Премћани (Пљеваљски крај)

5. фебруара 2014.

коментара: 10

Порекло становништва села Премћанског краја (Пљевља). Према студији Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва” из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић. 

 

Манастир Довоља (код Премћана)
Манастир Довоља (код Премћана)

Премћанском крају, односно регији, припадају следећа села: Довоља, Премћани, Вашково, Загребац, Селац, Чавањ, Котлајићи, Крупице, Пандурица, Варине, Бујаци и Бељковићи. Сва су ова села углавном планинска, а већина се налази на стрмим странама, као нпр. Премћани, Вашково, Селац, Бујаци, Бељковићи.

Орографско-хидрографске одлике регије

Према свом рељефном изгледу, премћански крај је углавном брдовит, испресецан дубоким речним долинама и кањонима. Такве су стране поред корита реке Таре, затим Селачке реке, Ривина и Варинске реке. Један део тих присојних страна погодан је за обраду, док се понегде налазе високе вертикалне литице потпуно непроходне. Поред ових долина, у Крупицама и Варинама се налазе веће висоравни оивичене брдима, а у Чавњу се налази мања котлина. Брдовито земљиште и висоравни нарочито су погодни за сточарство.

Земљиште је састављено од великих кречњачких масива, као што су: Ујач, Борова глава и Развршје и изломљених кречњачких плоча, али је један део састављен и од пешчаника, старих кристаличних шкриљаца и понегде магматске масе. На доста места из старих кристаличних шкриљаца провирују кречњачке стене или обратно.

Скоро свуда, у подножју брда, има велики број извора. Јачих извора има неколико до самог тока реке Таре, док на крупичкој висоравни има веома мало извора, а у источном делу села нема их уопште. Пре пар година довели су воду из предела Барица и успешно решили питање снабдевања водом.

Скоро сви потоци лети пресуше, чак и Селачка река и Ривине, док Варинска река не пресушује, али није богата водом. Изузетак је Тара, која представља велики водени и енергетски потенцијал.

Климатске прилике нису много сурове и поред високих планина у близини, на којима се снег задржава до половине маја. У сунчаним странама снег се, већином, отопи у марту и ратарски послови могу одмах да почну. Те су стране погодне и за сточаре, поготову, поред Таре, јер озелене чим окопни снег. Значајан услов за живот су многобројне пећине у тарским и селачким стенама: Шолинтрача, Радоњица, Рачва, Калуђерска пећина итд., које су биле одлично боравиште за прве становнике нашег краја. У њима су људи становали и стоку склањали и у мирно доба, а поготово за време ратова и непријатељских најезди од пре неколико хиљада година, па све до последњег рата. Многе од тих пећина су дуге и широке, са равним дном које је створено слагањем отпадака, пепела и разног смећа, за време становања у њима стотинама и хиљадама година.

Остаци материјалне културе до турских освајања

Сви су изгледи да су ови крајеви до даласка Срба, у VII веку били слабо насељени. То сведоче ретки археолошки локалитети од Премћанског брда до Пандурице. Тај висински предео служио је, изгледа, сточарима за пашу лети, док су ту имали мало зимских станишта Нигде се не могу приметити остаци илирских тумулуса. Има само један римски објекат у Премћанима. На читавом подручју постоје само три такозвана, грчка гробља. Таквог гробља у другим регионима има далеко више, у сваком селу бар по једно. У њима су сахрањивани становници ових крајева, од пропасти Римског царства до периода Немањића, 1168. године. Да ли су у њима сахрањивани Византинци, Илири, Келти или Срби, не може се тачно установити.

Грчко гробље на Крагујеву брду је доста велико. Још зуб времена није разорио скромне плоче на гробовима изнад глава и ногу. Одмах испод врха тог брда (Крагујева) још су видљиви трагови темеља кућа ондашњих становника. Те куће су имале дубоке подруме у земљи.

У Вашкову је, према предању, била грчка црква за коју се прича да је постојала пре доласка Срба у ове крајеве. Кад је срушена и ко ју је срушио не зна се, али ту и сада постоји велика камена гомила на којој је порасло шибље. Црква је била од камена и налазила се код садашње школе. Да напоменемо, у нашој општини постоји још само једна рушевина грчке цркве и то у Поблаћу. Стотинак метара од ове постоји друга рушевина, коју народ назива Српска црква.

