Poreklo stanovništva sela Maoče, opština Pljevlja. Prema knjizi Milete Vojinovića, “PLJEVALJSKI KRAJ (prošlost i poreklo stanovništva)”, iz 2008. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Većinu maočkog kraja sačinjava maočka kotlina oivičena manjim brdima. Po njenom obodu se nalaze: Potkrajci, Tulovo, Podborova, Kaljig, Rečko Brdo i Kordovina. Na visoravni se nalaze Mijakovići, Gradina i Borova. Istočnije od Gradine je Vodno, brdovito ali gusto naseljeno selo, u kome se nalazi četvororazredna osnovna škola.
Maočka kotlina je bogata ugljem. Rezerve isnose oko 130 miliona tona kvalitetnog uglja, čiji su slojevi debeli od 16-25 m. Iznad sloja uglja nalazi se debeli sloj kvalitetne gline, pogodne za industrijsku preradu.
Hidrološke prilike su povoljne. Čitav region obiluje tekućim vodama, pogotovu maočka kotlina. Na zapadu se nalaze Bujačka reka i Drijeljevina, koje se u Maoču sastaju i prave Maočku reku, koja protiče sredinom maočke kotline i utiče u Ćehotinu. Svuda se po obodu kotline nalaze brojni izvori, od kojih su neki prava vrela. Na severoistočnoj strani regije nalazi se reka Ćehotina. Regija je bogata i šumama. One se napaze na južnoj strani regije u dva velika kompleksa – Drijeljevini i Tuležini.
Pošto je maočka kotlina prostrana i ravna, čitav prostor je veoma pogodan za obradu, pa je lepo obrađen. Livade obuhvataju vlažniji deo oko reke, a njive se nalaze po obodu kotline, gde su raspoređena brojna naselja. Maočka kotlina je podesna i za gajenje voća, koga ima u izobilju i po selima koja su uzdignutija, kao Vodno, Tulovo, Mijakovići. U maočkoj kotlini se nalaze velike površine dobrih livada a po obližnjim brdima pašnjaka, te postoje svi preduslovi za bavljenje stočarstvom.
Spomenici materijalne kulture
Budući da su postojali odlični uslovi za život ljudi u ovom kraju, on je bio gusto naseljen i u dalekoj prošlosti. To svedoči veliko groblje u Marinoj Šumi, koje potiče još iz predrimskog perioda. Još su se očuvali veliki kameni nadgrobni spomenici sa lepom ornamentikom. Jedan takav spomenik donesen je u park u Pljevljima.
Iz perioda Nemanjića sačuvali su se ostaci porušenog manastira u Maoču i crkve u Mijakovićima. Manastir je bio veliki i građen od lepo klesanog kamena. Najverovatnije da su ga Turci srušili dolaskom u ove krajeve. Srbi ga kasnije nisu mogli popraviti (posle obnove Pećke patrijaršije, 1557. godine), već su podigli omanju drvenu crkvu na Kaljigu, nepun kilometar od manastira. Iz ovoga se da zaključiti da je opao broj i ekonomska moć srpskog stanovništva maočkog kraja. Crkva u Mijakovićima se nalazila dvadesetak metara severno od sadašnje škole. U narodnom predanju nema nikakvih podataka kad je crkva srušena ali se zna da su Rapovići od njenog zida-materijala kasnije sagradili džamiju na njenim temeljima.
Stara srpska bratstva u Maoču
Prema narodnom predanju, u Maoču su još za vreme Nemanjića živela bratstva: Markovići, Bogdanovići, (od njih su Peruničići), Hljebčevići, Sekulići i drugi. Markovići su živeli u Vodnom, Slatkoj, Perotinu, Gradini i Gornjim Krupicama. Njih je bilo desetine kuća. Oko 1800. godine dolazilo je na vašar kod crkve na Marinoj Šumi po 100 momaka i toliko devojaka. Bogdanovići su živeli u Podborovi, Borovi i Barama Od brojne porodice je oko 1800. godine ostala samo udovica Perunika sa jednim sinom, po kojoj njeni potomci dobiše prezime Peruničići. Sekulići su, prema Tanasiju Pejatoviću, živeli u Maoču i odatle se raselili.
Hljebičevići su živeli na Rečkom Brdu. Oko 1800. godine bila ih je jedna velika zadruga, smeštena u tri kuće. Felahovići su im uzimali malo-pomalo imanja i morali su odseliti. Imali su, prema kazivanju Jupa Strujića, pored ostale stoke po 200 ovnova koje su napasali iznad Beljkovića. Kako su se Micanovići brzo uvećavali, istiskivali su Srbe starosedeoce sa njihovih imanja, pa i Hljebčeviće. Kulminaciju su Hljebčevići doživeli kad su morali da daju neku lepu devojku za sakatog Peruničinog sina On je bio u najmu kod Hljebčevića i Strujići su ih naterali da lepu Božanu daju za njega Tada su se Hljebčevići izgubili jedne noći i ujutru ih nije bilo u kućama. Otišli su u Srbiju. Obližnji muslimani su se uselili u njihove kuće.
Prva doseljena bratstva u Maoču
Od srpskih bratstava, prvi su došli iz Hercegovine u Maoče Cmiljanići, oko 1600. godine. Prva muslimanska kuća u Maoču je kuća Tabakovića. Kako i odakle su došli u Maoče ne zna se, ali su ih tu našli Strujići kad su došli oko 1700. godine. Tom prvom Strujiću koji je došao u Maoče, dao je neki paša Čengić veliko imanje i ovlašćenje da bude starešina sela i da nove muslimanske doseljenike rapoređuje prema svom nahođenju u pojedina sela maočke kotline. Prvi Strujić, kome je bilo ime Šećer, našao je zidine manastira neporušene pa je od tog materijala-kamena napravio sebi kuću na dva sprata. Vrata su bila velika, kroz njih je ulazio konjanik na konju, a alke, ključaonice i mandal bili su od gvožđa (teški oko 50 oka).
Jupo Strujić priča da nisu imali sreće jer su kuću sagradili od ruševina bogomolje, pa im je devetoro dece umrlo. Posle 1912. godine od njihove su kuće napravili kuću neki Srbi, njihove komšije i nisu imali muške dece.
* * *
Dolazak Boškovića-Micanovića u Maoče
Micanovići su se prvo naselili u Maoču, a zatim su postepeno naselili čitavu maočku kotlinu, te obod kotline na kome se nalaze sela: Tulovo, Kordovina, Mijakovići, Gradina, Vodno, Vrulja i dr., pa i dalje, sve do Pavinog Polja. Na tom prostoru danas živi preko 1000 domaćinstava.
O naseljavanju ovih krajeva, odnosno sela, vršio je istraživanja Tanasije Pejatović, profesor, od 1895. godine do 1902. godine i rezultate tih antopogeografskih ispitivanja objavio u Geografskom zborniku, knjiga VI.” Stari ljudi vele da pre 200 godina u Kolašinu i Kričku nije bilo ni tri kuće muhamedanske. Docnije su napadi i nasilja od Turaka bivali sve veći i nesnosniji, a naročito od poturčenih Srba…” (Pod donjim Kolašinom tada se podrazumevao i čitav maočki region.) ”Od ovoga se nasilja moglo stanovništvo spasiti samo turčenjem” (Tanasije Pejatović, “Srednje Polimlje i Potarje”, Pljevlja 1986. str. 73).
Na čitavom prostoru maočke, premćanske i kosaničke regije, oko 1700. godine živele su tri muslimanske porodice: Tabakovići u Maoču, Kriještorci u Bitinama, odnosno Kosanici i Đurđevići u Đurđevića Tari.
BRATSTVA
Posle Strujića, oko 1710. godine, u Maoče su došli Micanovići. Došao je pop Boško sa bratom Simom (koji nije imao dece) ženom Micom i majkom Ljubicom. Prezivali su se Vujadinovići. Oni kažu da potiču od nekog popa, a zovu ih Micanovići po nekoj Mici. Stari Jakup Redžović (u prisustvu sedam ili osam muslimana) kaže: ”Mi smo od Vujadinovića, mi smo se sa njima, za vrijeme bivše Jugoslavije, rođakali i posećivali.” Po Bošku su se prvo svi zvali Boškovići, a kasnije uzimali prezimena po dedovima. Bilo ih je 1912. godine 18 bratstava: Serdarevići, Muminovići, Adilovići, Popovići-Redžovići, Ružičići, Boškovići (Alilovići), Baori, Štroke, Durani, Sinanovići, Merdovići, Rapovići, Memići, Đozgići, Ciguljini, Felahovići, Bamburi i Kujovići (potomci Kuja Micanovića-Boškovića).
Pop Boško je prešao u islam po dolasku u Maoče, dok su Simo, Mica i Ljubica ostali u pravoslavnoj veri. O turčenju Srba iz naših krajeva Pejatović piše: ”3a sve ove zna se tačno kada su isturčeni pa su čak neki od njih zadržali i izvesne hrišćanske običaje: badnjak i svadbene običaje, a za Micane zna se da su slavili Mitrovdan” (Tanasije Pejatović, ”Srednje Polimlje i Potarje”, Pljevlja, 1986, str. 74).
Azema Suljević, rodom od Ciguljina, prenosi pričanje svoga oca Rama iz Maoča. Ona kaže da je pop Boško došao u Maoče sa bratom i prešao u islam. Njegova žena Mica i majka Ljubica nisu prelazile u islam. Pop je imao 6 sinova; tri su bila u islamu, a tri su sa majkom ostala u pravoslavnoj veri. Ponekad su se braća i svađala, pa su jedni drugima psovali srpsku, odnosno tursku majku. Kasnije su sva braća prešla u islam. Kad je Mica umrla, sahranili su je po pravoslavnom običaju, u srpskom groblju. Po popovoj ženi Mici, sve su ih zvali Micani ili Micanovići. Međutim, pravo im je bilo prezime Boškovići, po imenu popa Boška. Kasnije su mnogi manjali prezimena, najviše po imenima popovih i Micinih sinova.
Sličnu priču priča i Halima Ciguljin, rodom od Bambura. Čula je od oca, da je popovoj ženi bilo ime Mica, a majci Ljubica. One nisu prešle u islam. Mica je sahranjena u srpskom groblju, po hrišćanskom običaju.
Etem Kujović-Bošković, potomak poznatog Kuja Micanovića, kaže da je pop Boško prešao u islam, a brat mu Simo nije, ali nije imao potomstvo. Potomci Boškovi se prozvaše Boškovići, ali već njegovi unuci i praunuci uzeše nova prezimena, prema imenima očeva i dedova. Poslednji (oko polovine prošlog veka) Ciguljini se odvojiše od Boškovića i promeniše prezime na ovaj način: Neki Bošković kupio fes u Pljevljima, ali onaj šiljati što su nosili cigani. Koriše ga rođaci što nosi ciganski fes i rekoše mu da ga baci. Pošto on nije hteo prozvaše ga Cigo, a njegove potomke Ciguljini. To i oni prihvatiše, pa se tako i sada prezivaju. Kuća popa Boška bila je na mestu na kome sada žive sinovi Petra Vojinovića.
Kako su se Micanovići brzo uvećavali, bio im je potreban novi prostor, odnosno nova imanja. To se nije moglo dobiti u dovoljnoj meri krčenjem šuma, već su odmah počeli potiskivati srpsko stanovništvo. Tako je u toku od 200 godina, kako se smatra, od skoro 200 srpskih kuća (sa brojnim familijama), u čitavoj maočkoj regiji ostalo samo dvadesetak kuća po brdima iznad maočke kotline: Gradini, Borovi, Pandurici, Brezi (iznad Vrulje), Barama itd. O tome najrečitije govori primer proterivanja svih Bogdanovića, osim Perunike, zatim svih Hljebčevića, Sekulića, pa skoro i Markovića.
Uvećavajući se brzo, Micanovići su stigli i do crkve na Rečkom brdu. Za vreme Nemanjića crkva je bila od kamena, a kad su počeli da je obnavljaju Srbi, zbog slabog ekonomskog stanja, nisu je mogli obnoviti i dovesti u ranije stanje, već su je napravili od drveta. Imanja Micanovića već su okruživala crkvenu ogradu pa su mnogi i kuće pravili do same crkve. Srbima je teško padalo što su muslimanske žene sušile veš na crkvenoj ogradi, pa i na zvoniku. Pošto nije bilo zakonske mogućnosti da se spreči skrnavljenje srpske crkve, kaluđeri manastira Dovolje, Mileševa i Sv. trojica odlučiše da se crkva, koja je bila od drveta, prenese na sigurno mesto, u srpsko naselje, a to je bila Marina Šuma, odnosno Potkrajci. To je selo bilo posed paša Selmanovića, na kome su oni imali čifčije (Srbe), pa njihova imanja nisu smeli dirati Micanovići.
Pop Bogdanović, u čijoj je parohiji bila crkva, organizovao je Srbe iz čitavog maočkog kraja, pa i dalje, iz Vrulje, Mataruga, Krupica i dr. da se crkva noću prenese na Marinu Šumu (oko 4 km.). Sve to uradiše za jednu noć. Došlo je skoro 100 Srba sa volujskim zapregama. Razvalili su crkvu, prevukli je na Marinu Šumu i ponovo sastavili kao što je bila, pa se razišli kućama pre zore, da ih Turci ne vide. Svi pozvani Srbi su došli osim jednog bratstva iz Vrulje, pa ih je pop prokleo da nikome ne mogu biti kumovi. Pošto nisu imali odobrenje od turskih vlasti, niti bi im to vlasti dozvolile, pop im je rekao da se kaže Turcima da je sama crkva noću prešla na drugo mesto. To je bilo oko 1790. godine. ”Turci su za sve znali. – kaže Jupo Strujić, iz Maoča (rođen 1892. godine) – ali se nisu razumali.” O ovom događaju znaju skoro svi Maočani, ali najviše stari Neđeljko Cmiljanić.
Kad su Micanovići (oko 1810. godine) sa kolašinskim Turcima ratovali protiv Vasojevića, Redžo Redžović se zagleda (prema pričanju Jupa Strujića) u lepu devojku Ružu Popović. Ona pristade sa se uda za njega, ali da ne prelazi u islam, već da ostane u pravoslavnoj veri. Ruža je i dalje išla u crkvu i nosila srpsko odelo. Imala je 7 sinova (svi su bili muslimani) i kad nije mogla nedeljom da ode u crkvu, sveće su joj nosili sinovi i palili u crkvi. O svim praznicima išla je u crkvu na konju, uz pratnju sinova.
Crkva je slavila Uskrs i tada se kod nje sakupljalo mnogo srpskog naroda, pa čak i Turaka. Jedamput su na Uskrs neki Memići zadirkivali popa dok je služio službu. Pored crkvenih vrata stajala je korpa i u nju su vernici prilagali jaja. Jedan Memić udari nogom u korpu i sva jaja prosu i polomi. To Ružu toliko uvredi i ražalosti, te izvadi dojke i reče sinovima: “Prokleto vam bilo moje mlijeko, ako ga ne ubili.” Njeni ga sinovi ubiše i raniše još trojicu Memića. Sinovi su joj uvek bili spremni za kavgu, zbog čega su skoro svi izginuli.
