Порекло презимена, Буковица и околна села (Пљевља)

1. Даниловићи су живели у Сречанима још за време владавине Немањића. Они су направили цркву у селу за коју кажу да је старија од Манастира Св. тројице. У току I светског рата била је доста оштећена и остала без звона. Даниловићи и остали Буковичани поправили су је 1923. године.

Из Сречана су се Даниловићи расељавали по другим крајевима. Петар Даниловић (1840 – бројка иза имена означава његову годину рођења) прешао је са сином Милованом (1870) око 1875. године у Крћевине и ту их сада има три куће. Милованови синови су: Владе, Дико, Љубо и Бранко. Милован је са синовима прешао 1922. године у Потковач – Улице и купио у неког Турчина имање.

У близини њихове куће налази се брежуљак на коме је у доба Немањића била црква . То се место зове Црквина. Према остацима темеља закључујемо да је црква била велика 8 х 5 м.. Сада постоје само две гомиле камења.

Даниловићи у Сречанима славе Ђурђевдан (према казивању Илије Даниловића), а прислужују Аранђеловдан. Раније су сви Даниловићи славили Ђурђевдан, а прислуживали Аранђеловдан. Међутим, Даниловићи у Крћевинама су били сиромашни и до Ђурђевдана би потрошили сав мрс, те су онда Аранђеловдан узели за главну славу, а Ђурђевдан прислужују. Друга њихова линија иде овако: Божо (1820) – Илија – Крсто – Илија.

У 1. светском рату, у црногорској војсци било је више Даниловића: Крсто, Милисав… У робији у Аустро-Угарској од 1916-1918. године била су и шесторица браће Даниловића: Маринко, Симо, Јово, Милован, Радован и Трипко. На робији су умрла четири Даниловића: Милован, Радован, Симо, а четвртом не знају име. Божови (1820) синови су: Илија и Лазар, а Илијини су: Крсто, Милисав, Божо, Маринко и Мирко. Крстови синови су: Раде. Илија и Марко.

Даниловићи у Поповом Долу (Мељак) су од Даниловића из Сречана. Доселила је једна кућа у Засаду (Бобово) око 1600. године. Према једној верзији од њих су Драгутиновићи, а од Драгутиновића Томићи, Голубовићи, Јаковљевићи и Пуповићи. Око 1850. године биле су у Засади још две куће Даниловића (које су се тако презивале). Тада их је (због неког убиства) напао Божо Калпачина са тридестак Језераца. Убили су једног Даниловића, док су остали побегли са фамилијама и једна кућа се населила у Плијешевини, а друга у Поповом Долу. У Плијешевини их сада има 10 кућа

У Попов До су дошли Лука (1830) и Станко. Лукин син је Радован, а Радованови су: Митар и Милован. Милованов је Владе (1928). На Дрини је 1914 – 1916. године био Радован. Биле су их 1912. године две куће. Славе Аранђеловдан. Род су им Даниловићи у Сречанима и Ковачу.

2. Мујо Кожо сматра да су његови преци дошли у ове крајеве из европског дела Турске. Дошла су три брата са фамилијама око 1850. године. Најстарији брат Хаџихамо имао је два сина, населио се у Ковачевићима и купио велико имање. Браћа су се раније бавила трговином. Други брат је дошао у Пљевља и прозвао се Кујунџић, а трећи је отишао у Сарајево. Хаџихамо је имао четири сина: Арифа, Ибра, Смајила и Сулејмана Браћа су 1912. године емигрирала преко Дрине у Аустрију. Ариф је понео пуне бисаге златника и Швабе су му на мосту, на Дрини код Горажда све одузели. Сулејманов (1853) син је Шериф (1883), а његов Мујо. Било их је 1912. године у Ковачевићима 5 кућа.

3. Према казивању Шемана Тахировића они живе у Кржави (западно од Ковачевића, према Сречанима). Памте претке од Мустафе (1804). Није имао браће, а синови су му били Тахир и Салко (1834). Салков син је Шеман (1894). Имали су имања у Буковици, Глисници, Ковачевићима, Србији и др. Били су богати. Шеманом брат Адем је био на Дрини у црногорској војсци. Биле су их тада три куће. Не знају од када живе у Буковици.

Шеман зна много података о Буковици. У Сречанима је било 15 кућа Даниловића. Они су староседеоци. Цркву су 1923. године реконструисали. Проширена је и покривена црепом. Кад је куповано звоно, било је такмичење (конкурс) ко ће дати већи прилог, јер је име даваоца требало урезати у звоно. Највише је дао Латиф Кожо (2200 динара). али су Шћепан и Јаков Пајевићи, из Трњина код Чајнича, дали преко 3000 динара и стекли право да им се уреже име на црквеном звону.

Угледан је био Лазо Даниловић. Милован Даниловић је имао 7 синова. Био је веома снажан и бавио се шверцом, јер је била у близини аустријска граница. Из Турске је преносио кафу и шећер, а доносио је из Фоче дуван. На граници на окладнику сачекао га је вакмајстор са два војника. Бацили су се на њега, али је он ножем дочекао вакмајстора, отео једном пушку и убио оба војника. Дошло је до дипломатских активности. Милован је пријавио Рустем- бегу Бавчићу, а овај га је сакрио. Он је обавестио аустријске власти да је Милован пребегао у Црну Гору. Кад је Милован био у редифи (регрут) ишли су за Пљевља и кад су били у Крћама, дизали су камен који је био крај пута (у томе су се огледали многи снажни људи који су ишли овим путем). Нико није могао камен дићи до колена, а Милован га је дигао на прси. Због тога су га ослободили војске и пустили кући.

