Порекло презимена, село Маоче (Пљевља)

7. фебруара 2014.

коментара: 3

Порекло становништва села Маоче, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновића, “ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)”, из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Већину маочког краја сачињава маочка котлина оивичена мањим брдима. По њеном ободу се налазе: Поткрајци, Тулово, Подборова, Каљиг, Речко Брдо и Кордовина. На висоравни се налазе Мијаковићи, Градина и Борова. Источније од Градине је Водно, брдовито али густо насељено село, у коме се налази четвороразредна основна школа.

Маочка котлина је богата угљем. Резерве исносе око 130 милиона тона квалитетног угља, чији су слојеви дебели од 16-25 м. Изнад слоја угља налази се дебели слој квалитетне глине, погодне за индустријску прераду.

Хидролошке прилике су повољне. Читав регион обилује текућим водама, поготову маочка котлина. На западу се налазе Бујачка река и Дријељевина, које се у Маочу састају и праве Маочку реку, која протиче средином маочке котлине и утиче у Ћехотину. Свуда се по ободу котлине налазе бројни извори, од којих су неки права врела. На североисточној страни регије налази се река Ћехотина. Регија је богата и шумама. Оне се напазе на јужној страни регије у два велика комплекса – Дријељевини и Тулежини.

Пошто је маочка котлина пространа и равна, читав простор је веома погодан за обраду, па је лепо обрађен. Ливаде обухватају влажнији део око реке, а њиве се налазе по ободу котлине, где су распоређена бројна насеља. Маочка котлина је подесна и за гајење воћа, кога има у изобиљу и по селима која су уздигнутија, као Водно, Тулово, Мијаковићи. У маочкој котлини се налазе велике површине добрих ливада а по оближњим брдима пашњака, те постоје сви предуслови за бављење сточарством.

Споменици материјалне културе

Будући да су постојали одлични услови за живот људи у овом крају, он је био густо насељен и у далекој прошлости. То сведочи велико гробље у Мариној Шуми, које потиче још из предримског периода. Још су се очували велики камени надгробни споменици са лепом орнаментиком. Један такав споменик донесен је у парк у Пљевљима.

Из периода Немањића сачували су се остаци порушеног манастира у Маочу и цркве у Мијаковићима. Манастир је био велики и грађен од лепо клесаног камена. Највероватније да су га Турци срушили доласком у ове крајеве. Срби га касније нису могли поправити (после обнове Пећке патријаршије, 1557. године), већ су подигли омању дрвену цркву на Каљигу, непун километар од манастира. Из овога се да закључити да је опао број и економска моћ српског становништва маочког краја. Црква у Мијаковићима се налазила двадесетак метара северно од садашње школе. У народном предању нема никаквих података кад је црква срушена али се зна да су Раповићи од њеног зида-материјала касније саградили џамију на њеним темељима.

Стара српска братства у Маочу

Према народном предању, у Маочу су још за време Немањића живела братства: Марковићи, Богдановићи, (од њих су Перуничићи), Хљебчевићи, Секулићи и други. Марковићи су живели у Водном, Слаткој, Перотину, Градини и Горњим Крупицама. Њих је било десетине кућа. Око 1800. године долазило је на вашар код цркве на Мариној Шуми по 100 момака и толико девојака. Богдановићи су живели у Подборови, Борови и Барама Од бројне породице је око 1800. године остала само удовица Перуника са једним сином, по којој њени потомци добише презиме Перуничићи. Секулићи су, према Танасију Пејатовићу, живели у Маочу и одатле се раселили.

Хљебичевићи су живели на Речком Брду. Око 1800. године била их је једна велика задруга, смештена у три куће. Фелаховићи су им узимали мало-помало имања и морали су одселити. Имали су, према казивању Јупа Струјића, поред остале стоке по 200 овнова које су напасали изнад Бељковића. Како су се Мицановићи брзо увећавали, истискивали су Србе староседеоце са њихових имања, па и Хљебчевиће. Кулминацију су Хљебчевићи доживели кад су морали да дају неку лепу девојку за сакатог Перуничиног сина Он је био у најму код Хљебчевића и Струјићи су их натерали да лепу Божану дају за њега Тада су се Хљебчевићи изгубили једне ноћи и ујутру их није било у кућама. Отишли су у Србију. Оближњи муслимани су се уселили у њихове куће.

Прва досељена братства у Маочу

Од српских братстава, први су дошли из Херцеговине у Маоче Цмиљанићи, око 1600. године. Прва муслиманска кућа у Маочу је кућа Табаковића. Како и одакле су дошли у Маоче не зна се, али су их ту нашли Струјићи кад су дошли око 1700. године. Том првом Струјићу који је дошао у Маоче, дао је неки паша Ченгић велико имање и овлашћење да буде старешина села и да нове муслиманске досељенике рапоређује према свом нахођењу у поједина села маочке котлине. Први Струјић, коме је било име Шећер, нашао је зидине манастира непорушене па је од тог материјала-камена направио себи кућу на два спрата. Врата су била велика, кроз њих је улазио коњаник на коњу, а алке, кључаонице и мандал били су од гвожђа (тешки око 50 ока).

Јупо Струјић прича да нису имали среће јер су кућу саградили од рушевина богомоље, па им је деветоро деце умрло. После 1912. године од њихове су куће направили кућу неки Срби, њихове комшије и нису имали мушке деце.

*   *   *

Долазак Бошковића-Мицановића у Маоче

Мицановићи су се прво населили у Маочу, а затим су постепено населили читаву маочку котлину, те обод котлине на коме се налазе села: Тулово, Кордовина, Мијаковићи, Градина, Водно, Вруља и др., па и даље, све до Павиног Поља. На том простору данас живи преко 1000 домаћинстава.

О насељавању ових крајева, односно села, вршио је истраживања Танасије Пејатовић, професор, од 1895. године до 1902. године и резултате тих антопогеографских испитивања објавио у Географском зборнику, књига VI.” Стари људи веле да пре 200 година у Колашину и Кричку није било ни три куће мухамеданске. Доцније су напади и насиља од Турака бивали све већи и несноснији, а нарочито од потурчених Срба…” (Под доњим Колашином тада се подразумевао и читав маочки регион.) ”Од овога се насиља могло становништво спасити само турчењем” (Танасије Пејатовић, “Средње Полимље и Потарје”, Пљевља 1986. стр. 73).

На читавом простору маочке, премћанске и косаничке регије, око 1700. године живеле су три муслиманске породице: Табаковићи у Маочу, Кријешторци у Битинама, односно Косаници и Ђурђевићи у Ђурђевића Тари.