Prolazeći pored Ružine kuće, Šećer Strujić potomak staroga Šećera), jašući konja prođe kroz Ružine ovce. Njena najamnica (srpska devojčica) ga opomenu da ne ide kroz ovce, ali je Šećer udari kandžijom. Ruža to vide i reče mu da su njena paščad (misli na sinove) ljuta i da se ne pravi siledžija. On onda udari i Ružu i odjaha na Borovo. Čim dođoše Ružini sinovi, ona im sve ispriča. Njih trojica odoše u Petnjicu i sačekaše Šećera u povratku. On naiđe na konju, a njih trojica opališe puške i ubiše ga. Na tome se spor završi.
Najstariji Ružin sin je bio Began. Posle jednog ubistva, došlo je odelenje turske vojske iz Pljevalja da ga hapsi, ali on dade otpor pa mu vojska sve popali Began sa familijom pobeže u Ratkovu pećinu i otuda se nekoliko dana branio. Vojnicima dosadi, pa odoše u Pljevlja, te se Began vrati na svoje zgarište.
Prema kazivanju Jupa Strujića, Felahovići i Bamburi su Ružini potomci. Njen je brat bio iguman Manastira Dovolje. Ruža je sahranjena oko 1870. godine u Podborovi na jednom brežuljku. I sada joj se vidi grob, premda je zarastao u trnje.
Micanovići su bili veoma hrabri. Otimali su stoku i imanja i Srbima i Turcima i proširivali svoje posede. Učestvovali su u svim borbama i ratovima koje su vodili Turci, odnosno u koje su pozivani.
Ima dosta sačuvanih podataka u narodnom predanju, koje prenosi Vladeta Peruničić, prema kazivanju svog dede Vukote Peruničića – da su mnogi Srbi iz maočke regije odlazili u Karađorđevu vojsku (1804-1813) i ratovali protiv Turaka oko Nove Varoši. U drugom taboru, u turskoj vojsci su se borili i Micanovići, kao i kolašinski Turci, pod komandom Đula i Alja Mušovića iz Stričine (Kolašinska Polja).
Oko 1690. godine, četiri brata Bujišića odsele iz Krupica i dosele u Vrulju, koju su našli pustu. Braća se rasporede po Vrulji i naprave potrebne zgrade.
Posle Bujišića, u Vrulju – Vlahovine se doseliše dva brata Zlatnopojasovića (rod su im Šljivančani), ali ubrzo pređoše u islam. Prozvaše ih Vlahovljaci, pa i oni to prezime prihvatiše. Taj deo Vrulje i danas se zove Vlahovina. Oni su iz severozapadnog dela Vrulje istisnuli Bujišiće.
Boškovići, odnosno Micanovići, do 1800. godine zauzeše čitavu maočku kotlinu i počeše naseljavati susedna sela, tako što su potiskivali srpsko stanovništvo sa njihovih imanja Kad sigoše do Bujišića, isteraše ih iz Polja, Bijelih Voda, odnosno čitave Vrulje, te su morali seliti na Brezu, na kojoj su im do tada bili letnji katuni. Bilo ih je već desetak kuća, pa se i odatle počeše raseljavati. Pošto Micanovići (Memići, Duranovići i Štroke) istisnuše Bujišiće, dođoše u sukob i sa muslimanima Vlahovljacima. Posle nekoliko međusobnih ubistava, Vlahovljaci (po kazivanju Raša Vlahovljaka) su morali napustiti svoja imanja i odseliti na Boljaniće. Bilo ih je desetak kuća. Tamo su se oko 1840. godine naselili na imanja Čengića kao čifčije.
Napred smo napomenuli da je početkom 19. veka bilo više desetina kuća Micanovića. Kako su se Micanovići širili po Maoču i skoro čitavo zauzeli, došla su na red i susedna sela. Markovići su naseljavali Vodno, Slatku, Perotin, Gradinu i Gornje Krupice. Memići su najpre bili u Tulovu, pa zatim postepeno zauzeli deo Vrulje i postali neposredni susedi Markovića Uskoro su skovali plan da proteraju Markoviće iz njihovih sela. Negde oko 1830. godine, na vašar kod crkve na Marinoj Šumi, dođu i Memići, Sinanovići i Štroke. Markovići su sedeli na jednoj strani crkvenog zemljišta, a Micanovići ih napadnu. Nastalo je ubijanje kuburama i seča noževima. Prema kazivanju Milovana Markovića, koje prenosi njegov unuk Velimir Marković, Turci su ubili 30 Markovića i rasterali ih sa njihovih imanja. Ubili su i oni više Turaka u međusobnoj seči. Drugi Maočani iznose da je brojka od 30 ubijenih Markovića preterana No, bez obzira na to koliko ih je poginulo jasan je metod kojim su se Turci služili raci otimanja srpskih imanja. Samo je ostala jedna veća kućna zajednica Markovića, dok su se ostali razbežali. Jedni su pobegli prema Mojkovcu, drugi ka Bosni, Novoj Varoši i Novom Pazaru, a najviše ih je otišlo u Srbiju, uglavnom oko Užica Od one jedne kuće Markovića koja je ostala potiču svi Markovići. Naravno, ne oni u Meljaku.
Kad su Srbi preneli crkvu sa Rečkog Brda na Marinu Šumu, ona je bila dobro očuvana. Pored crkve je bilo imanje i kuća Ratka Cmiljanića. Ratko je, u proleće oko 1850. godine, krčio i palio šumu u blizini crkve. Kako je duvao jak vetar, vatra je zahvatila i okolno žbunje i crkvu. Cmiljanići su pokušali da gase, ali je jak vetar raspaljivao vatru i crkva sagrađena od lučeve građe, izgorela je do temelja Popovi su i na temeljima izgorele crkve obavljali pričešće i druge obrede, čak i za vreme bivše Jugoslavije.
Tanasije Pejatović je zabeležio da su Micanovići prelaskom u islam zadržali neke srpske svečanosti i običaje. Tako je otac Kuja Micanovića- Boškovića, prema kazivanju Joksima Vojinovića, slavio uoči Mitrovdana. Dolazili su mu i Srbi i Turci, gostili se do pola noći, a onda im je govorio da idu kući. Kad su ga pitapi zašto slavi ”pola slave”, odgovorio je da su mu stari bili Srbi, a pošto je on sada u novoj veri, neće da slavi sutradan. Ni Redžovići nisu potpuno zaboravili stare običaje. Priča Mehmed Redžović da su žene na Mitrovdan spremale bolji ručak sve do 1912. godine. I Dedo Bošković je slao po sinovima sveće u Manastir Dubočicu da ih pop zapali.
Već početkom 19. veka Micanovići su zauzeli više sela izvan maočke regije. Oko 1825. godine, Rapovići su držali Mijakoviće, Stančane, Kosani- cu do Šumera i Ponora Južni deo do Tare držali su Đurđevići. Granica između njih i Rapovića išla je Crnim vrhom, Pliješom, Vrljikom, Mučnjem i Panduricom. Severno od ove linije bilo je Rapovića, a južno Đurđevića Kordovinu su naselili Bamburi, Maoče i Kaljig Boškovići, Rečko Brdo Felahovići, Beljkoviće Ciguljini, Redžovići Podborovu i deo Tulova. Drugi deoTulova, Donju Vrulju i Vodno – Memići, Slatku su naselili Sinanovići, Kovren Bahori, Gorice Serdarevići, Gornju Vrulju Štroke, a severozapadni deo Vrulje držali su Duranovići. Gradinu i Borovo nisu naseljavali Micanovići, već su to davali čifčijama
Redžovići su naselili i Panduricu, deo Krupica, Bare i predeo Karaule i tu izlazili na katun sa stokom. U proleće 1858. godine napadnu ih uskoci, odnosno hajduci. “Šaranci sa Božom, a pomoću Begana serdara iz Uskoka i arambaše Ristana Šarca, stvore jednu mješovitu četu… udare na Redžovića
turske ovce u Barama – poubijaju tri brata Redžovića, zaplijene stoku 500 bra- va” (Vule Knežević, “Pleme Šaranci”, 1961. godine, Beograd, strana 62 i 63).
Prema kazivanju Zuka Redžovića, uskoci su im sve kolibe popalili. Jedna njihova žena našla se pored jednog Redžovića na koga je uskok zamahnuo nožem, ali je i nju zakačio i odsekao joj dojku. Jedno malo muško dete žene su sakrile pod sač. Redžovići se više nisu smeli vraćati na katune, već su deo zemlje prodali Mrdacima, a ostalo svojim čifčijama Peruničićima.
Ostavši bez katuna na Barama i Krupicama, prešli su Redžovići u Kozicu. Kozica je do tada bila vlasništvo Selmanovića i zemlju su im obrađivali Srbi čifčije. Redžovići kažu da su kupili zemlju i pašnjake od Selmanovića, a Selmanovići kažu da su im to poklonili, pošto nisu imali gde letovati. Naravno, dali su im samo mali deo Kozice. Oko 1900. godine, tamo se potpuno naselilo pet kuća Redžovića i tri kuće Duranovića.
Granica između Đurđevića i Rapovića na Kosanici bila je kod Ponora. Tu su ova bratstva pojila stoku i tu su se sastajali čobani. Jedanput (oko 1840. godine) im se posvade čobani i pobiju. Palo je nekoliko žrtava, pa su nastavili da se međusobno ubijaju nekoliko sledećih godina. Pale su 43 žrtve. Najzad su ih izmirila okolna bratstva i Rapovići su dali devojku za jednog Đurđevića. Devojka je imala 18 godina i bila neobično lepa i snažna, a Đurđevića momak je imao svega 12 godina. Danju se igrao sa decom i čim bi uveče večerao, zaspao bi u ćošku sobe. Kad bi mu žena polazila na spavanje, uzela bi muža u naručje i nosila u svoju postelju.
Često su Brđani, Vasojevići, Drobnjaci i dr. ratovali sa kolašinskim Turcima. Veliki napad na Kolašin i okolinu izvršen je 1858., zatim je povlačenje granice između Crne Gore i Turske dovelo do toga da su mnoge muslimanske porodice odselile sa tog područja. Među Micanoviće su stigli Kepići, Pijuci i još neka bratstva. Pijuka je bilo desetak kuća, dok je ostalih bila samo po jedna. Micanovići su im dali malo obradve zemlje i pašnjaka na kojima su napravili kuće. Obradivu zemlju su oteli od svojih čifčija. Pijuke su naselili u Varinama. Na taj se način stalno pogoršavao položaj i ono malo preostalih Srba među njima.
Jovo Komarica je bio iz Bulića (Pribojski kraj). Poginuo je oko 1870. godine u Tocima kod Priboja, u jednoj pećini sa Pavlom Damjanovićem i još pet drugova. Pavle Damjanović je bio iz Jugova, odnosno Kosanice, a Mitar Robović iz Rabitlja. U boju na Šarancima učestvovali su i Mitar Tošić iz Bušanja, odnosno Kakmuža, sa svojom grupom hajduka, Novak Starčević sa nekoliko Bobovaca i veliki broj drugih, koje nije moguće ovom prilikom pobrojati.
Šaransku bitku je opisao Vule Knežević u svom delu (monografiji ”Pleme Šaranci” Beograd, 1961, str. 98-106). Micanovići, koji su bili veoma borbeni i uvek ratnički raspoloženi, masovno su krenuli u boj. Kad je naišla turska vojska iz Pljevalja Micanovići su bili na okupu i sa njima ostali Turci iz Maočke regije i okoline, kao Strujići, Pijuci iz Varina i dr. Bilo ih svega oko 150 oružnika pod komandom njihovog prvaka Kuja Micanovića-Boškovića iz Maoča Kuća mu je bila na temeljima stare kuće popa Boška i žene mu Mice.
O bici na Šarancima, 1862. godine, piše i dr Žarko Šćepanović u svom delu “Srednje Polimlje i Potarje” (istorijsko-etnografska rasprava):”… a Zatarjem su krstarile brojne hajdučke družine Mića Gluščevića Ristana Šarca i dr. i svakodnevno u zaptu držale zatarska muslimanska sela, plijenjale stoku i pregonile je u Šarance, gde su mnogima od ovih hajduka bile prebegle i porodice. A kada je pljevaljski kajmakam Ibrahim-beg Alajbegović izveo napad na Šarance, ove hajdučke družine su stale u odbranu Šaranaca i slobode Crne Gore. Naime, pošto je Omer-paša neposredo ugrozio Cetinje, Miljan Vukov, sa 1500 Vasojevića, većina Pivljana, Drobnjaka, Jezeraca i Šaranaca sa Žarkom Lješevićem, Novicom Cerovićem i Joksimom Kneževićem ostavljaju svoja sela i odlaze da brane Cetinje.
Micanovića je u ovom boju (opet po pričanju Etema Kujovića) poginulo oko 50, najviše Rapovića, dok je ostalih Turaka koji su bili pod Kujovom komandom poginulo oko 20. Ovo je za Micnoviće bio veliki gubitak.
Bez obzira na to što su Micanovići na Šarancima pretrpeli velike gubitke, oni su i dalje ostali vitalni i agresivni. Nastavili su da potiskuju srpsko stanovništvo sa njihovih imanja i da se brane od hajduka. U jednom hajdučnom napadu na Rapoviće u Mijakovićima poginu Ilija, otac Spasoja Vojinovića, budućeg harambaše i barjaktara.
Za vreme trajanja bosanskohercegovačkog ustanka, 1875-1878. godine, Micanovići su bili veoma aktivni. Čim su se Vojinovići pridružili ustanku, u septembru 1875. godine, Rapovići su im popalili kuće. Popalili su i nekoliko kuća Peruničića – kad je Andrija Peruničić ubio Mula Felahovića u Krupicama i pobegli preko Tare. Učestvovali su Micanovići i u bici za Premćane, u oktobru 1875. godine, kada je poginuo Tripko Džaković sa desetak ustanika.
Za vreme pokretanja hercegovačkog ustanka 1882. godine, Micanovići su uzeli učešća u pokretu. “Pominje se podatak da je najzad oko 150 Srba i muslimana (pod komandom bivšeg barjaktara Spasoja Vojinovića) pošlo ka Drini sa ciljem da zauzmu Foču i Čajniče” (Dr Đoko D. Pejović, “Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju 1878-1912”, Istorijski institut u Titogradu, Titograd, 1973. str. 82). Austrougarska je zauzela Bosnu i Hercegovinu a svoj veliki garnizon smestila u Pljevlja.
Turske vlasti su 1880. godine zatvorile Pera i Milovana Markovića u Hahoviće. Na intervenciju nekih uglednih ljudi puste Pera. Blizu kuće ga sačekaju Sinanovići i saseku na komade. Drugi dan puste i Milovana. On ne smede ići kući putem, već preko Stožera. Tu mu rekoše da su mu Turci brata sasekli, pa ode u Dovolju i pridruži se hajdučkoj četi Spasoja Vojinovića.
Naredne zime, zbog neke male štete, jedan Sinanović ubi u kotaru Ćirka Markovića. Preko leta Milovan organizova osvetu Pera i Ćirka. Sa Milovanom krenuše dva Ćirkova brata iz Bistrice – Milan i Nikola, kao i Nikola Zvizdojević (Bojović) iz Šarana sa još dva rođaka Došli su u Slatku noću i zauzeli busiju na mestu kuda prolaze Sinanovići. Ujutru naiđe putem jedan Sinanović. Prvi je pucao Nikola Zvizdojević, ali ga ne ubi. Turčin se otkotrlja niz paprat. Pucaše i ostali, ali on pobeže.
Markovići i Zvizdojevići se brzo vratiše uz Tuležine karauli. Tu se zavadiše zbog neuspeha i razdvojiše. U Dovolju ode Milovan sa dva Zvizdojevića, a dva brata Markovića sa jednim Zvizdojevićem odoše u pravcu Stožera, sedoše da se odmore u Ćatlu, na Nikolića kršu i zaspaše.
Međutim, čim čuše puške, Sinanovići i Memići krenuše poteru. Poveli su i lovačke pse. Nađu onu trojicu na Nikolića kršu kako spavaju i pobiju ih, a glave im poseku. Kroz nekoliko godina, Sinanovići bez ikakvog povoda ubiše Boža i Blagoja Markovića, a raniše Iliju.
Iako je 1886. godine definitivno utvrđena granica Tarom, te Spasoje Vojinović, dotadašnji hajdučki harambaša, bi postavljen za buljubašu, odnosno komandanta turskih karaula od Crvene Lokve do Trešnjice, nije se mogao ustanoviti čvrst red i mir, pogotovo u selima bliže Tari. I pored toga što je 1886. godine amnestija obuhvatila i hajduke, hajdučija je i dalje cvetala. Veliki broj hajduka bez porodica, koji su do tada hajdukovali iz Dovolje sa Spasojem Vojinovićem, nisu mogli preći na neko mirno zanimanje, već su nastavili stari zanat.
U balkanskom ratu, 1912. godine, Micanovići su uzeli vidnog učešća. Pored vojnika mobilisanih u aktivne ratne jedinice, svi muškarci sposobni za oružje uzeli su učešća u borbama. Komandant čitavog bašibozuka – ne samo Micanovića, već i kosaničkog i potpećkog kraja, bio je počasni carski bimbaša (major) Mujo Rapović. Posle nekoliko dana borbi oko pograničkih karaula od Crvene Lokve do Ograđenice, komandant turske vojske iz Pljevalja sa nizamskim trupama i bašibozukom preduzeo je jak protivnapad 18.oktobra 1912. god. Centar napada je bilo brdo iznad Kotlajića, koje je branio Premćansko-krupičko-barički bataljon. U prvom streljačkom stroju, preko Babića polja, besno su jurišali Micanovići, a pred njima Mujo Rapović, bimbaša na konju, sa isukanom sabljom.
Ustanici se Micanovićima zaista revanširaše. Popališe im većinu kuća. Kad su se u proleće 1913. godine Turci selili sa područja Crne Gore u Tursku, preko Bara, odseli se većina Micanovića. Naselili su ih kod Izmira.No, i tamo su mnogi nastradali za vreme grčko-turskog rata posle 1918. godine. Za vreme novih seoba, od 1919. do 1925. godne, ponovo odseli većina onih koji su ostali 1913. godine. Neki odoše u Pljevlja, Sarajevo i druga mesta, a u njihovim dotadašnjim selima osta samo desetak kuća.
Tako se posle 200 godina brojni potomci popa Boška i žene mu Mice skoro potpuno raseliše iz maočke regije i okolnih sela.
Peruničićisu se nekada prezivali Bogdanovići, pa se po udovici Perunicki Bogdanović njeni potomci prozvaše Peruničići. Prema kazivanju Ratka Peruničića, oni su od Bogdanovića koji su ovde živeli još pre kosovske bitke, 1389. godine. Bogdanovići su živeli u Podborovi, Borovi pa i u jednom delu Rečkog Brda. Bilo ih je više desetina kuća Posle Markovića, bili su najbrojnije bratstvo u čitavoj regiji. Imali su turske tapije – potvrde o vlasniištvu imanja, ali to nije moglo sprečiti Micanoviće da im malo po malo oduzmu svu zemlju u Podborovi, odnosno maočkoj kotlini.
Bogdanovići su, od dolaska Micanovića, nestajali i selili se, tako da je ostala samo Perunika sa sakatim sinom Jojom. Živela je siromašno, pa joj je sin Jojo bio u najmu kod Hljebčevića. Kod njih je zavoleo lepu devojku Božanu i uzeo je za ženu oko 1790. godine. Hljebčevići su hteli da je vrate, ali nisu dali Strujići. Posle izvesnog vremena, Hljebčevići su odselili u Srbiju.
Jojo je imao mnogo sinova Kad su odrasli, svi su odselili u Srbiju, osim Jovana. On je ostao na Borovi i imao 7 sinova Radosava, Radisava, Mika, Maleška, Ćira Bogdana i još jednog čijeg se imena ne sećaju. Jovanova braća su se naselila oko Čačka, pa tamo sada ima oko 200 kuća Peruničića. Izgleda da su neka Jovanova braća odselila oko 1835. godine.
U Peruničića je bilo više popova, kao i ranije u Bogdanovića. Turci su 1890. godine ubili popa Pera Peruničića za vreme vršenja obreda u kući jednog Cmiljanića.
U leto 1875. godine, Peruničići su kosili kod Lokve, blizu Pandurice. Pored njih je naišao Mule Felahović sa dva Turčina. Za njima su išli kerovi, koji navališe na ručak kosaca. Kosili su Maleškovi sinovi Drago i Vukota i rođak im Andrija (Aćo). Drago je počeo da tuče pse, a Mule njega uhvati, pa se porvaše po livadi. Tada Andrija kuburom ubi Mula. Tri Peruničića jurnuše da beže preko Krupice. Ostala dva Turčina pucaše na njih, te lakše raniše Andriju. Uspeše sva trojica da pobegnu u Šarance. Kad ostali kosci Peruničića (bilo ih je u blizini) videše šta se desilo, svi pobegoše u šumu, osim starog Bogdana. Njega ubiše ona dvojica Turaka Tri familije Peruničića pređoše u Šarance. Odmah su se uključili u ustanički pokret: Drago, Vukota, Andrija, Vuksan i Radosav – i hrabro se borili čitavo vreme trajanja bosanskohercegovačkog ustanka. Drago je poginuo na Đatlu 5. juna 1877. godine.
Tri mladića Peruničića su oko 1905. godine pošli u Manastir Sv. trojice, pa zanoćili u kući Robovića u Rabitlju. Turci su ih primetili, izveli iz kuće domaćina i u šumi na zverski način ubili.
Vukotini sinovi su: Mile i Mološ. Miloš je vršio dužnost komandira čete u balkanskom ratu 1912. godine. Mile je završio učiteljsku školu u Skoplju 1908. godine i bio učitelj u Kolašinskim Poljima (izgleda jednu godinu), a odatle je premešten u Žabljak. Ratovao je od 1912-1916. godine, a zatim bio u internaciji u Mađarskoj. Posle I svetskog rata ponovo je radio kao učitelj do 1924. godine. Te je godine penzionisan. Vukota je bio barjaktar Pljevaljske brigade od 1914-1916. godine, a zatim je interniran. Dobio je više vojnih odlikovanja. Miloš je bio oficir u crnogorskoj vojsci i komandir čete (1914-1916.god.).
U I svetskom ratu učestvovalo je 28 Peruničića. Ranjen je Ratko, a na frontu se razboleo Nikola Peruničić i umro. Internirani su u Austro- Ugarsku: Vukota, Miloš, Mile, Mlađen, Rade, Radule, Danilo, Grujica, Vu- kajlo, Ratko, Todosije, Vukoica i Tomo. Iz robije je pobegao Rade, ali su ga ovamo uhvatili i ubili švapski vojnici. U robiji su bili još i Radivoje i Miladin. Svi su se Peruničići vratili sa robije.
Markovići su potomci starog srpskog stanovništva iz perioda Nemanjića. Naseljavali su Vodno, Gradinu, Slatku, Gornje Krupice i dr. Početkom XIX veka bilo ih je više desetina kuća Bili su najbrojnije bratstvo, pa su se ponekad i bahato ponašali. Dolazili su na vašar kod crkve u Marinoj Šumi (na Uskrs) u velikom broju (preko 100 momaka i toliko devojaka).
Kako su se Micanovići brzo uvećavali i susednim Srbima otimali zemlju, stigli su i do naselja Markovića i isplanirali obračun sa njima. Na jednom vašaru kod crkve u Marinoj Šumi napali su Memići, Sinanovići i Štroke Markoviće, oko 1830. godine. Poginulo je oko 30 Markovića. Tada su se Markovići razbežali na više strana: jedni su otišli u Bosnu, a drugi u Srbiju i na druge strane. Ostali su samo Jovovi potomci i od njega su svi Markovići u Vodnom, Krupicama i dr. Poginula su i dva Jovova unuka Najverovatnije da su do tada svi Jovovi potomci živeli u jednoj kućnoj zajednici. Svi ostali Markovići (više desetina kuća) odselili su u Novu Varoš, Priboj, Peć, Čajniče, Miljevinu itd. Izgleda da su se neki selili i pre pogibije kod crkve. Sve njihove kuće i imanja zaposeli su Memići i Sinanovići.
Jovo (1750) je imao 4 sina: Pera, Veselina, Mića i Nenada. Jedna njihova linija ide ovako: Jovo – Pero – Savić – Marinko – Milovan – Vuksan – Velimir. Veselin je bio pradeda Joka Markovića, koji je našao dosta zlatnika i bio bogat. Mićov je unuk Petar (Kušljen) po kome neke Markoviće zovu Kušljeni. Nenadovi su potomci odselili u Kolašinska Polja. Njih je bilo oko 1925. godine 25 kuća
Napred smo, pišući o Micanovićima, opisali Perovu pogibiju. Naredne zime krava Ćirka Markovića u prtini gurnu kravu Sinanovića, te ona pade i krepa. Ćirko je brisao sneg u kotaru i to nije video. Sinanović, vlasnik krave, dođe do kotara i ubi Ćirka puškom u leđa. Milovan je i Ćirkovu i Perovu decu doveo u Dovolju.
Ponovo je Milovan išao da ubije jednog Sinanovića. Čekao ga je noću pred vodenicom, pucao, ali nije pogodio. I treći put je išao Milovan u Slatku i pošto nije mogao ubiti nikoga, poterao im je jednoga vola. Sakrio ga je u jednoj kolibi kod Karaule, ali su ga Sinanovići pronašli i vratili. Oko 1900. godine Sinanovići su ubili Boža i Blagoja Markovića i ranili Iliju.
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci je učestvovalo 16 Markovića. Milinko je bio vodnik. Skoro svi Markovići su bili na robiji od 1916-1918. godine. Na robiji je umro Vuksan.
Cakovići su bili starosedeoci u Vranešima. Kasnije su prešli u Vergaševiće kod Gorica. Neki su Cakovići oko 1800. godine odselili iz Vergaševića i posle izvesnog lutanja se nastanili u Matarugama. Iz Gorica je oko 1809. godine prešao Mile (1833) u Perotin sa dva sina: Maksimom i Božom. Maksimov je sin Janko, a Božovi su: Tomo, Milovan i Radoman. Aga im je bio Dedo Memić.
Božo i Milovan su bili u crnogorskoj vojsci od 1914-1916. u ratu protiv Austrougarske. Oba su internirani i umrli u Doboju. U Doboju je umro i Todo Caković.
Iz Šavnika su prešla tri brata Kandića i prozvali su se Drobnjaci, mada u našoj opštini imaju četiri bratstva Drobnjaka koji nisu međusobno rod. Savo (1820) je došao u Tulovo, a Mileta u Prošćenje i od njega je 10 kuća i Milun u Boščinoviće. Savo je došao u Tulovo oko 1848. godine. Bio je neoženjen i oženio se od Borovića iz Hoćevine. Imao je dva sina: Todora i Blagoja. Todorovi sinovi su: Rako, Savo i Mlađen. Age su im bili Uso i Acika, sinovi Ruže i Reca Redžovića.
Todor je sa sinovima prešao na Gradinu 1906. godine na imanje Saita Odovića. U crnogorskoj vojsci u 1 svetskom ratu bili su: Rako, Todor n Milovan. Internirani su Rako i Todor. Rako je dva puta bežao iz robije i ponovo su ga hvatali i vešali austrougarski žandarmi.
Sekulićisu starinom iz Maoča, ali su ih odatle istisnuli Micanovići, pa su se nastanili u Kovrenu i Goricama. U Kordovinu je doselila jedna kuća Sekulića iz Kovrena 1919. godine, a jedna u Glibaće 1865. godine. U Glibaće su doselili Božo i Mitar. Božov sin Vuk je bio učitelj.
Iz Kolašinskih Polja je pobegao Periša Jakšić sa bratom. Turci su mu zaklali dva brata na lakomici od vodenice. Periša se nastanio u Maoču, a brat mu u Kosanici. Perišini sinovi su: Nikola i Milutin. Jakšića ima u Obardama, Potrku, Kolašinskim Poljima itd. Slave Lučindan.
Prema jednoj verziji, Potparesu starosedeoci sa Kosanice, a po drugoj, oni su iz Hercegovine – od Gacka. Tamo su se prezivali Popare. Danas ima mnogo kuća Popara u okolini Gacka. Došli su na Kosanicu bko 1600. godine. Sa Kosanice su se Potpare raselile u više sela pljevaljskog kraja. Od njih su Krezovići, a od Krezovića Kamberovići.
Pamte imena predaka od Petra (1785). Petrov se sin Milisav (1805) rodio na Kosanici. Iz Košara na Kosanici pobegle su tri kuće Potpara, oko 1807. godine, u Vodno. Ostale Potpare su izgleda ranije otišle sa Kosanice. Milisavljevi su sinovi: Simeun i Petar. Simeun je imao 7 sinova: Mila, Mirka, Mića, Daša, Ognjena, Sredoja i Jovana.
Milisava Potparu je ubio jedan Sinanović bez ikakvog povoda. Simeon je 1909. godine ubio Memića i do 1912. godine bio u hajducima. Petrov sin Vladislav je ubio nekog Bećovića na Glibaćima i tri godine bio u zatvoru u Sjenici. Oko 1900. godine Vučić Potpara-Ćoro je pobegao u Šarance. Tamo se oženio i vratio, ali ne kući već u hajduke. Na Kotlajićima, u oktobru 1912. godine, u borbi protiv Turaka, ranjen je Simeun Potpara.
Najviše Potpara živi u Krupicama i Perotinu, a ima ih po jedna ili dve kuće u više sela opštine.
Jedna grana Potpara vodi poreklo od Dika (1810). Njegovi sinovi su: Lazar, Novak i Obrad. Iz Krupica su došli u Pljevlja Novak (1844) i Obrad i radili kod Đenisijevića od 1860 – 1879. godine, a potom su prešli na Gotovušu i otvorili kafanu. Obrad je otišao na Žabljak i nije imao dece. Novak je kupio imanje u Gotovuši. Imao je i punu kapu zlatnika. Novakovi su sinovi Todo i Sretko (1910).
Diko Krezović je bio opančar u Pljevljima, a sin mu Milan pop. Dikova je baba bila krezuba, pa su joj potomke prozvali Krezovići. Od Krezovića su Kamberovići. Njihov predak je zavijao glavu šalom kao njegov aga Kamber, pa mu potomke prozvaše Kamberi – Kamaberovići.
U Potkrajcima su živele neke Potpare oko 1870. godine. Tu je živela i udovica Milja sa sinovima Božom i Vulom. Jedne noći im dođu u krađu dva Turčina – Asim i Uso Memić. Upadnu u Božov tor, ali Božo ubi jednoga. Onaj drugi ne znade da mu je drug poginuo, jurnu na Boža, a on ubi i njega. Braća su odmah pobegla u Žugića Bare i tamo bili u najmu. Kasnije su prešli u Dobrilovinu i tamo nastavili da žive. Po majci Milji, prozvaše ih Miljići. Ima ih dve kuće.
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci (1914-1916. godine) učestvovalo je 7 Potpara iz Krupica i Perotina. U ratu su poginuli: Mile, Mićo i Dašo, a ranjeni su: Vučić, Stevo i Vladislav. Internirani su u Mađarsku: Vuksan, Sredoje, Stevan, Mlađen, Vukota, Ognjen i Jovan. Na robiji su umrli Sredoje i Ognjen.
Cmiljanićisu, prema sopstvenom kazivanju, došli iz Ravnih Kotara i naselili se u okolinu Nikšića. Tu su se zadržali kraće vreme. Zbog svađe, tri brata su ubila nekog Turčina i pobegla iz tog mesta oko 1600. godine. Prema drugoj verziji, oni su potomci starog srpskog stanovništva iz doba Nemanjića. Jedan se brat naselio u Pljevaljskom polju i od njega su Preradovići (ima ih dve vrste). Drugi je otišao u Potkrajce i od njega su Cmiljanići, a treći je otišao u Kamenu Goru. Njegovi se potomci prezivaju Smiljanići, a negde i Cmiljanići. Ima ih i oko Užica i Zlatibora.
U Potkrajcima su našli skoro pustu zemlju, zaraslu u šumu i šiblje, pa su krčenjem dobili velika imanja. Kasnije su Selmanovići proglasili Potkrajce, Lijesku, Korijen i Dubočicu za svoje čitluke. Deo tih imanja odneli su im zetovi, odnosno odive, u miraz (Ljuhari, Hodžići). Cmiljanići su držali i Korijen, ali su ta imanja Ljuhari dali Ćurčićima iz Mataruga.
Kad je crkva prenesena sa Rečkog Brda, u njoj je služio pop Bogdanović. Blizu crkve krčio je i palio šumu Ratko Cmiljanić (na Marinoj Šumi) u proleće oko 1840. godine. Jak vetar je duvao i vatra je zahvatila crkvu. Crkva je bila od lučeve građe i svi napori da se spasi nisu pomogli. Izgorela je do temelja
Ratka su sačekali Rapovići u Korijenu oko 1870. godine i pucali. Ranili su ga, api je uspeo da pobegne. Posle toga, uvek ga je pratio brat Ilija.
Pamte imena predaka od Ilije (1760). Njegov sin je Spasoje (1790). Spasoje je imao 4 sina: Ratka, Sekula, Jovana i Iliju. Ratko je bio bogat, imao je po 20 krava, 700 ovaca, 300 koza itd. Ratkov sin je Vasilije, a Vasilijev Neđeljko (1905).
Cvijovićiu Potkrajcima su od Bajića. Po predanju, Cvijović Bajo se naselio u Tulovu. Jedanput je sa sinovima lovio lisicu. Naišle su žene Memića, a on ih je zamolio da ne idu tim putem, jer tuda mogu kerovi poterati lisicu, pa će se prepasti. Žene su to ispričale muževima a oni su ih odmah sa tih imanja oterali i zemlju im oduzeli, iako su imali tapije na zemlju. Bajo je imao tri sina Jedan je otišao u Pljevaljsko polje i od njega su Bajići. Stojan je došao u Lijesku, a treći je otišao u Srbiju. Stojan i njegov sin Cvijo prezivali su se Bajići. Cvijovi sinovi prozvali su se Cvijovići.
Cvijo je imao dva sina: Mijaila i Spasoja Mijailovi su sinovi: Vidoje, Vilotije, Drago i Lazar. Vidoje je rođen oko 1820. godine i živeo je 117 godina Bio je seiz Kuju Micanoviću na Šarancima (1862. godine). Cvijo je prešao u Potkrajce na imanje Huseina Ćorovića iz Lozne. Imanje mu je donela žena u miraz 1909. godine.
Husein je iste godine došao sa 12 drugova – Turaka da obiđe imanje koje mu je žena donela u miraz. Odabrao je najbolju ovcu za ručak (svakako da je nije platio). Njegovi su ljudi još klali ovce i mrs donosili iz mlekare, pa se dva dana gostili. Vidoje im je rekao da on to ne može izdržati, već će ili napustiti imanje ili da mu daje trećinu u novcu. Turčin je pristao da uzima trećinu u novcu i više nije pravio orgije. Vidojev sin je Đorđe, a Đorđev Milić.
U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu od 1914-1916. godine učestvovali su Cvijovići: Nikola, Stevo, Đorđe, Đorđije, Matija, Lauš i Vasilije. Svi su internirani na robiju početkom 1916. godine. Iz robije su se vratili samo Đorđe i Lauš, umrli su: Nikola, Stevo, Đorđije, Matije i Vasilije. Bilo ih je oko 1920. godine 9 kuća. Nisu rod sa Cvijovićima iz Krća i Boljanića
Iz Nikšića su Babićidošli u Krupice oko 1580. god. Došlo ih je više kuća. I sada u Krupicama postoji Babića polje i Babića kosa. Njihov je bio, uglavnom, zapadni deo Krupica. Oko 1912. godine bilo ih je 12 kuća, pa su se raselili. Sada ih ima 8 kuća u Grančarevu, tri u Vlahovićima, dve u Maoču. Nisu im rod Babići kod Boljanića.
Pamte imena predaka od Marka (1820). Njegov sin je Uroš, Urošev je Milija, a Milijin Miloš. Marko je imao 7 sinova. Dobrica Babić je bivao hajduk za vreme turske vladavine. Četiri Babića su bila u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu. Na robiju su oterani Uroš i Drago, pa je Drago umro na robiji. Tanasije Babić je držao kafanu u Borisavljevici, u kojoj su Miloš Peruničić i Mašan Knežević ubili Rustema Đurđevića, početkom oktobra 1912. godine.
Grbovićisu poreklom iz Babina. Nisu im rod Grbovići u Jezerima. Iz Babina je prešao u Karin kod Kozice Šundo sa braćom Stevanom i Radomanom (1875). Tu je ostao nekoliko godina pa prešao u Gorice. Oko 1900. godine su braća prešla u Bratosavinu. Šundo je bio bogat i kupio je veliko imanje. Imao je preko 500 ovaca. Kasnije je u Bratosavinu došao i Neško Grbović. Stevana Grbovića je ubio 1907. godine turski odmetnik Rustem Bambur i opljačkao mu novac. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci su učestvovali Ćenisije i Stevanov sin Uroš. Ćenisije je umro drugi dan po dolasku iz ropstva. Grbovića ima u Glisnici, Gotovuši, Crljenicama, Novoj Varoši. Nisu im rod Grbovnći iz Kruševa. Grbovići u Glisnici smatraju da su nekada živeli u Dovolji. U Jugovo su došla tri brata: Novica (1860), Mijailo i Milinko. Novica se oženio od Vraneša iz Židovića i sa braćom došao u Glisnicu oko 1885. godine. Bili su čifčije kod nekog bega. Novičini sinovi su: Savo, Ilija, Danilo i Mihailo. Prezime su dobili po nekoj babi koja je imala grbu. U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bili su Ilija i Danilo.
Đakovićisu rod sa Pejovićima, Golubovićima i Ćirovićima. Prema jednoj verziji predanja, oni su od Pejovića, odnosno bio je neki Pejović đak kod popa, te njegove potomke prozvaše Ćakovićima. Taj đak je živeo u Premćanima oko 1800. godine i tu se oženio. Sinovi su mu Radovan i Ristan. Kasnije je đak prešao u Krupice. Radovanovi i Ristanovi sinovi su prešli u Bujake oko 1860. godine.
Jedna Đakovića udovica se udala u Glisnicu i sa sobom povela sina iz prvog doma – Laza. Kad je Lazo odrastao, nastavio je sam da živi. Stekao je kuću i familiju i bio čifčija nekom Turčinu. Jedne večeri 1877. godine, dođe mu aga iz Pljevalja na konak. U Glisnicu je naišao Boško Vojinović sa četom hajduka i neko mu je rekao da je kod Đakovića zanoćio aga. Boško dođe pred kuću da ga ubije i pritaji se kod jedne zgrade čekajući agu da izađe pred spavanje napolje. Međutim, pre age izađe Đaković da razleda i osmotri teren, pa kako je čučnuo na zemlju, Boško pomisli da je to kleknuo aga. Puca ga i ubi. Tako Đaković nedužan izgubi život, ali mu je ostalo dece.
U dokumentima Manastira Sv. trojice (presuda turskog suda) pominje se Lazarevića dolina još pre 400 godina, što znači da su i pre toga vremena tu živeli Lazarevići, te da su oni staro srpsko stanovništvo. Lazarevića dolina se nalazi iznad Milunića. Petar Lazarević (1855) je prešao sa Milunića u Lijesku kod Maoča oko 1880. godine i nastanio se kao čifčija Bambura. Ima ih u Crljenicama, Milunićima, Maoču itd. Kasnije je Vukić (oko 1886. godine) prešao iz Maoča u Pljevlja i bio građevinski radnik – stolar. I njegov sin Savo se bavio stolarkim zanatom. Savo je učestvovao u svim ratovima od 1912-1918. godine i dobio zlatnu medalju za hrabrost.
Navešćemo još neka kazivanja najboljeg poznavaoca prošlosti Micanovića i maočkog kraja Ejupa-Jupa Strujića (rođen 1892. godine i još je u dobrom zdravlju).
Đule Sinanović je ubio Jovana Zvizdojevića oko 1890. godine na putu od Gusina Brda za Slatku.
Govoreći o krađama, kojih je bilo mnogo, Jupo kaže da su mu došli Tale Felahović i Blagoje Drobnjak 1911. godine da ukradu vola iz magaze. Pokušali su da otvore vrata. Jupo je bio unutra među govedima, te opali puškom kroz vrata. Ranio je Tala u butinu i jedva mu se rana zamirila kroz godinu dana.
Dosta maočkih Turaka i jedan Srbin išli su kao dobrovoljci (đulijani) u tursku vojsku 1894. godine. Turska je tada ratovala sa Grčkom. Iz Sandžaka je pošlo više hiljada dobrovoljaca. Napadali su na jedan grčki grad. Prvi dan je napadala divizija iz Jedrena, ali nije uspela. Drugi dan su napali na grad dobrovoljci iz Sandžaka i zauzeli ga. U ovoj borbi ranjen je jedan Strujić i dva Redžovića. Komandant pljevaljskih dobrovoljaca bio je Mehmed-beg Selmanović, pukovnik u penziji. Svi učesnici u ovom ratu na strani Turaka, dobili su bonove i to im je bilo jemstvo za plaćanje poreza, dugova i sl. Ti kuponi su stavljani u srebrnu futrolu koja je imala kaiš i nosila se o ramenu.
U leto 1913. godine krenula je jedna delegacija muslimana u Nikšić da izrazi lojalnost kralju Nikoli. Bilo ih je oko 30 iz Vraneša, Maoča i Kosanice, a bili su predstavnici najuglednijih bratstava. Putovali su na konjima i svuda im je bio obezbeđen smeštaj do Nikšića i nazad. Kralj ih je čekao u salonu za prijeme. Prvi je ušao u salu Hasanbegović iz Vraneša, a zatim Ibrahim Felahović. On je bio otvoren i rekao je da mu je žao cara i turske države. Kralj mu je dao crnogorski revolver. Govorio im je da su oni braća po poreklu, a to što su prešli u islam nije smetnja da i dalje žive kao braća.
Početkom 1913. godine u Maoču je bila opština u kući Hadža Strujića. Predsednik je bio Pavle Lakićević. U opštinu je došao jedan Srbin iz Potkrajaca. Pred zgradom je bio kamen (binjaš) sa koga se jahalo na konja. Tu je stajao predsednik sa još nekoliko ljudi, a ovaj Srbin reče kako su sa ovoga kamena jahali atove age i begovi i kako je to bilo divota gledati. Predsednik se naljuti što može jedan Srbin da žali tursku vlast, pa ga zatvori 7 dana u podrum – magazu ispod predsednikove kancelarije. Strujići su mu donosili sve obroke i po pola litra rakije. Kad je pušten, dali su mu konja da odjaše, pa da ga vrati po detetu.
Prilikom turskoga napada na Krupice 1905. godine, koji je predvodio Bećir Memić (kojom prilikom je i ranjen), poginuo je Turko Memić, a ubio ga je Milinko Bošković.
Bećira Memića je sreo u Krakalicama 1920. godine Mlađen Knežević i ubio ga. Uskoro je tuda naišla Bećirova žena iz Pljevalja, zavukla mu ruku pod pazuho, izvadila kesu zlatnika, pa stavila sebi u njedra i otišla kući. Mlađen je osuđen na robiju.
Oko 1900. godine posvadili su se zbog jedne devojke: Mehmed Tabaković i Abdulah Đozgić i istovremeno pucali kuburama, te su oba poginuli.
IZVOR: Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i poreklo stanovništva, 2008, priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
3. mart 2016. u 23:25
Srdjan Jovanovic
rodom sam iz markove crkve kod lajkovca. slavim djurdjevdan. u knjizi “kolubara i podgorina”, ljubomir pavlovic kaze kako su “(jovanovici) dosli iz maoca u donjem polimlju u vreme kocine krajine”. od mojih je ostalo znanje koje seze do imena kurdjela, aksentija. elem… u arhivu srbije sam nasao teftere iz doba knjazevine srbije i ispada (u njima su upisivane samo glave kuce) da je aksentije imao (valjda) oca sofronija a ovaj (valjda, jer ako se neko javlja u ranijem tefteru, ili je otac ili stariji brat) otac jovan smiljanic, u jednom od teftera upisan cak i kao cmiljanic.
da li u maocu danas ima zivih smiljanica, ne znam, al bi bilo odlicno da neki ovo cita i javi mi se na [email protected].
26. septembar 2017. u 07:57
Veljko
Nije Vam tačan naziv e-mail adrese?
6. septembar 2017. u 21:16
Sena Milošević
Tražim, Đure Ilića poreklo , Đuro je rođen 1543. .godine u selu Dole _ Bileća kod Nevesinja
Đuro je imao dva sina Iliju rođen 158.6 godine i sina Vojvodu Radulu rođen 1590.godine
Vojvodu Radulu Ilić je živjeo u Bjelopavlića na rjeci Zete, Vojvodu Radulu, je imao sina Vuka 1634 .godine .Te godine uzima prezime Brđanin.Vuk Brđanin je imao devet sinova.
Stojana rođen 1668. godine
Lazara rođen 1670. godine
Vujicu rođen 1671. godine
Živkarođen 1673. godine
Vuk rođen 1675. godine
Vujica rođen 1677. godine
Andrijarođen 1680. godine
Vukale rođen 1682. godine
Miloš rođen 1685. godine
Svi su rođeni u selu Dole kod Nevesinja Svi su slavili svetog Arhanđelovdan Pod pritiskom Turske vlasti svi su se oni razišli .Mi se zovemo Miloševići po Milošu živimo kod Zvornika . Kako mogu doći do Rodoslova i drugi porodičnih Dokumenata u vezi sa ovim prezmenom ? Javite mi na gore objavljen E- poštom