Шеман даље износи да је 1900. године био је у шуми неки харамбаша Милићевић. Он је био побратим са Хашим-бегом Жигом. Дошао му је у госте на Бајрам, али га неко проказа и аскери опколише кућу. Хашим-бег обуче хајдука у турско одело и даде му чибук, па отвори врата аскерима и представи га као свог рођака. Остао је код њега још три дана. Ишли су и у џамију. Кад су касније питали Милићевића како се молио Богу (у шали) у џамији, рекао је да је стално у себи говорио: ”Сачувај ме Боже од грдила”.

4. У селу Бавчићима живе Бавчићи. Изгледа су пореклом од Бавчића из Дробњака. Било их је око 1912. године 40 кућа, Моћевића 15 и Хаџића 12 кућа. Сву власт у Буковици за време Турака имали су Бавчићи. Имали су чак и затвор и вешала. Били су утицајни скоро као паша. Ту су биле и три куће Бошковића, Срба староседелаца. Изнад Бавчића у Крушевицама била је турска караула са десетак војника, а у Витинама, изнад Честина, била је читава чета војника.

У 14 села и засеока источне Буковице биле су, каже Комнен Дакић, за време турске управе само три српске куће: једна Јакића, једна Ласица у Селиштима и једна Котлаја код Чардака. После 1918. године до 1928. године дошле су две куће Дуковића у Лугове, две куће Шкулетића у Комине, шест кућа Ђерковића у Брда, две куће Дакића, једна кућа Лечића, једна кућа Марковића из Крупица, једна кућа Џаковића у Татаровину и једна кућа Свркота. Муслиманских кућа је тада било можда и 200.

5. Дакићи су пореклом са Мале Црне Горе. У Брда су дошли 1924. године два сина Мила Дакића: Радосав и Андрија.

У Брдима има 5 кућа Жига. Они су од Рашчића, а Рашчићи су од угледне кнежевске породице Рашковића из Новог Пазара. Ти угледни Срби после сеобе Срба 1690. године нигде се више не помињу у документима. Кад су неки Рашковићи прешли у ислам, задржали су српско име. У Буковици је живео Рашо-паша по коме му потомке прозваше Рашчићи. О томе је писао у “Политици” (за време бивше Југославије) познати публициста и књжевник Григорије Божовић. Рашчића има 5 кућа. Хашим-бег Жига био је буљубаша, али и угледан и паметан човек. И Рашчићи и Жиге били су бегови. Ове Жиге нису род са Жигама у Пљевљима и Градцу.

У Сирчићима има 10 кућа Џака, а у Јаховићима три куће Куноваца.

На Ромчу код Сирчића било је велико средњевековно гробље, У њему је сачуван велики број средњевековних стећака.

Навешћемо неке податке о братствима која живе у западном делу Буковице, према казивању Ратка Обрадовића. У Ковачевићима има 6 кућа Кожа, две Сарајлића (били су најбогатији), осам кућа Оше. Једна кућа Вуковића (староседеоци), једна кућа Ђурђеваца (дошли из Лукова 1920. године) и једна кућа Жарковића (дошла са Недајна 1936. године).

У Крћевинама има 17 кућа Ковачевића (староседеоци) и три куће Даниловића.

У Кржави живи једна породица Геца, шест Дедовића, три Ризванбеговића, једна Ристановић;  затнм Тахировићи, Роги, Стоврази. Роги су дошли из Рогаве 1878. године.

У Маринцима има три куће Ристановића (староседеоци), једна кућа Радовића (староседеоци), једна Обрадовића (дошли 1919. године) и једна кућа Зујића (дошли 1917. године).

У Дужицама има три куће Ристановића и једна Станишића (сви староседеоци).

У Дебелом Брду има само једна кућа Ружичића (староседеоци).

У Клакоринама су све куће муслиманске, осим две Срндовића (доселили 1920. године).

Гуњичићи су чисто муслиманско село.

И Боришићи су муслиманско село. Ту има само једна српска кућа – Обрадовића (дошли 1917. године).

У Тиожељу живе муслимани, осим једне српске куће Ћука.

Плањско је комплетно муслиманско село са великим бројем кућа.

У Рудићима има две куће Никачевића и две куће Банковића. Нема муслиманских кућа.

Мељену насељавају Срндовићи (четири куће) и две куће Даниловића (сви су староседеоци). У том селу нема муслимана.

Мацари су велико село. У њему живе само муслимани.

И Мрчићи су веће село. У њему се налазе две куће Бараца, три куће Ристановића и већи број муслимана

У Геуше је 1920. године дошла једна кућа Живановића са Челебића, а сада их има седам кућа и три куће муслимана.

За време турске владавине, у Буковици су изграђене три џамије: у Плањском, на Брдима и Сирчићима, а пре турског освајања, на том подручју биле су две цркве: у Сречанима и Брдима. Претпостављамо да је на тако великом буковичком подручју, пре доласка Турака, морало бити више цркава и манастира. Разлог је у малом броју српских кућа при крају турске владавине 1912. године (у 32 села и засеока Буковице свега двадесетак породица – кућа). То је, можда, разлог што се мало података сачувало у народног предању из периода пре турских освајања.

У Буковици су била три мектеба (основне школе): у Ковачевићима (где је сада основна школа), Плањском и Росуљама (према Нангама).

На граници Буковице према Аустрији, биле су три турске карауле: у Татаровини (код Ћехотине), Сречанима и Ифсару.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић