Порекло презимена, Бољанићи и околна села (Пљевља)

16. фебруара 2014.

коментара: 4

Порекло становништва села БОЉАНИЋИ, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Boljanici

Ова регија се налази на западној страни наше општине. То је била за време бивше Југославије највећа општина пљеваљског среза, а сада је то највећа месна канцеларија. Простире се између Великих Крћа, Градца, Ћехотине, Буковице, Метаљке, босанске и србијанске територије.

Регију сачињавају следећа села: Бољанићи са засеоцима (Пижури, Оревине, Засеље, Вис, Јасике, Ковач, Бољанићи), Глисница (Јакупов Гроб, Которац, Глисница), Потковач (Зорловићи, Дубац, Кукавице, Ђуле, Потковач, Прехари), Страхов До (Рт, Бјелошевина, Прошће, Плакале, Ивовићи, Страхов До), Рађевићи (Миронићи, Црно Брдо, Војтина, Јабука, Јагодни До, Рађевићи), Поблаће (пошто је Поблаће јединствена географска целина, нема потребе да набрајамо друге засеоке осим Бурића и Присоје).

Орографско-географске одлике

Средином те регије простире се планински гребен од Бољанићког виса до краја Ковача, односно до линије Поникве – Метаљка. Бољанићки вис је кршевит са јужне стране, док је са северне обрасгао шумом. Ковач је, углавном, обрастао густом смрчевом шумом, поготово северна страна, све до села Поблаћа. Северно од овог планинског венца – греде налази се велико село Поблаће, а са јужне има више села све до реке Ћехотине. Земљиште је од превоја – вододелнице благо нагнуто до речног корита.

Земљиште ове регије је разноврсно по свом саставу. Јужна страна ковачке греде је претежно кречњачког састава. Кречњаци заузимају горњи део планине, до брдовитог венца. Средишњи део сачињавају измешани кречњаци, са пределима састављеним од старих кристаличних шкриљаца, а местимично се појављује и магматска маса – црвени или зелени туф. При дну регије, до Ћехотине, налази се предео кречњачких стрмина и стена. Тај појас стена протеже се од Глиснице до Буковице, тако да је корито Ћехотине на том појасу стрмо – понегде прави кањони.

Кроз Поблаће протиче Поблаћка река која се дубоко усекла кроз старе кристаличне шкриљце, те су јој обале стрме. Изнад северне стране Поблаћа, на самом врху брда, налазе се стене. Село Поблаће представља дубоку долину са стрмим странама, али је земља плодна, па ту добро успевају све врсте жита, поврћа, а поготову воћа.

Хидролошке прилике бољанићке регије су добре. Извора и водених токова има доста у свим пределима. Најмање воде има испод Бољанићког виса и Бољанића. Водом је најбогатије Поблаће. Због тога Поблаћка река, која почиње од Метаљке као мали поточић, после 8 км тока, на изласку из Поблаћа, постаје права река са доста воде и лети. Најбољи су извори код школе, али их има и испод Виса и по читавом селу. Иначе, село има преко 160 домаћинстава и осмогодишњу школу.

У Глисници постоји велики извор на средини села, право врело. На њему су подигнуте воденице, јер отиче од њега поток. Велики поток се формира и од извора у Рађевићима, као и у Потковачу и испод Барита

Климатске прилике у регији су различите. На ковачким и бољанићким брдима падају велики снегови, па су зиме дуге и хладне. У Поблаћу и селима ближим Ћехотини клима је блага и погодна за гајење пољопривредних култура, а нарочито воћа и поврћа.

Глисница је дивно село, једно од највећих и најплоднијих у нашој општини. На средини широке котлине и њеном ободу простиру се велике ливаде обасле бујном травом и прошаране многобројним воћњацима. Брегови око котлине обрасли су шумом. Питоми пашњаци употпуњују ретко виђену лепоту села. Доњом страном село се наслања на Ћехотину, а горњом на брежуљке испод Бољанића. Средишњи део котлине у својим недрима крије велике резерве лигнита доброг квалитета. Бројни извори добре пијаће воде и погодна клима, створили су изванредне услове за живот људи.

На основу бројних археолошких налаза може се утврдити да је Глисница доста векова пре нове ере била прилично густо насељена. Као доказ наведене тезе може послужити глисничко гробље код школе. На средини гробља налази се велика гука, вероватно илирски тумулус. Око њега и по њему налази се римско гробље, а затим српско, па богумилски стећци, све до најновијих гробова. Поред српског гробља налази се и муслиманско. Понегде су измешани гробови. Ово се тумачи преласком великог броја Глисничана у ислам, па су неки сахрањивани поред својих предака.

Народно предање у Глисници, преношено с колена на колено, досеже у дубоку прошлост. Најбољи познавалац глисиначке традиције је Радоје Ковачевић (1900 – бројка иза имена означава приближну годину рођења). Он прича о неким догађајима из половине 14. века, које је чуо од свог оца и неких старих Глисничана (Винарића).

Радоје каже да је Глисница за време владавине српских владара Немањића имала велику цркву – манастир на брдашцу званом Елезовићи, где се сада налази његова кућа. Када су Турци после косовске битке продирали у ове крајеве, по предању, поп је закопао огромно благо и побегао у Дубровник. Тамо је оставио забелешку где је оставио велики казан златника. Доласком Турака црква је порушена, али је обновљена после 1557. године, у време обнове Пећеке патријаршије, а направљена је од дрвета

Једног дана, око 1900. године, дошао је аустријски официр са десетак војника да копа по рушевинама. Кад су му казали да је то земља Ахмет-ефендије Коријенића, који је живео у Пљевљима, официр плати три круне Милану Лаковићу да однесе писмо у Пљевља аги. Он одговори официру да не дозвољава копање по његовој земљи, па се официр са војницима, необављена посла, врати у Пљевља.

Писац ових редова посетио је са Радојем место где је била црква. Слабо се познају темељи цркве и према видљивим траговима да се закључити да црква није била велика. Иза цркве је било гробље, па се и сада налазе надгробне плоче и мањи стећци, слични онима у Горњој Глисници, код данашње школе, само их има мало и мали су. На једној плочи – надгробном споменику, још је добро очуван лик уклесане сабље или крста. Јужно од цркве налазе се два гувна. Једно је мање, а друго веће и смештено у страни према Ћехотини. Са горње стране је био заштитни зид, а са доње позида. Сељаци су одатле односили камење, али га има још доста у зиду. Око цркве је било више зграда. Неке су имале подруме који су и сада дубоки преко једног метра и одлично сачувани.

Све упућује на закључак да је то био, можда, мањи манастир са великим имањем, конацима, амбарима и другим зградама Кад су имали на брду два гувна, вероватно су имали своју радну снагу и стоку, па су жито довлачили на брежуљак и ту врли. По предању, манастир је радио све до велике епидемије куге, око 1732. године, а тада је замро и порушен. То није била обична парохијска црква каквих је било у сваком селу.

Глисничани су учествовали у косовској бици, 1389. године, на страни цара Лазара. Са њима су у боју учествовали и Винарићи, угледно српско братство, али чим су Турци успоставили своју власт, Винарићи су прешли у ислам. Имања су им била у Раовићима.

После косовске битке, бежећи испред Турака, у Глисницу је доселио један припадник крупне српске властелинске породице Бранковића са Косова. Касније су се прозвали Биједићи. ”Један њихов братственик, – каже Радоје Ковачевић – прешао је у ислам и од њега су Коријенићи, угледно муслиманско братство (има других Коријенића у Херцеговини). Њихова је била скоро читава Доња Глисница. Имали су до кућа водовод од керамичких цијеви, дуг скоро 100 метара. Касније су прешли у Пљевља, а у Глисници су имали чардак и амбаре за жито. Имали су 10 читлука”.

Неки Биједићи су прешли у крај изнад Градца. У једној кућној заједници било их је преко 80 чланова. Наишла је турска војска, пре скоро 400 година, и све им појела. Кроз неколико дана наиђе и друга и пошто нису имали ништа за јело, турски командант је мислио да су сакрили, па нареди да их све масакрирају. Само су два младића успела побећи. Од те двојице су садашњи Биједићи.

Крајем прошлог и почетком овога века, најугледнији од Коријенића је био Ахмед-ефендија, образован и духовит човек. ”Није се много, – каже Радоје – придржавао правила и догми ислама, чак ни у вези са исхраном.” Грворио је у шали: ”Ми и Биједићи издали смо цара Лазара на Косову.”

