Poreklo prezimena, Boljanići i okolna sela (Pljevlja)

16. februara 2014.

komentara: 4

Poreklo stanovništva sela BOLJANIĆI, opština Pljevlja. Prema knjizi Milete Vojinović „PLJEVALJSKI  KRAJ (prošlost i poreklo stanovništva)“ iz 2008. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.

Boljanici

Ova regija se nalazi na zapadnoj strani naše opštine. To je bila za vreme bivše Jugoslavije najveća opština pljevaljskog sreza, a sada je to najveća mesna kancelarija. Prostire se između Velikih Krća, Gradca, Ćehotine, Bukovice, Metaljke, bosanske i srbijanske teritorije.

Regiju sačinjavaju sledeća sela: Boljanići sa zaseocima (Pižuri, Orevine, Zaselje, Vis, Jasike, Kovač, Boljanići), Glisnica (Jakupov Grob, Kotorac, Glisnica), Potkovač (Zorlovići, Dubac, Kukavice, Đule, Potkovač, Prehari), Strahov Do (Rt, Bjeloševina, Prošće, Plakale, Ivovići, Strahov Do), Rađevići (Mironići, Crno Brdo, Vojtina, Jabuka, Jagodni Do, Rađevići), Poblaće (pošto je Poblaće jedinstvena geografska celina, nema potrebe da nabrajamo druge zaseoke osim Burića i Prisoje).

Orografsko-geografske odlike

Sredinom te regije prostire se planinski greben od Boljanićkog visa do kraja Kovača, odnosno do linije Ponikve – Metaljka. Boljanićki vis je krševit sa južne strane, dok je sa severne obrasgao šumom. Kovač je, uglavnom, obrastao gustom smrčevom šumom, pogotovo severna strana, sve do sela Poblaća. Severno od ovog planinskog venca – grede nalazi se veliko selo Poblaće, a sa južne ima više sela sve do reke Ćehotine. Zemljište je od prevoja – vododelnice blago nagnuto do rečnog korita.

Zemljište ove regije je raznovrsno po svom sastavu. Južna strana kovačke grede je pretežno krečnjačkog sastava. Krečnjaci zauzimaju gornji deo planine, do brdovitog venca. Središnji deo sačinjavaju izmešani krečnjaci, sa predelima sastavljenim od starih kristaličnih škriljaca, a mestimično se pojavljuje i magmatska masa – crveni ili zeleni tuf. Pri dnu regije, do Ćehotine, nalazi se predeo krečnjačkih strmina i stena. Taj pojas stena proteže se od Glisnice do Bukovice, tako da je korito Ćehotine na tom pojasu strmo – ponegde pravi kanjoni.

Kroz Poblaćeprotiče Poblaćka reka koja se duboko usekla kroz stare kristalične škriljce, te su joj obale strme. Iznad severne strane Poblaća, na samom vrhu brda, nalaze se stene. Selo Poblaće predstavlja duboku dolinu sa strmim stranama, ali je zemlja plodna, pa tu dobro uspevaju sve vrste žita, povrća, a pogotovu voća.

Hidrološke prilike boljanićke regije su dobre. Izvora i vodenih tokova ima dosta u svim predelima. Najmanje vode ima ispod Boljanićkog visa i Boljanića. Vodom je najbogatije Poblaće. Zbog toga Poblaćka reka, koja počinje od Metaljke kao mali potočić, posle 8 km toka, na izlasku iz Poblaća, postaje prava reka sa dosta vode i leti. Najbolji su izvori kod škole, ali ih ima i ispod Visa i po čitavom selu. Inače, selo ima preko 160 domaćinstava i osmogodišnju školu.

U Glisnicipostoji veliki izvor na sredini sela, pravo vrelo. Na njemu su podignute vodenice, jer otiče od njega potok. Veliki potok se formira i od izvora u Rađevićima, kao i u Potkovaču i ispod Barita

Klimatske prilike u regiji su različite. Na kovačkim i boljanićkim brdima padaju veliki snegovi, pa su zime duge i hladne. U Poblaću i selima bližim Ćehotini klima je blaga i pogodna za gajenje poljoprivrednih kultura, a naročito voća i povrća.

Glisnica je divno selo, jedno od najvećih i najplodnijih u našoj opštini. Na sredini široke kotline i njenom obodu prostiru se velike livade obasle bujnom travom i prošarane mnogobrojnim voćnjacima. Bregovi oko kotline obrasli su šumom. Pitomi pašnjaci upotpunjuju retko viđenu lepotu sela. Donjom stranom selo se naslanja na Ćehotinu, a gornjom na brežuljke ispod Boljanića. Središnji deo kotline u svojim nedrima krije velike rezerve lignita dobrog kvaliteta. Brojni izvori dobre pijaće vode i pogodna klima, stvorili su izvanredne uslove za život ljudi.

Na osnovu brojnih arheoloških nalaza može se utvrditi da je Glisnica dosta vekova pre nove ere bila prilično gusto naseljena. Kao dokaz navedene teze može poslužiti glisničko groblje kod škole. Na sredini groblja nalazi se velika guka, verovatno ilirski tumulus. Oko njega i po njemu nalazi se rimsko groblje, a zatim srpsko, pa bogumilski stećci, sve do najnovijih grobova. Pored srpskog groblja nalazi se i muslimansko. Ponegde su izmešani grobovi. Ovo se tumači prelaskom velikog broja Glisničana u islam, pa su neki sahranjivani pored svojih predaka.

Narodno predanje u Glisnici, prenošeno s kolena na koleno, doseže u duboku prošlost. Najbolji poznavalac glisinačke tradicije je RadojeKovačević (1900 – brojka iza imena označava približnu godinu rođenja). On priča o nekim događajima iz polovine 14. veka, koje je čuo od svog oca i nekih starih Glisničana (Vinarića).

Radoje kaže da je Glisnica za vreme vladavine srpskih vladara Nemanjića imala veliku crkvu – manastir na brdašcu zvanom Elezovići, gde se sada nalazi njegova kuća. Kada su Turci posle kosovske bitke prodirali u ove krajeve, po predanju, pop je zakopao ogromno blago i pobegao u Dubrovnik. Tamo je ostavio zabelešku gde je ostavio veliki kazan zlatnika. Dolaskom Turaka crkva je porušena, ali je obnovljena posle 1557. godine, u vreme obnove Pećeke patrijaršije, a napravljena je od drveta

Jednog dana, oko 1900. godine, došao je austrijski oficir sa desetak vojnika da kopa po ruševinama. Kad su mu kazali da je to zemlja Ahmet-efendije Korijenića, koji je živeo u Pljevljima, oficir plati tri krune Milanu Lakoviću da odnese pismo u Pljevlja agi. On odgovori oficiru da ne dozvoljava kopanje po njegovoj zemlji, pa se oficir sa vojnicima, neobavljena posla, vrati u Pljevlja.

Pisac ovih redova posetio je sa Radojem mesto gde je bila crkva. Slabo se poznaju temelji crkve i prema vidljivim tragovima da se zaključiti da crkva nije bila velika. Iza crkve je bilo groblje, pa se i sada nalaze nadgrobne ploče i manji stećci, slični onima u Gornjoj Glisnici, kod današnje škole, samo ih ima malo i mali su. Na jednoj ploči – nadgrobnom spomeniku, još je dobro očuvan lik uklesane sablje ili krsta. Južno od crkve nalaze se dva guvna. Jedno je manje, a drugo veće i smešteno u strani prema Ćehotini. Sa gornje strane je bio zaštitni zid, a sa donje pozida. Seljaci su odatle odnosili kamenje, ali ga ima još dosta u zidu. Oko crkve je bilo više zgrada. Neke su imale podrume koji su i sada duboki preko jednog metra i odlično sačuvani.

Sve upućuje na zaključak da je to bio, možda, manji manastir sa velikim imanjem, konacima, ambarima i drugim zgradama Kad su imali na brdu dva guvna, verovatno su imali svoju radnu snagu i stoku, pa su žito dovlačili na brežuljak i tu vrli. Po predanju, manastir je radio sve do velike epidemije kuge, oko 1732. godine, a tada je zamro i porušen. To nije bila obična parohijska crkva kakvih je bilo u svakom selu.

Glisničani su učestvovali u kosovskoj bici, 1389. godine, na strani cara Lazara. Sa njima su u boju učestvovali i Vinarići, ugledno srpsko bratstvo, ali čim su Turci uspostavili svoju vlast, Vinarići su prešli u islam. Imanja su im bila u Raovićima.

Posle kosovske bitke, bežeći ispred Turaka, u Glisnicu je doselio jedan pripadnik krupne srpske vlastelinske porodice Brankovića sa Kosova. Kasnije su se prozvali Bijedići. ”Jedan njihov bratstvenik, – kaže Radoje Kovačević – prešao je u islam i od njega su Korijenići, ugledno muslimansko bratstvo (ima drugih Korijenića u Hercegovini). Njihova je bila skoro čitava Donja Glisnica. Imali su do kuća vodovod od keramičkih cijevi, dug skoro 100 metara. Kasnije su prešli u Pljevlja, a u Glisnici su imali čardak i ambare za žito. Imali su 10 čitluka”.

Neki Bijedići su prešli u kraj iznad Gradca. U jednoj kućnoj zajednici bilo ih je preko 80 članova. Naišla je turska vojska, pre skoro 400 godina, i sve im pojela. Kroz nekoliko dana naiđe i druga i pošto nisu imali ništa za jelo, turski komandant je mislio da su sakrili, pa naredi da ih sve masakriraju. Samo su dva mladića uspela pobeći. Od te dvojice su sadašnji Bijedići.

Krajem prošlog i početkom ovoga veka, najugledniji od Korijenića je bio Ahmed-efendija, obrazovan i duhovit čovek. ”Nije se mnogo, – kaže Radoje – pridržavao pravila i dogmi islama, čak ni u vezi sa ishranom.” Grvorio je u šali: ”Mi i Bijedići izdali smo cara Lazara na Kosovu.”

Pored Vinarića i Korijenića bili su i Čalovići ugledna muslimanska porodica. Imali su kulu na četiri sprata, na mestu gde su sada Čepići. Kad je prosio devojku neki Čalović, hvalio se pred njom da ima kulu na devet bojeva (preterivao je kao i mnogi prosci). Isprosili su i doveli lepu i snažnu devojku. Videvši da je mladoženja lagao, jer mu kula ima samo 4 boja, ona onako sa konja, zamahnu papučom i prebaci je preko kuće. Prekorela ga je zbog laži, pa je mladoženja sledeće godine ozidao još pet bojeva. I Čalovići su imali vodovod od lučevih cevi sa izvora Oglavka, preko 200 m dugačak..

Glisnica je bila gusto naseljena i srpskim i muslimanskim stanovništvom (kad su Turci došli Glisnica je imala 91 domaćinstvo, 1912. godine 32, a 1988. godine 90 domaćinstava) sve do 1732. godine. Tada je naše krajeve zahvatila strašna epidemija kuge. Ljudi su bežali po šumama i pravili savardake. Kaže narodna poslovica: ”Od puške beži za drvo, a od kuge za brdo.” Stoka je lutala po njivama i livadama, dok je ne rastrgnu zveri. Naročito su stradali stanovnici Glisnice, Boljanića i Poblaća. Posle ove epidemije, u Glisnici je ostapo samo 5 domaćinstava i to sa po jednim ili dva člana. Čalovićima je ostala samo jedna devojka koja se udala u Goražde, a njihova imanja dospeše u ruke Rustemagića, Trkulja, Hadžiatlagića. Osta kula od 9 bojeva pusta i raspade se. Od Vinarića je ostao samo jedan muškarac. On je pobegao u šumu kod Poblaća, zatim u Poros, pa Nange i ponovo se vratio u Glisnicu. Kasnije ih je bivalo stalno samo po jedna kuća.

Pošto kuga opustoši Glisnicu, ostadoše desetine kuća prazne, a selo skoro pusto, te poče zarastati u korov. U nju počeše pristizati novi doseljenici. Prvi se doseliše Debeljevići iz Čavnja i Lakovići iz Kuča Kovačevići su, prema jednoj verziji predanja, iz Bosne prešli u Grahovo, pa odatle u Kovačev Panj i konačno u Glisnicu. Prema drugoj verziji, oni su od Krstonijevića iz Brvenice. Živeli su u Orlji i prešli u Brvenicu. Vraneši stigoše iz Srbije; Mirkovići su od Motika iz durmitorskog kraja; Cupare su od Radovića iz Čelebića Novo prezime dobili su u Glisnici. Posle Cupara dolazila su i druga bratstva, api se ne zna tačan redosled njihovog dolaska.

Najbolje Radoje pamti događaje koje je čuo od oca, a vezane za bosanskohercegovački ustanak. Ustanak je izbio početkom  jula 1875. godine i nije mimoišao ni Glisnicu.

Domaćin kuće Vinarića bio je tada Uso. Nešto se zamerio hajducima pa su mu pretili. Malo se sklanjao, a čuvale su ga i komšije Srbi. Zaklao Uso jednog dana jagnje i poslao plećku Siću Kovačeviću (dedi Radojevu) da pogleda u nju, jer je Sićo važio da dobrog gatara u plećke. Kad Sićo pogleda plećku reče: ”Ko se krije sakriti se neće, ko ga čuva sačuvati ga neće. Gine domaćin kuće, sve mu se plijenja i plamen obuzima.”

Kroz nekoliko dana turske čete bašibozuka progonile su preko Orlje hajdučku četu harambaše Boška Vojinovića i zbog nesporazuma pobile se među sobom. Uso je ranjen u nogu i kroz par dana je umro. Uskoro Boškova četa noću upade u Glisnicu i sve Usovoj porodici zapleni i zgrade zapali. Odmah su pritrčale komšije Srbi i ugasili vatru.

Opšta nesigurnost vladala je tada svuda, a smrt vrebala iza svakog žbuna. ”Tako je – priča Radoje – neki subaša (poslovođa) Korijenića 1876. godine došao kod Radovana Čepića. Oni su vadili krompir, a subaša je sedeo na ogradi i gledao koliko će izvaditi krompira i odvojiti agi za trećinu ili četvrtinu. Naišao je pored Glisnice Boško Vojinović sa hajducima i neko mu je rekao za subašu. Nanišanio ga je iz šume i pogodio među pleća. Subaša je pao mrtav sa ograde.”

Jezgro Boškove čete činila su tri njegova brata od strica i devet brata Zmajevića (Šljivančana), sinova Ilije Zmajevića. Ilija je nekoliko godina pre 1875. godine prešao na Kosanicu zbog krvne osvete, ali čim je izbio ustanak svi su krenuli u boj. Ta četa je 1876. godine napala Odžak i porušila neke objekte. Prilikom napada poginuo je Pero Zmajević. Uskoro je usledio napad hajduka na Vidre, pa poginu i drugi brat Zmajevića,Mihailo. Grob mu se i sada vidi pod Gostečom iznad Vidri. U tom napadu, kod Zelene lokve je poginuo i Obren Sandić, dugogodišnji hajduk iz Bobova.

Jakupov Grob je dobio ime po nekom bogatom trgovcu Jakupu, čiji su veliki karavan napali hajduci. Karavan je razbijen, a Jakup poginuo. Posle pogibije došao je njegov otac (bogati trgovac) pre 300 godina i tu podigao spomen-džamiju. Pored džamije je postepeno nastalo groblje. Ta se džamija održala sve do 1943. godine.

Kad se jedan Vinarić ženio od Čalovića, za miraz je uzeo volove i ralo, te je napravio jaz za vodenicu. Od tada postoji ta vodenica u Glisnici.

U Glisnici su nekada živeli stari muslimani Sunići, ali su izumrli u prošlom veku.

Za vreme turske vladavine, u Glisnici se gajila svilena buba. To su radili neki Srbi Karačići sve do 1912. godine. Ni njih sada nema u Glisnici, jer su odselili. Tu je živelo i muslimansko bratstvo Vrbčići. Nekada su bili Srbi, pa prešli u islam. Nestalo ih je sa ovog prostora.

Poblaće je interesantno sa arheološke tačke gledišta Na granici Poblaća, u selu Ocrkavalju, u Zabrnjici, Mehmed-paša Sokolović je podigao svojoj majci zadužbinu, jer ona nije htela da pređe u islam. Crkva je dimenzija 10 h 6 metara. Tu mu je sahranjena majka, u crkvi ispod velike ploče. Tošići su dovlačili materijal za crkvu sa 8 jarmova – pari volova i po završetku radova poklonili su crkvi i kola i volove.

U Đakovićima iznad Tošića kuća jedno se mesto zove Kujundžinica. Prema predanju (koje prenosi Uroš Tošić (1890) tu je za vreme države Nemanjića bio rudnik zlata, topionica i kujundžinica, pa se mesto zove po tim zanatlijama – kujundžijama I sada se može naći šljaka od topljene rude. Tada je tu bilo veliko naselje, a ispod naselja (oko 70 m) se napazi jedan mali krečnjački brežuljak, na kome je bila crkva 8 h 5 m. Pored nje je bila neka mala zgrada sa podrumom, dimenzija 5 h 4 m. Na tom malom brežuljku se primećuju grobovi, kojih ima desetak. Na severnoj strani crkve, bilo je srpsko groblje koje i danas postoji.

Prema narodnom predanju, naselje u Kujundžinici bilo je toliko bogato da su žene u crkvu išle u zlatnim pacučama. Dolaskom Turaka sve je srušeno, i crkva i kujundžinica.

Na desnoj strani rečice Poblaćnice, oko 200 metara od reke (pored puta), na mestu zvanom Kosa, nalazi se grčko groblje i temelji takozvane grčke crkve. Na grobovima se nalaze grube ploče 180 h 60 h 20 cm. Ploče su od krečnjaka (belog, a deo od crvenog kamena). Ploče su veoma malo i grubo klesane. Samo smo našli jedan kamen, lepo klesan, ali on viri iz zemlje, 10 cm u visinu, a dugačak je oko 80 cm. Verovatno je to kamen od crkve. Lokalitete sam pregledao sa Uroševim sinom. Da smo imali mogućnosti, bilo bi veoma interesantno malo ga iskopati. Tih nadgrobnih ploča ima na desetine. Pored ovoga u blizini Đakovića, ima još dva, takozvana grčka groblja. Dimenzije ove grčke crkve na Kosi bile su 8 h 5 m.

Na jugozapadnoj strani, svega oko 150 m od grčke crkve, bila je srpska crkva. Ona je bila većih dimenzija od grčke (10 h 6 m), a nalazila se na mestu Papratno. Turci su dolaskom u ove krajeve srušili srpsku crkvu.

U Burićima je bila džamija.

Pored Poblaćke reke nalazi se grob i nadgrobni spomenik – nišan sa uklesanoam sabljom, nekog poblaćkog age koga je daleko ispod Visa pucao čuveni hajduk Milovan Joknić-Zonja i ubio. On je hajdukovao sa Marinkom Leovcem, a agu je ubio oko 1860. godine. Tada su hajdukovali i neki Lisičić i Savić, čija imena ne možemo doznati.

Kod sadašnje osmogodišnje škole nalazi se velkko srednjevekovno groblje sa ogromnim stećcima. Ima ih možda više nego u Glisnici. Pedesetak metara severozapadno od groblja, bila je srpska crkva iz doba Nemanjića. Srušena je dolaskom Turaka.

Iznad puta, kod škole, nalazi se grob (otkriven buldožerom prilikom građenja puta) napravljen od ploča – pravi sanduk i u njemu se vidi konpletan ljudski skelet sa glavom okrenutom istoku. Ovakav sanduk od klesanih ploča nalazi se u Kozici. Sanduk sa skeletom se nalazi tridesetak metara severoistočno od stećaka – bliže steni sa koje se odronjavao sitan kamen i zasipao grob.