Пошто су становници Вашкова били у могућности да себи направе богомољу, доста велику камену зграду, мора бити да су Вашково и околина били прилично насељени па је на том простору било више породичних задруга, или да су тај храм правили становници више околних села У сваком случају, Вашково је било најнасељеније и најбогатије село у читавом подручју и центар неке власти. Осим у Вашкову, нема више никаквих археолошких локалитета и налаза, нити вести сачуваних у предању, да је на читавом овом подручју било других религиозних споменика до доласка Немањића на власт у Србији.

Етимологија речи Вашково води, највероватније, од Влаха сточара, који су и пре и за време владавине Немањића у Србији, живели са својим стадима, по планинама лети, а зими у нижим пределима Вашкова и Премћана, поред Таре.

За време владавине Немањића у Србији (1168-1371), подигнута је црква у Варинама и манастир у Довољи. У Варинама је, према предању које преноси Милутин Војиновић, била српска црква, али је срушена доласком Турака у ове крајеве. Још се налази лепо клесано камење са уклесаним текстом на старословенском језику, писано старим ћириличним писмом. Симеун Анђелић сматра да су те плоче са уклесаним текстом од разбијене часне трпезе. Код цркве је било велико српско гробље.

Од цркве је водио широк пут. Према предању, служио је за запрежну вучу, јер је широк око 3 метра. Траса пута се благо пела, односно, свуда су избегавани успони. И сада се скоро на читавој дужини познаје траса тог пута Пут је водио од цркве, преко Варина и поред куће Минића спуштао се у Варинску реку, а затим је ишао поред реке један км. Пут се даље благо пео преко Бјелаве и даље ишао Диклиној главици, преко Чавња за Пушески До.

Посебно је интересантан Манастир Довоља, који је постојао за читаво време турске владавине, до 1875. године.

Према неким подацима које је изнео Сретен Петковић у свом делу ”Манастир Света тројица код Пљеваља” (Београд, 1974), произилази да је овај манастир подигао Стефан Немања, као и велики број других цркава и манастира По народном предању које је преносио поп Нововић, Манастир Довољу су подигли Урошеви синови Милутин и Драгутин. Петковић наводи: “Савремене турске дозволе сведоче да су неки манастири управо из тога краја (Добриловина, Дубочица, Довоља) били обновљени и то после изјаве групе муслимана који су јемчили да су заиста постојале старе хришћанске богомоље.”

Турци су у првом налету после косовске битке порушили скоро све српске цркве и манастире. Велики везир Мехмед-паша Соколовић издејствовао је код султана да се могу обновити српске цркве и манастири, 1557. године. Тада је обновљена Пећка патријаршија и Мехмед-паша постави за патријарха свога брата Макарија. Обнова цркви и манастира могла је бити само на старим темељима и истих димензија О томе Петковић (стр. 33) пише; ”Наиме, не сме се изгубити из вида, већ поменути закон из времена Мехмеда II да се не могу подизати нове хришћанске богомоље, а да се негдашње могу обнављати али само на старим темељима. Турска документација из архива наших манастира показује да су власти будно пазиле да се при преправци цркве не граде већа здања него што су била раније. Тачно се одређивало колико сме црква бити широка, а колико дуга, па се чак при обнови Довоље 1632. године изричито спомиње. ”

О Манастиру Довољи постоји 90 турских докумената у Манастиру Свете тројице (о Тројици само 28). Да напоменемо, у архиву Манастира Св. тројице постоје 824 разна турска документа (фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескера, и других исправа). Сва ова документа превео је професор из Београда, Фехим Бајрактаревић (у јуну 1934. године), и објавио 185 докумената у часопису (Споменик, 1.ХХ1Х, други разред, 62, Српске академије наука, Београд, 1936, од стр. 27-85). Навешћемо неколико докумената из овог Бајрактаревићевог рада, који се односе на Манастир Довољу, и грађане суседних села. У документу бр. 4 стоји: ”Решење пљеваљског кадије: Хришћанин Барбил син Вукосављев из села Премћана (Премете) долази пред кадију и изјављује да је црква Довоља склона паду и да хоће да је оправи. Пошто су два муслимана, Тајфур син Касимов и Хасан син Алин, посведочилн истинитости Барбилових навода, оправка поменуте цркве је дозвољена по шеријату, о чему се Барбилу издаје ово решење (хуџет) (августа 1545.).” У документу бр. 3 такође се тражи оправка цркве, а докуменат је датиран 20. јуна 1536. год. То је најстарији докуменат у коме се помиње Манастир Довоља односно 70 година од доласка Турака.