Поред Винарића и Коријенића били су и Чаловићи угледна муслиманска породица. Имали су кулу на четири спрата, на месту где су сада Чепићи. Кад је просио девојку неки Чаловић, хвалио се пред њом да има кулу на девет бојева (претеривао је као и многи просци). Испросили су и довели лепу и снажну девојку. Видевши да је младожења лагао, јер му кула има само 4 боја, она онако са коња, замахну папучом и пребаци је преко куће. Прекорела га је због лажи, па је младожења следеће године озидао још пет бојева. И Чаловићи су имали водовод од лучевих цеви са извора Оглавка, преко 200 м дугачак..

Глисница је била густо насељена и српским и муслиманским становништвом (кад су Турци дошли Глисница је имала 91 домаћинство, 1912. године 32, а 1988. године 90 домаћинстава) све до 1732. године. Тада је наше крајеве захватила страшна епидемија куге. Људи су бежали по шумама и правили савардаке. Каже народна пословица: ”Од пушке бежи за дрво, а од куге за брдо.” Стока је лутала по њивама и ливадама, док је не растргну звери. Нарочито су страдали становници Глиснице, Бољанића и Поблаћа. После ове епидемије, у Глисници је остапо само 5 домаћинстава и то са по једним или два члана. Чаловићима је остала само једна девојка која се удала у Горажде, а њихова имања доспеше у руке Рустемагића, Тркуља, Хаџиатлагића. Оста кула од 9 бојева пуста и распаде се. Од Винарића је остао само један мушкарац. Он је побегао у шуму код Поблаћа, затим у Порос, па Нанге и поново се вратио у Глисницу. Касније их је бивало стално само по једна кућа.

Пошто куга опустоши Глисницу, остадоше десетине кућа празне, а село скоро пусто, те поче зарастати у коров. У њу почеше пристизати нови досељеници. Први се доселише Дебељевићи из Чавња и Лаковићи из Куча Ковачевићи су, према једној верзији предања, из Босне прешли у Грахово, па одатле у Ковачев Пањ и коначно у Глисницу. Према другој верзији, они су од Крстонијевића из Брвенице. Живели су у Орљи и прешли у Брвеницу. Вранеши стигоше из Србије; Мирковићи су од Мотика из дурмиторског краја; Цупаре су од Радовића из Челебића Ново презиме добили су у Глисници. После Цупара долазила су и друга братства, апи се не зна тачан редослед њиховог доласка.

Најбоље Радоје памти догађаје које је чуо од оца, а везане за босанскохерцеговачки устанак. Устанак је избио почетком  јула 1875. године и није мимоишао ни Глисницу.

Домаћин куће Винарића био је тада Усо. Нешто се замерио хајдуцима па су му претили. Мало се склањао, а чувале су га и комшије Срби. Заклао Усо једног дана јагње и послао плећку Сићу Ковачевићу (деди Радојеву) да погледа у њу, јер је Сићо важио да доброг гатара у плећке. Кад Сићо погледа плећку рече: ”Ко се крије сакрити се неће, ко га чува сачувати га неће. Гине домаћин куће, све му се плијења и пламен обузима.”

Кроз неколико дана турске чете башибозука прогониле су преко Орље хајдучку чету харамбаше Бошка Војиновића и због неспоразума побиле се међу собом. Усо је рањен у ногу и кроз пар дана је умро. Ускоро Бошкова чета ноћу упаде у Глисницу и све Усовој породици заплени и зграде запали. Одмах су притрчале комшије Срби и угасили ватру.

Општа несигурност владала је тада свуда, а смрт вребала иза сваког жбуна. ”Тако је – прича Радоје – неки субаша (пословођа) Коријенића 1876. године дошао код Радована Чепића. Они су вадили кромпир, а субаша је седео на огради и гледао колико ће извадити кромпира и одвојити аги за трећину или четвртину. Наишао је поред Глиснице Бошко Војиновић са хајдуцима и неко му је рекао за субашу. Нанишанио га је из шуме и погодио међу плећа. Субаша је пао мртав са ограде.”

Језгро Бошкове чете чинила су три његова брата од стрица и девет брата Змајевића (Шљиванчана), синова Илије Змајевића. Илија је неколико година пре 1875. године прешао на Косаницу због крвне освете, али чим је избио устанак сви су кренули у бој. Та чета је 1876. године напала Оџак и порушила неке објекте. Приликом напада погинуо је Перо Змајевић. Ускоро је уследио напад хајдука на Видре, па погину и други брат Змајевића, Михаило. Гроб му се и сада види под Гостечом изнад Видри. У том нападу, код Зелене локве је погинуо и Обрен Сандић, дугогодишњи хајдук из Бобова.

Јакупов Гроб је добио име по неком богатом трговцу Јакупу, чији су велики караван напали хајдуци. Караван је разбијен, а Јакуп погинуо. После погибије дошао је његов отац (богати трговац) пре 300 година и ту подигао спомен-џамију. Поред џамије је постепено настало гробље. Та се џамија одржала све до 1943. године.

Кад се један Винарић женио од Чаловића, за мираз је узео волове и рало, те је направио јаз за воденицу. Од тада постоји та воденица у Глисници.

У Глисници су некада живели стари муслимани Сунићи, али су изумрли у прошлом веку.

За време турске владавине, у Глисници се гајила свилена буба. То су радили неки Срби Карачићи све до 1912. године. Ни њих сада нема у Глисници, јер су одселили. Ту је живело и муслиманско братство Врбчићи. Некада су били Срби, па прешли у ислам. Нестало их је са овог простора.

Поблаће је интересантно са археолошке тачке гледишта На граници Поблаћа, у селу Оцркаваљу, у Забрњици, Мехмед-паша Соколовић је подигао својој мајци задужбину, јер она није хтела да пређе у ислам. Црква је димензија 10 х 6 метара. Ту му је сахрањена мајка, у цркви испод велике плоче. Тошићи су довлачили материјал за цркву са 8 јармова – пари волова и по завршетку радова поклонили су цркви и кола и волове.

У Ђаковићима изнад Тошића кућа једно се место зове Кујунџиница. Према предању (које преноси Урош Тошић (1890) ту је за време државе Немањића био рудник злата, топионица и кујунџиница, па се место зове по тим занатлијама – кујунџијама И сада се може наћи шљака од топљене руде. Тада је ту било велико насеље, а испод насеља (око 70 м) се напази један мали кречњачки брежуљак, на коме је била црква 8 х 5 м. Поред ње је била нека мала зграда са подрумом, димензија 5 х 4 м. На том малом брежуљку се примећују гробови, којих има десетак. На северној страни цркве, било је српско гробље које и данас постоји.

Према народном предању, насеље у Кујунџиници било је толико богато да су жене у цркву ишле у златним пацучама. Доласком Турака све је срушено, и црква и кујунџиница.

На десној страни речице Поблаћнице, око 200 метара од реке (поред пута), на месту званом Коса, налази се грчко гробље и темељи такозване грчке цркве. На гробовима се налазе грубе плоче 180 х 60 х 20 цм. Плоче су од кречњака (белог, а део од црвеног камена). Плоче су веома мало и грубо клесане. Само смо нашли један камен, лепо клесан, али он вири из земље, 10 цм у висину, а дугачак је око 80 цм. Вероватно је то камен од цркве. Локалитете сам прегледао са Урошевим сином. Да смо имали могућности, било би веома интересантно мало га ископати. Тих надгробних плоча има на десетине. Поред овога у близини Ђаковића, има још два, такозвана грчка гробља. Димензије ове грчке цркве на Коси биле су 8 х 5 м.

На југозападној страни, свега око 150 м од грчке цркве, била је српска црква. Она је била већих димензија од грчке (10 х 6 м), а налазила се на месту Папратно. Турци су доласком у ове крајеве срушили српску цркву.

У Бурићима је била џамија.

Поред Поблаћке реке налази се гроб и надгробни споменик – нишан са уклесаноам сабљом, неког поблаћког аге кога је далеко испод Виса пуцао чувени хајдук Милован Јокнић-Зоња и убио. Он је хајдуковао са Маринком Леовцем, а агу је убио око 1860. године. Тада су хајдуковали и неки Лисичић и Савић, чија имена не можемо дознати.

Код садашње осмогодишње школе налази се велкко средњевековно гробље са огромним стећцима. Има их можда више него у Глисници. Педесетак метара северозападно од гробља, била је српска црква из доба Немањића. Срушена је доласком Турака.

Изнад пута, код школе, налази се гроб (откривен булдожером приликом грађења пута) направљен од плоча – прави сандук и у њему се види конплетан људски скелет са главом окренутом истоку. Овакав сандук од клесаних плоча налази се у Козици. Сандук са скелетом се налази тридесетак метара североисточно од стећака – ближе стени са које се одроњавао ситан камен и засипао гроб.