 

   БРАТСТВА

После Струјића, око 1710. године, у Маоче су дошли Мицановићи. Дошао је поп Бошко са братом Симом (који није имао деце) женом Мицом и мајком Љубицом. Презивали су се Вујадиновићи. Они кажу да потичу од неког попа, а зову их Мицановићи по некој Мици. Стари Јакуп Реџовић (у присуству седам или осам муслимана) каже: ”Ми смо од Вујадиновића, ми смо се са њима, за вријеме бивше Југославије, рођакали и посећивали.” По Бошку су се прво сви звали Бошковићи, а касније узимали презимена по дедовима. Било их је 1912. године 18 братстава: Сердаревићи, Муминовићи, Адиловићи, Поповићи-Реџовићи, Ружичићи, Бошковићи (Алиловићи), Баори, Штроке, Дурани, Синановићи, Мердовићи, Раповићи, Мемићи, Ђозгићи, Цигуљини, Фелаховићи, Бамбури и Кујовићи (потомци Куја Мицановића-Бошковића).

Поп Бошко је прешао у ислам по доласку у Маоче, док су Симо, Мица и Љубица остали у православној вери. О турчењу Срба из наших крајева Пејатовић пише: ”3а све ове зна се тачно када су истурчени па су чак неки од њих задржали и извесне хришћанске обичаје: бадњак и свадбене обичаје, а за Мицане зна се да су славили Митровдан” (Танасије Пејатовић, ”Средње Полимље и Потарје”, Пљевља, 1986, стр. 74).

Азема Суљевић, родом од Цигуљина, преноси причање свога оца Рама из Маоча. Она каже да је поп Бошко дошао у Маоче са братом и прешао у ислам. Његова жена Мица и мајка Љубица нису прелазиле у ислам. Поп је имао 6 синова; три су била у исламу, а три су са мајком остала у православној вери. Понекад су се браћа и свађала, па су једни другима псовали српску, односно турску мајку. Касније су сва браћа прешла у ислам. Кад је Мица умрла, сахранили су је по православном обичају, у српском гробљу. По поповој жени Мици, све су их звали Мицани или Мицановићи. Међутим, право им је било презиме Бошковићи, по имену попа Бошка. Касније су многи мањали презимена, највише по именима попових и Мициних синова.

Сличну причу прича и Халима Цигуљин, родом од Бамбура. Чула је од оца, да је поповој жени било име Мица, а мајци Љубица. Оне нису прешле у ислам. Мица је сахрањена у српском гробљу, по хришћанском обичају.

Етем Кујовић-Бошковић, потомак познатог Куја Мицановића, каже да је поп Бошко прешао у ислам, а брат му Симо није, али није имао потомство. Потомци Бошкови се прозваше Бошковићи, али већ његови унуци и праунуци узеше нова презимена, према именима очева и дедова. Последњи (око половине прошлог века) Цигуљини се одвојише од Бошковића и променише презиме на овај начин: Неки Бошковић купио фес у Пљевљима, али онај шиљати што су носили цигани. Корише га рођаци што носи цигански фес и рекоше му да га баци. Пошто он није хтео прозваше га Циго, а његове потомке Цигуљини. То и они прихватише, па се тако и сада презивају. Кућа попа Бошка била је на месту на коме сада живе синови Петра Војиновића.

Како су се Мицановићи брзо увећавали, био им је потребан нови простор, односно нова имања. То се није могло добити у довољној мери крчењем шума, већ су одмах почели потискивати српско становништво. Тако је у току од 200 година, како се сматра, од скоро 200 српских кућа (са бројним фамилијама), у читавој маочкој регији остало само двадесетак кућа по брдима изнад маочке котлине: Градини, Борови, Пандурици, Брези (изнад Вруље), Барама итд. О томе најречитије говори пример протеривања свих Богдановића, осим Перунике, затим свих Хљебчевића, Секулића, па скоро и Марковића.

Увећавајући се брзо, Мицановићи су стигли и до цркве на Речком брду. За време Немањића црква је била од камена, а кад су почели да је обнављају Срби, због слабог економског стања, нису је могли обновити и довести у раније стање, већ су је направили од дрвета. Имања Мицановића већ су окруживала црквену ограду па су многи и куће правили до саме цркве. Србима је тешко падало што су муслиманске жене сушиле веш на црквеној огради, па и на звонику. Пошто није било законске могућности да се спречи скрнављење српске цркве, калуђери манастира Довоље, Милешева и Св. тројица одлучише да се црква, која је била од дрвета, пренесе на сигурно место, у српско насеље, а то је била Марина Шума, односно Поткрајци. То је село било посед паша Селмановића, на коме су они имали чифчије (Србе), па њихова имања нису смели дирати Мицановићи.

Поп Богдановић, у чијој је парохији била црква, организовао је Србе из читавог маочког краја, па и даље, из Вруље, Матаруга, Крупица и др. да се црква ноћу пренесе на Марину Шуму (око 4 км.). Све то урадише за једну ноћ. Дошло је скоро 100 Срба са волујским запрегама. Развалили су цркву, превукли је на Марину Шуму и поново саставили као што је била, па се разишли кућама пре зоре, да их Турци не виде. Сви позвани Срби су дошли осим једног братства из Вруље, па их је поп проклео да никоме не могу бити кумови. Пошто нису имали одобрење од турских власти, нити би им то власти дозволиле, поп им је рекао да се каже Турцима да је сама црква ноћу прешла на друго место. То је било око 1790. године. ”Турци су за све знали. – каже Јупо Струјић, из Маоча (рођен 1892. године) – али се нису разумали.” О овом догађају знају скоро сви Маочани, али највише стари Неђељко Цмиљанић.

Кад су Мицановићи (око 1810. године) са колашинским Турцима ратовали против Васојевића, Реџо Реџовић се загледа (према причању Јупа Струјића) у лепу девојку Ружу Поповић. Она пристаде са се уда за њега, али да не прелази у ислам, већ да остане у православној вери. Ружа је и даље ишла у цркву и носила српско одело. Имала је 7 синова (сви су били муслимани) и кад није могла недељом да оде у цркву, свеће су јој носили синови и палили у цркви. О свим празницима ишла је у цркву на коњу, уз пратњу синова.

Црква је славила Ускрс и тада се код ње сакупљало много српског народа, па чак и Турака. Једампут су на Ускрс неки Мемићи задиркивали попа док је служио службу. Поред црквених врата стајала је корпа и у њу су верници прилагали јаја. Један Мемић удари ногом у корпу и сва јаја просу и поломи. То Ружу толико увреди и ражалости, те извади дојке и рече синовима: “Проклето вам било моје млијеко, ако га не убили.” Њени га синови убише и ранише још тројицу Мемића. Синови су јој увек били спремни за кавгу, због чега су скоро сви изгинули.

Пролазећи поред Ружине куће, Шећер Струјић потомак старога Шећера), јашући коња прође кроз Ружине овце. Њена најамница (српска девојчица) га опомену да не иде кроз овце, али је Шећер удари канџијом. Ружа то виде и рече му да су њена пашчад (мисли на синове) љута и да се не прави силеџија. Он онда удари и Ружу и одјаха на Борово. Чим дођоше Ружини синови, она им све исприча. Њих тројица одоше у Петњицу и сачекаше Шећера у повратку. Он наиђе на коњу, а њих тројица опалише пушке и убише га. На томе се спор заврши.

Најстарији Ружин син је био Беган. После једног убиства, дошло је оделење турске војске из Пљеваља да га хапси, али он даде отпор па му војска све попали Беган са фамилијом побеже у Раткову пећину и отуда се неколико дана бранио. Војницима досади, па одоше у Пљевља, те се Беган врати на своје згариште.

Према казивању Јупа Струјића, Фелаховићи и Бамбури су Ружини потомци. Њен је брат био игуман Манастира Довоље. Ружа је сахрањена око 1870. године у Подборови на једном брежуљку. И сада јој се види гроб, премда је зарастао у трње.

Мицановићи су били веома храбри. Отимали су стоку и имања и Србима и Турцима и проширивали своје поседе. Учествовали су у свим борбама и ратовима које су водили Турци, односно у које су позивани.

Има доста сачуваних података у народном предању, које преноси Владета Перуничић, према казивању свог деде Вукоте Перуничића – да су многи Срби из маочке регије одлазили у Карађорђеву војску (1804-1813) и ратовали против Турака око Нове Вароши. У другом табору, у турској војсци су се борили и Мицановићи, као и колашински Турци, под командом Ђула и Аља Мушовића из Стричине (Колашинска Поља).

Око 1690. године, четири брата Бујишића одселе из Крупица и доселе у Вруљу, коју су нашли пусту. Браћа се распореде по Вруљи и направе потребне зграде.

После Бујишића, у Вруљу – Влаховине се доселише два брата Златнопојасовића (род су им Шљиванчани), али убрзо пређоше у ислам. Прозваше их Влаховљаци, па и они то презиме прихватише. Тај део Вруље и данас се зове Влаховина. Они су из северозападног дела Вруље истиснули Бујишиће.

Бошковићи, односно Мицановићи, до 1800. године заузеше читаву маочку котлину и почеше насељавати суседна села, тако што су потискивали српско становништво са њихових имања Кад сигоше до Бујишића, истераше их из Поља, Бијелих Вода, односно читаве Вруље, те су морали селити на Брезу, на којој су им до тада били летњи катуни. Било их је већ десетак кућа, па се и одатле почеше расељавати. Пошто Мицановићи (Мемићи, Дурановићи и Штроке) истиснуше Бујишиће, дођоше у сукоб и са муслиманима Влаховљацима. После неколико међусобних убистава, Влаховљаци (по казивању Раша Влаховљака) су морали напустити своја имања и одселити на Бољаниће. Било их је десетак кућа. Тамо су се око 1840. године населили на имања Ченгића као чифчије.

Напред смо напоменули да је почетком 19. века било више десетина кућа Мицановића. Како су се Мицановићи ширили по Маочу и скоро читаво заузели, дошла су на ред и суседна села. Марковићи су насељавали Водно, Слатку, Перотин, Градину и Горње Крупице. Мемићи су најпре били у Тулову, па затим постепено заузели део Вруље и постали непосредни суседи Марковића Ускоро су сковали план да протерају Марковиће из њихових села. Негде око 1830. године, на вашар код цркве на Мариној Шуми, дођу и Мемићи, Синановићи и Штроке. Марковићи су седели на једној страни црквеног земљишта, а Мицановићи их нападну. Настало је убијање кубурама и сеча ножевима. Према казивању Милована Марковића, које преноси његов унук Велимир Марковић, Турци су убили 30 Марковића и растерали их са њихових имања. Убили су и они више Турака у међусобној сечи. Други Маочани износе да је бројка од 30 убијених Марковића претерана Но, без обзира на то колико их је погинуло јасан је метод којим су се Турци служили раци отимања српских имања. Само је остала једна већа кућна заједница Марковића, док су се остали разбежали. Једни су побегли према Мојковцу, други ка Босни, Новој Вароши и Новом Пазару, а највише их је отишло у Србију, углавном око Ужица Од оне једне куће Марковића која је остала потичу сви Марковићи. Наравно, не они у Мељаку.

Кад су Срби пренели цркву са Речког Брда на Марину Шуму, она је била добро очувана. Поред цркве је било имање и кућа Ратка Цмиљанића. Ратко је, у пролеће око 1850. године, крчио и палио шуму у близини цркве. Како је дувао јак ветар, ватра је захватила и околно жбуње и цркву. Цмиљанићи су покушали да гасе, али је јак ветар распаљивао ватру и црква саграђена од лучеве грађе, изгорела је до темеља Попови су и на темељима изгореле цркве обављали причешће и друге обреде, чак и за време бивше Југославије.

Танасије Пејатовић је забележио да су Мицановићи преласком у ислам задржали неке српске свечаности и обичаје. Тако је отац Куја Мицановића- Бошковића, према казивању Јоксима Војиновића, славио уочи Митровдана. Долазили су му и Срби и Турци, гостили се до пола ноћи, а онда им је говорио да иду кући. Кад су га питапи зашто слави ”пола славе”, одговорио је да су му стари били Срби, а пошто је он сада у новој вери, неће да слави сутрадан. Ни Реџовићи нису потпуно заборавили старе обичаје. Прича Мехмед Реџовић да су жене на Митровдан спремале бољи ручак све до 1912. године. И Дедо Бошковић је слао по синовима свеће у Манастир Дубочицу да их поп запали.

Већ почетком 19. века Мицановићи су заузели више села изван маочке регије. Око 1825. године, Раповићи су држали Мијаковиће, Станчане, Косани- цу до Шумера и Понора Јужни део до Таре држали су Ђурђевићи. Граница између њих и Раповића ишла је Црним врхом, Плијешом, Врљиком, Мучњем и Пандурицом. Северно од ове линије било је Раповића, а јужно Ђурђевића Кордовину су населили Бамбури, Маоче и Каљиг Бошковићи, Речко Брдо Фелаховићи, Бељковиће Цигуљини, Реџовићи Подборову и део Тулова. Други деоТулова, Доњу Вруљу и Водно – Мемићи, Слатку су населили Синановићи, Коврен Бахори, Горице Сердаревићи, Горњу Вруљу Штроке, а северозападни део Вруље држали су Дурановићи. Градину и Борово нису насељавали Мицановићи, већ су то давали чифчијама

Реџовићи су населили и Пандурицу, део Крупица, Баре и предео Карауле и ту излазили на катун са стоком. У пролеће 1858. године нападну их ускоци, односно хајдуци. “Шаранци са Божом, а помоћу Бегана сердара из Ускока и арамбаше Ристана Шарца, створе једну мјешовиту чету… ударе на Реџовића

турске овце у Барама – поубијају три брата Реџовића, заплијене стоку 500 бра- ва” (Вуле Кнежевић, “Племе Шаранци”, 1961. године, Београд, страна 62 и 63).

Према казивању Зука Реџовића, ускоци су им све колибе попалили. Једна њихова жена нашла се поред једног Реџовића на кога је ускок замахнуо ножем, али је и њу закачио и одсекао јој дојку. Једно мало мушко дете жене су сакриле под сач. Реџовићи се више нису смели враћати на катуне, већ су део земље продали Мрдацима, а остало својим чифчијама Перуничићима.

Оставши без катуна на Барама и Крупицама, прешли су Реџовићи у Козицу. Козица је до тада била власништво Селмановића и земљу су им обрађивали Срби чифчије. Реџовићи кажу да су купили земљу и пашњаке од Селмановића, а Селмановићи кажу да су им то поклонили, пошто нису имали где летовати. Наравно, дали су им само мали део Козице. Око 1900. године, тамо се потпуно населило пет кућа Реџовића и три куће Дурановића.

Граница између Ђурђевића и Раповића на Косаници била је код Понора. Ту су ова братства појила стоку и ту су се састајали чобани. Једанпут (око 1840. године) им се посваде чобани и побију. Пало је неколико жртава, па су наставили да се међусобно убијају неколико следећих година. Пале су 43 жртве. Најзад су их измирила околна братства и Раповићи су дали девојку за једног Ђурђевића. Девојка је имала 18 година и била необично лепа и снажна, а Ђурђевића момак је имао свега 12 година. Дању се играо са децом и чим би увече вечерао, заспао би у ћошку собе. Кад би му жена полазила на спавање, узела би мужа у наручје и носила у своју постељу.

Често су Брђани, Васојевићи, Дробњаци и др. ратовали са колашинским Турцима. Велики напад на Колашин и околину извршен је 1858., затим је повлачење границе између Црне Горе и Турске довело до тога да су многе муслиманске породице одселиле са тог подручја. Међу Мицановиће су стигли Кепићи, Пијуци и још нека братства. Пијука је било десетак кућа, док је осталих била само по једна. Мицановићи су им дали мало обрадве земље и пашњака на којима су направили куће. Обрадиву земљу су отели од својих чифчија. Пијуке су населили у Варинама. На тај се начин стално погоршавао положај и оно мало преосталих Срба међу њима.

Јово Комарица је био из Булића (Прибојски крај). Погинуо је око 1870. године у Тоцима код Прибоја, у једној пећини са Павлом Дамјановићем и још пет другова. Павле Дамјановић је био из Југова, односно Косанице, а Митар Робовић из Рабитља. У боју на Шаранцима учествовали су и Митар Тошић из Бушања, односно Какмужа, са својом групом хајдука, Новак Старчевић са неколико Бобоваца и велики број других, које није могуће овом приликом побројати.

Шаранску битку је описао Вуле Кнежевић у свом делу (монографији ”Племе Шаранци” Београд, 1961, стр. 98-106). Мицановићи, који су били веома борбени и увек ратнички расположени, масовно су кренули у бој. Кад је наишла турска војска из Пљеваља Мицановићи су били на окупу и са њима остали Турци из Маочке регије и околине, као Струјићи, Пијуци из Варина и др. Било их свега око 150 оружника под командом њиховог првака Куја Мицановића-Бошковића из Маоча Кућа му је била на темељима старе куће попа Бошка и жене му Мице.

О бици на Шаранцима, 1862. године, пише и др Жарко Шћепановић у свом делу “Средње Полимље и Потарје” (историјско-етнографска расправа):”… а Затарјем су крстариле бројне хајдучке дружине Мића Глушчевића Ристана Шарца и др. и свакодневно у запту држале затарска муслиманска села, плијењале стоку и прегониле је у Шаранце, где су многима од ових хајдука биле пребегле и породице. А када је пљеваљски кајмакам Ибрахим-бег Алајбеговић извео напад на Шаранце, ове хајдучке дружине су стале у одбрану Шаранаца и слободе Црне Горе. Наиме, пошто је Омер-паша непосредо угрозио Цетиње, Миљан Вуков, са 1500 Васојевића, већина Пивљана, Дробњака, Језераца и Шаранаца са Жарком Љешевићем, Новицом Церовићем и Јоксимом Кнежевићем остављају своја села и одлазе да бране Цетиње.

Мицановића је у овом боју (опет по причању Етема Кујовића) погинуло око 50, највише Раповића, док је осталих Турака који су били под Кујовом командом погинуло око 20. Ово је за Мицновиће био велики губитак.

Без обзира на то што су Мицановићи на Шаранцима претрпели велике губитке, они су и даље остали витални и агресивни. Наставили су да потискују српско становништво са њихових имања и да се бране од хајдука. У једном хајдучном нападу на Раповиће у Мијаковићима погину Илија, отац Спасоја Војиновића, будућег харамбаше и барјактара.

За време трајања босанскохерцеговачког устанка, 1875-1878. године, Мицановићи су били веома активни. Чим су се Војиновићи придружили устанку, у септембру 1875. године, Раповићи су им попалили куће. Попалили су и неколико кућа Перуничића – кад је Андрија Перуничић убио Мула Фелаховића у Крупицама и побегли преко Таре. Учествовали су Мицановићи и у бици за Премћане, у октобру 1875. године, када је погинуо Трипко Џаковић са десетак устаника.

За време покретања херцеговачког устанка 1882. године, Мицановићи су узели учешћа у покрету. “Помиње се податак да је најзад око 150 Срба и муслимана (под командом бившег барјактара Спасоја Војиновића) пошло ка Дрини са циљем да заузму Фочу и Чајниче” (Др Ђоко Д. Пејовић, “Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878-1912”, Историјски институт у Титограду, Титоград, 1973. стр. 82). Аустроугарска је заузела Босну и Херцеговину а свој велики гарнизон сместила у Пљевља.

Турске власти су 1880. године затвориле Пера и Милована Марковића у Хаховиће. На интервенцију неких угледних људи пусте Пера. Близу куће га сачекају Синановићи и сасеку на комаде. Други дан пусте и Милована. Он не смеде ићи кући путем, већ преко Стожера. Ту му рекоше да су му Турци брата сасекли, па оде у Довољу и придружи се хајдучкој чети Спасоја Војиновића.

Наредне зиме, због неке мале штете, један Синановић уби у котару Ћирка Марковића. Преко лета Милован организова освету Пера и Ћирка. Са Милованом кренуше два Ћиркова брата из Бистрице – Милан и Никола, као и Никола Звиздојевић (Бојовић) из Шарана са још два рођака Дошли су у Слатку ноћу и заузели бусију на месту куда пролазе Синановићи. Ујутру наиђе путем један Синановић. Први је пуцао Никола Звиздојевић, али га не уби. Турчин се откотрља низ папрат. Пуцаше и остали, али он побеже.

Марковићи и Звиздојевићи се брзо вратише уз Тулежине караули. Ту се завадише због неуспеха и раздвојише. У Довољу оде Милован са два Звиздојевића, а два брата Марковића са једним Звиздојевићем одоше у правцу Стожера, седоше да се одморе у Ћатлу, на Николића кршу и заспаше.

Међутим, чим чуше пушке, Синановићи и Мемићи кренуше потеру. Повели су и ловачке псе. Нађу ону тројицу на Николића кршу како спавају и побију их, а главе им посеку. Кроз неколико година, Синановићи без икаквог повода убише Божа и Благоја Марковића, а ранише Илију.

Иако је 1886. године дефинитивно утврђена граница Таром, те Спасоје Војиновић, дотадашњи хајдучки харамбаша, би постављен за буљубашу, односно команданта турских караула од Црвене Локве до Трешњице, није се могао установити чврст ред и мир, поготово у селима ближе Тари. И поред тога што је 1886. године амнестија обухватила и хајдуке, хајдучија је и даље цветала. Велики број хајдука без породица, који су до тада хајдуковали из Довоље са Спасојем Војиновићем, нису могли прећи на неко мирно занимање, већ су наставили стари занат.

У балканском рату, 1912. године, Мицановићи су узели видног учешћа. Поред војника мобилисаних у активне ратне јединице, сви мушкарци способни за оружје узели су учешћа у борбама. Командант читавог башибозука – не само Мицановића, већ и косаничког и потпећког краја, био је почасни царски бимбаша (мајор) Мујо Раповић. После неколико дана борби око пограничких караула од Црвене Локве до Ограђенице, командант турске војске из Пљеваља са низамским трупама и башибозуком предузео је јак противнапад 18.октобра 1912. год. Центар напада је било брдо изнад Котлајића, које је бранио Премћанско-крупичко-барички батаљон. У првом стрељачком строју, преко Бабића поља, бесно су јуришали Мицановићи, а пред њима Мујо Раповић, бимбаша на коњу, са исуканом сабљом.

Устаници се Мицановићима заиста реваншираше. Попалише им већину кућа. Кад су се у пролеће 1913. године Турци селили са подручја Црне Горе у Турску, преко Бара, одсели се већина Мицановића. Населили су их код Измира.Но, и тамо су многи настрадали за време грчко-турског рата после 1918. године. За време нових сеоба, од 1919. до 1925. годне, поново одсели већина оних који су остали 1913. године. Неки одоше у Пљевља, Сарајево и друга места, а у њиховим дотадашњим селима оста само десетак кућа.

Тако се после 200 година бројни потомци попа Бошка и жене му Мице скоро потпуно раселише из маочке регије и околних села.

Перуничићи су се некада презивали Богдановићи, па се по удовици Перуницки Богдановић њени потомци прозваше Перуничићи. Према казивању Ратка Перуничића, они су од Богдановића који су овде живели још пре косовске битке, 1389. године. Богдановићи су живели у Подборови, Борови па и у једном делу Речког Брда. Било их је више десетина кућа После Марковића, били су најбројније братство у читавој регији. Имали су турске тапије – потврде о власнииштву имања, али то није могло спречити Мицановиће да им мало по мало одузму сву земљу у Подборови, односно маочкој котлини.

Богдановићи су, од доласка Мицановића, нестајали и селили се, тако да је остала само Перуника са сакатим сином Јојом. Живела је сиромашно, па јој је син Јојо био у најму код Хљебчевића. Код њих је заволео лепу девојку Божану и узео је за жену око 1790. године. Хљебчевићи су хтели да је врате, али нису дали Струјићи. После извесног времена, Хљебчевићи су одселили у Србију.

Јојо је имао много синова Кад су одрасли, сви су одселили у Србију, осим Јована. Он је остао на Борови и имао 7 синова Радосава, Радисава, Мика, Малешка, Ћира Богдана и још једног чијег се имена не сећају. Јованова браћа су се населила око Чачка, па тамо сада има око 200 кућа Перуничића. Изгледа да су нека Јованова браћа одселила око 1835. године.

У Перуничића је било више попова, као и раније у Богдановића. Турци су 1890. године убили попа Пера Перуничића за време вршења обреда у кући једног Цмиљанића.

У лето 1875. године, Перуничићи су косили код Локве, близу Пандурице. Поред њих је наишао Муле Фелаховић са два Турчина. За њима су ишли керови, који навалише на ручак косаца. Косили су Малешкови синови Драго и Вукота и рођак им Андрија (Аћо). Драго је почео да туче псе, а Муле њега ухвати, па се порваше по ливади. Тада Андрија кубуром уби Мула. Три Перуничића јурнуше да беже преко Крупице. Остала два Турчина пуцаше на њих, те лакше ранише Андрију. Успеше сва тројица да побегну у Шаранце. Кад остали косци Перуничића (било их је у близини) видеше шта се десило, сви побегоше у шуму, осим старог Богдана. Њега убише она двојица Турака Три фамилије Перуничића пређоше у Шаранце. Одмах су се укључили у устанички покрет: Драго, Вукота, Андрија, Вуксан и Радосав – и храбро се борили читаво време трајања босанскохерцеговачког устанка. Драго је погинуо на Ђатлу 5. јуна 1877. године.

Три младића Перуничића су око 1905. године пошли у Манастир Св. тројице, па заноћили у кући Робовића у Рабитљу. Турци су их приметили, извели из куће домаћина и у шуми на зверски начин убили.

Вукотини синови су: Миле и Молош. Милош је вршио дужност командира чете у балканском рату 1912. године. Миле је завршио учитељску школу у Скопљу 1908. године и био учитељ у Колашинским Пољима (изгледа једну годину), а одатле је премештен у Жабљак. Ратовао је од 1912-1916. године, а затим био у интернацији у Мађарској. После I светског рата поново је радио као учитељ до 1924. године. Те је године пензионисан. Вукота је био барјактар Пљеваљске бригаде од 1914-1916. године, а затим је интерниран. Добио је више војних одликовања. Милош је био официр у црногорској војсци и командир чете (1914-1916.год.).

У I светском рату учествовало је 28 Перуничића. Рањен је Ратко, а на фронту се разболео Никола Перуничић и умро. Интернирани су у Аустро- Угарску: Вукота, Милош, Миле, Млађен, Раде, Радуле, Данило, Грујица, Ву- кајло, Ратко, Тодосије, Вукоица и Томо. Из робије је побегао Раде, али су га овамо ухватили и убили швапски војници. У робији су били још и Радивоје и Миладин. Сви су се Перуничићи вратили са робије.

Марковићи су потомци старог српског становништва из периода Немањића. Насељавали су Водно, Градину, Слатку, Горње Крупице и др. Почетком XIX века било их је више десетина кућа Били су најбројније братство, па су се понекад и бахато понашали. Долазили су на вашар код цркве у Мариној Шуми (на Ускрс) у великом броју (преко 100 момака и толико девојака).

