Порекло презимена, Мељак и оклона села (Пљевља)

16. фебруара 2014.

коментара: 3

Порекло становништва села Мељак, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Обнова школе у Мељаку
Обнова школе у Мељаку

Мељачка регија је доста пространа Она обухвата читаву северну страну Љубишње, затим до Ријеке иза Честина, потом Ћехотином до Брвенице. У ову регију убрајамо читав Градац, иако се део села налази и са десне обале Ћехотине. Са источне стране, регија се граничи са Плијешевином.

До почетка овог века (XX), скоро читаво ово подручје звало се Подгора, јер се налазило испод велике горе Љубишње. Мељак се првобитно звало место код Точкова, јер је ту било више воденица које су млеле жито, и било је, кажу, и много више воде на оном извору. По тим воденицама које су млеле жито, читав крај доби име Мељак. Касније по Лучићима, који су ту дошли почетком прошлога века, један део Мељака се прозва Лучића Мељак, а други Дујовића Мељак. Једно село у коме су живели Биједићи прозва се по њима као и село Шљуке по Шљукама – муслиманима који су ту прешли у ислам.

Овој регији (или крају) припадају следећа села: Вишњица, Мељак, Попов До, Шљуке, Леово Брдо, Биједићи, Церовци, Подосоје, Порос, Мрчево, Нанге, Шула, Петине, Честин, Доњи Градац, Горњи Градац и Прачица. У овим селима живе 54 братства.

Орографско-хидрографске одлике краја

Основну карактеристику овој регији – крају даје планина Љубишња, која се простире од запада према истоку, односно од Коњског поља до Црвеног ждријела, али се њени огранци продужавају на истоку, све до Глибаћа. Планина је обрасла густом смрчевом и јеловом шумом, са малим процентом букве и бора. То је највећи шумски комплекс у нашој општини, а можда и у читавој Црној Гори.

Према геолошком саставу, планински масив сачињавају старе седиментарне стене, кристалични шкриљци, магматска маса и нешто кречњака. У подножју Љубишње десио се мањи расед у далекој геолошкој прошлости, који иде од Локвица, Меака, Врбе до Попова Дола. Са доње стране раседа налазе се повећа брда: Галовачка и Шљуке, такође састављени од старих стена и кристаличних шкриљаца. Правих кречњака има до корита Ћехотине испод Орље, Пороса, Нанги и Петина.

Интересантна је вегетација овога реона, односно вегетативни катови, који се ређају од корита Ћехотине, па све до врха Љубишње, који је висок преко 2200 метара.. Поред корита Ћехотине, све до подножја Љубишње највише има грабовине и буковине, затим храста, брезе и других лишћара. У увалама и потоцима има доста и четинара, све до Шула, Попова Дола, Врбе, Локвица и Вишњице. Изнад ових села налазе се огромни комплекси четинара, до испод главног врха Љубишње. Читава планина, боље рећи шумски комплекс, испресецан је путевима, којима се извлачи сваке године више десетина хиљада кубних метара грађе.

Главни пут, дугачак 12 kм, води од шумске манипулације са Врбе, вијугаво до Језерца и површи, до под сами врх Љубишње. Одатле до врха планине нема више од 300 – 400 метара веома стрме падине. Ишао сам овим путем радничким аутобусом све до Језерца (мало ледничко језеро), јер су ту секли смрче за техничку грађу. Кад се пажљиво посматрају смрче од подножја, тј. Врбе, лако се уочава колики утицај на годишњи раст дрвета има клима, у овом случају један њен елемент – висинска разлика У доњем делу шуме се уочава да смрче годишње расту и преко 50 cм. Што се више пењемо стрмим путем, примећује се да годишњи раст младица на врху дрвета опада, па кад се већ примакнемо висоравни до Језерца, младице расту света 2-3 cм годишње. Познато је да са врха младице сваког пролећа ниче већи број гранчица. Та су стабла смрча све мања па се стабло не може ни видети од многобројних гранчица које сваке године расту са врха кратке младице. Те смрче и не вреде за техничку грађу, јер су скоро читаве од чворова Испод саме висоравни нестаје и ових ситних, закржљалих и деформисаних смрча и појављују се клекови (скоро алпска вегетација). Четина им је као у бора, а стабло ракљасто и полегло по земљи, због дуготрајног и дебелог снежног покривача.

На овим пространим заравнима где се налазе најбогатији пашњаци Љубишње, нема трагова насеља, сигурно због дуготрајног, великог снежног покривача. Сточари са ових простора, у предримском периоду, имали су насеље на југоисточној страни врха Љубишње. Још се ту примећују надгробни споменици из тог периода.

Пошто Љубишња добија велику количину атмосферског талога, у њеном подножју се налази велики број извора. Према непровереним подацима, у Љубишњи има 77 извора. Највеђи је извор Војновац и један испод Вјетреника, од кога су довели воду у рудник и насеље Шупљу Стијену. Постоји јако врело код Градца и још низ сличних низ леву обалу Ћехотине. Од подножја Љубишње формира се више потока који су при ушћу у Ћехотину доста богати водом. Такви су потоци поред Трновица, Градца, Рибник, затим између Петина и Честина и Ријека између Честина и Кунова.

Клима је у овом крају доста различита, од умереноконтиненталне у Градцу и насељима поред Ћехотине, до планинске у врховима Љубишње, где снег окопни почетком јуна.

Услови за живот су повољни у нижим пределима због благе климе, бројних извора, текуће воде и добрих пашњака. Међутим, веома су ретки споменици материјалне културе из предримског периода, из чега би се могао извести закључак да је ова регија тада била слабо насељена; можда због тога што је скоро читава нагнута северу – у осоју, па се снег дуго задржавао.

Споменици материјалне културе из римског периода

Са сигурношћу се може тврдити да је рудник олова и цинка отворен за време римске владавине, а можда и пре. Поред Шупље Стијене водио је значајан пут преко Шула и Прачице за Градац и даље. Преко Шула се и сада на неким местима примећује широка, стара римска калдрма, док је тај пут испод Прачице добро очуван. Пут води преко стране без успона и падова и на два места, на дужини по 40 до 50 метара, пут широк нешто преко једног метра, у потпуности је очуван. Пут је покривен клесаним плочама, којима су ивице примакнуте и сложене као да је то све урађено пре пар година.

Где је било насеље у Шулима за време римске владавине, и за време владавине Немањића не може се установити, јер су после 1951. године на том пределу изграђени бројни објекти за потребе рудника. Приликом отварања рудника, 1950. године, пронађени су стари ходници којима се извозила руда, затим крављаче у којима се износила и столице – троношци, на којима су се одмарали рудари у јамама. На жалост, тадашњи руководиоци Рудника ”Шупље Стијене”, како се звао, нису ништа сачували од тих драгоцених ствари и алата из средњег века. Можда је насеље било у пределу данашњих високих, густих шума, па његови трагови нису откривени ни до данас. Стари рудник је био високо у планини и удаљен скоро три километра од садашњег насеља.

Изгледа да је у Градцу постојало веће римско насеље. То сведоче њихови надгробни споменици који још нису испитани. Има их тешких и по 10 тона са орнаментима и словима. И у Трновицама је постојало неко римско насеље, али није истраживано.

Споменици материјалне културе за владавине Немањића

Ова је регија у доба владавине Немањића била густо насељена. То сведочи већи број цркава и других споменика на овом простору. У Честину је постојао град са утврђењем и црквом. У доњим Нангама био је манастир у доба Немањића, а на врх села, између Јабучна и школе у Нангама, била је парохијска црква и око ње велико гробље. Црква је била у Мељаку, у Трновицама, у Градцу и Лучића Мељаку. Турци су доласком у ове крајеве порушили све цркве на овом простору. Само су Мељачани успели да касније, по обнови Пећке патријаршије, обнове и своју цркву од камена.                                                                  Према једној легенди, мељачка црква је првобитно била на брду, где је сад велика јама (безданица) Галовача. Неки је поп изрекао псовку – баналну реч и огрешио се о црквене каноне, па се испод цркве провалила земља, у коју је пропала и црква и поп. Поново су Срби из те парохије подигли цркву, само стотинак метара јужније, близу садашње школе. Турци Шљуке и остали Турци са подручја Мељака, срушили су мељачку цркву за време Карађорђева устанка (1804-1813). Камени зид цркве читав је стајао, наравно без крова, све до 1917. године. У школи је у току аустро-угарске окупације (1916-1918) била смештена њихова жандармеријска станица са око 15 жандарма. Пошто се комитски покрет ширио од 1916. године и у нашем крају, Аустријанци су приморали сељаке кулуком да руше зидове цркве, догоне камен саонама и праве камени зид са пушкарницама, јер су се плашили напада комита. Причао ми је Петар Марковић-Шајдан  да је он 1917. године као шеснаестогодишњи дечко, са оцем морао догонити камен од црквене зидине за прављење заштитног зида око школе, тада аустро-угарске жандармеријске станице. Данас се тешко могу приметити темељи цркве.

За време владавине Немањића, у Градцу је било велико српско насеље на путу који је водио за Пљевља. Постојала је црква на брежуљку у Доњем Градцу, до јаловишта из сепарације. Приликом надирања Турака кроз наш крај, Градчани су дали отпор Турцима, али је тај отпор брзо срушен. Срби су покушали наћи спас у цркви, али су је Турци заузели и све њене браниоце посекли. Према предању (које преноси Радоје Ковачевић) Турци су толико посекли српског народа у цркви, да је крв из цркве потекла низ страну – ка Ћехотини.

Изнад Јабучна, у правцу школе у Нангама, била је српска црква. Око ње је било велико српско гробље. Не зна се да ли је обнављана и нестала са нестанком српског живља у овом селу у 18. веку. Зна се само да је постојала у доба Немањића и да су је срушили Турци. Остали су само темељи и гробље око њих.

Кад је подизана школа у Нангама око 1930. године, неки су хтели да је граде на темељима цркве, али је Тахир Диздар, председник школског одбора, рекао да не треба рушити темеље цркве и гробље, већ школу треба правити на другом месту. Сви су подржали овај предлог, те је школа направљена више, на брду.

На западној страни Нанги, на брежуљку Пучиловини, била је у доба Немањића подигнута велика српска црква, а можда је био и манастир. Локалитет су истраживали геолози који су радили у Руднику ”Шупљој Стијени” 1955. године. Ископана је тајно јама, преко један метар дубине, и нађени су неки предмети. Ту је сутрадан Рада, кћерка Павла Рончевића, нашла златно дугме.

Некада је Честин био густо насељен. При дну села, код ушћа Ријеке у Ћехотину, на једном уздигнутом брдашцу (око 200 m од реке) био је у средњем веку утврђени град. Воду су, према предању (које преноси Миливоје Крстонијевић), на неки начин извлачили из Ћехотине. Испод утврђења (Градине) било је насеље, воденице, ступе, ваљарице итд. На Ћехотини је био мост. И сада стоје кулине од лепо клесаног камена и кроз њих велике гвоздене шипке – држачи. У средњем веку водио је велики пут од Чајнича, преко Буковице, Ћехотине, уз Ријеку до Шћепан поља. Доласком Турака срушен је град и насеље испод њега и више се није обнављао. Зидине кућа су добро сачуване. Зидови су прављени од лепо клесаног камена. Има камења тешког по тону и више.

У Честину, на брежуљку званом Брдо, била је у средњем веку српска црква и око ње гробље. У гробљу се налази један велики стећак. Ту се и данас копају Честињани.

Северније од Честина, у месту Јечмишту, налази се седам  добро очуваних зидина од подрума средњевековних кућа. Изнад њих има по шуми још видљивих темеља од некадашњих кућа. Та српска насеља у горњем делу Честина нестала су, изгледа, кад и у Нангама, Прачици, Шулима, Градцу, Мељаку итд., око 1700. године, али не одједанпут, већ постепено.

Кад су се јавила прва насеља у Трновицама не може се установити, али имајући у виду благу климу и плодно земљиште тог села, закључујемо да је ту било људских станишта и пре Римљана. Напред смо напоменули да је ту било неко римско насеље. За време владавине Немањића, у Трновицама је постојала српска црква. Порушена је доласком Турака и више није обнављана.

На Лучића Мељаку била је црква, па се тај део села зове Црквина. И сада се виде зидине и лепо клесако камење. Код цркве су била два бунара, из којих и сада Лучићи носе воду. Црква је подигнута за време владавине Немањића, а срушили су је Турги чим су заузели ове крајеве.

Насељавање турског становништва у мељачком крају

После великог турског пораза под Бечом, 1683. године, ушла је у рат против Турака и Млетачка Република. Одмах су се распламсале велике битке око Херцег Новог и по читавој Далмацији, јер су је до тада скоро читаву држали Турци, осим неколико градова са околином и острва. Млечићи су успели, уз помоћ побуњеног српског становништва у позадини турског фронта, да до 1687. године ослободе скоро читаву Далмацију.

Тада се велики број Турака са фамилијама повлачио из Далмације и населио по Босни, Херцеговини и нашем крају. До тих времена и догађаја, у читавом мељачком крају није била ниједна муслиманска кућа. У хоћевинској регији било их је у селу Хоћевини, и у Горњој Брвеници. У та два села имали су Турци и џамије, па су, изгледа, око 1700. године, у бури и вихору устанака нестале и џамије, а становништво одселило, највероватније у градове. Поред темеља џамија налазе се и муслиманска гробља са њиховим надгробним ознакама – споменицима (нишанима).

Талас избеглица из Далмације и Херцеговине запљуснуо је скоро сва села мељачке регије, затим Крушево и села оџачке регије, све до Мијаковића. Доста бегунаца дошло је у буковички крај, Бољаниће и Поблаће. Да напоменемо, у бољанићком и поблаћком крају, одмах по доласку Турака, неки су Срби прешли у ислам.

У периоду од неколико година после турског пораза под Бечом, аустријске трупе и устаници стигли су чак до Титова Велеса. Испред њих је бежало турско становништво, те је и у наш крај стигло избеглица из Славоније, Војводине, Србије, па чак и Мађарске. Доста се њих населило у Пљевљима, можда мало мање него по селима. И данас има 10 муслиманских братстава која кажу да су им се преци доселили из Мађарске.

У неким селима мељачког краја, после овог доласка муслимана, постепено је нестало Срба староседелаца; протерали су их Турци и запосели њихова имања и куће. Потпуно је нестало српског становништва из Честина, Нанги, Петина, Пороса, Мрчева, Прачице, Градца итд.

Први досељени муслиман у мељачком крају био је неки Камерић (по казивању Петра Марковића-Шајдана). Он се населио у Шулима и ту саградио кућу око 1700. године. Одмах по његовом доласку пристигли су и други досељеници и распоредили се по српским селима, док су многи дошли и у Пљевља. У Пљевља су дошли богатији муслимани и занатлије, док се по селима населио сиромашни слој становништва; само су тројица била са звањем спахија, и то: у Нангама, Прачици и Градцу. У Прачици је био спахија Диздар, у Градцу Имшировић, док се презиме спахије у Нангама не зна.

Ускоро по доласку спахије у Нанге, ту је створен неки административни центар турске власти. Био је ту и ућумет (турски суд), више других зграда, гробље, затвор, вешала. У гробљу је био један велики тулбе-турски надгробни споменик, који је срушен 1912. године. По предању које је преносио Павле Рончевић, вешала су сачињавала два стуба утврђена у земљи и греда. Обешени би ту висили све док им не отпадне глава, односно док се не прекине врат.

У Нангама су живеле муслиманске породице: Нангалије, Прљаче, Коси, Косовци. Пронађена су два водовода у Нангама; један је био од камених плоча у облику квадрата, по четири плоче облепљене иловачом, а други водовод је био од дрвених цеви. Њим су Нанжани (према предању) некада доводили млеко са Височице. Не зна се коме је служио и ко је подизао овај дрвени водовод; да ли манастир, неки српски феудалац, или турски спахија – после ага. По предању, те су им цеви, односно водовод, правили робови, па кад би ослабили, они су их убијали.

Највероватније да је камени водовод прављен пре доласка Турака, а можда чак и у римско доба. Дрвени водовод је новијег датума (прављен од лучевих – борових цеви) и можда су га правили Турци, јер дрвене цеви тешко могу да издрже више од неколико стотина година

До 1916. године није било Срба у Честину. Њих је муслиманско становништво по досељавању постепено истиснуло. Први се тамо населио Филип Потпара из Малих Крћа и купио имање у Скоблама, затим, 1917. године, долази тамо Лале Зечевић из Попова Дола. После њега су дошли Милован Потпара и Цвијан Јеловац. Из Босне (од Челебића) дошли су Племићи. У Мљеденику (заселак Честина до Петина) живели су ковачи, Турци – Летићи. Ту има и средњевековних зидина, али локалитет није истражен.

У Витинама изнад Честина била је турска караула прављена од дрвета. Правио је око 1890. године Лале Зечевић. У њој је било смештено 20 – 30 аскера. У Честин је доселио око 1920. године Ђорђије Лечић из Челебића. Он је 1915. године пребегао у српску војску и био добровољац на солунском фронту. Пошто је имао прво на добровољачку земљу, дали су му је у Честини, јер није хтео да иде у Војводину. Сада од њега има три куће (према казивању Миливоја Крстонијевића).

Кад је један Ђуковић, око 1750. године, доселио у Петине, ту није нико живео. Педесетак година после њега у Петинама се населио и један Ђачић, а касније и три куће муслимана (можда 1878. године). Данас тамо има тридесетак кућа, као и у Честину, док су муслимани из оба села одселили.

Најстарије српско братство у читавом мељачком крају су Биједићи. После косовске битке, бежећи испред Турака, у Глисницу се доселио један припадник српске властелинске породице Бранковића са Косова. Касније су се прозвали Биједићи. ”Један њихов братственик – каже Радоје Ковачевић – прешао је у ислам и од њега су Коријенићи, угледно муслиманско братство” (има и других Коријенића у Херцеговини).

Неки Биједићи су прешли изнад Градца (око 1550. године). У једној кућној задрузи било их је преко 80 чланова. Наишла је турска војска, пре скоро 400 година, и све им појела. Кроз неколико дана наиђе и друга и пошто нису имали ништа за јело, турски командант је мислио да су сакрили, те нареди да их све масакрирају. Само су два младића успела побећи. Од њих су данашњи Биједићи. По њима се и заселак прозва Биједићи. Има их свега неколико кућа.

После Биједића и Ђуковића, у мељачки крај су дошли (нешто пре 1800. године) Мрдаци, па Зечевићи, а касније Крвавци и Лучићи. У Поповом Долу су најстарији Даниловићи. Ту су дошли из Бобова – Засаде, око 1850. године.

Према казивању Петра Марковића – Шајдана, источно од Галоваче, крај пута који води од школе у Мељаку за Градац, постоји старо српско гробље. Гробље није велико, али су у њему крстови високи по два метра. Сви су крстови од камена и на њима су уклесане неке речи. Сматрамо да је то гробље српског становништва које је некада ту живело, пре доласка садашњих братстава (Мрдака, Зечевића, Крвававца, Лучића и других). Не зна се да ли су настрадали у некој буни против Турака или их је поморила епидемија куге, која је често харала нашим крајем.

Можемо закључити да је у Градцу била српска црква за време Немањића и да је постојало велико гробље у Горњем Градцу. Оно се протезало од великих римских споменика, читавим брежуљком до Ћехотине. Турци су спољашње ознаке – надгробне споменике, све порушили, али када се данас копају темељи кућа или ма шта друго, свуда се ископавају кости.

Имшировићи су први муслимани који су дошли у Градац. Дошли су из Далмације или Херцеговине око 1700. године, када је талас турских избеглица, бежећи пред Млечићима, запљуснуо наш крај (западни део општине). Према казивању Шаина Жиге, њихов је био читав Градац (и горњи и доњи), па су се други муслимани насељавали на мираз. Имшировиће су ту населиле власти, као и Диздаре у Прачици. Ко су били ти Срби који су живели у Градцу пре доласка Имшировића , не може се ништа знати, нити је о томе сачуван какав податак у народном предању.

Са српским народом који је ту живео десило се можда исто као и са оним у Прачици; како су се Турци намножавали, потискивали су Србе, док је и последњег нестало са тог подручја. У Градцу је у прошлом веку подигнута џамија, а није било ниједне српске куће. Било је свега око 40 домова српских у читавој мељачкој регији.

На средини Горњег Градца налази се, такозвано, ”Сватовско гробље”. Ту су се, по предању, срели српски и турски сватови и скоро сви изгинули. Погинуле су и девојке.

Садашње српско гробље у Орљи налази се на месту где је било старо, такође српско гробље, за време Немањића. На гробовима се налазе мале плоче изнад главе или ногу сахрањених. Свуда се, приликом копања гробова, ископавају кости. Поред овога српског гробља постоји и грчко гробље код Суве чесме, али је зарасло у шикару. Поред овог гробља у Орљи, постоји и турско гробље са већим бројем нишана. Била је и једна велика плоча и на њој уклесани сандуци и натпис на турском језику. Ту су плочу динамитом порушили мештани, пре пар година и камен узидали са бетоном у гробнице. По причању Вујоша Гардовића, у Орљи постоји Бајова пећина у Кобиљој глави, у којој је више пута зимовао Бајо Пивљанин. Он је хајдуковао по читавом нашем крају. Бајо је на Орљи пресрео турске сватове Лимуна Трговца и велики број побио, а међу њима и лепу девојку, па је на њеном гробу постављена велика плоча са украсним линијама, барељефима, орнаментима и натписом на турском језику – арапским писмом. Турци су сватовима подигли споменике – нишане; оним богатијим веће, а сиромашнијим мање.

У Доњој Орљи, поред Володера, са леве стране, испод шуме (скоро је све већ зарасло у коров и шуму) налазе се старе зидине кућа. Зидови подрума су добро очувани. Има их око 30, а обично су 5 х 5 m и зидани су од грубо клесаних плоча. Понеке су плоче широке по метар. Сада те камене плоче из зидина сељаци употребљавају за прављење кућа. Не зна се када је ту било насеље и како је нестало, али се сматра да је нестало пре више од 300 година. Можда је уништено у неком ратном вихору или га је опустошила куга, јер тај крај муслимани нису насељавали.

Близу Володера познају се темељи турског чардака – Ђурђевића. Порушили су га устаници око 1875. године. Јужније се налази место Оџићи, које је добило име по власнику тог места. У Орљи никада Турци нису живели, премда је она била власништво бегова Селмановића и других ага из Пљеваља.

Најстарије братство у Орљи су Аранитовићи, затим Антонијевићи, па Гардашевићи (дошли пре 200 година) и Василијевићи.

Братства у Мељаку

1. Диздари су дошли из Далмације. Тамо је неки њихов предак био командант утврђења. Кад је избио турско-млетачки рат, после 1683. године, Млечићи су ослободили Далмацију, па се и диздар тог града морао повлачити. Кад се рат са Млечићима завршио, диздар је добио царски берат и дошао са фамилијом у Прачицу. По доласку у Прачицу, тај командант изгубљеног града прозва се Дизадар и његови потомци Диздари или Диздаревићи. Било их је 1912. године седам кућа.

Пре доласка Диздара у Прачицу, ту су живели Срби, што се види према називима појединих места или објеката, као на пример: Росин бунар, Маријина вода, Јованића гај, Јованића башча, Ђуров гај итд. Из овога јасно произилази, а то каже и стари Смајил Диздар, од кога сам ове податке прикупио, да су у Прачици живели Срби које су они ту затекли, па како каже ”некуда су одселили”. Чим су дошљаци прихватили њихове називе, мора да су дуго живели са Србима староседеоцима. Како су се дошљаци намножавали, постепено су потискивали српско становриштво.

Смајил Диздар каже да су у Прачици прво дошли Доксани, а затим Диздари; после њих, дошли су Муховићи, Толи, Хајдари, Куруџије. Нангалија је било 1912. године 4 куће, а Диздара 7. Диздарска је земља била од Градца до Шула (9 km жичаром, а 18 цестом). ”Могло се нашим имањима ићи од Градца до Шула да се нигде не стане ногом на туђу земљу” – каже Смајил Диздар.

У Пречици су новодошли Турци из Далмације и Херцеговине после 1687. године подигли џамију, али је увек хоџа био Диздар. Стари Ибрахим (рођен око 1850) био је кадија. Сви су Диздари били богати. Имали су много читлука и чифчија (чак и муслимана). У читавом западном делу мељачког краја (Шула, Нанге, Честин, Прачица, Порос, Мрчево, Црнци, затим оба Градца) биле су само три српске куће и то су се населили као чифчије на малим читлуцима у брдима, око 1900. године.

Диздари су држали (по причању Смајила) конак крај пута и свак је могао да добије (путник) бесплатно конак и храну, а коњи и сламу. Џамија у Прачици је пропала 1912. године.

2. Зечевићи у Мељаку су пореклом из Лијеве Ријеке – Васојевићи. Према казивању старих Зечевића, неки Радоје Зечевић био је у најму код попа Радовића у Морачи. Радоје је био необично леп, па се у њега заљуби попова снаха. Дошло је до свађе и Радоје уби попова сина и са његовом женом побеже. Најпре су дошли у Глибаће и ту живели неколико година. Одатле су прешли у Трновице, а после у Мељак – Врбу, око 1800. године. Један Зечевић је погинуо од Турака за време устанка 1875. године, у Калдрми код Мељака, а Душан је погинуо 1914. године, у црногорској војсци, на Дрини. Зечевића има у Нангама, Поповом Долу, Трновицама, Мељаку итд.

3. Марковићи у Мељаку су од Зујића из Бобова. Зујићи су пореклом од Гаговића и дошли су у Бобово пре 350 година. Марко Зујић је дошао из Бобова у Мељак око 1840. године и населио се као чифчија на имање (према казивању Петра Марковића – Шајдана) Хакије Карахмета. Марко је имао 6 синова, и по оцу Марку, прозваше их Марковићи. Било их је 1920. године 6 кућа у Мељаку и 3 куће у Шулима.

Отишао је, у лето 1908. године, Марко Марковић (унук старога Марка), Миланко Радовић и неки Турчин – најамник њихов, у Шавник да купе со. При повратку заноћили су у Добром Селу изнад Шавника. Мештани су их на спавању побили и опљачкали со. Кнез Никола нареди истрагу, па су више оних сељака похапсили и батинали. У вези са овим убиством отишли су на Цетиње Тришо Радовић и Маринко Марковић код књаза Николе. Он им је дао доста новца, изгледа и за онога Турчина, па су се од тих пара и обогатили.

4. Радовићи у Мељаку – Врби су од Радовића из Јечмипгга до Челебића. Ти Радовићи су староседеоци у Јечмишту. Било их је око полоине прошлог века више десетина породичних задруга, али се касније већина њих раселила. Неки су се Радовићи и раније селили из родног места. Од њих су Радовићи у Буковици, Лончари на Вијалици у Готовуши, Цупаре у Бољанићима

Побегли су из Јечмишта Вучићеви синови Тришо и Мићо око 1870. године, јер је Тришо убио Турчина Уса. Дошли су у Врбу и населили се као чифчије Ченгића из Горажда. Пре њих у Врби су живели Чворовићи, а пре Чворовића, Лужоње. У првом светском рату Милош Радовић је био црногорски официр. Заробљен је и умро у интернацији.

5. Према предању, Крстонијевићи из Честина, пореклом су од Требиња. Како су се тамо презивали не знају, али је отуда одселила Ружа са 4 сина и населила се у Крњу код Челебића. Од једног су јој сина Ружићи у Рајиновићима, а од другог Дамјановићи. Један Ружин син је убио Турчина и побегао у Стапаре, у Србију. Тамо их сада има три куће. Памте имена предака од Крстонија (рођен око 1810) по коме су и добили име Крстонијевићи.

Митар је 1911. године пребегао из Крње Јеле у Мељак, затим се сељакао по Маочу, Биједићима и најзад су, 1926. године, купили имање у Честину и ту се населили. Некада су Крстонијевићи насељавали скоро читаву Крњу Јелу (код Челебића), па су одселили на Гласинац и тамо су их прозвали Крњојелци.

6. Врећи су из Рајковића, из Босне. Гајо Врећо је убио Турчина 1900. године и побегао у Црну Гору. У Мељак је дошао 1925. године и ту се населио. Има их сада неколико кућа.

7. Кушљевићи су род са Боровићима их Хоћевине и Контићима из Тикаве. Пореклом су из Пјешиваца. Дуго су живели на Бобову. Отуд су их истиснули Старчевићи, па су једни дошли на Лађану, а Митар са три сина, 1920.

године, на Шула. Пошто су били сиромашни те нису могли купити земљу, искрчили су све што сада имају.

8. Комшија је убио мужа Ђуке Јауковић из Дробњака, па је она са три сина прешла Тару и настанила се у Петинама око 1750. године. По Ђуки њене потомке прозваше Ђуковићи. Род су им Мијатовићи у Бобову и Шулама и Стеванчевићи у Мештревцу. Иначе, сви они воде порекло са Косова или Метохије. Неки су се Ђуковићи преселили у Чајниче, а неки преко Дрине у Босну.

9. После Ђуковића, око 1800. године, у Петине су дошли Ђачићи. Сматрају да су пореклом из Пиве. У Пивском манастиру био је неки ђак. Кад су Турци напали Манастир, он је убио једног Турчина и побегао на Свети Стефан. Имао је породицу, али се тамо закалуђерио. У Петине је дошао његов потомак са 5 синова. Од Илије су Ђачићи у Петинама. Тројици не знају имена, али су од њих неки Ђукановићи и Џабасани у Тепцима.

10. Савићи у Нангама су пореклом из Рађевиђа. Нису им род Савићи у Поблаћу. Ћиро Савић убио је на Бољанићима два Турчина око 1860. године, па је морао да бежи у Дробњаке са браћом Васом и Јовом. Васов син Димитрије вратио се на Шула око 1890. године са три сина. Сада их тамо има три куће.

Из Бобова је дошао Радован Станић са синовима 1916. године и населио се у Височици изнад Нанги. Сада их тамо има 4 куће.

Други велики талас досељавања муслиманског становништва у наш крај био је 1878. године, када су аустро-угарске трупе ушле у Босну и Херцеговину. Не постоје тачни подаци колико је тада дошло муслиманских породица у читав пљеваљски крај, јер су неки долазили све до 1912. године, док су други одлазили за Македонију и Турску. Већина њих је од 1913-1924. одселила у Турску. У мељачки крај их је дошло преко 30 кућа, од којих сада има само неколико.

11. Један од тих бегунаца био је и Тахир Бисић. Он је са 7 сестара побегао испред аустро-угарских трупа 1878. године из села Вакуфа код Челебића. Добежао је у Мељак – Шљуке и ту му је паша Бајровић дао неке крчевине и пашњаке те се населио. Презиме су добили по занату – правили су бисаге.

12. У Леовом Брду имају три куће Крсмановића. Они су староседеоци из Бобова. Живели су у Колијевци (Бобово) и презивали су се Цијуци.

13. У Церовцима има неколико кућа Бабића и они су од Бабића из Бољанића. На једну кућу Бабића нападне 5 синова Аџаге Дервића, који су били познати као опасне силеџије (око 1890. године). Дочека их 5 браће Бабића: Јовић, Дико, Нико, Мијаило и Игњат и добро их премлате кољем. Плашећи се освете, браћа су одмах побегла у Мељак и населила се као чифчије на једно имање паше Бајровића (Мехмед-паша Бајровић имао је 170 читлука). Кад је једанпут пашин син обилазио имања, нађе Бабиће где косе жито и трпају плашће. Турчин је хтео да они жању жито и вежу у снопље, те им рече: ”А крмци влашки, зар тако просипате моју нафаку?” па удари вилама онога Бабића на пласту. Он паде са пласта на земљу. Онда Игњат још јаче удари пашина сина вилама по леђима и глави и сруши га на земљу, а затим побеже преко Бобова и Таре у Црну Гору, око 1900. године. Тамо је остао све до 1912. године, када се вратио са црногорском војском. Нису им род Бабићи у Маочу.

14. У Мрчеву и Леову Брду има неколико кућа Лисица – муслимана. Они су се некад презивали Диздаревићи и живели су у Роговини на Шулима. Презиме су променили јер је неки Диздаревић био страсан ловац на лисице, па му потомке прозваше Лисице.

15. Машовићи у Доњем Градцу, су према једној верзији, од Машовића, Срба из Иванграда. Према другој верзији и они су дошли, као и остали, из Далмације. У Машовића је било хоџа. Према казивању старога Шаина Жиге, Машовићи су дошли из Честина на мираз код Имшировића, пре више од 200 година.

16. Гогалићи у Доњем Градцу пореклом су из Јабуке ниже Бољанића. Тамо су живели више од 400 година. Било их је 1912. године 5 кућа. Ибро је прешао у Градац 1918. године на мираз. Био је хоџа.

17. Из Босне је дошла и једна кућа Ђударија 1878. године и населила се у Горњем Градцу. Сада их има 2 куће.

18. Лучићи на Мељаку су од Јеловаца из Бобова (Јелов Пањ). Предак им је био Лука Јеловац, али његови потомци променише презиме и по Луки се прозваше Лучићи. Нису им род Лучићи из Велих Крћа. Лука се оженио од Крвавица из Трновица и одмах је са женом дошао у Мељак. Све је скоро у том делу Мељака било зарасло у шуму. Он направи колибу на једном пропланку, код липе, у близини места Црквиште, где је у периоду српске државе Немањића била црква. Чим су Турци дошли у ове крајеве, срушили су цркву.

Лука је дошао у Мељдк око 1810. године. Имао је 4 сина. Једна Лучића кућа била је саграђена на темељима цркве. Изгорела је 1902. године и у њој 6 чланова фамилије. Лучићи нису били турске чифчије. Земља је била њихова, јер су је искрчили и претворили у обрадиву. Већ 1900. године било их је 7 кућа – као и данас.

19. Ласице у Нангама су пореклом од Ласица из Грабовице код Шавника. После 12 година успео је Милинко да освети брата и побегне са 4 мала сина 1860. године у Петине. Ту је дошао у сукоб са Ђуковићима, па је прешао у Плијешевину, на добро имање неког аге. Синови су му били: Милија, Ристан, Крсто и Божо. Милинко се у Плијешевини брзо обогатио. Имао је 1000 оваца и коза и велики број говеда и коња. Божо се бавио трговином стоке, те је имао доста новца.

Једног дана дође код Милинка познати хајдук Јаков Пузо-Пузовић са 6 хајдука и затражи да му Милинко да 300 златника, две токе и др. (одела и обуће). Милинко није пристао, па је дошло до свађе и туче. Ласице убише једног хајдука, али они убише два Милинкова сина; Ристана и Милију. Убрзо је умро и Милинко и трећи му син па је остао сам Божо. Како Божо није имао радне снаге да добро обрађује имање, ага га је истерао.

Нудио је Божо 300 златника ко убије Јакова Пузовића. Знао је Божо да Јаков највише борави у Довољи, где и остали хајдуци са Спасојем Војиновићем. Док је био у Довољи, Јаков је живео у савардаку код бабе Ђурђе и њене младе снахе, удовице Марије. Дође Божо код Ђурђе и договори се да она направи рупу кроз сламу у савардаку где седа  Јаков и да га убије кроз рупу.

Дође Јаков једне ноћи, седе на одређено место и запева уз гусле шаљиву попевку:

”Повезла се по брду ђемија,

Игра коња по мору делија”…

Опали Божо кроз рупу савардака и уби Јакова 1882. године, па побеже у Никшић. Остала су му два мала синовца од погинуле браће, које су мајке одвеле у род. Кад су порасли, населили су се у Нангама и заједно живели (Средо и Обрад). Од њих сада има 4 куће.

Да напоменемо, нису били ретки случајеви да су поједини хајдуци, како се то говорило “одсецали” богате Србе, односно узимали им новац. У народном предању су сачувани подаци о познатим хајдуцима који су радили слично Јакову. Али, о томе ћемо на другом месту.

20. Жиге су треће братство по старини у Горњем Градцу. Дошли су после Имшировића и Машовића. Жиге су дошле из Пљеваља Нису им род Жиге из Буковице.

Борбе Мељачана против турске власти

О бунама и устанцима у мељачком крају до Карађорђева устанка, скоро да немамо никаквих вести. Ово из разлога што је у 18. веку нестало староседелачког становнипггва, па се догађаји и појаве нису могли преносити предањем са колена на колено.

Већа побуна у мељачком крају, о којој имамо доста писаних података, као и података сачуваних у народном предању, била је 1806. године, а везана је за I српски устанак. Устанак је захватио читав наш крај, а нарочито села око Љубишње. Турци су јаком војском угушили устанак. Главна је битка била на Мељаку и водила се по брежуљкастом земљишту, где су Турци могли да употребе коњицу. Погинуо је велики број устаника. Само Бобоваца је погинуло 17 (према казивању Страхиње Тањевића), а становнипггво се разбежало по пгумама.. ”У једном ферману у библиотеци Манастира Свете тројице код Пљеваља од 1806. године, помиње се да су се становници овога краја и у Старом Влаху, приликом некакве побуне (вероватно се овде мисли на Карађорђев устанак) разбегли, па сад царски ферман наређује да се они поново разместе на своја стара места, да не би тако дација за Стари Влах пропала” (Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје”, стр. 276).

Босанкохерцеговачки устанак (1875-1878. године) захватио је и мељачки крај, највише Орљу и Вишњицу. Једна велика чета хајдука и устаника формирала се у јулу 1875. године у Вишњици. На челу чете били су црногорски официри Филип Војиновић и Милован Станковић. У чети је било око 60 хајдука. База им је била у две куће Војиновића у Вишњици. Војиновићи су, као и остали Требјешани и Ровчни, славили Лучиндан. Уочи тог дана (31.X 1875. године) у две Војиновића куће окупи се читава чета хајдука и наста велико славље и весеље до после поноћи. Будући да су имали тачна обавештења шта се ради и припрема у Вишњици (шпијала их је једна српска жена), Махмут-ага Бајровић са скоро 1500 војника регуларне војске и башибозука, крене пред вече из Пљеваља (уочи Лучиндана) и стигне пре зоре у Вишњицу и опколи је. Кад хајдуци у свануће приметише да су опкољени, онако дремовни и мамурни, јурнуше из кућа са ножевима у рукама да се пробијају кроз турски обруч. Погинуло је 18 хајдука, од којих харамбаша Филип Војиновић и још три хајдука Војиновића. Погинуше две жене Војиновића и троје деце. После ове погибије, преосталом делу чете био је харамбаша Бошко Војиновић.

За догађаје непосредно везане за Градац, податке смо прикупили од Шахина Жиге. Код Машовића је тих година (1876) био један Србин (дечко) у најам, изгледа из Орља. Спавао је у малој собици. На зиду изнад њега је била пушка. Не зна се како је пала и убила га. Његови су га родитељи однели и сахранили, али су веровали да су га Машовићи убили. Кад је у ту кућу свратио харамбаша Бошко Војиновић са четом на вечеру, мајка погинулог дечака сави Бошку крпу са главе и пешкир око ногу, преклињући га да јој освети сина.