Испод Враца, до шуме, једно се место зове Кулина. Ту је неки Скендер- бег имао огромну кулу – чардак од камена. Иза куле се налази мали брежуљак од кречњака одакле је, изгледа, вадио камен. Поред чардака је било још зграда, а читав комплекс је био опасан каменим зидом дебљине око 80 цм. Темељи зида се примећују са читаве западне и делом јужне стране. Тај авлијски зид био је удаљен најмање 40 м од куле, то јест пречник ограђеног дворишта био је преко 90 м. Кула је имала више спратова, и већина дворишта, унутар високог зида, била је поплочана. До II светског рата нестало је зида око куле, а рушевине куле биле су веће од велике двоспратне куће. После II светског рата оближњи сељаци Живковићи одвукли су камен те употребили за зидање својих кућа. Сада стоји велика гомила камења и малтера на темељима срушене куле и добро се примећује подрум једне куће која је била изван авлијског зида. Кад су неки сељаци раскопавали тај подрум – избу, нашли су доста људских костију али је тешко одгонетнути одакле ту људске кости.

По предању (које преноси Јањуш Илија) Скендер-бег је био потурчени Србин, који је имао огромно имање и богатство. Био је спахија. Имао је толико оваца да је био изградио млековод, дуг преко 2 км, од дрвених цеви, из правца Ковача до куле. Кула Скендер-бега пропала је око 1700. године у периоду када су наше крајеве потресале буне и устанци. Устаници су напали на Скендер-бегову кулу, разорили је, убили бега и читаву му фамилију. Само је један дечко остао, сакривен под трнку. Неко га је спасио и пребацио код неких рођака у Горажде, где и сада има његових потомака. Потомци му се презивају Трнчићи и има их око 30 кућа. По тој кули Скендер-бега, тај се део Поблаћа зове Скендеровина или Кулина.

Изнад Скендеровине, у шуми испод Враца, налази се велики број темеља давно порушених кућа. Све је то сада зарасло у стогодишње јеле и смрче. Можда су и те куће разорене и пропале као и бегова кула, зграде и велики авлијски зид. Крај рушевина бегође куле сада се налази кућа Илије Јањуша, који је пореклом из Матаруга.

У месту званом Баре (заселак Поблаћа) с десне стране Поблаћке реке, био је велики манастир са ћелијама и осталим привредним зградама, у доба средњевековне Србије. По манастирским ћелијама се то место сада зове Ћелије.

Како су аге поступале са својим чифчијама и како су се од њих бранили, навешћемо два примера. Досадио ага Голима – Головићима (Срби староседеоци у доњем делу Поблаћа) гледајући сваког дана како жању и вршу (после 1878. године), те су га они хранили. Појео им је много меса, скорупа и меда, па се договоре да му подвале. Ставе га на кола са житом, где је било и њихово дете, и кажу детету да кад викну: оч, оч, оч воловима, скочи са кола, а они ће откачити кола Кад они то викну и откаче кола, дете скочи са кола, што ага није ни покушао, па се сјури у поток. Ага падне у поток, на њега жито и кола и страшно се угрува Није више могао долазити да контролише, али је претио Голима да ће их тужити, јер су му подвалили. Они су се правдали тиме што је са њим било и њихово дете, па кад су се кола ”сама” откачила, треба је и он, као и дете, скочити с кола.

И Лаковићи су подвалили свом аги. Њихов је ага много волео мед, па је

долазио код њих и наређивао да ваде меда. Домаћин је једном приликом говорио аги да су тог дана пчеле љуте и хоће да уједају, али ага нареди да вади мед. Онда Лаковић позва агу да оба иду у пчелињак. Ага пође, али чим се примаче кошницама, оне навале на њега и страшно за изуједају. Дуго су агу држали у води. Отекао је читав и једва остао жив. Никад више није, док су пчеле држали, смео доћи код Лаковића.

Изнад Присоја,а испод стена Бељанице и Челине, налази се, такозвано, грчко гробље. Ограђено је плочама пободеним у земљу, чак до 1 м висине. Много плоча је пало на земљу, али већина још стоји вертикално. Гробље је облика правоугаоника 200 х 100 м. Испред гробља, у правцу школе у Присоју, налази се место звано Кућишта. Ту су зидине десетак старих кућа Према предању, становнике тих кућа сахрањивали су у том гробљу. То је јединствен случај код нас да је неко средњевековно гробље било ограђено каменим плочама које су се сачувале до данас.

Испод Кућишта налази се турско гробље, али нико не зна кад су ту живели Турци. Нестали су или због епидемије куге или су се одселили.

Од Кућишта (испод школе) напази се јак извор – Студенца. Ту је било мочило стновника Кућишта (званих Грка), где су штавили конопљу. Базен је био лепо ископан и са стране озидан, а дно му је било поплочано лепим тесаним плочама, пречника око 8 метара. То су мочило касније користили муслимани.

Око 1905. године дошле су Швабе са Метаљке, нешто су мерили око мочила и копали испод једне плоче близу мочила. Читаву су ноћ копали и осванули ту. Извадили су неки велики предмет и отерали га на коњу за Метаљку. Очевици су рекли да су однели велики ћуп или казан и сматрају да је ту било злато. Хамзићи и други муслимани, мислили су да има још ћупова, па су сваку плочу из мочила преврнули и дно прекопали, као и суседно камење око мочила, али ништа нису нашли.

Испод Метаљке, у ливади Долови, у месту Соколовићи, некада је била џамија. Према предању (које преноси Хамзић Селим) џамију је подигао Мехмед-паша Соколовић. У близини је било насеље, па се и сада примећује око 30 зидина. Око 1920. године, седећи поред једне од тих зидина, нашао је Хаџо Хамзић сребрни чибук и лулу, необично орнаментиране. Кад је нестало насеље и џамија не зна се.

У Рађевићима постоји један интересантан археолошки локапитет. Према казивању Сава Лончара, који преноси народно предање од својих предака, у Рађевићима је некада био трговачки центар и ханови на путу од Фоче за Пљевља. О томе је писао и Танасије Пејатовић (стр. 88). Сава прича да је Драгутин Љиљанић на свом имању (где има више великих гомила) раскопао једну гомилу и ту нашао лепо клесани камен од степеница, као и клесане полукружне каменове, спојене гвозденим кламфама и заливане оловом. Највероватније да је ово клесано камење од цркве. Оваквих гомила има више, али их нико није раскопавао.

Ту се налази један бунар који је био затрпан, али су га Љиљанићи очистили на скоро 7 метара дубине. Зидан је од камена и још га има у дубини, јер га Љиљанићи нису очистили до дна. Према предању, ту је било римско насеље и то је римски бунар.

Поред клесаног камена, у тој њиви се изоравају парчад црепа. Један је изоран скоро читав (20 х 20 цм) и на горњој страни имао је испупчење као лајсницу, која се качила за летву – баскију. Данашњи цреп има два зуба – испупчења, а тај је имао испупчење дуж читаве стране. Не зна се када је црква срушена, али је ту била нека караванска станица за време Турака. То се место зове Трговиште. Узвишица изнад њега зове се Чардак, што асоцира на турски објекат, односно ту је била кућа неког спахије. У близини се налази старо гробље из средњег века – Мрамор. У њему се поред осталих гробова налазе и три стећка.

У Јагодњем Долу (Рађевићи) једно се место зове Црквине, а друго Кулина. Према предању, ту је била (у средњем веку) српска црква, али се ништа не зна чија је била кулина односно кула.

У средњем веку, за време владавине Немањића била је црква у Зорловићима, испод Ковача, на месту званом Башча, испод Влашке равни. Постоји легенда да је неки сељак носио камен од те цркве и он му се три пута враћао. Кад је на камену заклао вола, све се смирило.

Око 1700. године ишао је владика из Пећи за Чајниче. Дошао је код Митра Газдића, а затим код Стјепановића. Тражио је да код њих ноћи, али му они нису дали. Владика је продужио путем. Међутим , убили су га Турци на Враголији, изнад Ђула и Кукавица и узели му шешир и штап. Ту су реликвију држали, сматрајући да ће им сви пољопривредни производи добро рађати. Владика је проклео Стјепановиће. Онда их је била пуна кућа, па и сада их има толико. Владику су убили Ченгићи из Ђула. Било их је 1925. године више кућа. Место на коме је владика погинуо и сада се зове Владичин камен.

Страхов До: Кад се иде од кућа Дробњака у Потковачу, брдом Тршевине у правцу Страхова Дола, могу се приметити, поред пута, велике камене гомиле које подсећају на илирске тумулусе. Не може се тврдити да су то тумулуси без посебне провере.

Испод школе у Страховом Долу, на брежуљку – малој висоравни, место зе зове Црквина. На тој висоравни била је црква за време Немањића. По освајању наших крајева, Турци су срушили цркву и више се није обнављала Око цркве је било велико гробље. Поред осталог, има и 15 већих стећака.

