокрћани кажу да Лончари нису издали хајдуке, већ је Ариф-буљубаша чуо лавеж паса и отишао да провери.

Паша Бајровић је направио летњиковац на Готовуши од 1903. до 1905. године. Изгорео је 1915. године.

Познати хајдучки харамбаша Бошко Војиновић и рођак му Радован убили су у Брвеници 1877. године попа Госпића и његовог ђака. Наишао Бошко преко Присоја у Горњој Брвеници и неко му је рекао да је прошао из Пљеваља за Брвеницу брвенички ага са пратиоцем (према причању Милана Дујовића). Бошко је чекао агу изнад пута на месту званом Клеке, са пропланка званог Ливадак, даљине око 300 метара. Пре аге из Брвенице је наишао поп Госпић са ђаком. Поп је завио главу белом крпом, а ђак је носио ћулав. Бошко помисли да је то ага и пратилац и он и Радован опалише пушке и оба убише код једног граба. То се место прозва Попов граб. Пренеразили су се кад су дотрчали да их посеку и видели да је то поп и ђак. Увече су отишли у Манастир Св. тројице и све испричали. Калуђери су им опростили. јер су то урадили ненамерно. После Бошкове смрти Госпићи су на плочи написали нетачан текст. Милан је знао и једну песму о Бошку, која почиње:

”Два прелета гору прелеђеше,

Дилбер Јања и Бошко барјактар.”

После битке на Шаранцима, Маринко је добио од кнеза Николе звање војводе, једини од наших харамбаша и ратника. Због неких неспоразума у вези са битком, према казивању Жера Леовца, Маринко је рекао кнезу: „Господаре, моја пушка неће више пуцати за тебе.” После овога, војвода Маринко је са братом Милошем и великим бројем наших хајдука отишао у Србију. Тамо су хајдуковали и ратовали до 1879. године. Тада је војвода Маринко добио од Србије највиша одликовања и пензију и остао да живи са братом у Ужицу.

Не зна се да ли је војвода Маринко после 1879. године тајно долазио у наше крајеве, али се зна да му је долазио брат Милош. Он је посећивао рођаке у Малим Крћама и две удате сестре. Мара је била удата за Вуксана Чепића и имала је 7 синова, а друга сестра за неког Крвавца и имала је сина Филипа.

Описујући особине појединих четовођа, народ је у колу певао:

”Оштра ножа Комарице Јова,

Лака скока Леовац Маринка,

Добра гласа Глушчевића Мића”…

После Мићове смрти и Маринковог одласка у Србију остао је Ристан Шарац, вођа свих ускока и хајдука који су четовали око Таре, све до своје гибије 10. септембра 1877. године са 17 друга у Крупицама. Остатку његове чете и осталим хајдуцима био је после њега харамбаша Спасоје Војиновић (до 1886. године).

После Берлинског конгреса 1878. године, ослабљена Турска није могла да успостави ред у крајевима који су и даље остали под њеном влашћу. Хајдучије и буне брзо су се распламсале, нарочито од 1900. године до 1906.

Мало је хајдука умрло природном смрћу. Гинули су од непријатеља и од јатака на зимовању. Хајдук Јовица Комарица дошао је једне јесени да зимује код пријатеља у неком селу. У торби је имао велику кесу златника, због чега га домаћин и пријатељ убише и бацише у кречану да изгори. Његове паре поделише, те следеће године купише велика имања.

Период од 1900. до 1912. године био је карактеристичан за турску државу по слабљењу централне власти, корупцији сваке врсте, а са друге стране по масовној хајдучији (о томе је много писао В. Шалипуровић). Са хајдуцима су тајно ишли у плен и многи сељаци, те је имовинска и правна несигурност узимала маха у свим областима живота. Истовремено су Србија и Црна Гора слале своје поверљиве људе у наша села. За Србију су највише радили Јаков Војиновић, учитељ из Премћана, Драго Ћосовић, цариник са Јавора, родом са Жабљака, и Петар Тошић, цариник са Јавора, родом из Какмужа. Њихове везе ишле су из Србије преко Бабина, а одатле у три правца: један преко Обарди за Премћане, други за Пљевља, а трећи преко Малих Крћа за Бобово. Доносиле су се из Србије пушке, књиге, плате за просветне раднике и др.

Причао је Мијо Мазалица како је Драго Ћосовић убио једног Турчина. Чувао Мијо овце изнад Милунића поред пута (око 1908. године). Наишао туда Драго Ћосовић и са Мијом запалио по цигарету. Путем преко Чемерна наиђе један Турчин за Пљевља. Драго га заустави и пуца у главу, а њему је “полетео чалм  са  главе као голуб.”

Ускоро је у Југову погинуо и један хајдук. Свратили хајдуци (по причању Рада Чоловића) у Југово на вечеру код Бељкаша, а на стражи је остао хајдук Гамрета. Турци су дошли пред кућу, али је Гамрета био наглув па их није чуо ( Аскер је пуцао и убио Гамрету пред вратима Бељкаша у месту Казану.

У готовушки крај често је навраћао познати хајдук Марко Сломо, родом негде иза Ковача. Имао је неколико хајдука са собом. Интересантан је повод ради ког је отишао у хајдуке (према казивању Радисава Дамјановића). Марко |е био најамник код Дујовића под Бољанићким висом и чувао им козе. Једне ноћи дошао је уморан, прехлађен и покисао, па после вечере легао у ћошак собе покрио се покровцем и заспао. Увече се окупи посело и неки младићи му иглом самарњачом зашију одело за покровац, па почну викати да му вуци изједоше козе. Он је покушао да скочи онако дремован, али ушивен није могао да устане. Сав народ што је био смејао се и шегачио са њим. Он је рекао газди да ће му се осветити. Чим је дошло пролеће, отишао је у хајдуке и хајдуковао скоро 30 годлна. Дујовиће је сваке године осецао. Морали су му припремити џамадан, капут, фишеке, барут итд., да га чека спремно, па кад наиђе да узме.

Навешћемо како је Бошко Војиновић убио једног Турчина у Горњој Брвеници (према казивању Милана Дујовића). Дошао Бошко Војиновић са четом хајдука у Брвеницу на ручак код богатог домаћина Божа Крстонијевића, у лето 1877 године. Тада је ага Дујовићима био Чивгин. Он је држао, поред неколико читлука, једну добру њиву и обрађивао је у сопственој режији. Њива била у Седларима – Грабнице, изнад Подвода у Страни. Бошко је био с друге стране Ћехотине и кад угледа према себи орача пита ко је то. Они му рекоше, да ту оре Турчин из Пљеваља. Бошко рече: ”Вала ће му јутрос добро родити. Ви сједите, одох да му насијем.” Са двојицом хајдука прегази Ћеховину. Они су ишли тридесетак метара иза њега и полако, од грма до грма, приђоше орачу. Кад је Бошко прешао Ћехотину видели су Брвеничани шта се десити са Турчином, па су се склонили и вирили иза кућа. Пошто му приђе, пита га преврћу ли се добро бразде и шта ту ради. Виде Турчин с ким има посла па се од страха пренерази и седе на бразду, а Бошко га удари ножем  и одсече му главу. Волове пусти из јарма, а њега откотрља низ страну.

Котрљао се труп Турчина без главе скоро двеста метара, све до Поља. Бошко је понео о главу Турчина и набио на колац од ограде пред кућом Божовом. Из оближњих кућа дошле су жене да виде труп и зачудиле се кад су виделе човека човека без главе. Пошто су ручали, хајдуци су отишли даље, а Божо Крстонијевић је скинуо главу са коца, донео је и прислонио Турчину уз врат.

У шумама овога краја нису боравили само хајдуци већ и вуци. Према причању Мија Мазалице, око 1900. године неки турски официр је обилазио карауле (вршио инспекцију). Био је из Анадолије и из Цариграда је дошао на коњу. Стигао је и у караулу на Чемерну. Увече су изашли на ливаду и заноћили под шатором. Официр је имао доброг коња и рекао је да га увече пусте да се изигра по ливадама. Упозоравали су га да туда има доста вукова и да ће му појести вранца, али официр је мислио да његовом коњу не може нико ништа. Чим се смрачило, завијаше вуци на четири виса око Чемерна, али официр опет рече да његовом коњу нико ништа не може. Ујутру су од снажног хата нашли само добро оглодане кости главе и ногу; све су остало појели чопори курјака. Официру су сузе потекле и проклињао је земљу у којој на дрвећу расту само шишарке, а на земљи дивље кучке.

Поред Југошнице, код моста, нађене су многобројне људске кости. Према предању, ту се одиграла велика битка између Турака и Срба и погинуле су сахранили поред обале реке.

На Јогушници је, за време бивше Југославије, било 10 воденица и три ваљарице сукна. Сада ради само једна.

Братства готовушке регије

1. Дамјановићи су пореклом из Косанице. Род су им Остојићи и Пушоњићи. Први је дошао Данило (1810 – бројка иза имена означава приближну годину рођења) око 1840 године са четири сина: Комненом, Миланом, Мијаилом и Нешом. Населили су се у Југову као чифчије. Касније су им аге били Бајровићи. Миланови синови су: Иван и Миладин. Иванови су Сретен, Милован и Михаило. Михаилов је Радисав. Најмлађи Данилов син Нешо пленио је са хајдуцима турске овце од Леоваца. Плашећи се турске освете, сви су морали да беже преко Таре 1875. године. После две године ага је одобрио свима да се врате, осим Нешу. Он је остао негде у Дробњацима.

После Данила, у Југово је дошао Лазар. Он је Данилов далеки рођак (можда шесто колено). Лазареви синови су: Лазо, Јефто, Симо, Шћепо и Саво. Лазар се у Југову брзо обогатио. После његове смрти домаћин куће је био Шћепо. У кућној заједници било је и по 40 чланова. Шћепо је дуго година био коџобаша (кнез – кмет села). Имао је и по 400 оваца, 180 коза, 60 говеда, 20 коња. Имао је 5 ћулава златника. Пошто је он умро, жена је те паре негде загубила, па је било неспоразума међу браћом. Поделили су се тек 1929. године.

Најмлађи од браће, Саво Дамјановић завршио је два разреда богословије у Призрену. У току I светског рата у црногорској војсци био је заменик командира чете у Каменогорском батаљону. Добио је златну медаљу за храброст. Саво је три године, око 1900. године, хајдуковао са Драгом Ћосовићем и Петром Тошићем. Пребацивали су оружје из Србије Србима. Турци су запретили Шћепу да ће га пленити и протерати, па се Саво пријавио турским властима. Савови синови су: Радован, Војин, Душан и Радисав. Радисављев је Зоран.

Дамјановићи знају понешто о Павлу Дамјановићу, познатом хајдучком харамбаши. Кажу да му се мајка Стана преудала за Обрада Гогића. Имао је Обрад младу најамницу и Стана га затече са њом. Ништа му не рече, већ око подне оде код Ћехотине и скочи у један дубоки вир и утопи се. Тај вир и данас зову Станин вир.

У I светском рату у црногорској војсци учествовали су Саво и Сретен.

2. Станимировићи потичу од Старчевића. Одавно живе у Малим Крћама.. Око 1890. године на Нарку у Готовуши живео је Периша Станимировић са 6 синова. Једног пазарног дана засретну хајдуци на Планима (код Цвијовића Рашћа) Турке Подблаћане и Заостране и почну их све пленити, а неке и убијати. Један Турчин побеже и стиже на Нарак где је био дошао и ага Станимировића из Пљеваља и много цепидлачио око трећине. Јовица рече аги да и они беже, јер ће сад стићи хајдуци па ће га убити. Ага побеже са Јовицом у пећину Маниташ, на изору Готовушке реке. Кад уђоше у пећину, Јовица га закла и побеже у хајдуке. Хајдуковао је десетак година, па му досади. Највише је ишао са Миланом Комарицом. Кад једне тамне ноћи дође код Добре воде у Чемерну, седе да се одмори, али додирну до неког чудног предмета. Опипа га и виде да је то мртав човек без главе.

Турци су знали да хајдуци често навраћају на Добру воду, па су им поставили заседу. Наишао је хајдук Ристо Тунгуз, родом из Херцеговине, они су га убили и главу му однели у Пљевља. Јовица се уплашио од овог призора, па кад је кроз неколико дана срео у Чемерну у лову судију или председника турског суда у Пвевљима – Јашарбашића, јави му се и рече да му неће ништа лоше учинити, већ би се пријавио турским властима, ако би му досадашње хајдуковање опростили. Јашарбашић му обећа помоћи заиста му власти опростише, те Јовица оде у Пљевља и пријави се турском паши. Са Јашарбашићем се побратими (изгледа да је читав посао добро ”подмазао” златницима).

Тада Периша са синовима: Јовицом, Матом, Новицом, Милојицом, Јевђом и Михаилом пређе у Збјево као чифчија на имање Даут-бега Селмановића. Ускоро се Јовица вратио у Милуниће и купио велико имање, а браћа су му остала у Збјеву до 1933. године, када их је било у великој задрузи 45 чланова. Одмах је постало 6 нових домаћинстава. Јовичини су синови Обрад и Крсто.

Пошто се Јовица пријави турским властима, покушао је Ариф-буљубаша Лого, командир заптија са Бољанића, да га убије. Пуцао га је кроз врата у амбару где је спавао, али га није погодио. Јашарбашић је запретио Логу да то више не сме чинити. Јовица је био необично снажан. Око 1905. године на Тројичиндан код Манастира Св. тројице било је много народа. Дошао је са неким Турцима и пеливан. Трубио је и позивао ко сме да се рве са њим. Знало се да је Јовица најјачи човек у читавом крају, па су га молили Срби да се порве са пеливаном. Јовица је пристао и само су се два пута окренули и обрнули пре него што је Јовица бацио на земљу пеливана. Одушевљењу српског народа није било краја. Поражени пеливан са друштвом одмах је отишао за Пљевља

Са Јовицом је друговао неки хајдук Комарица, па га он посла да зимује у Бобову. Хајдук је имао много златника у торби. Бобовац је пекао креч у кречани са још једним пријатељем, а помагали су му неки Бобовци. Одоше Кобовци кући да се одморе, а она двојица убише Комарицу и бацише га у кречану да изгори, а његове златнике поделише. Кад се Бобовци вратише, питаше куд је отишао Комарица и шта је било са њим. Она двојица рекоше да се Комарица наљутио и отишао.

Око 1925. године оде Јовица у Збјево у госте код браће. Умро је напрасно. Остале су му три кесе златника које његови потомци нису пронашли.