Ispod Vraca, do šume, jedno se mesto zove Kulina. Tu je neki Skender- beg imao ogromnu kulu – čardak od kamena. Iza kule se nalazi mali brežuljak od krečnjaka odakle je, izgleda, vadio kamen. Pored čardaka je bilo još zgrada, a čitav kompleks je bio opasan kamenim zidom debljine oko 80 cm. Temelji zida se primećuju sa čitave zapadne i delom južne strane. Taj avlijski zid bio je udaljen najmanje 40 m od kule, to jest prečnik ograđenog dvorišta bio je preko 90 m. Kula je imala više spratova, i većina dvorišta, unutar visokog zida, bila je popločana. Do II svetskog rata nestalo je zida oko kule, a ruševine kule bile su veće od velike dvospratne kuće. Posle II svetskog rata obližnji seljaci Živkovići odvukli su kamen te upotrebili za zidanje svojih kuća. Sada stoji velika gomila kamenja i maltera na temeljima srušene kule i dobro se primećuje podrum jedne kuće koja je bila izvan avlijskog zida. Kad su neki seljaci raskopavali taj podrum – izbu, našli su dosta ljudskih kostiju ali je teško odgonetnuti odakle tu ljudske kosti.

Po predanju (koje prenosi Janjuš Ilija) Skender-beg je bio poturčeni Srbin, koji je imao ogromno imanje i bogatstvo. Bio je spahija. Imao je toliko ovaca da je bio izgradio mlekovod, dug preko 2 km, od drvenih cevi, iz pravca Kovača do kule. Kula Skender-bega propala je oko 1700. godine u periodu kada su naše krajeve potresale bune i ustanci. Ustanici su napali na Skender-begovu kulu, razorili je, ubili bega i čitavu mu familiju. Samo je jedan dečko ostao, sakriven pod trnku. Neko ga je spasio i prebacio kod nekih rođaka u Goražde, gde i sada ima njegovih potomaka. Potomci mu se prezivaju Trnčići i ima ih oko 30 kuća. Po toj kuli Skender-bega, taj se deo Poblaća zove Skenderovina ili Kulina.

Iznad Skenderovine, u šumi ispod Vraca, nalazi se veliki broj temelja davno porušenih kuća. Sve je to sada zaraslo u stogodišnje jele i smrče. Možda su i te kuće razorene i propale kao i begova kula, zgrade i veliki avlijski zid. Kraj ruševina begođe kule sada se nalazi kuća Ilije Janjuša, koji je poreklom iz Mataruga.

U mestu zvanom Bare (zaselak Poblaća) s desne strane Poblaćke reke, bio je veliki manastir sa ćelijama i ostalim privrednim zgradama, u doba srednjevekovne Srbije. Po manastirskim ćelijama se to mesto sada zove Ćelije.

Kako su age postupale sa svojim čifčijama i kako su se od njih branili, navešćemo dva primera. Dosadio aga Golima – Golovićima (Srbi starosedeoci u donjem delu Poblaća) gledajući svakog dana kako žanju i vršu (posle 1878. godine), te su ga oni hranili. Pojeo im je mnogo mesa, skorupa i meda, pa se dogovore da mu podvale. Stave ga na kola sa žitom, gde je bilo i njihovo dete, i kažu detetu da kad viknu: oč, oč, oč volovima, skoči sa kola, a oni će otkačiti kola Kad oni to viknu i otkače kola, dete skoči sa kola, što aga nije ni pokušao, pa se sjuri u potok. Aga padne u potok, na njega žito i kola i strašno se ugruva Nije više mogao dolaziti da kontroliše, ali je pretio Golima da će ih tužiti, jer su mu podvalili. Oni su se pravdali time što je sa njim bilo i njihovo dete, pa kad su se kola ”sama” otkačila, treba je i on, kao i dete, skočiti s kola.

I Lakovići su podvalili svom agi. Njihov je aga mnogo voleo med, pa je

dolazio kod njih i naređivao da vade meda. Domaćin je jednom prilikom govorio agi da su tog dana pčele ljute i hoće da ujedaju, ali aga naredi da vadi med. Onda Laković pozva agu da oba idu u pčelinjak. Aga pođe, ali čim se primače košnicama, one navale na njega i strašno za izujedaju. Dugo su agu držali u vodi. Otekao je čitav i jedva ostao živ. Nikad više nije, dok su pčele držali, smeo doći kod Lakovića.

Iznad Prisoja,a ispod stena Beljanice i Čeline, nalazi se, takozvano, grčko groblje. Ograđeno je pločama pobodenim u zemlju, čak do 1 m visine. Mnogo ploča je palo na zemlju, ali većina još stoji vertikalno. Groblje je oblika pravougaonika 200 h 100 m. Ispred groblja, u pravcu škole u Prisoju, nalazi se mesto zvano Kućišta. Tu su zidine desetak starih kuća Prema predanju, stanovnike tih kuća sahranjivali su u tom groblju. To je jedinstven slučaj kod nas da je neko srednjevekovno groblje bilo ograđeno kamenim pločama koje su se sačuvale do danas.

Ispod Kućišta nalazi se tursko groblje, ali niko ne zna kad su tu živeli Turci. Nestali su ili zbog epidemije kuge ili su se odselili.

Od Kućišta (ispod škole) napazi se jak izvor – Studenca. Tu je bilo močilo stnovnika Kućišta (zvanih Grka), gde su štavili konoplju. Bazen je bio lepo iskopan i sa strane ozidan, a dno mu je bilo popločano lepim tesanim pločama, prečnika oko 8 metara. To su močilo kasnije koristili muslimani.

Oko 1905. godine došle su Švabe sa Metaljke, nešto su merili oko močila i kopali ispod jedne ploče blizu močila. Čitavu su noć kopali i osvanuli tu. Izvadili su neki veliki predmet i oterali ga na konju za Metaljku. Očevici su rekli da su odneli veliki ćup ili kazan i smatraju da je tu bilo zlato. Hamzići i drugi muslimani, mislili su da ima još ćupova, pa su svaku ploču iz močila prevrnuli i dno prekopali, kao i susedno kamenje oko močila, ali ništa nisu našli.

Ispod Metaljke, u livadi Dolovi, u mestu Sokolovići, nekada je bila džamija. Prema predanju (koje prenosi Hamzić Selim) džamiju je podigao Mehmed-paša Sokolović. U blizini je bilo naselje, pa se i sada primećuje oko 30 zidina. Oko 1920. godine, sedeći pored jedne od tih zidina, našao je Hadžo Hamzić srebrni čibuk i lulu, neobično ornamentirane. Kad je nestalo naselje i džamija ne zna se.

U Rađevićima postoji jedan interesantan arheološki lokapitet. Prema kazivanju Sava Lončara, koji prenosi narodno predanje od svojih predaka, u Rađevićima je nekada bio trgovački centar i hanovi na putu od Foče za Pljevlja. O tome je pisao i Tanasije Pejatović (str. 88). Sava priča da je Dragutin Ljiljanić na svom imanju (gde ima više velikih gomila) raskopao jednu gomilu i tu našao lepo klesani kamen od stepenica, kao i klesane polukružne kamenove, spojene gvozdenim klamfama i zalivane olovom. Najverovatnije da je ovo klesano kamenje od crkve. Ovakvih gomila ima više, ali ih niko nije raskopavao.

Tu se nalazi jedan bunar koji je bio zatrpan, ali su ga LJiljanići očistili na skoro 7 metara dubine. Zidan je od kamena i još ga ima u dubini, jer ga Ljiljanići nisu očistili do dna. Prema predanju, tu je bilo rimsko naselje i to je rimski bunar.

Pored klesanog kamena, u toj njivi se izoravaju parčad crepa. Jedan je izoran skoro čitav (20 h 20 cm) i na gornjoj strani imao je ispupčenje kao lajsnicu, koja se kačila za letvu – baskiju. Današnji crep ima dva zuba – ispupčenja, a taj je imao ispupčenje duž čitave strane. Ne zna se kada je crkva srušena, ali je tu bila neka karavanska stanica za vreme Turaka. To se mesto zove Trgovište. Uzvišica iznad njega zove se Čardak, što asocira na turski objekat, odnosno tu je bila kuća nekog spahije. U blizini se nalazi staro groblje iz srednjeg veka – Mramor. U njemu se pored ostalih grobova nalaze i tri stećka.

U Jagodnjem Dolu (Rađevići) jedno se mesto zove Crkvine, a drugo Kulina. Prema predanju, tu je bila (u srednjem veku) srpska crkva, ali se ništa ne zna čija je bila kulina odnosno kula.

U srednjem veku, za vreme vladavine Nemanjića bila je crkva u Zorlovićima, ispod Kovača, na mestu zvanom Bašča, ispod Vlaške ravni. Postoji legenda da je neki seljak nosio kamen od te crkve i on mu se tri puta vraćao. Kad je na kamenu zaklao vola, sve se smirilo.

Oko 1700. godine išao je vladika iz Peći za Čajniče. Došao je kod Mitra Gazdića, a zatim kod Stjepanovića. Tražio je da kod njih noći, ali mu oni nisu dali. Vladika je produžio putem. Međutim , ubili su ga Turci na Vragoliji, iznad Đula i Kukavica i uzeli mu šešir i štap. Tu su relikviju držali, smatrajući da će im svi poljoprivredni proizvodi dobro rađati. Vladika je prokleo Stjepanoviće. Onda ih je bila puna kuća, pa i sada ih ima toliko. Vladiku su ubili Čengići iz Đula. Bilo ih je 1925. godine više kuća. Mesto na kome je vladika poginuo i sada se zove Vladičin kamen.

Strahov Do: Kad se ide od kuća Drobnjaka u Potkovaču, brdom Trševine u pravcu Strahova Dola, mogu se primetiti, pored puta, velike kamene gomile koje podsećaju na ilirske tumuluse. Ne može se tvrditi da su to tumulusi bez posebne provere.

Ispod škole u Strahovom Dolu, na brežuljku – maloj visoravni, mesto ze zove Crkvina. Na toj visoravni bila je crkva za vreme Nemanjića. Po osvajanju naših krajeva, Turci su srušili crkvu i više se nije obnavljala Oko crkve je bilo veliko groblje. Pored ostalog, ima i 15 većih stećaka.

Zapadno od škole u Strahovom Dolu (oko 4 km) jedno brdo se zove Crkvine. Poznaju se temelji crkvene zgrade i kod nje staro groblje. Na jednom stećku je uklesan konjanik. Pošto se mesto zove (u množini) Crkvine, mora da je tu bilo više zgrada, odnosno da je to bio manastir sa kompleksom zgrada..

U Jasikama, kod Kovača, bila je crkva Pored nje je bilo i groblje, ali se ne zna kada je crkva pravljena, niti srušena.

Preko Kovača postoji stari turski put, za koji su utrošili 3 mazge zlata.

U boljanićkom kraju je turčenje počelo odmah po dolasku Turaka; Vinarići, koji su bili na Kosovu u Lazarevoj vojci, prešli su u islam. Uskoro su u islam prešli i preci Husein-paše Boljanića, njegov otac i deda. Hjajdučija i otpor turskoj vlsti nisu prestajali. Posle turskog poraza pod Bečom, 1683. godine, talas ustanka zahvatio je čitav ovaj kraj. Porušeno je više spahijskih kula, među kojima i kula Skender-bega. Muslimansko stanovništvo je i dalje ostalo po svojim selima i nije nestalo, kao ono u Gornjoj Brvenici i Hoćevini. Hajdučija je neprekidno trajala, kao na pr. četovanje Baja Pivljanina po našem kraju pre 1685. godine, razbijanje velikog trgovačkog karavana na Jakupovom Grogu (tih godina) i niz drugih akcija. Hajdučke akcije trajale su različitim intenzitetom, sve do 1912. godine.

Navešćemo jednu akciju hajdučkog harambaše Marinka Leovca, oko 1860. godine. Bila je na Kovaču (priča Suljo Hamzić), na brežuljku zvanom Konjski grob, turska karaula u kojoj je bilo 25 vojnika i čauš (komandir karaule). Marinko skova plan da uništi karaulu. Posla neku babu u prvi sumrak putem pored karaule. Već se smračilo, te baba svrati u karaulu i reče čaušu da ona ne smije putovati noću kroz šumu. Zamoli ga da je pusti u karaulu, da se zgrči u ćošak iza vrata i tu prenoći. Čauš je pusti u karaulu.

Kad vojnici večeraše, legoše na krevete i brzo zaspaše. Samo jednog ostaviše na stolici uz vrata da stražari. Kroz izvesno vreme stražar poče dremati, a baba mu reče: ”Ne dremaj sinko, ne muči se. Lezi pa spavaj, a ako se nešto čuje ispred vrata, ja ću te probuditi.” Vojnik prisloni pušku uza zid, leže na krevet i zaspa Tada baba otori vrata karaule, pred kojima je Marinko čekao sa četom.. Ušli su u karaulu, uzeli oružje vojnicima i pobili ih.

U Potkovaču, zaselak Ulica, na malom brežuljku iznad kuća Danilovića nalazila se crkva za vreme vladavine Nemanjića.Turci su je po dolasku u ove krajeve srušili. Sada se još primećuju temelji crkve (8×5 m). Crkva je bila od kamena, pa je sada taj kamen sakupljen na dve gomile. Za vreme bivše Jugoslavije (prema kazivanju Miladina Danilovića) nisu seljaci dozvoljavali da stoka ide i pase po mestu gde je bila crkva. U blizini crkve bilo je grčko groblje. Mađutim, na mestu gde je sada seosko groblje i u dalekoj prošlosti bilo je nečijih grobova.

Kad su Danilovići pravili jednu grobnicu, naišli su na ljudski skelet na dubini preko dva metra. Pokojnik je bio okrenut u pravcu jug-sever i oko njega je stavljeno okruglo kamenje – kakvog ima samo u rečnim koritima. To je kamenje, izgleda, doneseno iz Ćehotine. Iznad skeleta stvarala se siga, koju su jedva raskopali, a zatim pesak. Mora da je pokojnik bio ukopan plitko, pa je denudacioni materijal prekrio grob i pod uticajem raznih hemijskih procesa stvrdnuo se. Možda je pokojnik sahranjen u doba seoba naroda, u četvrtom i petom veku i svakako da je bio paganin.

Hamzići su (prema Suljovom kazivanju) najstariji muslimani u Poblaću. Prema nekim kazivanjima, i oni su kao i paša Boldnić od Gazdića. Posle njih, najstarije su Bakije. Kad je Poblaćem harala kuga, 1732. godine, ostali su jedan Tošić i jedan Hamzić.

Na Kovaču ima jedna dolina koja se zove Pašina dolina. Tu je zanoćio neki paša sa vojskom. Noću su ga napali hajduci i ubili mu 13 vojnika. I sada tu postoji groblje. Kada je tuda prolazio, za vreme bivše Jugoslavije, otac Sulja Hamzića uvijek je klanjao kod groblja.

U Burićima (Poblaće) odavno je bila džamija i izgorela je 1941. godine. Na Konjskom grobu je bila turska karaula. Druga karaula je bila na Pilahovini – Kovač. Salih-aga Bakija, oko 1900. godine, bio je veoma uticajan u Pljevljima

Prva škola u Potkovaču podignuta je 1904. godine. Seljaci su krišom posekli građu i bez odobrenja turskih vlasti dovukli je jedne noći, te podigli kolibu u groblju Potkovača, kao kapelu. Tu su đaci radili dve godine. Bilo je 10 učenika (prema kazivanju Laza Živkovića), a među njima i Lazo (1894). Učitelj im je bio neki Makedonac koga je Srbija poslala i plaćala. Kad se dobilo odobrenje turskih vlasti, 1906. godine, seljaci su podigli veliku školsku zgradu. Učitelj im je tada bio Ignjat Šiljak. Kasnije se Ignjat zapopio.

Prema kazivanju Ibra Kalajdžića, Adem Tutundžić je bio u crnogorskoj vojsci, u bici na Mojkovcu, 1915. godine i dobio najveća crnogorska odlikovanja. U Boljanićima su najstarija bratstva: Jonuzi, Prljače i Tutundžići. Muhadžeri su (iz Bosne 1878): Gadži, Hadžovići i Prazine. Od Srba iz Nikšića su: Sukići i Barjaktarevići. U islam su prešli Čengići na Boljanićima. Dervići su staro bratstvo, a Kondi su od Rudoga, jer im se predak prizetio pre 130 godina.

U Podgrobnici – Rađevići ima crkvište. Tu je bila crkva i oko nje veliko srpsko groblje.

Iz Glisnice je 1909. godine pobeglo 28 Glisničana, koji su se plašili regrutacije u tursku vojsku. Pobegli su u Crnu Goru. Prebegao je i Diko sa 5 Mitrovića. Diko je radio kod Vidaka, oca Živka Milića sa Žabljaka, dok su ostali otišli da grade most na Pivi. Vrtili su se 1912. godine sa crnogorskom vojskom. Miko Mitrović je bio crnogorski oficir.

Kad se 1914. godine crnogorska vojska povlačila sa Glasinca, serdar Janko Vukotić je kod mosta na Drini stajao, vojnicima oduzimao opljačkane stvari i bacao u vatru. Tada je Vojin Milinković, sa Boljanića – Boljanićkog visa, izvukao serdžadu koja je virila iz bisaga Janka Vukotića i bacio je na vatru. Ta serdžada je bila opljačkana.

Oko 1900. godine Švabe su, iznad škole u Poblaću, izvadile jedan kazan zlatnika, a drugi iznad izvora Mramor (po pričanju meštana).

Do Jakupova Groba, blizu kuće Selima Junuza, nalazi se brežuljak zvani Ilijina glavica. Tu je nekada bila crkva. I danas joj se vide temelji. Selim kaže da je ta crkva bila iz perioda Nemanjića i prvobitno je pravljena od kamena. Turci su je srušili po zauzimanju naših krajeva. Kasnije je obnovljena, ali od drveta (posle obnove Pećeke patrijaršije, 1557. godine). Po predanju koje prenosi Selim Junuz, crkva je početkom 18. veka prenesena na Ilino Brdo u svoje objekte.

Pored džamije na Jakupovom Grobu, u Boljanićima je postojala džamija i u Srndžijinoj bari, zapadno od Boljanića. Pored džamije se nalazila velika lipa. Posekao je jedan seljak, iako je bila pod zaštitom države – zakonom zaštićena.

Za vreme epidemije kuge, oko 1732. godine (priča Selim Junuz) nedeljama se nigde nije mogao ni sresti ni videti čovek. Našli su se jednog dana samo jedan Junuz (svi su ostali bili pomrli), jedan Milinković i jedan Vraneš, na proplanku iznad kuće Selimove i dogovorili se da se nastane bliže jedan drugom. Milinković je odabrao mesto ispod Visa, Vraneš u Glisnici, a Junuz je menjao više mesta, pa se najzad nastani kod Iline glavice. Za vreme ove epidemije čitava su sela ostajala pusta, kuće prazne, a mrtve nije imao ko nositi u groblje, već su ih zakopavapi u blizini kuća.

U 1 svetskom ratu Boljanićki bataljon (Pljevaljske brigade) je bio od Pljevalja do Bukovice, odnosno granice Bosne. Bataljon je imao 5 četa (1914- 1915). Kaže Miloš Borović (borac tog bataljona), da je 1926. godine podeljeno bataljonu 20 zlatnih medalja za hrabrost. Medalje su dobili, pored ostlaih, i ovi: Milan Borović, Miko Borović, Vojin Milinković, Anto Dajović, Bajo Pivljanin, Ilija Spajić, Gavro Laković, Savo Klačar, Uroš Aranitović.