Западно од школе у Страховом Долу (око 4 км) једно брдо се зове Црквине. Познају се темељи црквене зграде и код ње старо гробље. На једном стећку је уклесан коњаник. Пошто се место зове (у множини) Црквине, мора да је ту било више зграда, односно да је то био манастир са комплексом зграда..

У Јасикама, код Ковача, била је црква Поред ње је било и гробље, али се не зна када је црква прављена, нити срушена.

Преко Ковача постоји стари турски пут, за који су утрошили 3 мазге злата.

У бољанићком крају је турчење почело одмах по доласку Турака; Винарићи, који су били на Косову у Лазаревој војци, прешли су у ислам. Ускоро су у ислам прешли и преци Хусеин-паше Бољанића, његов отац и деда. Хјајдучија и отпор турској влсти нису престајали. После турског пораза под Бечом, 1683. године, талас устанка захватио је читав овај крај. Порушено је више спахијских кула, међу којима и кула Скендер-бега. Муслиманско становништво је и даље остало по својим селима и није нестало, као оно у Горњој Брвеници и Хоћевини. Хајдучија је непрекидно трајала, као на пр. четовање Баја Пивљанина по нашем крају пре 1685. године, разбијање великог трговачког каравана на Јакуповом Грогу (тих година) и низ других акција. Хајдучке акције трајале су различитим интензитетом, све до 1912. године.

Навешћемо једну акцију хајдучког харамбаше Маринка Леовца, око 1860. године. Била је на Ковачу (прича Суљо Хамзић), на брежуљку званом Коњски гроб, турска караула у којој је било 25 војника и чауш (командир карауле). Маринко скова план да уништи караулу. Посла неку бабу у први сумрак путем поред карауле. Већ се смрачило, те баба сврати у караулу и рече чаушу да она не смије путовати ноћу кроз шуму. Замоли га да је пусти у караулу, да се згрчи у ћошак иза врата и ту преноћи. Чауш је пусти у караулу.

Кад војници вечераше, легоше на кревете и брзо заспаше. Само једног оставише на столици уз врата да стражари. Кроз извесно време стражар поче дремати, а баба му рече: ”Не дремај синко, не мучи се. Лези па спавај, а ако се нешто чује испред врата, ја ћу те пробудити.” Војник прислони пушку уза зид, леже на кревет и заспа Тада баба отори врата карауле, пред којима је Маринко чекао са четом.. Ушли су у караулу, узели оружје војницима и побили их.

У Потковачу, заселак Улица, на малом брежуљку изнад кућа Даниловића налазила се црква за време владавине Немањића.Турци су је по доласку у ове крајеве срушили. Сада се још примећују темељи цркве (8×5 м). Црква је била од камена, па је сада тај камен сакупљен на две гомиле. За време бивше Југославије (према казивању Миладина Даниловића) нису сељаци дозвољавали да стока иде и пасе по месту где је била црква. У близини цркве било је грчко гробље. Мађутим, на месту где је сада сеоско гробље и у далекој прошлости било је нечијих гробова.

Кад су Даниловићи правили једну гробницу, наишли су на људски скелет на дубини преко два метра. Покојник је био окренут у правцу југ-север и око њега је стављено округло камење – каквог има само у речним коритима. То је камење, изгледа, донесено из Ћехотине. Изнад скелета стварала се сига, коју су једва раскопали, а затим песак. Мора да је покојник био укопан плитко, па је денудациони материјал прекрио гроб и под утицајем разних хемијских процеса стврднуо се. Можда је покојник сахрањен у доба сеоба народа, у четвртом и петом веку и свакако да је био паганин.

Хамзићи су (према Суљовом казивању) најстарији муслимани у Поблаћу. Према неким казивањима, и они су као и паша Болднић од Газдића. После њих, најстарије су Бакије. Кад је Поблаћем харала куга, 1732. године, остали су један Тошић и један Хамзић.

На Ковачу има једна долина која се зове Пашина долина. Ту је заноћио неки паша са војском. Ноћу су га напали хајдуци и убили му 13 војника. И сада ту постоји гробље. Када је туда пролазио, за време бивше Југославије, отац Суља Хамзића увијек је клањао код гробља.

У Бурићима (Поблаће) одавно је била џамија и изгорела је 1941. године. На Коњском гробу је била турска караула. Друга караула је била на Пилаховини – Ковач. Салих-ага Бакија, око 1900. године, био је веома утицајан у Пљевљима

Прва школа у Потковачу подигнута је 1904. године. Сељаци су кришом посекли грађу и без одобрења турских власти довукли је једне ноћи, те подигли колибу у гробљу Потковача, као капелу. Ту су ђаци радили две године. Било је 10 ученика (према казивању Лаза Живковића), а међу њима и Лазо (1894). Учитељ им је био неки Македонац кога је Србија послала и плаћала. Кад се добило одобрење турских власти, 1906. године, сељаци су подигли велику школску зграду. Учитељ им је тада био Игњат Шиљак. Касније се Игњат запопио.

Према казивању Ибра Калајџића, Адем Тутунџић је био у црногорској војсци, у бици на Мојковцу, 1915. године и добио највећа црногорска одликовања. У Бољанићима су најстарија братства: Јонузи, Прљаче и Тутунџићи. Мухаџери су (из Босне 1878): Гаџи, Хаџовићи и Празине. Од Срба из Никшића су: Сукићи и Барјактаревићи. У ислам су прешли Ченгићи на Бољанићима. Дервићи су старо братство, а Конди су од Рудога, јер им се предак призетио пре 130 година.

У Подгробници – Рађевићи има црквиште. Ту је била црква и око ње велико српско гробље.

Из Глиснице је 1909. године побегло 28 Глисничана, који су се плашили регрутације у турску војску. Побегли су у Црну Гору. Пребегао је и Дико са 5 Митровића. Дико је радио код Видака, оца Живка Милића са Жабљака, док су остали отишли да граде мост на Пиви. Вртили су се 1912. године са црногорском војском. Мико Митровић је био црногорски официр.

Кад се 1914. године црногорска војска повлачила са Гласинца, сердар Јанко Вукотић је код моста на Дрини стајао, војницима одузимао опљачкане ствари и бацао у ватру. Тада је Војин Милинковић, са Бољанића – Бољанићког виса, извукао серџаду која је вирила из бисага Јанка Вукотића и бацио је на ватру. Та серџада је била опљачкана.

Око 1900. године Швабе су, изнад школе у Поблаћу, извадиле један казан златника, а други изнад извора Мрамор (по причању мештана).

До Јакупова Гроба, близу куће Селима Јунуза, налази се брежуљак звани Илијина главица. Ту је некада била црква. И данас јој се виде темељи. Селим каже да је та црква била из периода Немањића и првобитно је прављена од камена. Турци су је срушили по заузимању наших крајева. Касније је обновљена, али од дрвета (после обнове Пећеке патријаршије, 1557. године). По предању које преноси Селим Јунуз, црква је почетком 18. века пренесена на Илино Брдо у своје објекте.

Поред џамије на Јакуповом Гробу, у Бољанићима је постојала џамија и у Срнџијиној бари, западно од Бољанића. Поред џамије се налазила велика липа. Посекао је један сељак, иако је била под заштитом државе – законом заштићена.

За време епидемије куге, око 1732. године (прича Селим Јунуз) недељама се нигде није могао ни срести ни видети човек. Нашли су се једног дана само један Јунуз (сви су остали били помрли), један Милинковић и један Вранеш, на пропланку изнад куће Селимове и договорили се да се настане ближе један другом. Милинковић је одабрао место испод Виса, Вранеш у Глисници, а Јунуз је мењао више места, па се најзад настани код Илине главице. За време ове епидемије читава су села остајала пуста, куће празне, а мртве није имао ко носити у гробље, већ су их закопавапи у близини кућа.

У 1 светском рату Бољанићки батаљон (Пљеваљске бригаде) је био од Пљеваља до Буковице, односно границе Босне. Батаљон је имао 5 чета (1914- 1915). Каже Милош Боровић (борац тог батаљона), да је 1926. године подељено батаљону 20 златних медаља за храброст. Медаље су добили, поред остлаих, и ови: Милан Боровић, Мико Боровић, Војин Милинковић, Анто Дајовић, Бајо Пивљанин, Илија Спајић, Гавро Лаковић, Саво Клачар, Урош Аранитовић.

Почетком 1919. године, око 15 Бољанићана, Крћана и Поблаћана, ишли су по околним селима и ољачкали богате бегове. Неке су и убили. Било је ту Живковића, Боровића, Савића, Тошића. Једног је Савића була убола гвозденим вилама, рана му се инфицирала, добио је тетанус и умро. Раде Боровић је свог агу бацио у бадањ код воденице. Говорили су да су у неких богатих ага и бегова налазили толико злата да су га делили капама. Двојица су причапи да су злато поделили (један Србин и један муслиман) зобницама за насејавање жита. Ова је група опљачкала и Милана Головића (Гола). Он их је препознао и тужио. Многи су одлежали по годину – две дана и скоро читав новац дали адвокатима и судијама

Братства бољанићке регије

1. Конди живе у Пижурима и Засељу у Бољанићима. Шевко Кондо каже да о својима не зна ништа. Конди су од Рудога Дошли су на мираз око 1860. године. Знају имена предака од Алије (1875 – бројка иза имена означава приближну годину рођења).

2. Драшковићи су пореклом из Роваца. Дошла су два брата – Зеко и Јовета, око 1860. године. Зеко (1825) има је сина Петра (1855). Петрови су синови Милош и Перо, а Перови Душан и Бранко.

Јоветини су Неђељко и Милован. Били су чифчије на турским имањима До 1913. године била их је само једна кућа, до 1940. две, а сада их има 6 кућа. У I светском рату у црногорској војсци били су: Перо, Милован и Неђељко. Петар је био у робији 1916-1918. године, а по завршетку рата се вратио.

Петар је био коџобаша и богат човек. Славе Лучиндан.

3. Боровићи су од Драгашевића из села Драгаша. Једна породица Драгашевића доселила је у Бушња око 1858. године. Саву, Борова сина, пуцао је један Турчин, али га није убио. Сава се пожалио хајдуку Стјепану Плоски и он уби Турчина. По Бору његови потомци променише презиме и прозваше се Боровићи и кроз две године (1860) преселише на Бољаниће. Ага им је био паша Бајровић. Још су били сви у једној кућној заједници.

Боре је рођен око 1790. године. Његови су: Лука, Крстоније, Сава (1820), Милинко и Петар. Једна њихова линија иде: Сава – Млађен – Милош. У I светском рату било је 16 Боровића. Новица је био водник. Рањени су Милош, Јован, Илија и Мико. Дико је погинуо у Поблаћу. Интернирани су: Саво и Данило.

4. Хамзићи су живели у Присоју – Поблаће пре 1550. године. Нису им род Хамзићи из Буковице. Из Присоја су се раселили по Ковачу и другим местима. Причају неки Бољанићани да су они од Газдића, па су давно прешли у ислам. У Присоју има њихова три гробља.

Памте имена предака од Салиха (1785). Пошто су му две сестре узеле део земље, он оде на Ковач, ту подиже велики хан и купи имање. То је било око 1815. године. Ова линија иде: Салих – Имшир (1815) – Смајил (1850) и Суљо (1900).

Једанпут је Салиху дошао у хан Митар Робовић, хајдучки харамбаша, пресвучен у трговца. Кад га је питао има ли каквих разбојника – хајдука, одговорио је: ”Има, туда се вуче неки Митар Робовић, матер му…” Касније му је Митар послао оку шећера и пола оке кафе за оно што му је “опсовао матер”.

Било је Хамзића 1912. године 5 кућа на Ковачу и 10 у Присоју. Они су најстарији муслимани у Поблаћу. После њих су Бакије.

Према предању, два брата Хамзића косила су испод Бурића. Један је донео пушку, а други тамбуру. Нешто су се посвадили и онај га пуца да убије, али га не погоди. Тада он оде у Будим (око 1670) и тамо се ожени. Жена му је била угледна. После турског пораза под Бечом, укључила га је у одлучивање шта да ради муслиманско становништво у Пешти, пред наступањем аустријске и пољске војске. Једно вече довела га је жена у џамију где је присуствовао седници евлија – вишег свештенства. Ту је одлучено да народ не бежи пред непријатељском војском. Међутим, већина турског становништва је побегла пред трупама Аустрије и Пољске (око 1687). Они који су остали постепено су прешли у хришћанство.

Онај Хамзић, чијег се имена потомци не сећају, оставио је жену и побегао у свој крај. Кад је дошао кући, нашао је убијеног оца и брата на кућном прагу, па је ради освете поубијао једном комшији, Србину, читаву фамилију (25 чланова).

5. Према једној верзији предања, Вујановићи су дошли са Цетиња, не знају када. Род су им Јашевићи. Према другој верзији, они су староседеоци. Памте имена предака од Милића (1850) који је рођен у Рађевићима. Милићев син је Новица, а Новичин Миланко и Анђелко. Кад су дошли променили су презиме и презивали су се Прибиловићи. Аге су им били Дулићи. Милићеви су рођаци Саватије и Шурко. Биле су их 1912. године 2 куће. Шурко је имао 5 синова. Од њега сада има 6 кућа у Војтини. Једна линија иде овако: Саватије – Милован (1900) – Велимир – Душан. У црногорској војсци 1914-1915. године учествовали су Сатије и Новица. Саватије је био у робији, али се вратио.

6. После Хамзића, Бакије су најстарији муслимани у Поблаћу. Било их је 1912. године неколико кућа у Поблаћу и живели су доста богато.

Интересантно је напоменути како је Мурат Бакија (1917) нашао казан златника, негде око 1939. године. О томе је писала ”Политика” пре рата, па је део тог чланка објавио Добрило Аранитовић у “Пљеваљским новинама”, око 1983. године. Водећи увече кобилу кући, прошао је испод једне крушке, па му се учинило да под крушком нешто светлуца. Чуо је од старих људи да то светли закопано злато, па се повратио и ту забо мало дрво. Дошавши кући, испричао је то двојици браће од стричева и позвао их да ту копају. Они су га извргли подсмеху. Он тада оде код кума Јована Тошића и све му исприча. Јован узе крамп и њих двојица пођу под крушку, која је била у имању Муратова рођака

Тамо нађу казан од бакра поклопљен тепсијом. На новцу је била бакарна плочица на којој је писало на турском језику, да ко нађе паре треба да дадне курбан, а ако то не учини неће имати хаира од новца. Новац је био златни, углавном велики шорвани. Повукли су казан за два ува и извукли из земље. Казан је био толико тежак да га Мурат и Јован нису могли носити, већ су га вукли по земљи и унели у Муратову кућу. Мурат је своју фамилију отерао у собу, а њих двојица су код огњишта делили златнике. Јован је раширио капу, а Мурат му прегршт златника сасуо у њу говорећи: ”Је ли доста куме”? Кад му је сасуо и другу прегршт, Јован је рекао: ”Доста је куме”, и однео капу златника.

Ујутру су видели чобани и комшије велику рупу под крушком и закључили да је Мурат нашао благо. Одмах су рођаци навалили на Мурата да подели новац са њима Мурат чак није смео ни у кући спавати, већ је ноћивао по шуми.

Тада један рођак оде на Ковач у станицу жандармерије и пријави Мурата. Одмах су кренула два жандарма: Милета Шарић и Ислам Кофрц и претресли кућу Муратову. Све су поднице по шталама и кући повадили. Измерили су димензије рупе. Дно казана било је у пречнику 40 цм. Донели су и Јованов крамп и установили да је рупа копана тим крампом. Жандарми су отерали Мурата у станицу и тамо га тукли. Стављали су му мачку у гаће па је шибали. Ништа није хтео да призна. Хапсили су и Јована. Ноћио је једну ноћ у подруму и ту су га страшили и провоцирали, али није хтео да призна. Било је, кажу, око 100 кг златника. Ускоро је Мурат дошао у Пљевља код рођака Бубице и он га је повезао са среским начелником. Начелник га је научио како да се брани кад га позове на саслушање. Ослободио га је одговорности и дао му ловачку пушку. Рођаци га више нису смели нападати.

Мурат је преживео рат и сада живи у Сарајеву, а Јован је говорио да су му злато однели четници. Изгледа да је то злато било неког богатог Бакије- бега који је живео у Поблаћу пре 200 година.

7. Бабићи у Бољанићима пореклом су из Боровице. Отуда су дошли на Бољаниће око 1870. године. Дошао је отац (чијег се имена не сећају) са 4 сина: Диком, Миланом, Радојем и Јовићем (1870). Дико је имао више синова. Једанпут дође неколико Турака на Диково гувно да му туку синове, али их они кољем и вилама добро истукоше. Ту више нису смели живети, већ Дико са синовима побеже на Мељак. У Поблаће су отишли Милан и Радоје, а Јовић је прешао на Ковач. Јовићев син је Лале (1906), а Лалов Милорад. На Ковачу их има две куће. Славе Ђурђевдан.