У многим документима се помињу сељаци Селца, Премћана, Вашкова и др. У документу бр. 5 нпр. . . и потраживши сељаке села Селца у џемату кнеза Ђуре, октобра 1569. год. или, у документу бр. 10 стоји: “Голуб син Вукашина из села Премћана (новембра 1589.)”; затим, ”На молбу калуђера Лукијана из села Премћана (маја 1618).” У документу бр. 32 стоји: Тескера (потврда) земље и зграде калуђера Манастира Довоље-Пречисте, у селу Премћанима, у кадилуку ташличком, прегледане су од надлежне власти и утврђено је да су од старине њихове, па им се дозвољава да их држе као и до сада, односно, да у њима станују. О овоме им се издаје ова тескера (потврда) за случај потребе (почело 30. јуна 1631.). У документу бр. 41 говори се о куповини земљишта од неких сељака: ”из Поткрајаца у Кричкој нахији кадилука пријепољског, продали су Борисављевицу у пашњаку Крупице и Ланиште до Тркалишта”. . .

Интересантна је и ова потврда под бројем 45: “Штићеник Цветко из села Премћана дирао (?) је кошнице штићеника Његована из истог села. Поменути Хришћанин је претражен и ислеђен па му се издаје ова потврда о томе да не буде поново узнемираван (јуна 1642.)”. Навешћемо изводе из још једне тапије (бр. 74): “Милован и његов синовац Милисав из села Вашково. . . продали су коначно своје ливаде. . . калуђерима настањеним у манастирским дворима за 15. 000 акчи и примили су новац (15. април 1706.). ”

Према народном предању, у почетном периоду турске владавине, Манастир Довоља је био једанпут срушен, па су га Срби поново обновили, али, приликом обнове ћивот је направљен на земљишту Брајковића, па су они тужили Манастир турским властима Срби су их молили да повуку тужбу, па су они то и урадили. Из овога произилази да је део Довоље био у власништву Брајковића, што потврђује и стари Радоман Брајковић. Остало је загонетно како калуђери нису знали где су били стари темељи цркве, него су градили на туђем земљишту. Можда није била у питању зграда цркве, већ неки помоћни објекат. Уосталом, ни турске власти не би дозволиле грађење ван старих темеља.

Из докумената која се налазе у Манастиру Свете тројице, произилази да су калуђери више пута тражили да обнове ћелије за госте, амбаре, станове и сл. , па је вероватније да се радило о тим објектима.

За време владавине Немањића на Тари је био камени мост (према казивању Радомана Брајковића) око 150 м испод садашњег, под Премћанима. Када је срушен не зна се, али се и сада примећују његови остаци, нарочито остаци темеља куће која је била код моста (на десној страни Таре). Претпостављамо да је кућа служила за становање страже, која је истовремено наплаћивала и мостарину.

Стара српска братства у овом крају

Сматра се да су најстарија позната братства у овом крају Брајковићи, Мрдаци и Грбе. Из турских докумената која се налазе у Манастиру Свете тројице, не може се знати коме су братству припадали становници Селца, Премћана или Вашкова, кад тамо само стоји име и име оца. Можда Турци нису становали у ова три села јер се нигде не помињу у купопродајним уговорима којих има у манастирској архиви.

Брајковићи су живели у западном делу Премћана до половине 19. века, када под притиском Шаранаца напуштају Премћане. Поново се враћају око 1880. године. Имали су своје катуне у Сињајевини, односно селу Брајковачи, које је и добило име по Брајковићима.

Мрдаци су живели у источном делу Премћана Око 1800. године побили су Турци све Мрдаке мушкарце у неколико кућа, колико их је тада било. Жене су се са женском децом и три мушкарчића раселиле на више страна.

Грбе су живели у Бујацима и ту су их стотинама година биле само две или три куће.