Једне ноћи упаде Бошко у Градац са преко 20 хајдука да убије Машовића, али га не нађе код куће. Сви Грачани остадоше у својим кућама и заузеше бусије на вратима. Хајдуци му запалише све зграде и запленише стоку. Неки хајдуци пођоше у поље да попале стогове жита који су скупљени од десетине, али Алија Имшировић назва Бошка: ”Немој Бошко палити божију нафаку, грота је”. Онда Боппсо нареди хајдуцима, те се вратише. Тада хајдук Грујица Василијевић потрча да запали једну Имшировића кућу, али га Алија Имшировић пуца и уби. Кроз неко време ухватише Орљани Алију у воденици и сасекоше га.

Једна девојка Имшировића удаде се за неког Шљуку у Мељаку против очеве воље, па је отац прокле “дабогда им се крв на ватри кувала”. Кроз годину дана, дође зет у тастову воденицу да самеље жито. Изашао је пред воденицу са пунцем. Однекуд је Бошко Војиновић наишао са хајдуцима поред Градца и из шуме гађао оног Шљуку, те га уби. Увече зовну Бошко Уса Машовића, тада најугледнијег муслимана у Градцу, са Дугог Дола. Рекоше Усу да га неко зове, те он изађе на врата и одазва се. Бошко му рече: ”Онога Турчина убио сам ја Бошко Војиновић данас и немој да сте коме зулум правили”, па онако, ноћу, опали из пушке и погоди у довратник, два прста изнад Усове главе. Усо је побегао у кућу.

Да неведемо један пример из рада турских органа власти. Један Жига био је муктар (старешина села) и Доњег и Горњег Градца Тај терен је био под надзором заптија (полиције) са чардака у Трновицама. Чауш – командир био им је Осман Гаља, веома дрзак човек. Једног дана дође њихова патрола пред кућу муктара и пита жену да ли је тамо муктар. Он јој рече да им каже да га тамо нема. Имао је младу жену и није волео да му млади људи долазе у кућу. Патрола заптија прође код његовог комшије и он им рече да је муктар у кући, али није хтео да им се јави. Патрола се врати и уђе у кућу муктара. Он им се правдао да жена није знала да је он у кући. Кроз два дана дође Осман Гаља и нареди да се муктару удари јавно 20 батина и то је урађено пред џамијом. Заптије су изнеле сећију и у присуству целог села легли на њу муктара и ударили му 20 батина. Чим је дошао кући, умро је од великог стида

Уочи избијања првог балканског рата, почетком октобра 1912. године, Црна Гора је вршила агитацију и припреме за дизање устанка српског живља против турске власти. Људи су се тајно окупљали, договарали и наоружавали, да би напали турску војску чим почне рат. Прву чарку у том крају започе Владе Крвавац. О томе Шахин Жига прича: ”У дрвеном чардаку на Трновицама био је чауш Осман Гаља са 10 заптија. Једног дана нападе их из шуме Владе Крвавац са два рођака. Заптије су се бранили из чардака, а Владе их је пуцао из шуме. Пуцали су се неколико сати и заптије, плашећи се да Владу не дође помоћ, побегоше у Градац. Онда се и наши људи повукоше са заптијама испод Врбице, изнад стена. Владе заузе чардак, запали га и ухвати коло око ватре и заиграше. Заптије и други оружници осуше плотун на њих, а они попадаше земљи и разбежаше се. Чардак изгоре.”

Тада је командант башибозука био, за Бољаниће, Градац и Мељак, Ариф Лого са Бољанића. Он је војницима подело пушке петометке.

Ариф Лого је мобилисао око 150 војника и кренуо преко Шљиванског за Вишњицу. У Глишовом потоку код Шљиванског убили су Јована Чепића, угледног и храброг човека.

Већина Срба способних за војску са подручја мељачког краја, примила је пушке у Бобову, после протеривања низама из две карауле. Распоређени су у бобовске чете и уз помоћ једне мале јединице са Жабљака, заузели су положаје по дну Љубишње за напад на Шљуке. Чим су их устаници напали, Турци су се разбежали. Погинуло их је двадесетак у шумама изнад Градца. У овом ратном вихору пропале су обе џамије; и у Прачици и у Доњем Градцу, па на овом простору више није било ничијих религиозних објеката.

После 1912. године долази до велике промене у етничкој структури стновништва. Велики број муслиманског становништва, поготово избеглица (мухаџера) из Босне и Херцеговине, од 1978. године исељава се у Турску. Тај процес је трајао и за време бивше Југославије. На место одсељених муслимана дођоше нови досељеници, делимично из Босне, а највише из Бобова. Отуд доселише Мијатовићи, Јеловци, Рончевићи, Старчевићи, Тањевићи, Ивановићи итд.

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. roncevic stojanka

    drago mi je da sam čula za svoga djeda Pavla, znala sam da je bio u činu pukovnik i imo penziju u dukatima. Željila bi ući u kontakt sa vama da saznam više i ako moguće njegovu sliku ako se može pronaći.

  2. Војислав Ананић

    Стојанка,
    Слику немам, а књигу можете скинути са нашег сајта, поглавље ДИГИТАЛНА БИБЛИОТЕКА – Стара Херцеговина. Ако је не можете скинути, пошаљите ми Вашу мејл адресу да Вам је доставим.
    Поздрав,
    Војислав

  3. Milovan Cicvaric

    Skoro sam dosao do nekih saznanja da Zujici i Markovici imaju zajednicko poreklo sa mojim Cicvaricima . Da poticemo od Jovana Gagovica iz Pive .