8. Живковићи су, према једној верзији, староседеоци у Потковачу и презивали су се Ђуровићи. Према другој, дошли су у Потковач пре 300 година. Тачнија је прва верзија. Око 1800. године била их је само једна кућа, али их је у породичној задрузи било преко 40 чланова фамилије. Памте имена предака од Ристана (1840). Његови синови су: Гавро, Ђоко и Саво. Гаврови су потомци остали у Потковачу. Неки су Живковићи одселили у Поблаће (7 кућа) а неки у Присоје (4 куће). У Потковачу их има 6 кућа

На Дрини је, 1915. године, у црногорској војсци погинуо Васо Живковић.

9. Крсмановићи у Ковачу пореклом су из Слатине код Шавника. Тамо су убили неког Вујачића и побегли на Челебиће око 1780. године. Памте имена предака од Живана (1823). Дошао је Живанов деда Сава.  Једна њихова линија иде: Живан – Илија – Милија – Милован. Илија је дошао око 1875. године код Мијатовића у Бобово и презимио код њих. Имао је 4 кћери и 2 сина (Василија и Милију). Милија је 1911. године побегао од аскера у Црну Гору и тамо се оженио. Радио је под надницом. Вратио се у Бобово 1913. године, а 1918. године прешао у Мељак. Милијини синови су: Милован, Трифун и Владе. Милован се 1942. године преселио на Ковач.

Илија је био 1914-1915. године у црногорској војсци на Дрини. Крсмановића има 3 куће на Челебићима, једна на Ковачу, једна на Бурићима, 3 на Мељаку, две у Буковици.

10. Калајџићи живе на Бољанићима Памте имена предака од Хајра. Хајров је Смајил. Он је рођен око 1775. године и живео је преко 120 година. Смајилов је Мујо (1860), а Мујов Осман. Смајилов отац Хајро, дошао је у Бољаниће и презетио се. Женини родитељи су имали само њу, па је у мираз добила 3 читлука и хан на Бољанићима На Бољанићима је око 1800. године било око 100 аскера (буљук), па је Смајил ту војску снабдевао. Држао је и пет кола. Имао је доста златног новца, али га је негде закопао и пред смрт га није могао наћи. Мујо је држао хан и бавио се трговином. И он је имао доста златног новца. Неки су га разбојници напали 1912. годне и отели му новац, па је ускоро умро.

Смајилов отац Хајро био је лимар и знао је калајисати, по чему га прозваше Калајџић. Мало се он бавио тим занатом, јер му није дозвољавао пунац. Више је волео да се земља обрађује.

11. Лончари у Рађевићима су пореклом од Радовића са Челебића. Неки је Радовић у Рађевићима правио лонце, па његове потомке прозваше Лончари. Род су им Лончари са Вијалице. Памте имена предака од Ђорђија. (1840). Његови су Сава и Лазар. Ђорђије је имао петоро браће. Од једнога су Лончари на Вијалици (Готовуша), од другог Лончари на Шљиванском, а од трећег на Метаљци – али се они поново презивају Радовићи.

Лазар је радио код Шваба до 1908. године. Кад су они отишли из Пљеваља, Лазар је отишао са њима. Касније се једанпут јавио из Мађарске и за њега се више не зна.

Савини (1870) синови су: Милош, Вујош, Неђо, Мирко и Саво. Аге су им били Ченгићи из Горажда. Славе Ђурђевдан. Од Радовића су и Цупаре.

12. Љиљанићи сматрају да су дошли из Куча, али су били на овом подручју пре 1800. године. Памте имена предака од Николе (1850). Његови су синови: Ђорђе (1880), Мићо и Васо. Ђорђијеви синови су: Петар, Милован (1909), Раде, Јован и Милан. Мићови су: Алекса, Радош и Милорад, а Васови: Драгутин и Стево. Милованови су: Здравко и два брата, а Здравкови: Божо и Бошко.

Било их је 1912. године само једна кућа. Славе Никољдан. У I светском рату били су у црногорској војсци: Ђорђе и Мићо. Ђорђе је био на робији 1914 – 1918. године. Има их у Бијелом Пољу, Бучју, Чачку итд.

13. Мирко Кнежевић у Глисници је од Кнежевића из Матаруга. Кренуо је из Матаруга са бројном породицом из економских разлога и населио се на Црно Брдо, изнад Градца. Ту је остао само неколико година па је Мирко, око 1860. године, прешао у Глисницу као чифчија на имање аге Шећеркадића. Један Марков брат је отишао у Поникве и тамо их сада има 10 кућа. Трећи брат је отишао у Глисницу. Не знају колико их тамо има. Мирков син Лазар био је дуго година у хајдуцима. Највише је ишао у Србију, све до 1912. године. Није имао деце.

Сви су они пореклом од Старчевића и славе Лазареву суботу. у Глисници их има само две куће.

14. Дробњаци у Потковачу су пореклом из Дробњака. Тамо су се презивали Башовићи. Од старих предака памте Милована (1840). Милованов деда је убио неког комшију и доселио се у Потковач око 1820. године. Последњих година турске владавине аге су им били Бајровићи. Све до 1912. године била их је једна кућа, а потом су се изделили и формирали три домаћинства. Милованови синови су: Новица, Сава (1870) и Марко. Савини су: Раде, Владе и Панто.

У црногорској војсци у I светском рату били су: Сава, Новица и Марко. Саво је био у робији 3 године. Славе Савиндан.

15. Дошао је их Херцеговине један муслиман и живео у Врховинама код Метаљке. Можда се доселио око 1700. године, када је Млетачка Република ослободила Далмацију. Из Врховина су се раселила 4 брата по Поблаћу: Дуран (1785), Хамза, Алија и Џано. Од Дурана су Дурановићи, од Хамзе Хамзићи (има их две врсте), од Алије Алићи и од Џана Џановићи. Дурановића је било 1940. године 19 кућа, Хамзића 3, Алића 3, Џановића…

Дуранов син Селим имао је 5 синова. Халил је био најугледнији човек у читавом крају и био је богат.

16. Стари Дервићи су живели у Ужицу, па су дошли у Бољаниће кад је Милош Обреновић ослободио Ужице, 1832. године. Памте имена предака од Омера (1890).

17. Три брата Гаџа – Гаџовића; Ариф, Аган и Халил побегли су са оцем из Гацка од Шваба око 1906. године и населили се у Бољанићима. Донели су доста златног новца, али им га је украо неки комшија. Арифов (1884) је Дервиш, а Дервишов је Разах. Биле су их две куће на Бољанићима.

18. Сировине су побегле од Шваба 1878. године из Зупчића код Горажда.. Побегао је Авдо (1860) и населио се у Страхов До. Ткао је вреће. Ту се и оженио, купио имање и направио кућу. Имао је три сина: Јусуфа, Авда и Рустема.. Било их је 1912. године 3 куће у Страховом Долу. Рустем је био на Дрини у црногорској војсци 1914-1916. године.

19. Салиховићи су из Присоја – Поблаћа. Биле су их две куће. Ту су више од 300 година. Памте имена предака од Ибра (1820). Његов је Бешир, а Беширов Рамиз. Бавили су се земљорадњом и били су доста богати. Бешир (1850) се бавио и трговином. Имао је у Присоју и дућан за продају соли, дувана, гаса итд.

20. Јохе одавно живе на Которцу – Бољанићи. Почетком 20. века биле су их 3 куће. Памте имена предака од Фејза (1870). Његов је син Садо (1900), а Садов Шабан. Почетком овога века најугледнији је био Мула-Алија Јоха. Његов је отац био богат. Имао је велико имање и више чифчија.

21. Влаховљаци у Бољанићима су од Златнопојасовића из Дробњака, па су прешли у ислам око 1700. године. Род су им Шљиванчани. Доселили су у Вруљу – Влаховине и ту прешли у ислам. У Вруљи су дошли у сукоб са Мицановићима (Мемићима), Штрокама и др. После неколико убистава са њима, морали су напустити своја имања и куће и одселити се. Њихова имања и куће запосели су Мемићи, а они су одселили у Бољаниће (више кућа) и населили се као чифчије на имања аге Ченгића из Горажда.

Памте имена ппедака од Авдије (1820). Дошао је у Бољаниће 1840. године (са осталима). Његови синови су: Ризван, Мурат, Елнас и Хусо. Авдијин отац је дошао са 5 синова и неколико породица других рођака. Авдија је био хоџа. Ризван (1850) је био у црногорској војсци на Дрини у I светском рату и повлачио се до Мојковца са још 7 рођака. Ризванов син је Решо (1909). Нису им род остали Влаховљаци.

22. Зековићи (муслимани) су дошли из Маоча око 1880. године. Дошле су две породице и населиле се близу Влаховљака у Бољанићима. Можда су од Срба Зековића, који су од почетка прошлог века живели у Варинама. Памте имена предака од Мурата (1870).

23. Чаушевићи сматрају да су староседеоци на Бољанићима. Сада их има једна кућа а око 1940. године било их је 5 кућа. Нису род са Чаушевићима у Пљевљима. Били су богати.

24. Према казивању старих Бољанићана, Митровићи су око 1750. године дошли негде из Херцеговине и населили се у Поблаћу. Једна њихова невеста (изгледа да јој је било име Митра), напустила је мужа и са сином Стеваном у колевци, око 1820. године, населила се у Пустом Брду – Бољанићи. Касније се Митра преудала за Љиљанића. Стеван је имао 4 сина: Митра, Илију, Јовицу и Милана. Миланов је Дико (1886). Илијини синови су: Богдан, Илија и Тодо. (Богданов је Момир).

Из Глиснице је 1909. године побегло 28 Глисничана од аскера у Црну Гору. Побегао је Дико са 5 Митровића. Дико је радио код Видака, оца Живка Милића, на Жабљаку, док су остали отишли да граде мост на Пиви. Вратили су се са црногорском војском 1912. године као ратници.

У црногорској војсци у I светском рату 1914-1915. године, учествовало је 10  Митровића. Рањен је Илија. Мико је био официр и командир чете Бољанићког баталлна.

Митровића је у Поблаћу било до 1912. године две куће. Од њих су Миловићи у општини Чајниче. Има их преко 30 кућа. Можда су од њих и Лучићи у Крћама. Памте имена предака од Митра (1830). Њега су Швабе 1915. године интернирале у Мађарску и тамо је умро. Митров је Симо (1860). Симо је био угледан човек и коџобаша. Једног дана рекла му је најамница, која је чувала овце, да је читав дан грејала руке на ватри, али се није могла огрејати. Оде Симо тамо (око 1890) и нађе казан златника крај пећине у Кулини. Кад су дошле Швабе 1915. године, претресли су му кућу, нашли у сандуку око 4 оке златника и однели. Опљачкали су му читаву кућу и отерали стоку. Симов је био Тане, а Танов Раде. У црногорској војсци у I светском рату били су Тане и Милан.

25. Ковачевићи су, према њиховом казивању, дошли из Босне и населили се негде код Грахова. Ту су се дуже задржали, а касније су неки дошли код Жабљака у Ковачев Пањ. Према другој верзији, Ковачевићи су пореклом од Крстонијевића из Брвенице. Једно време су живели на Орљи, па су се одатле преселили у Глисницу.

Памте имена предака од Ђока (1807). Изгледа да је у Глисницу дошао Ђоков деда са три сина око 1800. године. Један син му је остао у Глисници, други је отишао на Романију, а трећи у Буквицу. Ђоко је син онога који је остао у Глисници. Имао је брата Крстонија. По доласку у Глисницу населили су се изнад садашње школе. Крстонијеви синови су отишли у Пљеваљско поље и тамо живе.

Једанпут је Ђоко са чобанима наложио ватру код оваца, кад су наишле две тоске (полицајци). Тоске су пошле ватри, а Ђоко је побегао у шуму, сакрио се у неку удолину, под међу легао и уперио малу пушку. Један тоска оста код ватре и чобана, а друга појури кроз шуму да ухвати онога што побеже. Кад му се тоска примаче, Ђоко опали пушку и уби га. Онај од ватре побеже за Пљевља, а они погинулог свукоше. У његовом широком оделу била су 32 лакта тканине. Тоску су закопали и нико га није тражио.

Ђоков син Симеун био је коџобаша, угледан, а умео је и да гледа у плећку. Симеунов је, поново, Ђоко, а Ђоков Радоје. У црногорској војсци 1914- 1918. године било је 8 Ковачевића из Глиснице. Било их је тада неколико кућа.

26. Причао је стари Вук Газдић да су Газдићи староседеоци на Ковачу. Некада су се презивали Бранковићи и кад су дошли Турци било их је само једна кућа. Била су три брата и Турци су једног одвели у јаничаре – у Цариград. Да ли је тај био отац или деда паше Бољанића, не знају сигурно, само тврде да је паша Бољанић пореклом од њих.

Једанпут је паша Бољанић наишао преко Ковача са војском и знајући да је њихов потомак, свратио је код њих и дао им велико имање на поклон. Имање је обухватало један читав компекс, чије су границе ишле: Пољана – Бадњевице – Каменица – Квијевац – Побрњица – Дубца – Ковач. Било је ту скоро 300 хектара, углавном шума и пашњака, али велико пространство обрадиве земље. Ван тога круга остало им је 5 хектара старе земље. Паша им је на то дао тапију на којој је било 12 мурова – печата и потписа. Потврдило ју је неколико органа, а можда је и касније оверавана и потврђивана. Нико се касније од ага није усудио да им отме ту земљу.

Добивши толико имање, Бранковићи су постали богати – газде, па их прозваше Газдићи. Тапија је задњи пут била код Стојана Газдића, али кад су усташе и Немци, у пролеће 1943. године, разорили села испод Ковача, запалили су и Стојанову кућу. Тапија је била у једној малој кући у ковчежићу (као војнички кофер). Њега су усташе изнеле и разбиле. Тапија је уништена након скоро 400 година постојања.

Била је формата 30 х 30 цм, а печати и потписи су били са свих страна, из чега се може закључити да су, у већини, биле касније овере.

Од Газдића су и Хамзићи. То је причао Селим Хамзић.

Памте имена предака од Митра (1775). Његови синови су: Стојан и Панто. Стојанови су: Митар (1835), Саво и Симеун. Митрови синови су: Вук, Илија и Марко. Стари Митар је имао велико имање и новац. Једне ноћи дошли су му хајдуци у кућу да опљачкају новац. Ранили су га и однели му сво богатство. После се бавио кириџилуком. Убили су га шураци Бељкаши.

Праунук старога Митра – Вук је био кмет од октобра 1912. године, када је Србија успоставила власт, те је прикупио оружје од муслимана. Вука су Швабе 1916. године хтеле да интернирају, па је вакмајстору дао велили број белих меџедија.

На Дрини је 1914. године у црногорској војсци било 6 Газдића. Славе Ђурђевдан.

27. Тошићи у Поблаћу су пореклом из села Коштице, изнад Крајчиновића (прибојски крај). Ту су живели још за време Немањића. Учествовали су у грађењу цркве у Крајчиновићима за време владавине везира Мехмед-паше Соколовића, коју је паша подигао својој мајци око 1550. године. Сељаци су довлачили материјал за цркву кулуком. Било је то у доба обнове Пећке патријаршије, 1557. године. Колико је тада било кућа Тошића не знају, али су на кулучењу употребљавали 8 пари волова. Поред цркве су имали и своје место, где су седели о црквеним празницима.

У Коштицама су имали агу, али му једнога дана запале крушку, јер им је много досађивао. Морали су да му носе плод са те крушке. Тада их ага протера и седморо браће се разиђе. Има их у Босни, Батову, Присоју, Брвеници 3 куће, Поблаћу 30 кућа итд. Славе Стјепандан (9.1.). Црква се налази у селу Црковљу у Забрњици. Ту је Мехмед-паша правио својој мајци задужбину.

Један брат је дошао у Поблаће – Ђаковиће и населио се као чифчија, можда пре 300 година. Аге су им били Шехетовићи и Бајровићи.

Памте имена предака од Милована (1830). Након њега линија иде овако: Милан – Урош (1890) – Богдан. Друга линија је: Милован (1828) – Грујо – Ратко – Саво. Грујови су: Ратко, Неђељко, Јован, Милан и Милош. Јован је (око 1938. године) са кумом Муратом нашао казан златника. У I светском рату у црногорској војсци погинуо је водник Саво, затим Новица, Богдан, Ристо и Тодо Тошићи.

28. Дебељевићи су најстарије српско братство у Глисници. Ту су дошли из Чавња пре више од 250 година. Аге су им били Коријенићи. Неки су Дебељевићи живели у Пљевљима. Доста се Дебељевића одселило у Србију, а доста задржало у Чавњу. И сада се доњи део Чавња зове Дебељевина.

Турци су убили Драга Дебељевића, јер је био развијен, снажан и леп момак. Сачекали су га (око 1860.). године) на Гњилом брду – Готовуша, на путу и убили без икаквог повода. Памте имена предака од Милана. Једна њихова линија иде: Милан – Новак – Милан. Миланови су синови: Гавро, Никола и Јован. Гавров је Дико и Михаило, а Диков Милош, Урош и Милан.

29. Савићи у Поблаћу су староседеоци. Има их 6 кућа у Поблаћу. Нису им род Савићи у Рађевићима и Нангама. Један хајдук Савић био је у чети Маринка Леовца . У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 6 Савића. Дико Савић је погинуо, а Милан је рањен. Милојица је био интерниран 1916. године у Мађарску.

30. Спајићи кажу да су пореклом од Војиновића. Од њих су се одвојили 1800. године, кад су Војиновићи живели код Мојковца. Можда су се одвојили од Војиновића и прозвали Павловићи, још док су Војиновићи живели код Мојковца. Шалипуровић пише да су их звали “давули”.

Неки су Спајићи, око 1850. године, прешли у Селину под Пирлитором и тамо се прозвали Павловићи. Из Ограда су два брата: Перо и Лука (1830), прешли око 1855. године у Дубраву – Поблаће. Перови синови су: Миле, Митар и Илија, а Лукини: Милан, Новица и Јово. Милов син је Милко (1919). Било их је 1912. године 2 куће. У I светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Спајића. Милан је 1916. године интерниран у Мађарску.

31. Према једној верзији, Котлаје су из Котлајића и преселили су се у Рађевиће пре 200 година. Према другој верзији, они су из Матаруга. Ова друга верзија је тачнија, јер то напомиње и Танасије Пејатовић. Памте имена предака од Пера (1855). Из Рађевића су неки касније одселили за Чајниче, Ужице, Рудо. У Рађевићима их је 1912. године била само једна кућа, а већ 1927. године 5 кућа.

Перо је имао снажног брата. Кад су се бацали камена турски момци, он је по наређењу аге бацио камен и свима пребацио укоп. Турци су одмах хтели да га убију, али га је одбранио ага. Други пут су га сачекали код Југоштице и убили из зависти. На Дрини је 1914. године у црногорској војсци био Дико и тамо је рањен.

32. Ћалови су род са Живковићима и Јокићима. Има их у Брвеници, али их је највише у Бољанићима. Памте имена предака од Петра (1850). Петрови синови су: Млађен и Раде. Побегли су Раде и Млађен 1909. године од аскера у Црну Гору. Вратили су се са црногорском војском 1912. године као војници.

У црногорској војсци у I светском рату били су Млађен и Раде. Раде је интерниран у Мађарску, али је побегао и крио се до 1918. године односно до краја рата.

33. Јонузи на Јакуповом Гробу су доселили из Анадолије. Дошли су за турском војском приликом освајања ових крајева и населили се у Бољаниђима. Добили су земљу као својину и они су је обрађивали. Нису имали ни агу ни чифчије. Памте имена предака од Селимбаше (1810). Његов је Ибро (1840), Ибров Мујо, Мујов Смајил и Смајилов Селим. Селимбаша је био веома богат и имао доста златника. Кад је већ био стар, хтео је златнике да сакрије на сигурно место. Можда су и прилике биле ”мутне”, па је хтео да осигура златнике за потомство. Златнике је однео у великом ћупу и закопао негде у шуми. При повратку из шуме доживео је шлог и кад је дошао кући није могао да говори. Колена су му била црвена – прљава од црвене земље, што је значило да је ћуп закопао у неку црвеницу. Одмах је легао у кревет, боловао неколико дана и умро.

Нико му није нашао ћуп до данас. Око 1912. године биле су их две куће.

34. Цупаре су добиле презиме на интересантан начин. Иначе, пре су се презивали Радовићи. Дошли су од Челебића, као и остали Радовићи у нашој општини, и то у Глисницу око 1740. године, а у Бољаниће много раније. Род су им Радовићи, Лончари у Рађевићима и Лончари на Вијалици – Готовуша.

Кажу да су Радовића сватови дошли за девојку у мало даље село. Имали су добру кобилу са ждребетом. Кобилу су повели за девојку, а ждребе задржали код куће. Кад су сватови кренули испред девојачке куће, девојку су ставили на кобилу. Она је одмах јурнула кући ждребету и однела девојку пред сватовима. Кад је кобила донела девојку пред момкову кућу, он је цепао дрва и није познао своју девојку нити она њега нити је знала да јој је то дом и момак. Растрешена и уморна девојка је рекла момку: “Цупарац, да си ми по Богу братац скини ме са ове кобиле, јер ме је читаву растресла и више не могу да се држим на њој.” Момак, не знајући да је то његова девојка и будућа жена, скину је са кобиле. Одмах за њом дојурише девери, а затим и остали сватови. Од тада из прозваше Цупаре.

Памте имена предака од Мића (1830) и браће му Радоја и Радојице. Они су се населили у Бољанићком вису. Мићов је Димитрије, Ђуро, Мико и Нико. Никови потомци живе у Брвеници. Мићо је био снажан, па се на једном вашару рвао са медведом и оборио га. Већина Цупара живи у Бољанићима. Око 1930. године било их је 10 кућа. Димитрије је био снажан и бавио се лечењем људи лековитим биље. Аге су им били Кадићи.

Један је од Цупара био у српској војсци 1912-1918. и погинуо приликом пробоја солунског фонта. Ћирко Цупара је 1909. године побегао од аскера у Црну Гору и отуда се вратио са црногорском војском 1912. године. Димитрије је био активан у буни 1903-1905. године (хилави) против турске влати. Димитријеви синови су Милован и брат му…

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 6 Цупара. Ђуро је заробљен и умро у робији. Погинуо је Богдан, а рањен Радомир. Цупаре су лосле Дебељевића прве дошле у Глисницу.

35. Радуловићи у Глисници су од Ашана из Дробњака. Дошли су пре више од 200 година. Аге су им били Коријенићи. У Глисницу је дошао Радуле, по коме су и добили презиме Радуловићи. Памте имена предака од Окице (1840). Његов син је Радосав, а Радосављев Петроније. Петронијев син је Миланко. Била их је једна кућа све до 1920. године. Били су у сукобу са комшијама Лаковићима, па је ага неке Лаковиће преместио у Поблаће. У I светском рату у црногорској војсци учествовао је Радисав.

Казивања Љиљанића Милована Рађевића:

–  Клачари су дошли од Косова или Метохије и настанили се у Великим Крћама, Они су се раније презивали Бранковићи, па су их због печења креча прозвали Клачари. Клачари су први дошли у Крће, а после њих Бељкаши.

–  Јелићи су најстарији у Рађевићима. Славе Ћириловдан. После њих су дошле Цупаре – Радовићи.

Пушоњић Тодор је дошао, пре 1912. године, из Косанице. Имао је сина Милана а он 4 сина. Има их 3 куће.

–  Дико Марић је дошао из Готовуше око 1900. године. Славе Аранђеловдан.

–  Гачевићи у Рађевићима су од Бајчета из Шљиванског. Има их 1 кућа у Рађевићима и једна у Стрхову Долу. Дошла су два брата око 1900. године: Дико и Мирко. Прво су дошли у Зорловиће. Мирко је отишао у Фочу, а Дико у Страхов До. Презиме је добио по некој баби Гаџи. Овај брат у Фочи презива се Бајчетић.

–   Лакићи одавно живе у Рађевићима. Памте Ћира (1885). Сада их има три куће.

–  Станић Милош је дошао из Вишњице. Претходно је био у Америци. У Рађевиће је дошао 1933. године.

–  Посуке одавно живе у Рађевићима. Сада их има три куће.

–   Перко Кнежевић је дошао из Црне Горе за време турске владавине. Има их једна кућа. Славе Никољдан.

–  Љиљанићи сматрају да су доселили из Куча, али пре више од 200 година. Најпре су се населили у Глисници (где су сада куће Мирковића). Око половине 19. века био је један Љиљанић у хајдуцима, па је убио хоџу на џамији у Јакупову Гробу. Онда је део Љиљанића одселио у Жари код Бијелог Поља. Остали су Љиљанићи прешли у Тусто Брдо код Бољанића.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. hmhmhm

    pogresno je da ja agu u poblacu ubio hajduk Joknic,ubio ga je Bojo Savic,od svoje kuce na zaseoku bari,puskom ,moskovkom,koju je kasnije odnio Savo Cvijovic krenuvsi u partizane,treba li jos informacija?

  2. novka karadzic

    Nemogu da nadjem poreklo
    Karadzic iz
    Kovača deda se zvao vasilije, baba
    Julka sin
    Vladimir. Hvala unapred živim u
    Pozega uzicka. !

    • radojko gole

      Ovde se pominju Golovići (Goli-Gole) nigde nepiše gde su živeli i od kad žive na tim prostorima.Inače moji su iz Sočica kod Krajčinovića.Negde sam pročitai da potičo i od Golubović-a i da li je to tačno.
      Hvala na odgovoru

  3. Andrija klacar

    Klacari su disli na boljanice a potom u Pale iz gatackog sela lokvice I Tada su se prezivali Damjanovici.Potvrda za ovo su krstovi u porodicnom groblju familime Klacara u selu Koceviku .