Početkom 1919. godine, oko 15 Boljanićana, Krćana i Poblaćana, išli su po okolnim selima i oljačkali bogate begove. Neke su i ubili. Bilo je tu Živkovića, Borovića, Savića, Tošića. Jednog je Savića bula ubola gvozdenim vilama, rana mu se inficirala, dobio je tetanus i umro. Rade Borović je svog agu bacio u badanj kod vodenice. Govorili su da su u nekih bogatih aga i begova nalazili toliko zlata da su ga delili kapama. Dvojica su pričapi da su zlato podelili (jedan Srbin i jedan musliman) zobnicama za nasejavanje žita. Ova je grupa opljačkala i Milana Golovića (Gola). On ih je prepoznao i tužio. Mnogi su odležali po godinu – dve dana i skoro čitav novac dali advokatima i sudijama

Bratstva boljanićke regije

1. Kondižive u Pižurima i Zaselju u Boljanićima. Ševko Kondo kaže da o svojima ne zna ništa. Kondi su od Rudoga Došli su na miraz oko 1860. godine. Znaju imena predaka od Alije (1875 – brojka iza imena označava približnu godinu rođenja).

2. Draškovićisu poreklom iz Rovaca. Došla su dva brata – Zeko i Joveta, oko 1860. godine. Zeko (1825) ima je sina Petra (1855). Petrovi su sinovi Miloš i Pero, a Perovi Dušan i Branko.

Jovetini su Neđeljko i Milovan. Bili su čifčije na turskim imanjima Do 1913. godine bila ih je samo jedna kuća, do 1940. dve, a sada ih ima 6 kuća. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci bili su: Pero, Milovan i Neđeljko. Petar je bio u robiji 1916-1918. godine, a po završetku rata se vratio.

Petar je bio kodžobaša i bogat čovek. Slave Lučindan.

3. Borovićisu od Dragaševića iz sela Dragaša. Jedna porodica Dragaševića doselila je u Bušnja oko 1858. godine. Savu, Borova sina, pucao je jedan Turčin, ali ga nije ubio. Sava se požalio hajduku Stjepanu Ploski i on ubi Turčina. Po Boru njegovi potomci promeniše prezime i prozvaše se Borovići i kroz dve godine (1860) preseliše na Boljaniće. Aga im je bio paša Bajrović. Još su bili svi u jednoj kućnoj zajednici.

Bore je rođen oko 1790. godine. Njegovi su: Luka, Krstonije, Sava (1820), Milinko i Petar. Jedna njihova linija ide: Sava – Mlađen – Miloš. U I svetskom ratu bilo je 16 Borovića. Novica je bio vodnik. Ranjeni su Miloš, Jovan, Ilija i Miko. Diko je poginuo u Poblaću. Internirani su: Savo i Danilo.

4. Hamzićisu živeli u Prisoju – Poblaće pre 1550. godine. Nisu im rod Hamzići iz Bukovice. Iz Prisoja su se raselili po Kovaču i drugim mestima. Pričaju neki Boljanićani da su oni od Gazdića, pa su davno prešli u islam. U Prisoju ima njihova tri groblja.

Pamte imena predaka od Saliha (1785). Pošto su mu dve sestre uzele deo zemlje, on ode na Kovač, tu podiže veliki han i kupi imanje. To je bilo oko 1815. godine. Ova linija ide: Salih – Imšir (1815) – Smajil (1850) i Suljo (1900).

Jedanput je Salihu došao u han Mitar Robović, hajdučki harambaša, presvučen u trgovca. Kad ga je pitao ima li kakvih razbojnika – hajduka, odgovorio je: ”Ima, tuda se vuče neki Mitar Robović, mater mu…” Kasnije mu je Mitar poslao oku šećera i pola oke kafe za ono što mu je “opsovao mater”.

Bilo je Hamzića 1912. godine 5 kuća na Kovaču i 10 u Prisoju. Oni su najstariji muslimani u Poblaću. Posle njih su Bakije.

Prema predanju, dva brata Hamzića kosila su ispod Burića. Jedan je doneo pušku, a drugi tamburu. Nešto su se posvadili i onaj ga puca da ubije, ali ga ne pogodi. Tada on ode u Budim (oko 1670) i tamo se oženi. Žena mu je bila ugledna. Posle turskog poraza pod Bečom, uključila ga je u odlučivanje šta da radi muslimansko stanovništvo u Pešti, pred nastupanjem austrijske i poljske vojske. Jedno veče dovela ga je žena u džamiju gde je prisustvovao sednici evlija – višeg sveštenstva. Tu je odlučeno da narod ne beži pred neprijateljskom vojskom. Međutim, većina turskog stanovništva je pobegla pred trupama Austrije i Poljske (oko 1687). Oni koji su ostali postepeno su prešli u hrišćanstvo.

Onaj Hamzić, čijeg se imena potomci ne sećaju, ostavio je ženu i pobegao u svoj kraj. Kad je došao kući, našao je ubijenog oca i brata na kućnom pragu, pa je radi osvete poubijao jednom komšiji, Srbinu, čitavu familiju (25 članova).

5. Prema jednoj verziji predanja, Vujanovićisu došli sa Cetinja, ne znaju kada. Rod su im Jaševići. Prema drugoj verziji, oni su starosedeoci. Pamte imena predaka od Milića (1850) koji je rođen u Rađevićima. Milićev sin je Novica, a Novičin Milanko i Anđelko. Kad su došli promenili su prezime i prezivali su se Pribilovići. Age su im bili Dulići. Milićevi su rođaci Savatije i Šurko. Bile su ih 1912. godine 2 kuće. Šurko je imao 5 sinova. Od njega sada ima 6 kuća u Vojtini. Jedna linija ide ovako: Savatije – Milovan (1900) – Velimir – Dušan. U crnogorskoj vojsci 1914-1915. godine učestvovali su Satije i Novica. Savatije je bio u robiji, ali se vratio.

6. Posle Hamzića,Bakijesu najstariji muslimani u Poblaću. Bilo ih je 1912. godine nekoliko kuća u Poblaću i živeli su dosta bogato.

Interesantno je napomenuti kako je Murat Bakija (1917) našao kazan zlatnika, negde oko 1939. godine. O tome je pisala ”Politika” pre rata, pa je deo tog članka objavio Dobrilo Aranitović u “Pljevaljskim novinama”, oko 1983. godine. Vodeći uveče kobilu kući, prošao je ispod jedne kruške, pa mu se učinilo da pod kruškom nešto svetluca. Čuo je od starih ljudi da to svetli zakopano zlato, pa se povratio i tu zabo malo drvo. Došavši kući, ispričao je to dvojici braće od stričeva i pozvao ih da tu kopaju. Oni su ga izvrgli podsmehu. On tada ode kod kuma Jovana Tošića i sve mu ispriča. Jovan uze kramp i njih dvojica pođu pod krušku, koja je bila u imanju Muratova rođaka

Tamo nađu kazan od bakra poklopljen tepsijom. Na novcu je bila bakarna pločica na kojoj je pisalo na turskom jeziku, da ko nađe pare treba da dadne kurban, a ako to ne učini neće imati haira od novca. Novac je bio zlatni, uglavnom veliki šorvani. Povukli su kazan za dva uva i izvukli iz zemlje. Kazan je bio toliko težak da ga Murat i Jovan nisu mogli nositi, već su ga vukli po zemlji i uneli u Muratovu kuću. Murat je svoju familiju oterao u sobu, a njih dvojica su kod ognjišta delili zlatnike. Jovan je raširio kapu, a Murat mu pregršt zlatnika sasuo u nju govoreći: ”Je li dosta kume”? Kad mu je sasuo i drugu pregršt, Jovan je rekao: ”Dosta je kume”, i odneo kapu zlatnika.

Ujutru su videli čobani i komšije veliku rupu pod kruškom i zaključili da je Murat našao blago. Odmah su rođaci navalili na Murata da podeli novac sa njima Murat čak nije smeo ni u kući spavati, već je noćivao po šumi.

Tada jedan rođak ode na Kovač u stanicu žandarmerije i prijavi Murata. Odmah su krenula dva žandarma: Mileta Šarić i Islam Kofrc i pretresli kuću Muratovu. Sve su podnice po štalama i kući povadili. Izmerili su dimenzije rupe. Dno kazana bilo je u prečniku 40 cm. Doneli su i Jovanov kramp i ustanovili da je rupa kopana tim krampom. Žandarmi su oterali Murata u stanicu i tamo ga tukli. Stavljali su mu mačku u gaće pa je šibali. Ništa nije hteo da prizna. Hapsili su i Jovana. Noćio je jednu noć u podrumu i tu su ga strašili i provocirali, ali nije hteo da prizna. Bilo je, kažu, oko 100 kg zlatnika. Uskoro je Murat došao u Pljevlja kod rođaka Bubice i on ga je povezao sa sreskim načelnikom. Načelnik ga je naučio kako da se brani kad ga pozove na saslušanje. Oslobodio ga je odgovornosti i dao mu lovačku pušku. Rođaci ga više nisu smeli napadati.

Murat je preživeo rat i sada živi u Sarajevu, a Jovan je govorio da su mu zlato odneli četnici. Izgleda da je to zlato bilo nekog bogatog Bakije-bega koji je živeo u Poblaću pre 200 godina.

7. Babići u Boljanićima poreklom su iz Borovice. Otuda su došli na Boljaniće oko 1870. godine. Došao je otac (čijeg se imena ne sećaju) sa 4 sina: Dikom, Milanom, Radojem i Jovićem (1870). Diko je imao više sinova. Jedanput dođe nekoliko Turaka na Dikovo guvno da mu tuku sinove, ali ih oni koljem i vilama dobro istukoše. Tu više nisu smeli živeti, već Diko sa sinovima pobeže na Meljak. U Poblaće su otišli Milan i Radoje, a Jović je prešao na Kovač. Jovićev sin je Lale (1906), a Lalov Milorad. Na Kovaču ih ima dve kuće. Slave Đurđevdan.

8. Živkovići su, prema jednoj verziji, starosedeoci u Potkovaču i prezivali su se Đurovići. Prema drugoj, došli su u Potkovač pre 300 godina. Tačnija je prva verzija. Oko 1800. godine bila ih je samo jedna kuća, ali ih je u porodičnoj zadruzi bilo preko 40 članova familije. Pamte imena predaka od Ristana (1840). Njegovi sinovi su: Gavro, Đoko i Savo. Gavrovi su potomci ostali u Potkovaču. Neki su Živkovići odselili u Poblaće (7 kuća) a neki u Prisoje (4 kuće). U Potkovaču ih ima 6 kuća

Na Drini je, 1915. godine, u crnogorskoj vojsci poginuo Vaso Živković.

9. Krsmanovići u Kovaču poreklom su iz Slatine kod Šavnika. Tamo su ubili nekog Vujačića i pobegli na Čelebiće oko 1780. godine. Pamte imena predaka od Živana (1823). Došao je Živanov deda Sava.  Jedna njihova linija ide: Živan – Ilija – Milija – Milovan. Ilija je došao oko 1875. godine kod Mijatovića u Bobovo i prezimio kod njih. Imao je 4 kćeri i 2 sina (Vasilija i Miliju). Milija je 1911. godine pobegao od askera u Crnu Goru i tamo se oženio. Radio je pod nadnicom. Vratio se u Bobovo 1913. godine, a 1918. godine prešao u Meljak. Milijini sinovi su: Milovan, Trifun i Vlade. Milovan se 1942. godine preselio na Kovač.

Ilija je bio 1914-1915. godine u crnogorskoj vojsci na Drini. Krsmanovića ima 3 kuće na Čelebićima, jedna na Kovaču, jedna na Burićima, 3 na Meljaku, dve u Bukovici.

10. Kalajićižive na Boljanićima Pamte imena predaka od Hajra. Hajrov je Smajil. On je rođen oko 1775. godine i živeo je preko 120 godina. Smajilov je Mujo (1860), a Mujov Osman. Smajilov otac Hajro, došao je u Boljaniće i prezetio se. Ženini roditelji su imali samo nju, pa je u miraz dobila 3 čitluka i han na Boljanićima Na Boljanićima je oko 1800. godine bilo oko 100 askera (buljuk), pa je Smajil tu vojsku snabdevao. Držao je i pet kola. Imao je dosta zlatnog novca, ali ga je negde zakopao i pred smrt ga nije mogao naći. Mujo je držao han i bavio se trgovinom. I on je imao dosta zlatnog novca. Neki su ga razbojnici napali 1912. godne i oteli mu novac, pa je uskoro umro.

Smajilov otac Hajro bio je limar i znao je kalajisati, po čemu ga prozvaše Kalajdžić. Malo se on bavio tim zanatom, jer mu nije dozvoljavao punac. Više je voleo da se zemlja obrađuje.

11. Lončari u Rađevićima su poreklom od Radovića sa Čelebića. Neki je Radović u Rađevićima pravio lonce, pa njegove potomke prozvaše Lončari. Rod su im Lončari sa Vijalice. Pamte imena predaka od Đorđija. (1840). Njegovi su Sava i Lazar. Đorđije je imao petoro braće. Od jednoga su Lončari na Vijalici (Gotovuša), od drugog Lončari na Šljivanskom, a od trećeg na Metaljci – ali se oni ponovo prezivaju Radovići.

Lazar je radio kod Švaba do 1908. godine. Kad su oni otišli iz Pljevalja, Lazar je otišao sa njima. Kasnije se jedanput javio iz Mađarske i za njega se više ne zna.

Savini (1870) sinovi su: Miloš, Vujoš, Neđo, Mirko i Savo. Age su im bili Čengići iz Goražda. Slave Đurđevdan. Od Radovića su i Cupare.

12. Ljiljanići smatraju da su došli iz Kuča, ali su bili na ovom području pre 1800. godine. Pamte imena predaka od Nikole (1850). Njegovi su sinovi: Đorđe (1880), Mićo i Vaso. Đorđijevi sinovi su: Petar, Milovan (1909), Rade, Jovan i Milan. Mićovi su: Aleksa, Radoš i Milorad, a Vasovi: Dragutin i Stevo. Milovanovi su: Zdravko i dva brata, a Zdravkovi: Božo i Boško.

Bilo ih je 1912. godine samo jedna kuća. Slave Nikoljdan. U I svetskom ratu bili su u crnogorskoj vojsci: Đorđe i Mićo. Đorđe je bio na robiji 1914 – 1918. godine. Ima ih u Bijelom Polju, Bučju, Čačku itd.

13. Mirko Knežević u Glisnici je od Kneževića iz Mataruga. Krenuo je iz Mataruga sa brojnom porodicom iz ekonomskih razloga i naselio se na Crno Brdo, iznad Gradca. Tu je ostao samo nekoliko godina pa je Mirko, oko 1860. godine, prešao u Glisnicu kao čifčija na imanje age Šećerkadića. Jedan Markov brat je otišao u Ponikve i tamo ih sada ima 10 kuća. Treći brat je otišao u Glisnicu. Ne znaju koliko ih tamo ima. Mirkov sin Lazar bio je dugo godina u hajducima. Najviše je išao u Srbiju, sve do 1912. godine. Nije imao dece.

Svi su oni poreklom od Starčevića i slave Lazarevu subotu. u Glisnici ih ima samo dve kuće.

14. Drobnjaci u Potkovaču su poreklom iz Drobnjaka. Tamo su se prezivali Bašovići. Od starih predaka pamte Milovana (1840). Milovanov deda je ubio nekog komšiju i doselio se u Potkovač oko 1820. godine. Poslednjih godina turske vladavine age su im bili Bajrovići. Sve do 1912. godine bila ih je jedna kuća, a potom su se izdelili i formirali tri domaćinstva. Milovanovi sinovi su: Novica, Sava (1870) i Marko. Savini su: Rade, Vlade i Panto.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bili su: Sava, Novica i Marko. Savo je bio u robiji 3 godine. Slave Savindan.

15. Došao je ih Hercegovine jedan musliman i živeo u Vrhovinama kod Metaljke. Možda se doselio oko 1700. godine, kada je Mletačka Republika oslobodila Dalmaciju. Iz Vrhovina su se raselila 4 brata po Poblaću: Duran (1785), Hamza, Alija i Džano. Od Durana su Duranovići, od Hamze Hamzići(ima ih dve vrste), od Alije Alićii od Džana Džanovići.Duranovića je bilo 1940. godine 19 kuća, Hamzića 3, Alića 3, Džanovića…

Duranov sin Selim imao je 5 sinova. Halil je bio najugledniji čovek u čitavom kraju i bio je bogat.

16. Stari Dervićisu živeli u Užicu, pa su došli u Boljaniće kad je Miloš Obrenović oslobodio Užice, 1832. godine. Pamte imena predaka od Omera (1890).

17. Tri brata Gadža – Gadžovića; Arif, Agan i Halil pobegli su sa ocem iz Gacka od Švaba oko 1906. godine i naselili se u Boljanićima. Doneli su dosta zlatnog novca, ali im ga je ukrao neki komšija. Arifov (1884) je Derviš, a Dervišov je Razah. Bile su ih dve kuće na Boljanićima.

18.Sirovinesu pobegle od Švaba 1878. godine iz Zupčića kod Goražda.. Pobegao je Avdo (1860) i naselio se u Strahov Do. Tkao je vreće. Tu se i oženio, kupio imanje i napravio kuću. Imao je tri sina: Jusufa, Avda i Rustema.. Bilo ih je 1912. godine 3 kuće u Strahovom Dolu. Rustem je bio na Drini u crnogorskoj vojsci 1914-1916. godine.

19.Salihovićisu iz Prisoja – Poblaća. Bile su ih dve kuće. Tu su više od 300 godina. Pamte imena predaka od Ibra (1820). Njegov je Bešir, a Beširov Ramiz. Bavili su se zemljoradnjom i bili su dosta bogati. Bešir (1850) se bavio i trgovinom. Imao je u Prisoju i dućan za prodaju soli, duvana, gasa itd.

20. Joheodavno žive na Kotorcu – Boljanići. Početkom 20. veka bile su ih 3 kuće. Pamte imena predaka od Fejza (1870). Njegov je sin Sado (1900), a Sadov Šaban. Početkom ovoga veka najugledniji je bio Mula-Alija Joha. Njegov je otac bio bogat. Imao je veliko imanje i više čifčija.

21. Vlahovljaci u Boljanićima su od Zlatnopojasovića iz Drobnjaka, pa su prešli u islam oko 1700. godine. Rod su im Šljivančani. Doselili su u Vrulju – Vlahovine i tu prešli u islam. U Vrulji su došli u sukob sa Micanovićima (Memićima), Štrokama i dr. Posle nekoliko ubistava sa njima, morali su napustiti svoja imanja i kuće i odseliti se. Njihova imanja i kuće zaposeli su Memići, a oni su odselili u Boljaniće (više kuća) i naselili se kao čifčije na imanja age Čengića iz Goražda.

Pamte imena ppedaka od Avdije (1820). Došao je u Boljaniće 1840. godine (sa ostalima). Njegovi sinovi su: Rizvan, Murat, Elnas i Huso. Avdijin otac je došao sa 5 sinova i nekoliko porodica drugih rođaka. Avdija je bio hodža. Rizvan (1850) je bio u crnogorskoj vojsci na Drini u I svetskom ratu i povlačio se do Mojkovca sa još 7 rođaka. Rizvanov sin je Rešo (1909). Nisu im rod ostali Vlahovljaci.

