Порекло презимена, Мељак и оклона села (Пљевља)

Мељачка регија је доста пространа Она обухвата читаву северну страну Љубишње, затим до Ријеке иза Честина, потом Ћехотином до Брвенице. У ову регију убрајамо читав Градац, иако се део села налази и са десне обале Ћехотине. Са источне стране, регија се граничи са Плијешевином.

До почетка овог века (XX), скоро читаво ово подручје звало се Подгора, јер се налазило испод велике горе Љубишње. Мељак се првобитно звало место код Точкова, јер је ту било више воденица које су млеле жито, и било је, кажу, и много више воде на оном извору. По тим воденицама које су млеле жито, читав крај доби име Мељак. Касније по Лучићима, који су ту дошли почетком прошлога века, један део Мељака се прозва Лучића Мељак, а други Дујовића Мељак. Једно село у коме су живели Биједићи прозва се по њима као и село Шљуке по Шљукама – муслиманима који су ту прешли у ислам.

Овој регији (или крају) припадају следећа села: Вишњица, Мељак, Попов До, Шљуке, Леово Брдо, Биједићи, Церовци, Подосоје, Порос, Мрчево, Нанге, Шула, Петине, Честин, Доњи Градац, Горњи Градац и Прачица. У овим селима живе 54 братства.

Орографско-хидрографске одлике краја

Основну карактеристику овој регији – крају даје планина Љубишња, која се простире од запада према истоку, односно од Коњског поља до Црвеног ждријела, али се њени огранци продужавају на истоку, све до Глибаћа. Планина је обрасла густом смрчевом и јеловом шумом, са малим процентом букве и бора. То је највећи шумски комплекс у нашој општини, а можда и у читавој Црној Гори.

Према геолошком саставу, планински масив сачињавају старе седиментарне стене, кристалични шкриљци, магматска маса и нешто кречњака. У подножју Љубишње десио се мањи расед у далекој геолошкој прошлости, који иде од Локвица, Меака, Врбе до Попова Дола. Са доње стране раседа налазе се повећа брда: Галовачка и Шљуке, такође састављени од старих стена и кристаличних шкриљаца. Правих кречњака има до корита Ћехотине испод Орље, Пороса, Нанги и Петина.

Интересантна је вегетација овога реона, односно вегетативни катови, који се ређају од корита Ћехотине, па све до врха Љубишње, који је висок преко 2200 метара.. Поред корита Ћехотине, све до подножја Љубишње највише има грабовине и буковине, затим храста, брезе и других лишћара. У увалама и потоцима има доста и четинара, све до Шула, Попова Дола, Врбе, Локвица и Вишњице. Изнад ових села налазе се огромни комплекси четинара, до испод главног врха Љубишње. Читава планина, боље рећи шумски комплекс, испресецан је путевима, којима се извлачи сваке године више десетина хиљада кубних метара грађе.

Главни пут, дугачак 12 kм, води од шумске манипулације са Врбе, вијугаво до Језерца и површи, до под сами врх Љубишње. Одатле до врха планине нема више од 300 – 400 метара веома стрме падине. Ишао сам овим путем радничким аутобусом све до Језерца (мало ледничко језеро), јер су ту секли смрче за техничку грађу. Кад се пажљиво посматрају смрче од подножја, тј. Врбе, лако се уочава колики утицај на годишњи раст дрвета има клима, у овом случају један њен елемент – висинска разлика У доњем делу шуме се уочава да смрче годишње расту и преко 50 cм. Што се више пењемо стрмим путем, примећује се да годишњи раст младица на врху дрвета опада, па кад се већ примакнемо висоравни до Језерца, младице расту света 2-3 cм годишње. Познато је да са врха младице сваког пролећа ниче већи број гранчица. Та су стабла смрча све мања па се стабло не може ни видети од многобројних гранчица које сваке године расту са врха кратке младице. Те смрче и не вреде за техничку грађу, јер су скоро читаве од чворова Испод саме висоравни нестаје и ових ситних, закржљалих и деформисаних смрча и појављују се клекови (скоро алпска вегетација). Четина им је као у бора, а стабло ракљасто и полегло по земљи, због дуготрајног и дебелог снежног покривача.

На овим пространим заравнима где се налазе најбогатији пашњаци Љубишње, нема трагова насеља, сигурно због дуготрајног, великог снежног покривача. Сточари са ових простора, у предримском периоду, имали су насеље на југоисточној страни врха Љубишње. Још се ту примећују надгробни споменици из тог периода.