Периша је имао два брата: Станишу и Малишу. Они су остали у Крћама. У црногорској војсци у I светском рату учествовали су: Михаило, Јоко и Јовица. Јоко је интерниран у Мађарску 1916. године.

3. Гогићи су, према једној верзији, староседеоци из Жидовића, па су касније неки прешли у Котлине. Према другој верзији, они су од Драгутиновића из Малих Крћа, односно Даниловића. У Котлине је прешао Обрад Гогић (1800) са женом Станом. Презиме су добили према турској речи ”гога” што значи мајстор, грађевинар. Више њих се бавило тим занатом. Нису им род Гогићи у Зеници.

Обрадов син је Јовић (1830). Њега је хтео да опљачка неки хајдук, али му се Јовић сакри. Други пут га хајдук нађе код стоке и појури да ухвати. Јовић му побеже на таван. Хајдук поче тражити по кући стубе да се пење за њим, али га он са тавана пуца и уби. Сахранили су га у гробљу и нико га није тражио. Јовићев син је Јосо, а Јосов Ђуро. Друга њихова линија иде: Ђоко – Милан – Машан. Аге су им били у Жидовићима Селмановићи.

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 10 Гогића.

4. Према А. Пејатовићу, од Вукојчића су ”из Сокоца најпре кренула 3 брата, па се један зауставио у Жидовићима, други отишао даље и настанио на Гласинцу, а трећи у сјеничком крају. И данас их има у сва три краја” Соколац се налази близу Шаховића. Према њиховом казивању, дошли су из Стожера пре 400 година. Аге су им били Селмановићи. Пре попа Сава Вукојичића била су 4 попа. Има их у Мијаковићима 2 куће, Потрлици 2, Калушићима 4, Жидовићима 6, Милунићима 2.

Памте имена предака од Петра (1790). Његов син је Гаврило, а Гаврилови су: Милан, Стеван и Томо. Стеван је побегао из аустријског ропства 1917. године и крио се у пећини. Уз помоћ неких муслимана пријавио се и остао код куће.

5. Из Вранеша је дошао Саво Вранеш (1788) и населио се у Југову. Његов син је Шћепан (1818). За њега сматрају да је рођен у Југову. Из Југова су прешли у Бушње, али су се поново вратили у Југово. У Југово су дошли по одобрењу Селмановића. Шћепови синови су: Јовица, Саво, Стеван и Милан. У Југову има 10 кућа Вранеша од Ристина сина кога је довела из првог дома кад се преудала у Вранеше. Јовица и Милан дошли су на Гајине 1908. године на имање паше Бајровића. Сада их има 7 кућа. Саво је отишао на Которац и има их 6 кућа. Стеван је остао у Југову и од њега су 4 куће.

Јовичин син је Ратко (1878), а његови су: Радован, Милован и Радомир. У I светском рату у црногорској војсци били су: Ратко, Милан, Војин, Дико и Јово. Сматрају да су род са Вранешима из Жидовића, Глиснице и Калушића, али су дошли у различито време и из различитих праваца.

О  пореклу Вранеша из Глиснице, Жидовића и Калушића постоје две верзије. Према њиховој, дошли су из Србије око 1875. године и населили се по Голубињи. Ту су остали 3 године и одселили у Горњу Глисницу код аге Коријенића. Према другој верзији, коју причају неки муслимани са Јакупова Гроба, ту су Вранеши били пре 300 година. Дошао је Младоје са два рођака и од њих су сви Вранеши у Жидовићима, Глисници и Калушићима.

Младојеви синови су: Никола, Сајо и Милан. Један Младојев рођак имао је сина Рада који је у Пљевљима имао велику гостионицу од 1898. године. Од другог Младојевог рођака остали су унуци: Ђорђе, Нешо и Мијаило.

6. Миљићи у Готовуши су од Тањевића из Бобова. Била је нека удовица Миља са децом, па децу прозваше Миљићи. Миља је из Бобова а дошла у Потоке и ту су дуже живели, па су се око 1875. године разишли. Једни су отишли у Шљиванско, а други у Готовушу. Из Потока је Мијаило (1826) са синовима Милојицом и Диком дошао у Готовушу око 1875. године, и као чифчија на имање паше Бајровића. Милојица се оженио у Готовуши од Марића. Петар Марић био је хајдук. Дикови синови су: Петар и Ђорђе, а Милојичини: Нинко, Милосав, Михаило, Богдан и Рајко. Нинко је учествовао у I светском рату у црногорској војсци. Род су им Тањевићи и Тешовићи из Бобова.

7. Бељкаши су из Бељковића, по чему су и добили презиме. Не знају како су се тамо презивали. У Бељковићима су убили неког Турчина и побегли у Велике Крће пре можда 300 година У Југово су прешли око 1860. године. Памте имена предака од Тода (1860) и брата му Сава. Били су богати. Имали су по 300 оваца и 60 крава. Имали су и златног новца. Кад је Тодо сушио новац на покровцу, затекао га је неки комшија, па да не би причао, Тодо му је дао шаку златника. Били су и ковачи и кројачи, што се види на њиховом надгробним споменицима Ту су уклесани и чекић и маказе, али нема натписа.

У 1 светском рату учествовала су у црногорској војсци 4 Бељкаша. Тодо је заробљен на Дрини и умро у робији – 1918. године.

8. Према њиховом казивању, Марићи воде порекло од Марића из Тепаца. Према Атанасију Пејатовићу, дошли су из Бољанића. Дошао је Малиша (1843) око 1865. године као момак, највероватније из Бољанића, и населио се на Га- јинама Оженио се од Станимировића и прешао у Дрвнике, такође у Готовуши. Малишини синови су: Ћирко, Јаков, Крсто, Иван, а имао је и 4 кћери. У црногорској војсци у I светском рату учествовали су Ћирко и Јаков. Марића има код Фоче, Ваљева, Бољанића. Нису им род Марићи у Вијенцу.

9. Чоловићи су пореклом од Бајчетића. Дошли су у Велике Крће (Божићи) око 1780. године. Том претку, чијег се имена не сећају био је деформисан чукаљ иза шаке, па га прозваше Чоле – Чоловић. Памте имена 5 браће: Милића, Крстонија, Николу, Панта и Димитрија. Милићеви (1800) синови су: Милија и Стојан. Милија је убио Турчина у Крћама и побегао код Ваљева. Тамо их сада има више десетина кућа. Један Чоловић је правио лонце па га прозваше Лончар. Стојан је прешао у Брвеницу око 1860. године и држао хан у Седларима. Његови синови су: Обрад, Стјепо, Анто и Милован. У лето 1879. године око 30 богатих ага и бегова из Пљеваља (према казивању Божа Чоловића) поруче Стојану да им спреми ручак, јер хоће да дођу на излет (тефериџ). Поручили су печење, рибу, цицвару, кајмак, мед, пите итд. Кад почеше јести, један погледа у чукаљ (важио је за доброг гатара) па рече: ”Коња ми, неко је од нас и појео и попио. Неко ће одмах да погине.” То изазва узбуђење код свих, а онај што је гледао у чукаљ одмах оде. Мало су јели и сви су одмах кренули за Пљевља. Кад су ишли кроз шуму, између Брвенице и Бушања, дочека их Бошко Војиновић и једнога уби. Стари људи су у Стјепановој кафани кришом рачунали: овде једног, онде два, онде пет итд и срачунали да је он сам убио пушком или ножем 43 Турчина. Те јесени је Бошко погинуо на Бобову убивши двојицу Турака.

Око 1880. године, Стојан са синовима пређе у Југово на имање неког Селмановића. Обрад је отишао у Ритошиће. Стојан је и у Југову држао хан и трговао са пашом Бајровићем. Куповао је стоку, сир, кајмак и испоручивао паши, а паша Шваби. Анто и Стојан су остали заједно све до 1923. године. Имали су за време Турака по 600 оваца, 300 коза, 35 говеда, 8 коња, 12 слугу. Анто се посвадио са агом око сече купуса. Ага га је опсовао, а он њега ударио коцем. Тужили су се на турском суду. Прешао је око 1900. године на имање Ћинара.

У Мрзовиће је отишао деда Јована Чоловића и призетио се код Прерадовића. Променио је и славу. Међутим, према њиховом казивању, они су из Мораче и са њима нису род. Чоловића има у Југову, Крћама, Брвеници, Ковачу, Ритошићима, Рудом итд.

У црногорској војсци у I светском рату била су 4 Чоловића: Стјепо, Милован, Анто и Илија Сва четворица су интернирана, али је Стјепан побегао из манастира где су их скупљали и терали у Добој и за Мађарску. Са Стјепом је побегао и Ђоле Бајчетић из Југова. Комитовали су и крили се све до краја рата. За то време убили су три Турчина, швапска сарадника.

10. Клачари су од Зимоњића из Херцеговине (Гацка). Дошли су око 1862. године у време Вукаловића устанка. Према другој верзији, они су староседеоци. Дошао је Богдан (1815) са братом и населили су се испод Бољанићког виса, на имање Коријенића. Брат му је касније одселио за Пале код Сарајева. Име Клачари су добили јер су први почели да пеку креч односно клак, који су продавали па их по томе прозваше Клачари.

Богданови синови су: Милан, Јоко и Лазо, а Јокови Тодор и Мико. Микови синови су: Спасо, Јаков и Радован. Јоко је, са Миковим унуиима и синовима, 1910. године прешао у Калушиће и купио земљу у Шећеровића. Лазо је умро 1912. године. Миланови синови су: Гавро, Дико, Перо, Драго и Спасо. Саво (1890) је добио златну медаљу за храброст због учешћа у рату у прногорској војсци 1914-1916. године и показане храбрости.

11. Према једној верзији предања, Ћаћићи су староседеоци у Готовуши. Знају имена предака од Лазара (1825). Његови синови су: Раде и Акан. Биле су их две куће у Готовуши пре 1851. године. Аканови синови су: Радисав, Борисав, Лазар, Радован и Љубо, а Радови: Милорад, Живан и Милош. Ага им је био паша Бајровић. У црногорској војсци у I светском рату био је Раде.

Према другој верзији, (Ћаћићи из Боровице) дошли су из Попова поља код Требиња. Прво су дошли на Врање брдо. Памте имена предака од Дика (1800). Ага им је био Мурат-бег Селмановић. Биле су их 1912. године 2 куће. Диков син је Ристан, а Ристанови су: Стеван, Петар, Новица и Крстоније. Дико је имао синовца Новака, а он Саватија. Саватије и Новица узели су пушке и припремали се за устанак 1912. године. Убили су једног Бајровића који је ишао по кућама, пљачкао и отимао све што је могао. Убили су га у Диздарици. Скоро читава Боровица била је Мурат-бега Селмановића. Његово је било и пола Шумана и Љућа. До 1912. године у Зеници, Шуманима, Боровици и Љућу била је само једна муслиманска кућа.

У црногорској војсци у I светском рату била су 4 Ћаћића из Боровице: Саватије, Новица, Петар и Стеван.

12. Терзићи су пореклом од Милићевића са Крњаче, а они преносе казивање својих предака да их је на Косову било 75 сабаља.. Од Милићевића су и Ненадићи. У Малим Крћама живе скоро 500 година. Аге су им били Луиновићи и Ћулаховићи. Памте имена предака од Новице (1795). Новица је имао два сина, од којих је један био Перо. Перо је имао 5 синова: Милована, Милинка, Ника, Сава и Јована. Паша Бајровић је населио Милована на своје имање у Калушићима. Милован је прешао у Калушиће 1910. године. Ага им је направио куће и штале, а они су му давали половину сена, а четвртину жита.

Васо Терзић је био угледан човек. Погинуо је на Ифсару код Челебића 1914. године у борби против Шваба. Божо је био богат. Аустријанци су 1917. године стрељали на Доловима Јовицу Терзића и Николу Цвијовића.

Терзића има у Коминима, Шуманама, Црљеницама, а у Малим Крћама било их је 1920. године 10 кућа. Сви су они пореклом из Малих Крћа. Из Малих Крћа су и Терзићи у Бујацима и Пандурици, само су променили славу. Славили су, као и остали, Никољдан, али су тешко добављали посну храну (зејтин, пиринач) па су за славу узели Аранђеловдан који су раније прислуживали.

Од Терзића су бројна братства у Бобову: Јовићи, Сандићи, Божовићи, Соковићи, Свркоте, Стриковићи.

13. Дајовићи су род са Мазалицама. Танасије Пејатовић пише да су Мазалице биле у Црљеницама пре 1851. године. Међутим, према њиховом казивању, Мазалице су од Дајовића. Памте имена предака од Петра (1820). Кажу да се родио на Рудници. Његови синови су Обрен и Дико. Населили су се као чифчије неког аге Селмановића. Обрен је држао хан на раскрсници пута Сарајево – Рудо, по чему место доби име Дајовића хан. Обренови синови су: Милан, Бошко, Иван и Богдан. Дико је имао 5 синова. У црногорској војсци, на Дрини, у рату против Аустро-Угарске били су: Милан, Бошко и Иван. У Пљевља су 1919. године дошли сви Обренови синови, али су обрађивали и имање на селу. У Пљевљима су купили две куће.

14. Према једној верзији Топаловићи су староседеоци у Крћама. Према њиховом казивању, они су од Јакића из Дробњака. Нека им је баба рамала (била хрома – топал), па њене потомке прозваше Топаловићи. Побегла су три брата од крвне освете и населила се у Бушњима око 1630. године. Памте имена предака од Јосифа (1835) и брата му Јоса. Јосифови синови су: Марко и Маринко, а Јосови: Божо, Живко и Мирко. Има их у Бушњима, Крћама, Брвеници, Хоћевини, Глисници итд. У Пљевља је дошао Васов отац Јован и још два брата око 1880. године. Бавили су се трговином и угоститељством. Дошли су из Комина.

Марко Топаловић је убио комшију и побегао у Србију. Тамо је био у ратовима 1912. и 1913. године. У I светском рату Марко је учествовао у црногорској војсци и добио златну медаљу за храброст. У том рату учествовало је 11 Топаловића. У Глисницу је дошао Митар. Његов син је Гавро, а Гавров Данило.

Миле Топаловић из Доње Брвенице (1898) каже да никада није чуо да су Топаловићи дошли са неког подручја изван Пљевља, већ су староседеоци у овом крају. Памти имена предака од Максима (1815). Његова су браћа Јоксим и Ристо. Максимови синови су Саво и Крсто, а Савов је Миле. Били су веома сиромашни до 1930. године. Тада су купили имање у Брвеници и тамо се преселили. У I светском рату рањен је Саво. Станиша је интерниран и умро је у робији. Андрија је био водник.

15. Трипко Аћимовић (1860) је дошао из Требиња око 1880. године у Мале Крће. Његов син је Максим (1890), а Максимови су: Лазар, Ђуро, Гавро, Драго и Стеван. У I светском рату у црногорској војсци учествовао је Максим.

16. Јокнићи су старо угледно српско братство из периода Немањића. Живели су у Бољанићима и одатле се расељавали. Из Бољанића је Петар (1855) дошао у Дабовину. Петрови синови су Крсто и Ђорђије. Ђорђије се није женио. Крстов (1885) син је Иван. Крсто је био у црногорској војсци у I светском рату. Јокнића има у Бољанићима, а једна њихова породица преселила се 1923. године у Вашково. У Јокнића братству било је у прошлом веку познатих хајдука.

17. Лончари са Вијалице (Готовуша) су од Радовића из Рађевића. Памте имена предака од Милована (1850). Био је сиромашан и ишао је у најам. И његов син Мића био је сиромашан и ишао је у најам. Кад је био у најму код Дамјановића, узео је кћерку Новице Бељкаша. Око 1890. године дошао је на Вијалицу и био чифчија на имању паше Бајровића. Мићови синови су: Михаило, Милош, Милан и Иван. Михаило је учествовао у црногорској војсци у 1. светском рату.

Милованов деда је правио лонце, па их прозваше Лончари. Нису им род Лончари из Дабовине.

18. Лончари у Дабовини су од Чоловића из Крћа. Бавили су се прављењем лонаца, па их прозваше Лончари. У Дабовину су дошли око 1820. године. Имали су велику породичну задругу и живели су богато до 1840. године. Око 1830. године код њих је ноћио владика са пратњом. Имали су и чардак за госте. При поласку владика им даде једну сребрну кутију и у њој неке свете реликвије, наводно два сува прста од неког свеца. Кутију су чували у амбару и сваке недеље кадили и палили свећу, а о слави Јовандану у зиму (20.1) стављали су је испод иконе. Једног момка су оженили од Вучинића и претпостављају да је та невеста сакрила кутију. Јован (1800), брат Проданов (1806), био је домаћин куће и то је схватио као катастрофу и лош предзнак за будућност кућне задруге, па узјаха коња и са њим скочи низ стене испод Градине. Коњ се сломи, а Јован се закачи за неко дрвеће и са доста тешкоћа извукли су га конопцима.

Од тог догађаја, Лончари се разиђоше из Дабовине. Продан оде у Жин код Крајчиновића, а касније пређе у Црљенице. Проданови синови су: Саво и Ристо. Ристови синови су остали у Поблаћу. Један је Лончар отишао у Ступине у Готовушу. Гавро (1840) се родио у Жину, а око 1900. године дошао је са синовима у Брвеницу. Гаврови синови су: Миле, Грујо, Милован и Крсто. У црногорској војсци у I светском рату били су Миле, Грујо и Милован. Било их је 1912. године 3 куће у Брвеници.

Лончари из Дабовине памте имена предака од Јована. Његови синови су: Јово и Дико, Јовови Јоко и Милан, а Дикови Милован и Мирко. Јоков је био Гавро. Њега су око 1900. године убили хајдуци Робовићи, јер је прве године у њиховој кући Ариф-буљубаша Лого убио са заптијама Ивана Робовића. Миланов син је Шурко, Милованови су Раде и Владе, а Миркови Јован и Дико.

19. Леовци су од Јауковића из Дробњака. За време сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1790. године, неки је Србин, пошто је прешао Саву, отишао преко Босне и Херцеговине за Котор. Одатле је прешао у Дробњак. Ту су живела његова два сина. Један – Јакша је прешао у Језера а брат му је плакао и јаукао за њим, па му потомке прозваше Јауковићи.

О војводи и хајдучком харамбаши Маринку Леовцу писали смо у општем делу ове регије, а овде ћемо само цитирати последњи пасус из некролога који је одржан на његовом гробу:

”3а храброст показану у ратовима био је одликован разним орденима Србије и Црне Горе. Интересантно је поменути да је војвода Маринко запамтио једанаест српских владара и то: у Црној Гори владику Петра I и Петра II, па књажеве Данила и Николу, а у Србији: кнеза Милоша, Михаила, Александра Карађорђевића, краља Милана, Александра и краља Петра.

Лака му српска земља!”

Предак Леоваца дошао је из Шавника и населио се на Леовом Брду, изнад Градца (мељачки крај), пре више од 200 година. Ту се дуже задржао, па га по Леовом Брду прозваше Леовац. Леовци из Малих Крћа памте имена предака од Јевта (1820). Јевтови синови су Крстоније и Војин. Крстонијеви синови су: Богдан, Јован и Мирко, а Богданови су: Лале, Новак, Владе и Гојко. Леоваца има у Крћама, Готовуши, Брвеници итд.

У I светском рату у црногорској војсци било је 7 Леоваца из Малих Крћа. Михаило је погинуо на Ифсару 1914. године, а Саво је рањен.

Леовци на Тикави потичу од Риста (1845), чији је син Дико, који је са Нарка из Готовуше прешао на Тикаву око 1905. године. Са Диком су дошли Вук, Милан, Новица и Михаило. У I светском рату у црногорској војсци су учествовали: Дико, Михаило, Новица и Вук. Михаило је интерниран на робију.

20. Хајдуковићи су пореклом из Бара. Тамо су убили неког суседа и три брата су побегла преко Таре. Грујо (1820) је дошао у Крће, други брат је отишао у Бабине, а трећи се задржао у Црљеницама Дошли су око 1850. године. Грујо је имао сина Јова (1850) који се родио у Малим Крћама. Аге су им били Трхуљи. Јовови синови су: Мирко, Јован и Лале.

У црногорској војсци у I светском рату учествовао је Мирко. Почетком 1916. године интерниран је на робију. Јован је отишао у Америку и тамо умро.

21. Аранитовићи су од Бојовићаиз Шарана. Хтео је неки ага Анђелићда им спава са невестом и они га убише. Десила су се још по два убиства између Анђелића и Бојовића, па Бојовићи побегоше у бјелопољски крај (разуме се једна кућа) око 1830. године. Тамо су променили презиме. Једни се прозваше Аранитовићи, други Ментовићи, а трећи Василијевићи.

Петар Аранитовић је дошао у Орљу око 1850. године. Петрови синови су: Данило, Милосав и Милан, а Данилови (1852): Урош. Симеун, Петар и Глишо. У I светском рату у црногорској војсци учествовали су: Данило, Урош, Симеун и Петар. Данило је рањен. Има 4 куће Аранитовића у Малим Крћама и по једна у неколико села. Златну медаљу за храброст добио је Урош Аранитовић, а такође и Бајо Пивљанин, Саво Клачар и Војин Милинковић. Петар је са синовима дошао из Орље у Мале Крће 1893. године. Један део Аранитовића је остао у Орљу, а други су дошли у Крће и Бољаниће. Аранитовићи у Крћама памте имена предака од Риста (1836). Изгледа да се доселио Ристов деда Ристов брат је Јовица. Ристови синови су: Богић, Тодо, Јошо и Павле, а Павлови су: Милојица и Радојица У I светском рату у црногорској војсци учествовапи су: Богић, Павле, Ристо, Ђеросим, Тодо и Петар. На Дрини је 1914. године рањен Тодо, а Павлу су се, преносећи рањенике преко Дрине, смрзли прсти и остао је без иједног. Интернирани су: Тодо, Богић и једна жена – Ружа. Тодо и Богић су умрли у ропству 1918. године. У Крћама су сви били у задрузи. Имали су 1912. године 300 оваца, 100 коза, 17 коња, 36 говеди, 6 пари волова.

Аранитовићи код Бољанића прво су дошли на Гајине у Готовушу. Ту су били неколико година, али кад једног дана нађоше у житу убијена Турчина, побегоше и настанише се испод Бољанићког виса.

Аранитовића има у Пљевљима 3 куће, у Крћу 6, у Брвеници 4, Орљи 1, Сочици 4. Код Сјенице их има и десетине кућа.

22. Однекуд су дошла два брата Мијатовића – Урош и Милош око 1890. године и населили се у Малим Крћама. Славе Лучиндан и највероватније да су пореклом од Никшићке Жупе или Роваца. Урошеви синови су: Милан, Иван и Митар. Има их три куће. Нису им род остали Мијатовићи у нашој општини. У црногорској војсци у I светском рату били су Милош и Урош. Милош је погинуо 1914. године на Ифсару код Челебића.

23. Тошићи из Бушања су род са Тошићима из Какмужа. Нису им род Тошићи из Поблаћа. Пореклом су из Кифина села код Требиња. Дошли су у Какмуже пре скоро 300 година. Тамо су се презивали Златановићи. Дошао је Тошо Златановић, па његове потомке прозваше Тошићи.

Памте имена предака од Мијаила (1820). Он је доселио у Шуљковац (заселак Бушања) око 1850. године из Какмужа. Други један Тошић је доселио у Крејовину, изгледа отац Дмитра Тошића, познатог дугогодишњег хајдука. Мијаило је са синовима прешао у Бушње око 1884. године, као чифчија на имању Селмановића. Ту живе и сада.

Мијаилови синови су: Милован (1850), Андрија, Трифун, Филип и Павле. Андрија је прешао у Пљевља и бавио се трговином. Син му је Милош био борац у 1300 каплара. Милован се оделио од браће, а Андрија је трговином зарадио доста новца и откупио имање од аге. Само је Милован остао чифчија.

У I светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Тошића. Неђељко је интерниран у Мађарску. Милованови синови су Обрад и Петар, а Обрадови Добрило и Михаило. Добрилови синови су Жарко и Бранко.

Дмитар је убио Турчина силеџију и побегао у хајдуке. Убио је и једног под Гостечом.

24. Зујићи су пореклом од Гаговића из Пиве. Од њих су Марковићи у Мељаку. Дошли су око 1760. године у Бобово. Памте имена предака од Стојана (1815). Стојанов син је Мићо (1840), а Мићов Богдан. Богданови синови су: Стојан, Мирко, Никола, Стеван, Радоман, а имао је и 6 кћери.

Мићо је био гуслар и ловац. Био је добар и снажан косац. У I светском рату у црногорској војсци учествовао је Богдан. Неки су Зујићи отишли у Буковицу, неки на Гласинац и друга места. Никола је доселио у Бушње 1953. године.

25. Пивљани су пореклом из села Мратиње из Пиве. Тамо су се презивали Вуковићи. Памте имена предака од Максима (1780), који је убио Турчина који је насрнуо на једну њихову удовицу. Један Максимов брат је отишао у Србију, а други је умро као момак. Максим је дошао у Крће око 1800. године и ту се оженио. Имао је три сина: Ђура (1812), Богића и Митра. Ђурова је жена од Чепераца – Ђоковића. Ђуров син је Вучко, а Вучкови су: Богдан, Бајо и Милан. Било их је 1912. године 4 куће.

Бајо (1882) је био 1903. године у руководству Раоничке буне. Било се скупило више од 800 побуњеника од Мељака, Глиснице, Крћа, Бољанића и распоредили су се у три логора: на Чемерну, Вучеву изнад Бољанића и за Висом. Разишли су се 1904. године. Као вођа устанка, Бајо је 1905. године осуђен од турских судова на дугогодишњу робију. Лежао је три године окован у Пљевљима. Изласком Уријета 1908. године помилован је. Уочи рата 1912. године, Бајо је прешао у Црну Гору и отуда пренео 12 барјака (црногорских) да се формира 12 батаљона.

Кад је почео I светски рат, Бајо је био питомац у војној академији. Није завршио академију и био је официр за везу између Србије и Црне Горе (у делегацији). У I светском рату у црногорској војсци било је 6 Пивљана. Бајо је рањен на Гласинцу 1914. године. Швабе су интернирале на робију: Анта, Антонија и Вучка. Вучко и Антоније умрли су на робији 1918. године.

По капитулацији црногорске војске, Бајо се са фронта из Шаранаца тајно вратио са седам другова и крио у Крћама. Швабе су дознале за њега и позвали га да се јави вакмајстору на Бољаниће да га интернирају са 7 другова који су били са њим. Један његов комшија муслиман му је рекао да вакмајстору да новаца, па ће се све добро завршити. Бајо га послуша и тајно даде вакмајстору 700 круна, а он му рече да га неће интернирати као ни његових 7 другова, већ га постави да купи реквизицију по селу и да плаћа према одређеним ценама.

На Бољанићима је Ариф Лого држао кланицу (и снабдевао Швабе месом), а Бећо Хамзић кафану. Оба су били обесне силеџије. Силовали су на Бољанићима две српске девојке и једну жену. Бећо Хамзић је 1917. године у присуству Арифа Лога ударио Бају шамар, а он му је рекао: ”Можеш сада пред Швабом, кад ја не смијем да се браним. Платићеш ми!”

Дознавши да је пробијен Солунски фронт у другој половини септембра 1918. године, Бајо се почео спремати са неким Крћанима да розоружава аустријске војнике. Једна силована девојка са Бољанића молила је Баја да је освети, а он јој је рекао да неће моћи ни свој образ осветити а не њену… Кад Бајо са 7 Крћана дође са оружјем на Бољаниће да нападне на швапску касарну, вакмајстор је са 15 војника већ био побегао на Метаљку. Бајо уђе у Бећову кафану у Бољанићима. Била је пуна људи. Бећо се уплашио Баја и сакрио у један ћошак. Бајо га позва да изађе напоље, али он не хтеде. Тада Бајо уђе у кафану, ухвати Бећа за капут и извуче напоље. Одведе га мало даље од кућа и уби пушком. Одмах се врати да изведе и Арифа Лога, али му он побеже у једну кућу Боровића, где га сакрише.

Продужи Бајо са друштвом за Метаљку. Тамо нађоше 30 војника и 2 вакмајстора. Бајо уби вакмајстора (командира станице) са Метаљке, а пусти свог сарадника са Бољанића. Све војнике разоружаше и пустише да иду кућама. Друштво настави пут за Чајниче. Швабе су бежале из Чајнича. Кога су ухватили, разоружали су. Пљачкали су по магацинима, натоварили на коње и кренули назад. На Метаљци их срете српска војска која је наступала са Солунског фронта. Одузели су им плен и пустили их да иду кућама.

Причају Глисничани да је са њима био један Глисничанин и да су у аустријској команди нашли касу коју Швабе нису имале времена испразнити. Глисничанин рече да у каси нема ништа, већ да је однесу у поток и баце па можда ће је увече обити. Први увече стиже Глисничанин, оби касу крампом и извади велику количину златног и папирнатог аустријског новца. Новац је сакрио и одмах почео куповати дућане и куће.

26. Јашевићи су пореклом од Вујановића из Војтине код Потковача. Не знају кад су дошли на Ступ, а потом прешли у горњи део Великих Крћа. Ново презиме су добили по некој баби коју су звали Јашара, па их прозваше Јашовићи. На Ступу су живели богато. Памте имена предака од Лазара (1860) и брата му Гавра. Лазарев син је Марко.

27. Лучићи су пореклом од Јакића из Дробњака. Прешли су пре 300 година. На коњу у крошњи донели су Луку који је касније био поп па се по њему прозваше Лучићи. Памте имена предака од Јована (1843). Јованова су браћа: Панто, Ђорђије и Стојан. Јованов син је Михаило и његови су потомци у Крћама. Пантови синови су: Мико, Јово и Петар. Петрови потомци живе у Рађевићима. Јово је дошао у Калушиће на имање паше Бајровића око 1905. године, а Мико у Зеницу. Стојан је био 30 година коџобаша. Дика су 1916. године Швабе интернирале у Мађарску. Има их 3 куће у Крћама, 3 у Рађевићима, 4 у Калушићима, 5 у Забрђу.

28. Цвијовићи су староседеоци у Малим Крћама. Према једној верзији, они су потомци Вука Бранковића. Знају имена предака од Јанка (1795). Јанкови синови су: Алекса и Мали. Алексин син је Стојко, а Стојкови су: Илија, Новица и Радоман. Новичин син је такође Радоман. Живе у Малим Крћама, Глисници, Адровићима, Бољанићима, Крајчиновићима итд.

Турци су убили једног Цвијовића на његовој шљиви у Заостру око 1900. године. Швабе су 1917. године стрељале на Доловима Николу Цвијовића. Цвијовићи су имали своје земље. Никола Цвијовић је прешао из Малих Крћа у Заостро око 1890. године, па је затим прешао у Поблаће. Његови синови су: Петар, Миле и Тодо. Тодови синови су: Саво, Гавро, Милко и Никола. Тодо је учествовао у I светском рату у црногорској војсци од 1914-1915. године.

29. Према једној верзији, Лазаревићи су староседеоци са Милунића. Помиње се Лазаревића врх у документима Манастира Св. тројице пре скоро 400 година. Према другој зерзији, коју они износе, Лазаревићи су дошли из Мораче пре 130 година. Дошао је Дико са 4 сина: Иваном, Јосом, Мирком и Драгом. Дико се прво населио у Жидовићима, а затим прешао у Милуниће на имање паше Бајровића. Има их у Маочу и Задубљу. Нису им род Лазаревићи у Црљеницама.

30. Петрићи у Готовуши су од Петровића са Косанице. Памте имена предака од Лазара (1805), који се родио на Косаници. Кад је имао 2 године мајка му се преудала у Голочевце на Крњачи. Од треће године је живео у Манастиру Св. тројице. Ту је научио да шије ручно одела (абаџија). Кад је одрастао оженио се из Југова од Вранеша. Лазар је имао сина Марка (1835). Маркови синови су: Обрен и Јован. Марко се родио у Југову. Био је угледан и богат (имао је и по 300 оваца и био је добар ловац).

Враћајући се поражени из Дробњака око 1807. године Селмановићи су наишли са војском преко Косанице и побили све мушкарце које су похватали. Жене су силовали и многа друга злодела направили. Остало је око 30 удовица. Неке су удовице побегле са децом, а неке су се после покоља вратиле на згаришта.

Мирко је сарађивао са хајдуцима. У његовој куђи је једне вечери заноћио хајдук Дмитар Тошић (1885. године). У кућу сврате суварије – турска полиција. Марко је на Дмитра бацио кабаницу, рекао да му је то слуга и послао га за стоком. Кроз два дана неко је то пренео Турцима. Дошле су суварије и Марка претукле. Трећи дан је умро.

Из Југова су прешли на Вијалицу 1904. године, на имање паше Бајровића Обренови синови су: Михаило, Ђоле и Василије, а Јованови: Милојица, Јован и Милојко. И Марко се презивао Голочевац, па кад је ишао на Косаницу рекли су му да је од њих – Петрића са Косанице. Онда је променио презиме и прозвао се Петрић.

31. Вучетићи су од Бошковића из Колашинских Поља. Доселили су се овамо око 1820. године. Тамо су била – 4 брата: Вучета, Петар, Милутин и Василије. Турци су једном брату силовали жену. Браћа се спреме да убију Турчина. Док је тај Турчин био у воденици, један се брат сакри под воденицу и заустави је. Турчин изађе да види шта се десило, а он га уби. Браћа су са фамилијама побегла и дошла у Подкукањ у Брвеницу. Касније Турци Колашинци дознају где су и дођу да их побију. Успели су да побегну, а Турци им све попале.

Побегли су у Чајниче. Ту су били неколико година и одатле су три брата отишла код Власенице и прозвали се Кршикапе. Рођак им је Радомир Бошковић из Крупица. После 6 година Вучета са женом Стојом се врати у Крњевину – Брвеницу. При повратку од Чајнича задржали су се 3 године у Потковачу. Вучета је имао 4 сина – Малишу, Радована, Милована и Луку. Вучета је са хајдуцима Бошка Војиновића попалио турско сено по Брвеници. Турци посумњаше на њега и држаше га 3 године у затвору. Све су му нокте почупали, али није признао. По изласку из затвора одмах је умро (око 1879. године). Око 1885. године две куће Вучетића преселиле су у Плијешевину на имање Ласица, јер су Турци убили двојицу Ласица, а остали су побегли. По Вучети, његови су се потомци прозвали Вучетићи.

Милованови потомци су прешли у Потоке, а Лукини и Малишини у Плијешевину, на имање паше Бајровића Ћиркова удовица Стана преселила се 1912. године са децом у Јасен. Лукини синови су Вучета и Вучко, а Вучков је Благоје. Лука и Малиша су били у заједници до 1925. године, када су се поделили. Малишин син је Обрад. Радован има највише потомака. Његови синови су: Ћирко, Радосав, Борисав и Милан. Борисављев син је Владе, а Владов Божо.

На Коријену је држан скуп Срба, негде у септембру 1912. године, ради припрема борбе против Турака На збору је поп Слободан тражио да се смире и не дижу устанак. Неђељко му је чак опсовзо мајку, па га је поп тужио црногорским властима по ослобођењу Пљеваља и стрељан је у Калушићима са још тројицом.

У црногорској војсци у I светском рату 1914-1915. године учествовало је 13 Вучетића. Неђељко је погинуо у рату, а Петар је заробљен и умро је у робији 1917. године.

32. Марјановићи су пореклом из Крћа. У Присоје – Брвеницу прешла су два брата: Милован и Михаило (око 1880. године) на читлук аге Меха Хаџовића Милованови (1850) синови су: Милосав, Симо, Милан, Ристо и Милош. Милосављев је Душан. Из Крћа је неки Милованов и Михаилов рођак прешао у Глисницу и тамо их има једна кућа. У I светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Марјановића. На Дрини је 1914. године рањен Милосав.

33. Вуковићи у Бушњама су од Ровчана са Руднице. У Бољаниће је дошао Вук Ровчанин са браћом око 1850. године. Вукови синови су били: Андрија, Симо, Филип (1840) и Марко. Вук је био веома снажан и угледан човек. Био је коџобаша у Бољанићима. Кад се једанпут Вук враћао са седнице у Градцу, наишао је на турски тефериџ. Један обесин турски младић нахушка пса на њега. Вук штапом удари пса, а Турчин јурну на Вука. Вук и њега удари штапом и обори на земљу. Због тога га је ага истерао са имања 1880. године, те је Вук са синовима морао да пређе у Бушње на имање паше Бајровића.

Филипови синови су: Миле, Нико, Перо и Милинко. Милов син је Саво. По Вуку су се презивали Вуковићи. Нису им род Вуковићиса Радета. У I светском рату учествовао је Симо. Он је интерниран и умро је на робији.

34. Алиспахићи су први муслимани који су отишли у Доњу Брвеницу. Дошао је спахија Алија, скоро пре 300 година, одмах после турског пораза под Бечом – 1683. године. После њих дошли су Половине, Чотеи Хоџићи. Не знају одакле су дошли. Памте имена предака од Курта (1850). Његов син је Смајо, а Смајов Ибро.

35. Анђелићи су пореклом од Шаранаца. Са Његовуђа је дошао Димитрије око 1840. године и настанио се у Доњој Брвеници – Пода. Његови синови су: Јово и Радивоје, а Јовови су Голуб и Лука. Јовови синови су прешли у Горњу Брвеницу.

После Димитрија, дошао је у Шљиванско Милан Анђелић, а такође из Шаранаца, око 1875. године, и населио се на имање Дрнде. Миланови синови су: Милован, Новица, Божо, Јоко и Мића. Било их је 1925. године 5 кућа у Шљиванском и 2 у Брвеници. У I светском рату у црногорској војсци су била седморица Анђелића. У Забрђе је дошао Јован Анђелић. Лукин син је Василије.

По налогу Турака, Димитрије Анђелић је заклао свог кума, познатог дугогодишњег хајдука Луку Јагодића, око 1850. године. Турци су знали да је Лука кум Димитрију, па су му обећали велику награду ако га убије. Дошао Лука код кума Димитрија и он га бријао, па му рече: “Подигни куме добро главу да добро избријем неколико длака”. Кад он подиже главу, Димитрије му пререза гркљан. Лука је скочио и настало је страшно гушање Луке и Димитрија и, кажу Брвеничани, Лука би га освојио, али је притрчала Димитријева жена, савладали су га и заклали. Крв је попрскала камење око огњишта и кажу да се никако није могла опрати. Турци су богато даривали Димитрија. Брвеничани су се грабили коме ће бити кум, јер им је могао све помоћи код турских власти.

36. Антонијевићима у Готовуши род су Антонијевићи у Пљевљима и Орљи. Памте имена предака од Милована (1820). Његови синови су: Тодор, Ђоко и Миле. Антонијевићи су вероватно дошли са Косова и Метохије. Ђокови синови су: Саво, Раде, Васо, Мишко… Тодоров син је Дико-Димитрије, а Милови су Милорад (1908), Милован и Милош. Миле се родио 1853. године на Орљи и ту живео. Ту су их узнемиравали неки хајдуци, па је Миле отишао на рад код паше Бајровића и радио од 1870-1912. године (око 43 године) возећи му фијакер. Паша му је дао мало имање и направио кућу близу свог дворца – летњиковца у Готовуши. Кад је паша бежао 1912. године испред црногорске војске, Миле му је фијакером отерао 14 лама – канти злата у Сарајево. Милорад прича да је паша давао Милу једну канту златника за вредно служење дуги низ година, али он није хтео да узме, говорећи да он то злато није зарадио, па се боји да му неће бити срећно.

Антонијевића има две врсте; једни славе Ђурђевдан, а други (на Орљи) Никољдан.

37. О Малиџанима је писано у хоћевинској регији. Овде ћемо унети само неке податке. Лазар је пре 1912. прешао на Готовушу, а Лазарев син Јаков отишао је на Мрчево. Илијин син је Вукадин. Он је прешао у Горњу Брвеницу. Малиџана има у Шљиванском, Нангама, Готовуши, Брвеници, Тикави.

У I светском рату у црногорској војсци учествовали су: Илија, Љубан, Милија, Неђељко, Саво, Нинко и Јован.

38. Т. Пејатовић пише да су Дујовићи пореклом из Пипера и Крћа. Нека њихова жена довела је из првог брака (из Крћа) мушко дете па су једни од тог детета. У Пиперима су убили Турчина и побегли у Тушињу око 1700. године. Ту су остали 20 година и узели нову славу – Ђурђевдан (до тада су славили Аранђеловдан) па дошли у Мељак. У Мељак су дошла три брата Један је ту остао, други отишао у Брвеницу, а трећи отишао у Мијаковиће. Дошао је у село Зорловиће Спасојев (1825) деда. Његов син је Милинко, Милинков Михаило, а његов Василије. У Брвеницу је дошао Душан, деда Петров (1840). Његов је Обрад, а Обрадов Марко. Има их у Потковачу, Бољанићима, Брвеници, Заостру и Мељаку.

Према казивању Милована из Рта (Бољанићи – Страхов До), Спасо (1817) је рођен у Зорловићима (Бољанићи), а Милован је прешао у Рт (Потковач) 1916. године на имање Арифа Лога .Ариф је био председник општине за време турске владавине и командант башибозука читавих Бољанића и Мељака. За време швапске окупације (1915-1918) био је лиферант меса Швабама и председник општине. Спасов син је Милан (1847), а Миланов Милован (1887). Милован је учесник I светског рата. За показану храброст добио је златну медаљу. У I светском рату учествовало је 6 Дујовића. Андрија је интерниран у робију.

39. Стеванчевићи су род са Цвијетићима, Чавићима и Ивановићима из Бобова. Прво су живели у Подосоју у Горњој Брвеници, па прешли под Чабар у Поље (Доња Брвеница). Памте имена предака од Јока (1855). Његов је брат Митар. Јокови синови су: Стево, Божо, Марко. У 1. светском рату у црногорској војсци учествовали су: Стево, Божо, Марко и Митар.

40. Нинковићи су из Тоца (прибојски крај). Ђорђе (1880) се родио у Тоцима. Рано је остао без оца. Мајка му се преудала за Кубура у Црљенице кад је имао три године. Код очуха је остао све до 1926. године. Ђорђов отац Јевђо имао је брата. У Тоцима их има више кућа. Ђорђе је учествовао у I светском рату у црногорској војсци против Шваба. Купио је имање у Брвеници и преселио се тамо 1926. године.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Andrija klacar

    KLACARI su dosli u Boljanice is GATACKOG sela Lokvice I tada su se prezivali Damjanovici Peter Klacar DAMJANOVIC I brat mu Bogdan su rodena u selu LOKVICE nod Gackog oko 1790 godine.U porodicnom groblju familije Klacara u selu Koceviku kod Pala na krstovima Petru I njegovim sinovima upisano je prezime Damjanovic a ne Klacar KRSNA SLAVA DURDEVDAN.Klacari su rod sa Aleksicima sa Milinska I Markovljanin iz Markovice.Starinom su of Blagojevica iz Pivskog sela BUKOVAC KRSNA SLAVA DURDEVDAN.

  2. Dragana

    A šta je sa prezimenom Krezović? I oni su bili u selu Velike Krće.