22. Zekovići(muslimani) su došli iz Maoča oko 1880. godine. Došle su dve porodice i naselile se blizu Vlahovljaka u Boljanićima. Možda su od Srba Zekovića, koji su od početka prošlog veka živeli u Varinama. Pamte imena predaka od Murata (1870).

23. Čauševići smatraju da su starosedeoci na Boljanićima. Sada ih ima jedna kuća a oko 1940. godine bilo ih je 5 kuća. Nisu rod sa Čauševićima u Pljevljima. Bili su bogati.

24. Prema kazivanju starih Boljanićana, Mitrovićisu oko 1750. godine došli negde iz Hercegovine i naselili se u Poblaću. Jedna njihova nevesta (izgleda da joj je bilo ime Mitra), napustila je muža i sa sinom Stevanom u kolevci, oko 1820. godine, naselila se u Pustom Brdu – Boljanići. Kasnije se Mitra preudala za Ljiljanića. Stevan je imao 4 sina: Mitra, Iliju, Jovicu i Milana. Milanov je Diko (1886). Ilijini sinovi su: Bogdan, Ilija i Todo. (Bogdanov je Momir).

Iz Glisnice je 1909. godine pobeglo 28 Glisničana od askera u Crnu Goru. Pobegao je Diko sa 5 Mitrovića. Diko je radio kod Vidaka, oca Živka Milića, na Žabljaku, dok su ostali otišli da grade most na Pivi. Vratili su se sa crnogorskom vojskom 1912. godine kao ratnici.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu 1914-1915. godine, učestvovalo je 10  Mitrovića. Ranjen je Ilija. Miko je bio oficir i komandir čete Boljanićkog batallna.

Mitrovića je u Poblaću bilo do 1912. godine dve kuće. Od njih su Milovići u opštini Čajniče. Ima ih preko 30 kuća. Možda su od njih i Lučići u Krćama. Pamte imena predaka od Mitra (1830). Njega su Švabe 1915. godine internirale u Mađarsku i tamo je umro. Mitrov je Simo (1860). Simo je bio ugledan čovek i kodžobaša. Jednog dana rekla mu je najamnica, koja je čuvala ovce, da je čitav dan grejala ruke na vatri, ali se nije mogla ogrejati. Ode Simo tamo (oko 1890) i nađe kazan zlatnika kraj pećine u Kulini. Kad su došle Švabe 1915. godine, pretresli su mu kuću, našli u sanduku oko 4 oke zlatnika i odneli. Opljačkali su mu čitavu kuću i oterali stoku. Simov je bio Tane, a Tanov Rade. U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bili su Tane i Milan.

25.Kovačevićisu, prema njihovom kazivanju, došli iz Bosne i naselili se negde kod Grahova. Tu su se duže zadržali, a kasnije su neki došli kod Žabljaka u Kovačev Panj. Prema drugoj verziji, Kovačevići su poreklom od Krstonijevića iz Brvenice. Jedno vreme su živeli na Orlji, pa su se odatle preselili u Glisnicu.

Pamte imena predaka od Đoka (1807). Izgleda da je u Glisnicu došao Đokov deda sa tri sina oko 1800. godine. Jedan sin mu je ostao u Glisnici, drugi je otišao na Romaniju, a treći u Bukvicu. Đoko je sin onoga koji je ostao u Glisnici. Imao je brata Krstonija. Po dolasku u Glisnicu naselili su se iznad sadašnje škole. Krstonijevi sinovi su otišli u Pljevaljsko polje i tamo žive.

Jedanput je Đoko sa čobanima naložio vatru kod ovaca, kad su naišle dve toske (policajci). Toske su pošle vatri, a Đoko je pobegao u šumu, sakrio se u neku udolinu, pod među legao i uperio malu pušku. Jedan toska osta kod vatre i čobana, a druga pojuri kroz šumu da uhvati onoga što pobeže. Kad mu se toska primače, Đoko opali pušku i ubi ga. Onaj od vatre pobeže za Pljevlja, a oni poginulog svukoše. U njegovom širokom odelu bila su 32 lakta tkanine. Tosku su zakopali i niko ga nije tražio.

Đokov sin Simeun bio je kodžobaša, ugledan, a umeo je i da gleda u plećku. Simeunov je, ponovo, Đoko, a Đokov Radoje. U crnogorskoj vojsci 1914- 1918. godine bilo je 8 Kovačevića iz Glisnice. Bilo ih je tada nekoliko kuća.

26. Pričao je stari Vuk Gazdić da su Gazdićistarosedeoci na Kovaču. Nekada su se prezivali Brankovići i kad su došli Turci bilo ih je samo jedna kuća. Bila su tri brata i Turci su jednog odveli u janičare – u Carigrad. Da li je taj bio otac ili deda paše Boljanića, ne znaju sigurno, samo tvrde da je paša Boljanić poreklom od njih.

Jedanput je paša Boljanić naišao preko Kovača sa vojskom i znajući da je njihov potomak, svratio je kod njih i dao im veliko imanje na poklon. Imanje je obuhvatalo jedan čitav kompeks, čije su granice išle: Poljana – Badnjevice – Kamenica – Kvijevac – Pobrnjica – Dubca – Kovač. Bilo je tu skoro 300 hektara, uglavnom šuma i pašnjaka, ali veliko prostranstvo obradive zemlje. Van toga kruga ostalo im je 5 hektara stare zemlje. Paša im je na to dao tapiju na kojoj je bilo 12 murova – pečata i potpisa. Potvrdilo ju je nekoliko organa, a možda je i kasnije overavana i potvrđivana. Niko se kasnije od aga nije usudio da im otme tu zemlju.

Dobivši toliko imanje, Brankovići su postali bogati – gazde, pa ih prozvaše Gazdići. Tapija je zadnji put bila kod Stojana Gazdića, ali kad su ustaše i Nemci, u proleće 1943. godine, razorili sela ispod Kovača, zapalili su i Stojanovu kuću. Tapija je bila u jednoj maloj kući u kovčežiću (kao vojnički kofer). Njega su ustaše iznele i razbile. Tapija je uništena nakon skoro 400 godina postojanja.

Bila je formata 30 h 30 cm, a pečati i potpisi su bili sa svih strana, iz čega se može zaključiti da su, u većini, bile kasnije overe.

Od Gazdića su i Hamzići. To je pričao Selim Hamzić.

Pamte imena predaka od Mitra (1775). Njegovi sinovi su: Stojan i Panto. Stojanovi su: Mitar (1835), Savo i Simeun. Mitrovi sinovi su: Vuk, Ilija i Marko. Stari Mitar je imao veliko imanje i novac. Jedne noći došli su mu hajduci u kuću da opljačkaju novac. Ranili su ga i odneli mu svo bogatstvo. Posle se bavio kiridžilukom. Ubili su ga šuraci Beljkaši.

Praunuk staroga Mitra – Vuk je bio kmet od oktobra 1912. godine, kada je Srbija uspostavila vlast, te je prikupio oružje od muslimana. Vuka su Švabe 1916. godine htele da interniraju, pa je vakmajstoru dao velili broj belih medžedija.

Na Drini je 1914. godine u crnogorskoj vojsci bilo 6 Gazdića. Slave Đurđevdan.

27. Tošićiu Poblaću su poreklom iz sela Koštice, iznad Krajčinovića (pribojski kraj). Tu su živeli još za vreme Nemanjića. Učestvovali su u građenju crkve u Krajčinovićima za vreme vladavine vezira Mehmed-paše Sokolovića, koju je paša podigao svojoj majci oko 1550. godine. Seljaci su dovlačili materijal za crkvu kulukom. Bilo je to u doba obnove Pećke patrijaršije, 1557. godine. Koliko je tada bilo kuća Tošića ne znaju, ali su na kulučenju upotrebljavali 8 pari volova. Pored crkve su imali i svoje mesto, gde su sedeli o crkvenim praznicima.

U Košticama su imali agu, ali mu jednoga dana zapale krušku, jer im je mnogo dosađivao. Morali su da mu nose plod sa te kruške. Tada ih aga protera i sedmoro braće se raziđe. Ima ih u Bosni, Batovu, Prisoju, Brvenici 3 kuće, Poblaću 30 kuća itd. Slave Stjepandan (9.1.). Crkva se nalazi u selu Crkovlju u Zabrnjici. Tu je Mehmed-paša pravio svojoj majci zadužbinu.

Jedan brat je došao u Poblaće – Đakoviće i naselio se kao čifčija, možda pre 300 godina. Age su im bili Šehetovići i Bajrovići.

Pamte imena predaka od Milovana (1830). Nakon njega linija ide ovako: Milan – Uroš (1890) – Bogdan. Druga linija je: Milovan (1828) – Grujo – Ratko – Savo. Grujovi su: Ratko, Neđeljko, Jovan, Milan i Miloš. Jovan je (oko 1938. godine) sa kumom Muratom našao kazan zlatnika. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci poginuo je vodnik Savo, zatim Novica, Bogdan, Risto i Todo Tošići.

28. Debeljevići su najstarije srpsko bratstvo u Glisnici. Tu su došli iz Čavnja pre više od 250 godina. Age su im bili Korijenići. Neki su Debeljevići živeli u Pljevljima. Dosta se Debeljevića odselilo u Srbiju, a dosta zadržalo u Čavnju. I sada se donji deo Čavnja zove Debeljevina.

Turci su ubili Draga Debeljevića, jer je bio razvijen, snažan i lep momak. Sačekali su ga (oko 1860.). godine) na Gnjilom brdu – Gotovuša, na putu i ubili bez ikakvog povoda. Pamte imena predaka od Milana. Jedna njihova linija ide: Milan – Novak – Milan. Milanovi su sinovi: Gavro, Nikola i Jovan. Gavrov je Diko i Mihailo, a Dikov Miloš, Uroš i Milan.

29. Savićiu Poblaću su starosedeoci. Ima ih 6 kuća u Poblaću. Nisu im rod Savići u Rađevićima i Nangama. Jedan hajduk Savić bio je u četi Marinka Leovca . U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovalo je 6 Savića. Diko Savić je poginuo, a Milan je ranjen. Milojica je bio interniran 1916. godine u Mađarsku.

30. Spajići kažu da su poreklom od Vojinovića. Od njih su se odvojili 1800. godine, kad su Vojinovići živeli kod Mojkovca. Možda su se odvojili od Vojinovića i prozvali Pavlovići, još dok su Vojinovići živeli kod Mojkovca. Šalipurović piše da su ih zvali “davuli”.

Neki su Spajići, oko 1850. godine, prešli u Selinu pod Pirlitorom i tamo se prozvali Pavlovići. Iz Ograda su dva brata: Pero i Luka (1830), prešli oko 1855. godine u Dubravu – Poblaće. Perovi sinovi su: Mile, Mitar i Ilija, a Lukini: Milan, Novica i Jovo. Milov sin je Milko (1919). Bilo ih je 1912. godine 2 kuće. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovala su 4 Spajića. Milan je 1916. godine interniran u Mađarsku.

31. Prema jednoj verziji, Kotlajesu iz Kotlajića i preselili su se u Rađeviće pre 200 godina. Prema drugoj verziji, oni su iz Mataruga. Ova druga verzija je tačnija, jer to napominje i Tanasije Pejatović. Pamte imena predaka od Pera (1855). Iz Rađevića su neki kasnije odselili za Čajniče, Užice, Rudo. U Rađevićima ih je 1912. godine bila samo jedna kuća, a već 1927. godine 5 kuća.

Pero je imao snažnog brata. Kad su se bacali kamena turski momci, on je po naređenju age bacio kamen i svima prebacio ukop. Turci su odmah hteli da ga ubiju, ali ga je odbranio aga. Drugi put su ga sačekali kod Jugoštice i ubili iz zavisti. Na Drini je 1914. godine u crnogorskoj vojsci bio Diko i tamo je ranjen.

32.Ćalovisu rod sa Živkovićima i Jokićima. Ima ih u Brvenici, ali ih je najviše u Boljanićima. Pamte imena predaka od Petra (1850). Petrovi sinovi su: Mlađen i Rade. Pobegli su Rade i Mlađen 1909. godine od askera u Crnu Goru. Vratili su se sa crnogorskom vojskom 1912. godine kao vojnici.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bili su Mlađen i Rade. Rade je interniran u Mađarsku, ali je pobegao i krio se do 1918. godine odnosno do kraja rata.

33. Jonuzi na Jakupovom Grobu su doselili iz Anadolije. Došli su za turskom vojskom prilikom osvajanja ovih krajeva i naselili se u Boljaniđima. Dobili su zemlju kao svojinu i oni su je obrađivali. Nisu imali ni agu ni čifčije. Pamte imena predaka od Selimbaše (1810). Njegov je Ibro (1840), Ibrov Mujo, Mujov Smajil i Smajilov Selim. Selimbaša je bio veoma bogat i imao dosta zlatnika. Kad je već bio star, hteo je zlatnike da sakrije na sigurno mesto. Možda su i prilike bile ”mutne”, pa je hteo da osigura zlatnike za potomstvo. Zlatnike je odneo u velikom ćupu i zakopao negde u šumi. Pri povratku iz šume doživeo je šlog i kad je došao kući nije mogao da govori. Kolena su mu bila crvena – prljava od crvene zemlje, što je značilo da je ćup zakopao u neku crvenicu. Odmah je legao u krevet, bolovao nekoliko dana i umro.

Niko mu nije našao ćup do danas. Oko 1912. godine bile su ih dve kuće.

34. Cupare su dobile prezime na interesantan način. Inače, pre su se prezivali Radovići. Došli su od Čelebića, kao i ostali Radovići u našoj opštini, i to u Glisnicu oko 1740. godine, a u Boljaniće mnogo ranije. Rod su im Radovići, Lončari u Rađevićima i Lončari na Vijalici – Gotovuša.

Kažu da su Radovića svatovi došli za devojku u malo dalje selo. Imali su dobru kobilu sa ždrebetom. Kobilu su poveli za devojku, a ždrebe zadržali kod kuće. Kad su svatovi krenuli ispred devojačke kuće, devojku su stavili na kobilu. Ona je odmah jurnula kući ždrebetu i odnela devojku pred svatovima. Kad je kobila donela devojku pred momkovu kuću, on je cepao drva i nije poznao svoju devojku niti ona njega niti je znala da joj je to dom i momak. Rastrešena i umorna devojka je rekla momku: “Cuparac, da si mi po Bogu bratac skini me sa ove kobile, jer me je čitavu rastresla i više ne mogu da se držim na njoj.” Momak, ne znajući da je to njegova devojka i buduća žena, skinu je sa kobile. Odmah za njom dojuriše deveri, a zatim i ostali svatovi. Od tada iz prozvaše Cupare.

Pamte imena predaka od Mića (1830) i braće mu Radoja i Radojice. Oni su se naselili u Boljanićkom visu. Mićov je Dimitrije, Đuro, Miko i Niko. Nikovi potomci žive u Brvenici. Mićo je bio snažan, pa se na jednom vašaru rvao sa medvedom i oborio ga. Većina Cupara živi u Boljanićima. Oko 1930. godine bilo ih je 10 kuća. Dimitrije je bio snažan i bavio se lečenjem ljudi lekovitim bilje. Age su im bili Kadići.

Jedan je od Cupara bio u srpskoj vojsci 1912-1918. i poginuo prilikom proboja solunskog fonta. Ćirko Cupara je 1909. godine pobegao od askera u Crnu Goru i otuda se vratio sa crnogorskom vojskom 1912. godine. Dimitrije je bio aktivan u buni 1903-1905. godine (hilavi) protiv turske vlati. Dimitrijevi sinovi su Milovan i brat mu…

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovalo je 6 Cupara. Đuro je zarobljen i umro u robiji. Poginuo je Bogdan, a ranjen Radomir. Cupare su losle Debeljevića prve došle u Glisnicu.

35. Radulovići u Glisnici su od Ašana iz Drobnjaka. Došli su pre više od 200 godina. Age su im bili Korijenići. U Glisnicu je došao Radule, po kome su i dobili prezime Radulovići. Pamte imena predaka od Okice (1840). Njegov sin je Radosav, a Radosavljev Petronije. Petronijev sin je Milanko. Bila ih je jedna kuća sve do 1920. godine. Bili su u sukobu sa komšijama Lakovićima, pa je aga neke Lakoviće premestio u Poblaće. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovao je Radisav.

Kazivanja Ljiljanića Milovana Rađevića:

–  Klačarisu došli od Kosova ili Metohije i nastanili se u Velikim Krćama, Oni su se ranije prezivali Brankovići, pa su ih zbog pečenja kreča prozvali Klačari. Klačari su prvi došli u Krće, a posle njih Beljkaši.

–  Jelićisu najstariji u Rađevićima. Slave Ćirilovdan. Posle njih su došle Cupare – Radovići.

Pušonjić Todor je došao, pre 1912. godine, iz Kosanice. Imao je sina Milana a on 4 sina. Ima ih 3 kuće.

–  Diko Marić je došao iz Gotovuše oko 1900. godine. Slave Aranđelovdan.

–  Gačevićiu Rađevićima su od Bajčeta iz Šljivanskog. Ima ih 1 kuća u Rađevićima i jedna u Strhovu Dolu. Došla su dva brata oko 1900. godine: Diko i Mirko. Prvo su došli u Zorloviće. Mirko je otišao u Foču, a Diko u Strahov Do. Prezime je dobio po nekoj babi Gadži. Ovaj brat u Foči preziva se Bajčetić.

–   Lakićiodavno žive u Rađevićima. Pamte Ćira (1885). Sada ih ima tri kuće.

–  Stanić Miloš je došao iz Višnjice. Prethodno je bio u Americi. U Rađeviće je došao 1933. godine.

–  Posukeodavno žive u Rađevićima. Sada ih ima tri kuće.

–   Perko Knežević je došao iz Crne Gore za vreme turske vladavine. Ima ih jedna kuća. Slave Nikoljdan.

–  Ljiljanićismatraju da su doselili iz Kuča, ali pre više od 200 godina. Najpre su se naselili u Glisnici (gde su sada kuće Mirkovića). Oko polovine 19. veka bio je jedan Ljiljanić u hajducima, pa je ubio hodžu na džamiji u Jakupovu Grobu. Onda je deo Ljiljanića odselio u Žari kod Bijelog Polja. Ostali su Ljiljanići prešli u Tusto Brdo kod Boljanića.

 

IZVOR: Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i poreklo stanovništva, 2008, priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić

 

 

Komentari (4)

Odgovorite

4 komentara

  1. hmhmhm

    pogresno je da ja agu u poblacu ubio hajduk Joknic,ubio ga je Bojo Savic,od svoje kuce na zaseoku bari,puskom ,moskovkom,koju je kasnije odnio Savo Cvijovic krenuvsi u partizane,treba li jos informacija?

  2. novka karadzic

    Nemogu da nadjem poreklo
    Karadzic iz
    Kovača deda se zvao vasilije, baba
    Julka sin
    Vladimir. Hvala unapred živim u
    Pozega uzicka. !

    • radojko gole

      Ovde se pominju Golovići (Goli-Gole) nigde nepiše gde su živeli i od kad žive na tim prostorima.Inače moji su iz Sočica kod Krajčinovića.Negde sam pročitai da potičo i od Golubović-a i da li je to tačno.
      Hvala na odgovoru

  3. Andrija klacar

    Klacari su disli na boljanice a potom u Pale iz gatackog sela lokvice I Tada su se prezivali Damjanovici.Potvrda za ovo su krstovi u porodicnom groblju familime Klacara u selu Koceviku .