Пошто Љубишња добија велику количину атмосферског талога, у њеном подножју се налази велики број извора. Према непровереним подацима, у Љубишњи има 77 извора. Највеђи је извор Војновац и један испод Вјетреника, од кога су довели воду у рудник и насеље Шупљу Стијену. Постоји јако врело код Градца и још низ сличних низ леву обалу Ћехотине. Од подножја Љубишње формира се више потока који су при ушћу у Ћехотину доста богати водом. Такви су потоци поред Трновица, Градца, Рибник, затим између Петина и Честина и Ријека између Честина и Кунова.

Клима је у овом крају доста различита, од умереноконтиненталне у Градцу и насељима поред Ћехотине, до планинске у врховима Љубишње, где снег окопни почетком јуна.

Услови за живот су повољни у нижим пределима због благе климе, бројних извора, текуће воде и добрих пашњака. Међутим, веома су ретки споменици материјалне културе из предримског периода, из чега би се могао извести закључак да је ова регија тада била слабо насељена; можда због тога што је скоро читава нагнута северу – у осоју, па се снег дуго задржавао.

Споменици материјалне културе из римског периода

Са сигурношћу се може тврдити да је рудник олова и цинка отворен за време римске владавине, а можда и пре. Поред Шупље Стијене водио је значајан пут преко Шула и Прачице за Градац и даље. Преко Шула се и сада на неким местима примећује широка, стара римска калдрма, док је тај пут испод Прачице добро очуван. Пут води преко стране без успона и падова и на два места, на дужини по 40 до 50 метара, пут широк нешто преко једног метра, у потпуности је очуван. Пут је покривен клесаним плочама, којима су ивице примакнуте и сложене као да је то све урађено пре пар година.

Где је било насеље у Шулима за време римске владавине, и за време владавине Немањића не може се установити, јер су после 1951. године на том пределу изграђени бројни објекти за потребе рудника. Приликом отварања рудника, 1950. године, пронађени су стари ходници којима се извозила руда, затим крављаче у којима се износила и столице – троношци, на којима су се одмарали рудари у јамама. На жалост, тадашњи руководиоци Рудника ”Шупље Стијене”, како се звао, нису ништа сачували од тих драгоцених ствари и алата из средњег века. Можда је насеље било у пределу данашњих високих, густих шума, па његови трагови нису откривени ни до данас. Стари рудник је био високо у планини и удаљен скоро три километра од садашњег насеља.

Изгледа да је у Градцу постојало веће римско насеље. То сведоче њихови надгробни споменици који још нису испитани. Има их тешких и по 10 тона са орнаментима и словима. И у Трновицама је постојало неко римско насеље, али није истраживано.

Споменици материјалне културе за владавине Немањића

Ова је регија у доба владавине Немањића била густо насељена. То сведочи већи број цркава и других споменика на овом простору. У Честину је постојао град са утврђењем и црквом. У доњим Нангама био је манастир у доба Немањића, а на врх села, између Јабучна и школе у Нангама, била је парохијска црква и око ње велико гробље. Црква је била у Мељаку, у Трновицама, у Градцу и Лучића Мељаку. Турци су доласком у ове крајеве порушили све цркве на овом простору. Само су Мељачани успели да касније, по обнови Пећке патријаршије, обнове и своју цркву од камена.                                                                  Према једној легенди, мељачка црква је првобитно била на брду, где је сад велика јама (безданица) Галовача. Неки је поп изрекао псовку – баналну реч и огрешио се о црквене каноне, па се испод цркве провалила земља, у коју је пропала и црква и поп. Поново су Срби из те парохије подигли цркву, само стотинак метара јужније, близу садашње школе. Турци Шљуке и остали Турци са подручја Мељака, срушили су мељачку цркву за време Карађорђева устанка (1804-1813). Камени зид цркве читав је стајао, наравно без крова, све до 1917. године. У школи је у току аустро-угарске окупације (1916-1918) била смештена њихова жандармеријска станица са око 15 жандарма. Пошто се комитски покрет ширио од 1916. године и у нашем крају, Аустријанци су приморали сељаке кулуком да руше зидове цркве, догоне камен саонама и праве камени зид са пушкарницама, јер су се плашили напада комита. Причао ми је Петар Марковић-Шајдан  да је он 1917. године као шеснаестогодишњи дечко, са оцем морао догонити камен од црквене зидине за прављење заштитног зида око школе, тада аустро-угарске жандармеријске станице. Данас се тешко могу приметити темељи цркве.

За време владавине Немањића, у Градцу је било велико српско насеље на путу који је водио за Пљевља. Постојала је црква на брежуљку у Доњем Градцу, до јаловишта из сепарације. Приликом надирања Турака кроз наш крај, Градчани су дали отпор Турцима, али је тај отпор брзо срушен. Срби су покушали наћи спас у цркви, али су је Турци заузели и све њене браниоце посекли. Према предању (које преноси Радоје Ковачевић) Турци су толико посекли српског народа у цркви, да је крв из цркве потекла низ страну – ка Ћехотини.

Изнад Јабучна, у правцу школе у Нангама, била је српска црква. Око ње је било велико српско гробље. Не зна се да ли је обнављана и нестала са нестанком српског живља у овом селу у 18. веку. Зна се само да је постојала у доба Немањића и да су је срушили Турци. Остали су само темељи и гробље око њих.

Кад је подизана школа у Нангама око 1930. године, неки су хтели да је граде на темељима цркве, али је Тахир Диздар, председник школског одбора, рекао да не треба рушити темеље цркве и гробље, већ школу треба правити на другом месту. Сви су подржали овај предлог, те је школа направљена више, на брду.

На западној страни Нанги, на брежуљку Пучиловини, била је у доба Немањића подигнута велика српска црква, а можда је био и манастир. Локалитет су истраживали геолози који су радили у Руднику ”Шупљој Стијени” 1955. године. Ископана је тајно јама, преко један метар дубине, и нађени су неки предмети. Ту је сутрадан Рада, кћерка Павла Рончевића, нашла златно дугме.

Некада је Честин био густо насељен. При дну села, код ушћа Ријеке у Ћехотину, на једном уздигнутом брдашцу (око 200 m од реке) био је у средњем веку утврђени град. Воду су, према предању (које преноси Миливоје Крстонијевић), на неки начин извлачили из Ћехотине. Испод утврђења (Градине) било је насеље, воденице, ступе, ваљарице итд. На Ћехотини је био мост. И сада стоје кулине од лепо клесаног камена и кроз њих велике гвоздене шипке – држачи. У средњем веку водио је велики пут од Чајнича, преко Буковице, Ћехотине, уз Ријеку до Шћепан поља. Доласком Турака срушен је град и насеље испод њега и више се није обнављао. Зидине кућа су добро сачуване. Зидови су прављени од лепо клесаног камена. Има камења тешког по тону и више.

У Честину, на брежуљку званом Брдо, била је у средњем веку српска црква и око ње гробље. У гробљу се налази један велики стећак. Ту се и данас копају Честињани.

Северније од Честина, у месту Јечмишту, налази се седам  добро очуваних зидина од подрума средњевековних кућа. Изнад њих има по шуми још видљивих темеља од некадашњих кућа. Та српска насеља у горњем делу Честина нестала су, изгледа, кад и у Нангама, Прачици, Шулима, Градцу, Мељаку итд., око 1700. године, али не одједанпут, већ постепено.

Кад су се јавила прва насеља у Трновицама не може се установити, али имајући у виду благу климу и плодно земљиште тог села, закључујемо да је ту било људских станишта и пре Римљана. Напред смо напоменули да је ту било неко римско насеље. За време владавине Немањића, у Трновицама је постојала српска црква. Порушена је доласком Турака и више није обнављана.

На Лучића Мељаку била је црква, па се тај део села зове Црквина. И сада се виде зидине и лепо клесако камење. Код цркве су била два бунара, из којих и сада Лучићи носе воду. Црква је подигнута за време владавине Немањића, а срушили су је Турги чим су заузели ове крајеве.

Насељавање турског становништва у мељачком крају

После великог турског пораза под Бечом, 1683. године, ушла је у рат против Турака и Млетачка Република. Одмах су се распламсале велике битке око Херцег Новог и по читавој Далмацији, јер су је до тада скоро читаву држали Турци, осим неколико градова са околином и острва. Млечићи су успели, уз помоћ побуњеног српског становништва у позадини турског фронта, да до 1687. године ослободе скоро читаву Далмацију.

Тада се велики број Турака са фамилијама повлачио из Далмације и населио по Босни, Херцеговини и нашем крају. До тих времена и догађаја, у читавом мељачком крају није била ниједна муслиманска кућа. У хоћевинској регији било их је у селу Хоћевини, и у Горњој Брвеници. У та два села имали су Турци и џамије, па су, изгледа, око 1700. године, у бури и вихору устанака нестале и џамије, а становништво одселило, највероватније у градове. Поред темеља џамија налазе се и муслиманска гробља са њиховим надгробним ознакама – споменицима (нишанима).