Како су се Мицановићи брзо увећавали и суседним Србима отимали земљу, стигли су и до насеља Марковића и испланирали обрачун са њима. На једном вашару код цркве у Мариној Шуми напали су Мемићи, Синановићи и Штроке Марковиће, око 1830. године. Погинуло је око 30 Марковића. Тада су се Марковићи разбежали на више страна: једни су отишли у Босну, а други у Србију и на друге стране. Остали су само Јовови потомци и од њега су сви Марковићи у Водном, Крупицама и др. Погинула су и два Јовова унука Највероватније да су до тада сви Јовови потомци живели у једној кућној заједници. Сви остали Марковићи (више десетина кућа) одселили су у Нову Варош, Прибој, Пећ, Чајниче, Миљевину итд. Изгледа да су се неки селили и пре погибије код цркве. Све њихове куће и имања запосели су Мемићи и Синановићи.

Јово (1750) је имао 4 сина: Пера, Веселина, Мића и Ненада. Једна њихова линија иде овако: Јово – Перо – Савић – Маринко – Милован – Вуксан – Велимир. Веселин је био прадеда Јока Марковића, који је нашао доста златника и био богат. Мићов је унук Петар (Кушљен) по коме неке Марковиће зову Кушљени. Ненадови су потомци одселили у Колашинска Поља. Њих је било око 1925. године 25 кућа

Напред смо, пишући о Мицановићима, описали Перову погибију. Наредне зиме крава Ћирка Марковића у пртини гурну краву Синановића, те она паде и крепа. Ћирко је брисао снег у котару и то није видео. Синановић, власник краве, дође до котара и уби Ћирка пушком у леђа. Милован је и Ћиркову и Перову децу довео у Довољу.

Поново је Милован ишао да убије једног Синановића. Чекао га је ноћу пред воденицом, пуцао, али није погодио. И трећи пут је ишао Милован у Слатку и пошто није могао убити никога, потерао им је једнога вола. Сакрио га је у једној колиби код Карауле, али су га Синановићи пронашли и вратили. Око 1900. године Синановићи су убили Божа и Благоја Марковића и ранили Илију.

У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 16 Марковића. Милинко је био водник. Скоро сви Марковићи су били на робији од 1916-1918. године. На робији је умро Вуксан.

Цаковићи су били староседеоци у Вранешима. Касније су прешли у Вергашевиће код Горица. Неки су Цаковићи око 1800. године одселили из Вергашевића и после извесног лутања се настанили у Матаругама. Из Горица је око 1809. године прешао Миле (1833) у Перотин са два сина: Максимом и Божом. Максимов је син Јанко, а Божови су: Томо, Милован и Радоман. Ага им је био Дедо Мемић.

Божо и Милован су били у црногорској војсци од 1914-1916. у рату против Аустроугарске. Оба су интернирани и умрли у Добоју. У Добоју је умро и Тодо Цаковић.

Из Шавника су прешла три брата Кандића и прозвали су се Дробњаци, мада у нашој општини имају четири братства Дробњака који нису међусобно род. Саво (1820) је дошао у Тулово, а Милета у Прошћење и од њега је 10 кућа и Милун у Бошчиновиће. Саво је дошао у Тулово око 1848. године. Био је неожењен и оженио се од Боровића из Хоћевине. Имао је два сина: Тодора и Благоја. Тодорови синови су: Рако, Саво и Млађен. Аге су им били Усо и Ацика, синови Руже и Реца Реџовића.

Тодор је са синовима прешао на Градину 1906. године на имање Саита Одовића. У црногорској војсци у 1 светском рату били су: Рако, Тодор н Милован. Интернирани су Рако и Тодор. Рако је два пута бежао из робије и поново су га хватали и вешали аустроугарски жандарми.

Секулићи су старином из Маоча, али су их одатле истиснули Мицановићи, па су се настанили у Коврену и Горицама. У Кордовину је доселила једна кућа Секулића из Коврена 1919. године, а једна у Глибаће 1865. године. У Глибаће су доселили Божо и Митар. Божов син Вук је био учитељ.

Из Колашинских Поља је побегао Периша Јакшић са братом. Турци су му заклали два брата на лакомици од воденице. Периша се настанио у Маочу, а брат му у Косаници. Перишини синови су: Никола и Милутин. Јакшића има у Обардама, Потрку, Колашинским Пољима итд. Славе Лучиндан.

Према једној верзији, Потпаре су староседеоци са Косанице, а по другој, они су из Херцеговине – од Гацка. Тамо су се презивали Попаре. Данас има много кућа Попара у околини Гацка. Дошли су на Косаницу бко 1600. године. Са Косанице су се Потпаре раселиле у више села пљеваљског краја. Од њих су Крезовићи, а од Крезовића Камберовићи.

Памте имена предака од Петра (1785). Петров се син Милисав (1805) родио на Косаници. Из Кошара на Косаници побегле су три куће Потпара, око 1807. године, у Водно. Остале Потпаре су изгледа раније отишле са Косанице. Милисављеви су синови: Симеун и Петар. Симеун је имао 7 синова: Мила, Мирка, Мића, Даша, Огњена, Средоја и Јована.

Милисава Потпару је убио један Синановић без икаквог повода. Симеон је 1909. године убио Мемића и до 1912. године био у хајдуцима. Петров син Владислав је убио неког Бећовића на Глибаћима и три године био у затвору у Сјеници. Око 1900. године Вучић Потпара-Ћоро је побегао у Шаранце. Тамо се оженио и вратио, али не кући већ у хајдуке. На Котлајићима, у октобру 1912. године, у борби против Турака, рањен је Симеун Потпара.

Највише Потпара живи у Крупицама и Перотину, а има их по једна или две куће у више села општине.

Једна грана Потпара води порекло од Дика (1810). Његови синови су: Лазар, Новак и Обрад. Из Крупица су дошли у Пљевља Новак (1844) и Обрад и радили код Ђенисијевића од 1860 – 1879. године, а потом су прешли на Готовушу и отворили кафану. Обрад је отишао на Жабљак и није имао деце. Новак је купио имање у Готовуши. Имао је и пуну капу златника. Новакови су синови Тодо и Сретко (1910).

Дико Крезовић је био опанчар у Пљевљима, а син му Милан поп. Дикова је баба била крезуба, па су јој потомке прозвали Крезовићи. Од Крезовића су Камберовићи. Њихов предак је завијао главу шалом као његов ага Камбер, па му потомке прозваше Камбери – Камаберовићи.

У Поткрајцима су живеле неке Потпаре око 1870. године. Ту је живела и удовица Миља са синовима Божом и Вулом. Једне ноћи им дођу у крађу два Турчина – Асим и Усо Мемић. Упадну у Божов тор, али Божо уби једнога. Онај други не знаде да му је друг погинуо, јурну на Божа, а он уби и њега. Браћа су одмах побегла у Жугића Баре и тамо били у најму. Касније су прешли у Добриловину и тамо наставили да живе. По мајци Миљи, прозваше их Миљићи. Има их две куће.

У I светском рату у црногорској војсци (1914-1916. године) учествовало је 7 Потпара из Крупица и Перотина. У рату су погинули: Миле, Мићо и Дашо, а рањени су: Вучић, Стево и Владислав. Интернирани су у Мађарску: Вуксан, Средоје, Стеван, Млађен, Вукота, Огњен и Јован. На робији су умрли Средоје и Огњен.

Цмиљанићи су, према сопственом казивању, дошли из Равних Котара и населили се у околину Никшића. Ту су се задржали краће време. Због свађе, три брата су убила неког Турчина и побегла из тог места око 1600. године. Према другој верзији, они су потомци старог српског становништва из доба Немањића. Један се брат населио у Пљеваљском пољу и од њега су Прерадовићи (има их две врсте). Други је отишао у Поткрајце и од њега су Цмиљанићи, а трећи је отишао у Камену Гору. Његови се потомци презивају Смиљанићи, а негде и Цмиљанићи. Има их и око Ужица и Златибора.

У Поткрајцима су нашли скоро пусту земљу, зараслу у шуму и шибље, па су крчењем добили велика имања. Касније су Селмановићи прогласили Поткрајце, Лијеску, Коријен и Дубочицу за своје читлуке. Део тих имања однели су им зетови, односно одиве, у мираз (Љухари, Хоџићи). Цмиљанићи су држали и Коријен, али су та имања Љухари дали Ћурчићима из Матаруга.

Кад је црква пренесена са Речког Брда, у њој је служио поп Богдановић. Близу цркве крчио је и палио шуму Ратко Цмиљанић (на Мариној Шуми) у пролеће око 1840. године. Јак ветар је дувао и ватра је захватила цркву. Црква је била од лучеве грађе и сви напори да се спаси нису помогли. Изгорела је до темеља

Ратка су сачекали Раповићи у Коријену око 1870. године и пуцали. Ранили су га, апи је успео да побегне. После тога, увек га је пратио брат Илија.

Памте имена предака од Илије (1760). Његов син је Спасоје (1790). Спасоје је имао 4 сина: Ратка, Секула, Јована и Илију. Ратко је био богат, имао је по 20 крава, 700 оваца, 300 коза итд. Ратков син је Василије, а Василијев Неђељко (1905).

Цвијовићи у Поткрајцима су од Бајића. По предању, Цвијовић Бајо се населио у Тулову. Једанпут је са синовима ловио лисицу. Наишле су жене Мемића, а он их је замолио да не иду тим путем, јер туда могу керови потерати лисицу, па ће се препасти. Жене су то испричале мужевима а они су их одмах са тих имања отерали и земљу им одузели, иако су имали тапије на земљу. Бајо је имао три сина Један је отишао у Пљеваљско поље и од њега су Бајићи. Стојан је дошао у Лијеску, а трећи је отишао у Србију. Стојан и његов син Цвијо презивали су се Бајићи. Цвијови синови прозвали су се Цвијовићи.

Цвијо је имао два сина: Мијаила и Спасоја Мијаилови су синови: Видоје, Вилотије, Драго и Лазар. Видоје је рођен око 1820. године и живео је 117 година Био је сеиз Кују Мицановићу на Шаранцима (1862. године). Цвијо је прешао у Поткрајце на имање Хусеина Ћоровића из Лозне. Имање му је донела жена у мираз 1909. године.

Хусеин је исте године дошао са 12 другова – Турака да обиђе имање које му је жена донела у мираз. Одабрао је најбољу овцу за ручак (свакако да је није платио). Његови су људи још клали овце и мрс доносили из млекаре, па се два дана гостили. Видоје им је рекао да он то не може издржати, већ ће или напустити имање или да му даје трећину у новцу. Турчин је пристао да узима трећину у новцу и више није правио оргије. Видојев син је Ђорђе, а Ђорђев Милић.

У црногорској војсци у I светском рату од 1914-1916. године учествовали су Цвијовићи: Никола, Стево, Ђорђе, Ђорђије, Матија, Лауш и Василије. Сви су интернирани на робију почетком 1916. године. Из робије су се вратили само Ђорђе и Лауш, умрли су: Никола, Стево, Ђорђије, Матије и Василије. Било их је око 1920. године 9 кућа. Нису род са Цвијовићима из Крћа и Бољанића

Из Никшића су Бабићи дошли у Крупице око 1580. год. Дошло их је више кућа. И сада у Крупицама постоји Бабића поље и Бабића коса. Њихов је био, углавном, западни део Крупица. Око 1912. године било их је 12 кућа, па су се раселили. Сада их има 8 кућа у Гранчареву, три у Влаховићима, две у Маочу. Нису им род Бабићи код Бољанића.

Памте имена предака од Марка (1820). Његов син је Урош, Урошев је Милија, а Милијин Милош. Марко је имао 7 синова. Добрица Бабић је бивао хајдук за време турске владавине. Четири Бабића су била у црногорској војсци у I светском рату. На робију су отерани Урош и Драго, па је Драго умро на робији. Танасије Бабић је држао кафану у Борисављевици, у којој су Милош Перуничић и Машан Кнежевић убили Рустема Ђурђевића, почетком октобра 1912. године.

Грбовићи су пореклом из Бабина. Нису им род Грбовићи у Језерима. Из Бабина је прешао у Карин код Козице Шундо са браћом Стеваном и Радоманом (1875). Ту је остао неколико година па прешао у Горице. Око 1900. године су браћа прешла у Братосавину. Шундо је био богат и купио је велико имање. Имао је преко 500 оваца. Касније је у Братосавину дошао и Нешко Грбовић. Стевана Грбовића је убио 1907. године турски одметник Рустем Бамбур и опљачкао му новац. У I светском рату у црногорској војсци су учествовали Ћенисије и Стеванов син Урош. Ћенисије је умро други дан по доласку из ропства. Грбовића има у Глисници, Готовуши, Црљеницама, Новој Вароши. Нису им род Грбовнћи из Крушева. Грбовићи у Глисници сматрају да су некада живели у Довољи. У Југово су дошла три брата: Новица (1860), Мијаило и Милинко. Новица се оженио од Вранеша из Жидовића и са браћом дошао у Глисницу око 1885. године. Били су чифчије код неког бега. Новичини синови су: Саво, Илија, Данило и Михаило. Презиме су добили по некој баби која је имала грбу. У црногорској војсци у I светском рату били су Илија и Данило.

Ђаковићи су род са Пејовићима, Голубовићима и Ћировићима. Према једној верзији предања, они су од Пејовића, односно био је неки Пејовић ђак код попа, те његове потомке прозваше Ћаковићима. Тај ђак је живео у Премћанима око 1800. године и ту се оженио. Синови су му Радован и Ристан. Касније је ђак прешао у Крупице. Радованови и Ристанови синови су прешли у Бујаке око 1860. године.

Једна Ђаковића удовица се удала у Глисницу и са собом повела сина из првог дома – Лаза. Кад је Лазо одрастао, наставио је сам да живи. Стекао је кућу и фамилију и био чифчија неком Турчину. Једне вечери 1877. године, дође му ага из Пљеваља на конак. У Глисницу је наишао Бошко Војиновић са четом хајдука и неко му је рекао да је код Ђаковића заноћио ага. Бошко дође пред кућу да га убије и притаји се код једне зграде чекајући агу да изађе пред спавање напоље. Међутим, пре аге изађе Ђаковић да разледа и осмотри терен, па како је чучнуо на земљу, Бошко помисли да је то клекнуо ага. Пуца га и уби. Тако Ђаковић недужан изгуби живот, али му је остало деце.

У документима Манастира Св. тројице (пресуда турског суда) помиње се Лазаревића долина још пре 400 година, што значи да су и пре тога времена ту живели Лазаревићи, те да су они старо српско становништво. Лазаревића долина се налази изнад Милунића. Петар Лазаревић (1855) је прешао са Милунића у Лијеску код Маоча око 1880. године и настанио се као чифчија Бамбура. Има их у Црљеницама, Милунићима, Маочу итд. Касније је Вукић (око 1886. године) прешао из Маоча у Пљевља и био грађевински радник – столар. И његов син Саво се бавио столарким занатом. Саво је учествовао у свим ратовима од 1912-1918. године и добио златну медаљу за храброст.

Навешћемо још нека казивања најбољег познаваоца прошлости Мицановића и маочког краја Ејупа-Јупа Струјића (рођен 1892. године и још је у добром здрављу).

Ђуле Синановић је убио Јована Звиздојевића око 1890. године на путу од Гусина Брда за Слатку.

Говорећи о крађама, којих је било много, Јупо каже да су му дошли Тале Фелаховић и Благоје Дробњак 1911. године да украду вола из магазе. Покушали су да отворе врата. Јупо је био унутра међу говедима, те опали пушком кроз врата. Ранио је Тала у бутину и једва му се рана замирила кроз годину дана.

Доста маочких Турака и један Србин ишли су као добровољци (ђулијани) у турску војску 1894. године. Турска је тада ратовала са Грчком. Из Санџака је пошло више хиљада добровољаца. Нападали су на један грчки град. Први дан је нападала дивизија из Једрена, али није успела. Други дан су напали на град добровољци из Санџака и заузели га. У овој борби рањен је један Струјић и два Реџовића. Командант пљеваљских добровољаца био је Мехмед-бег Селмановић, пуковник у пензији. Сви учесници у овом рату на страни Турака, добили су бонове и то им је било јемство за плаћање пореза, дугова и сл. Ти купони су стављани у сребрну футролу која је имала каиш и носила се о рамену.

У лето 1913. године кренула је једна делегација муслимана у Никшић да изрази лојалност краљу Николи. Било их је око 30 из Вранеша, Маоча и Косанице, а били су представници најугледнијих братстава. Путовали су на коњима и свуда им је био обезбеђен смештај до Никшића и назад. Краљ их је чекао у салону за пријеме. Први је ушао у салу Хасанбеговић из Вранеша, а затим Ибрахим Фелаховић. Он је био отворен и рекао је да му је жао цара и турске државе. Краљ му је дао црногорски револвер. Говорио им је да су они браћа по пореклу, а то што су прешли у ислам није сметња да и даље живе као браћа.

Почетком 1913. године у Маочу је била општина у кући Хаџа Струјића. Председник је био Павле Лакићевић. У општину је дошао један Србин из Поткрајаца. Пред зградом је био камен (бињаш) са кога се јахало на коња. Ту је стајао председник са још неколико људи, а овај Србин рече како су са овога камена јахали атове аге и бегови и како је то било дивота гледати. Председник се наљути што може један Србин да жали турску власт, па га затвори 7 дана у подрум – магазу испод председникове канцеларије. Струјићи су му доносили све оброке и по пола литра ракије. Кад је пуштен, дали су му коња да одјаше, па да га врати по детету.

Приликом турскога напада на Крупице 1905. године, који је предводио Бећир Мемић (којом приликом је и рањен), погинуо је Турко Мемић, а убио га је Милинко Бошковић.

Бећира Мемића је срео у Кракалицама 1920. године Млађен Кнежевић и убио га. Ускоро је туда наишла Бећирова жена из Пљеваља, завукла му руку под пазухо, извадила кесу златника, па ставила себи у њедра и отишла кући. Млађен је осуђен на робију.

Око 1900. године посвадили су се због једне девојке: Мехмед Табаковић и Абдулах Ђозгић и истовремено пуцали кубурама, те су оба погинули.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Srdjan Jovanovic

    rodom sam iz markove crkve kod lajkovca. slavim djurdjevdan. u knjizi “kolubara i podgorina”, ljubomir pavlovic kaze kako su “(jovanovici) dosli iz maoca u donjem polimlju u vreme kocine krajine”. od mojih je ostalo znanje koje seze do imena kurdjela, aksentija. elem… u arhivu srbije sam nasao teftere iz doba knjazevine srbije i ispada (u njima su upisivane samo glave kuce) da je aksentije imao (valjda) oca sofronija a ovaj (valjda, jer ako se neko javlja u ranijem tefteru, ili je otac ili stariji brat) otac jovan smiljanic, u jednom od teftera upisan cak i kao cmiljanic.

    da li u maocu danas ima zivih smiljanica, ne znam, al bi bilo odlicno da neki ovo cita i javi mi se na [email protected].

  2. Сена Милошевић

    Тражим, Ђуре Илића порекло , Ђуро је рођен 1543. .године у селу Доле _ Билећа код Невесиња
    Ђуро је имао два сина Илију рођен 158.6 године и сина Војводу Радулу рођен 1590.године
    Војводу Радулу Илић је живјео у Бјелопавлића на рјеци Зете, Војводу Радулу, је имао сина Вука 1634 .године .Те године узима презиме Брђанин.Вук Брђанин је имао девет синова.
    Стојана рођен 1668. године
    Лазара рођен 1670. године
    Вујицу рођен 1671. године
    Живкарођен 1673. године
    Вук рођен 1675. године
    Вујица рођен 1677. године
    Андријарођен 1680. године
    Вукале рођен 1682. године
    Милош рођен 1685. године
    Сви су рођени у селу Доле код Невесиња Сви су славили светог Арханђеловдан Под притиском Турске власти сви су се они разишли .Ми се зовемо Милошевићи по Милошу живимо код Зворника . Како могу доћи до Родослова и други породичних Докумената у вези са овим презменом ? Јавите ми на горе објављен Е- поштом