Талас избеглица из Далмације и Херцеговине запљуснуо је скоро сва села мељачке регије, затим Крушево и села оџачке регије, све до Мијаковића. Доста бегунаца дошло је у буковички крај, Бољаниће и Поблаће. Да напоменемо, у бољанићком и поблаћком крају, одмах по доласку Турака, неки су Срби прешли у ислам.

У периоду од неколико година после турског пораза под Бечом, аустријске трупе и устаници стигли су чак до Титова Велеса. Испред њих је бежало турско становништво, те је и у наш крај стигло избеглица из Славоније, Војводине, Србије, па чак и Мађарске. Доста се њих населило у Пљевљима, можда мало мање него по селима. И данас има 10 муслиманских братстава која кажу да су им се преци доселили из Мађарске.

У неким селима мељачког краја, после овог доласка муслимана, постепено је нестало Срба староседелаца; протерали су их Турци и запосели њихова имања и куће. Потпуно је нестало српског становништва из Честина, Нанги, Петина, Пороса, Мрчева, Прачице, Градца итд.

Први досељени муслиман у мељачком крају био је неки Камерић (по казивању Петра Марковића-Шајдана). Он се населио у Шулима и ту саградио кућу око 1700. године. Одмах по његовом доласку пристигли су и други досељеници и распоредили се по српским селима, док су многи дошли и у Пљевља. У Пљевља су дошли богатији муслимани и занатлије, док се по селима населио сиромашни слој становништва; само су тројица била са звањем спахија, и то: у Нангама, Прачици и Градцу. У Прачици је био спахија Диздар, у Градцу Имшировић, док се презиме спахије у Нангама не зна.

Ускоро по доласку спахије у Нанге, ту је створен неки административни центар турске власти. Био је ту и ућумет (турски суд), више других зграда, гробље, затвор, вешала. У гробљу је био један велики тулбе-турски надгробни споменик, који је срушен 1912. године. По предању које је преносио Павле Рончевић, вешала су сачињавала два стуба утврђена у земљи и греда. Обешени би ту висили све док им не отпадне глава, односно док се не прекине врат.

У Нангама су живеле муслиманске породице: Нангалије, Прљаче, Коси, Косовци. Пронађена су два водовода у Нангама; један је био од камених плоча у облику квадрата, по четири плоче облепљене иловачом, а други водовод је био од дрвених цеви. Њим су Нанжани (према предању) некада доводили млеко са Височице. Не зна се коме је служио и ко је подизао овај дрвени водовод; да ли манастир, неки српски феудалац, или турски спахија – после ага. По предању, те су им цеви, односно водовод, правили робови, па кад би ослабили, они су их убијали.

Највероватније да је камени водовод прављен пре доласка Турака, а можда чак и у римско доба. Дрвени водовод је новијег датума (прављен од лучевих – борових цеви) и можда су га правили Турци, јер дрвене цеви тешко могу да издрже више од неколико стотина година

До 1916. године није било Срба у Честину. Њих је муслиманско становништво по досељавању постепено истиснуло. Први се тамо населио Филип Потпара из Малих Крћа и купио имање у Скоблама, затим, 1917. године, долази тамо Лале Зечевић из Попова Дола. После њега су дошли Милован Потпара и Цвијан Јеловац. Из Босне (од Челебића) дошли су Племићи. У Мљеденику (заселак Честина до Петина) живели су ковачи, Турци – Летићи. Ту има и средњевековних зидина, али локалитет није истражен.

У Витинама изнад Честина била је турска караула прављена од дрвета. Правио је око 1890. године Лале Зечевић. У њој је било смештено 20 – 30 аскера. У Честин је доселио око 1920. године Ђорђије Лечић из Челебића. Он је 1915. године пребегао у српску војску и био добровољац на солунском фронту. Пошто је имао прво на добровољачку земљу, дали су му је у Честини, јер није хтео да иде у Војводину. Сада од њега има три куће (према казивању Миливоја Крстонијевића).

Кад је један Ђуковић, око 1750. године, доселио у Петине, ту није нико живео. Педесетак година после њега у Петинама се населио и један Ђачић, а касније и три куће муслимана (можда 1878. године). Данас тамо има тридесетак кућа, као и у Честину, док су муслимани из оба села одселили.

Најстарије српско братство у читавом мељачком крају су Биједићи. После косовске битке, бежећи испред Турака, у Глисницу се доселио један припадник српске властелинске породице Бранковића са Косова. Касније су се прозвали Биједићи. ”Један њихов братственик – каже Радоје Ковачевић – прешао је у ислам и од њега су Коријенићи, угледно муслиманско братство” (има и других Коријенића у Херцеговини).

Неки Биједићи су прешли изнад Градца (око 1550. године). У једној кућној задрузи било их је преко 80 чланова. Наишла је турска војска, пре скоро 400 година, и све им појела. Кроз неколико дана наиђе и друга и пошто нису имали ништа за јело, турски командант је мислио да су сакрили, те нареди да их све масакрирају. Само су два младића успела побећи. Од њих су данашњи Биједићи. По њима се и заселак прозва Биједићи. Има их свега неколико кућа.

После Биједића и Ђуковића, у мељачки крај су дошли (нешто пре 1800. године) Мрдаци, па Зечевићи, а касније Крвавци и Лучићи. У Поповом Долу су најстарији Даниловићи. Ту су дошли из Бобова – Засаде, око 1850. године.

Према казивању Петра Марковића – Шајдана, источно од Галоваче, крај пута који води од школе у Мељаку за Градац, постоји старо српско гробље. Гробље није велико, али су у њему крстови високи по два метра. Сви су крстови од камена и на њима су уклесане неке речи. Сматрамо да је то гробље српског становништва које је некада ту живело, пре доласка садашњих братстава (Мрдака, Зечевића, Крвававца, Лучића и других). Не зна се да ли су настрадали у некој буни против Турака или их је поморила епидемија куге, која је често харала нашим крајем.

Можемо закључити да је у Градцу била српска црква за време Немањића и да је постојало велико гробље у Горњем Градцу. Оно се протезало од великих римских споменика, читавим брежуљком до Ћехотине. Турци су спољашње ознаке – надгробне споменике, све порушили, али када се данас копају темељи кућа или ма шта друго, свуда се ископавају кости.

Имшировићи су први муслимани који су дошли у Градац. Дошли су из Далмације или Херцеговине око 1700. године, када је талас турских избеглица, бежећи пред Млечићима, запљуснуо наш крај (западни део општине). Према казивању Шаина Жиге, њихов је био читав Градац (и горњи и доњи), па су се други муслимани насељавали на мираз. Имшировиће су ту населиле власти, као и Диздаре у Прачици. Ко су били ти Срби који су живели у Градцу пре доласка Имшировића , не може се ништа знати, нити је о томе сачуван какав податак у народном предању.

Са српским народом који је ту живео десило се можда исто као и са оним у Прачици; како су се Турци намножавали, потискивали су Србе, док је и последњег нестало са тог подручја. У Градцу је у прошлом веку подигнута џамија, а није било ниједне српске куће. Било је свега око 40 домова српских у читавој мељачкој регији.

На средини Горњег Градца налази се, такозвано, ”Сватовско гробље”. Ту су се, по предању, срели српски и турски сватови и скоро сви изгинули. Погинуле су и девојке.

Садашње српско гробље у Орљи налази се на месту где је било старо, такође српско гробље, за време Немањића. На гробовима се налазе мале плоче изнад главе или ногу сахрањених. Свуда се, приликом копања гробова, ископавају кости. Поред овога српског гробља постоји и грчко гробље код Суве чесме, али је зарасло у шикару. Поред овог гробља у Орљи, постоји и турско гробље са већим бројем нишана. Била је и једна велика плоча и на њој уклесани сандуци и натпис на турском језику. Ту су плочу динамитом порушили мештани, пре пар година и камен узидали са бетоном у гробнице. По причању Вујоша Гардовића, у Орљи постоји Бајова пећина у Кобиљој глави, у којој је више пута зимовао Бајо Пивљанин. Он је хајдуковао по читавом нашем крају. Бајо је на Орљи пресрео турске сватове Лимуна Трговца и велики број побио, а међу њима и лепу девојку, па је на њеном гробу постављена велика плоча са украсним линијама, барељефима, орнаментима и натписом на турском језику – арапским писмом. Турци су сватовима подигли споменике – нишане; оним богатијим веће, а сиромашнијим мање.

У Доњој Орљи, поред Володера, са леве стране, испод шуме (скоро је све већ зарасло у коров и шуму) налазе се старе зидине кућа. Зидови подрума су добро очувани. Има их око 30, а обично су 5 х 5 m и зидани су од грубо клесаних плоча. Понеке су плоче широке по метар. Сада те камене плоче из зидина сељаци употребљавају за прављење кућа. Не зна се када је ту било насеље и како је нестало, али се сматра да је нестало пре више од 300 година. Можда је уништено у неком ратном вихору или га је опустошила куга, јер тај крај муслимани нису насељавали.

Близу Володера познају се темељи турског чардака – Ђурђевића. Порушили су га устаници око 1875. године. Јужније се налази место Оџићи, које је добило име по власнику тог места. У Орљи никада Турци нису живели, премда је она била власништво бегова Селмановића и других ага из Пљеваља.

Најстарије братство у Орљи су Аранитовићи, затим Антонијевићи, па Гардашевићи (дошли пре 200 година) и Василијевићи.

Братства у Мељаку

1. Диздари су дошли из Далмације. Тамо је неки њихов предак био командант утврђења. Кад је избио турско-млетачки рат, после 1683. године, Млечићи су ослободили Далмацију, па се и диздар тог града морао повлачити. Кад се рат са Млечићима завршио, диздар је добио царски берат и дошао са фамилијом у Прачицу. По доласку у Прачицу, тај командант изгубљеног града прозва се Дизадар и његови потомци Диздари или Диздаревићи. Било их је 1912. године седам кућа.

Пре доласка Диздара у Прачицу, ту су живели Срби, што се види према називима појединих места или објеката, као на пример: Росин бунар, Маријина вода, Јованића гај, Јованића башча, Ђуров гај итд. Из овога јасно произилази, а то каже и стари Смајил Диздар, од кога сам ове податке прикупио, да су у Прачици живели Срби које су они ту затекли, па како каже ”некуда су одселили”. Чим су дошљаци прихватили њихове називе, мора да су дуго живели са Србима староседеоцима. Како су се дошљаци намножавали, постепено су потискивали српско становриштво.

Смајил Диздар каже да су у Прачици прво дошли Доксани, а затим Диздари; после њих, дошли су Муховићи, Толи, Хајдари, Куруџије. Нангалија је било 1912. године 4 куће, а Диздара 7. Диздарска је земља била од Градца до Шула (9 km жичаром, а 18 цестом). ”Могло се нашим имањима ићи од Градца до Шула да се нигде не стане ногом на туђу земљу” – каже Смајил Диздар.

У Пречици су новодошли Турци из Далмације и Херцеговине после 1687. године подигли џамију, али је увек хоџа био Диздар. Стари Ибрахим (рођен око 1850) био је кадија. Сви су Диздари били богати. Имали су много читлука и чифчија (чак и муслимана). У читавом западном делу мељачког краја (Шула, Нанге, Честин, Прачица, Порос, Мрчево, Црнци, затим оба Градца) биле су само три српске куће и то су се населили као чифчије на малим читлуцима у брдима, око 1900. године.

Диздари су држали (по причању Смајила) конак крај пута и свак је могао да добије (путник) бесплатно конак и храну, а коњи и сламу. Џамија у Прачици је пропала 1912. године.

2. Зечевићи у Мељаку су пореклом из Лијеве Ријеке – Васојевићи. Према казивању старих Зечевића, неки Радоје Зечевић био је у најму код попа Радовића у Морачи. Радоје је био необично леп, па се у њега заљуби попова снаха. Дошло је до свађе и Радоје уби попова сина и са његовом женом побеже. Најпре су дошли у Глибаће и ту живели неколико година. Одатле су прешли у Трновице, а после у Мељак – Врбу, око 1800. године. Један Зечевић је погинуо од Турака за време устанка 1875. године, у Калдрми код Мељака, а Душан је погинуо 1914. године, у црногорској војсци, на Дрини. Зечевића има у Нангама, Поповом Долу, Трновицама, Мељаку итд.

3. Марковићи у Мељаку су од Зујића из Бобова. Зујићи су пореклом од Гаговића и дошли су у Бобово пре 350 година. Марко Зујић је дошао из Бобова у Мељак око 1840. године и населио се као чифчија на имање (према казивању Петра Марковића – Шајдана) Хакије Карахмета. Марко је имао 6 синова, и по оцу Марку, прозваше их Марковићи. Било их је 1920. године 6 кућа у Мељаку и 3 куће у Шулима.