Обнова манастира Довоље

Не може се са сигурношћу установити да је манастирска црква била некада потпуно рушена и паљена. То се не види из бројних докумената који су сачувани у Манастиру Свете тројице, све до септембра 1859. године, када су Шаранци приликом напада на Турке у манастиру, запалили Манастир Довољу. О томе Вуле Кнежевић у свом делу ”Племе Шаранци” (Београд, 1961. год. стр. 87-92) наводи да се у цркву затворило много Турака и да се нису хтели предати, па су Шаранци морали запалити цркву да изгоре Турци.

Међутим, према казивању Јоксима Војиновића из Чавња, у манастиру су се затвориле само 4 тоске (Арнаути из јужне Албаније нека врста граничара-стражара) и нису хтели да се предају. Тада су Шаранци запалили манастир.

Већ 1863. и 1864. године манастир је обновљен и наставио је да ради. Избијањем босанскохерцеговачког устанка, почетком јула 1875. године, према казивању Орла Ђурђевића, џамију у Тари Ђурђевића запалио је Стојан Лековић, а Манастир Свети Архангел Гаврило сутрадан Рамо Ђурђевић. Постоји и друга верзија (можда тачнија) коју прича Слободан Шубарић из Пушеског Дола Према његовом казивању, Рамо Ђурђевић је запалио и Манастир Довољу и Манастир Архангел Гаврило у Тари Ђурђевића, а џамију у Тари Ђурђевића запалио је неки Кнежевић из Студенца у Шаранцима, неколико месеци касније. После паљевина у 1875. години, ова се два манастира нису обнављала.

Напоменули смо да нема података у документима Манастира Довоља да су Турци живели на овом подручју, али су имали своје поседе и читлуке. Отимали су земљу Србима, што се види из документа бр. 63. (царског фермана послатог херцеговачком санџак-бегу 1673. године из Петроварадина). У ферману се истиче да су се неки сељаци села Селца жалили султану на неког Турчина Курд-Оглу да им је узео земљу и чинио многа насиља и неправде. Из овога произилази да су неки Турци имали туда своје поседе и отимали земљу од Срба

Досељеници на ово подручје пре 300 и више година

Према њиховом казивању, Бабићи су дошли у Крупице од Никшића, пре 400 година, односно око 1585. године. Живели су у северозападном делу Крупица. И сада постоји Бабића коса и Бабића поље. Бабића је било 1912. године у Крупицама 8 кућа, па су се сви до 1920. године одселили са овог подручја. Ћосовићи и Ћировићи су дошли на ово подручје око 1700. године. О Ћосовићима је писао Андрија Лубурић у делу “Дробњаци, племе у Херцеговини” (Београд, 1930. год. стр. 296-197). Дошли су из Плане од Колашина, а порекло воде од Милошевића. Населили су се у Вашкову и било их је више кућа у другој половини 18. века. Због убиства Турака који су хтели да силују неку девојку Голубовића, разбежали су се и одселили у више места Само је један Ћосовић дошао у Маоче и од њега су сви Ћосовићи у Пљевљима и Жабљаку.

Према Лубурићу, у Вашкову су истовремено живели са Ћосовићима и Голубовићи, а пошто су они род са Ћировићима и Пејовићима, можемо претпоставити да су они били негде у близини. У монографији “Колашин” др Новица Ракочевић наводи да је у Манастиру Морачи нађен докуменат према коме су за време грађења Манастира Мораче, у Морачи живели братства (1252.), Ћировићи и Дамјановићи. Нису то наши Дамјановићи; они сада највише живе око Мојковца и Бијелог Поља.

Од Ћировића су Голубовићи и Пејовићи, а од Пејовића Ђаковићи. Сви су, извесно време (око 40 година), живели у Котлајићима, Крагојеву брду, Рељину камену. Из тих места су сви одселили око 1770. године.

Становници овог краја почетком 19. века

Почетком 19. века у Вашкову су живели само Балтићи. Било их је 5 кућа. Кнежевићи из Руданаца купили су Вашково за 9 кеса новца од Каљића и пашњаке све до Црвене Локве, затим Борисављевицу и даље све до Лисца. Дошло је 5 кућа Кнежевића, једна кућа Бојовића и једна Лакићевића из Мораче. Досељеници су дошли у сукоб са Балтићима и убили двојицу. Балтићи су одмах одселили некуд.

У Селцу је у то време, поред осталих, под Челаријом била једна велика породична задруга са преко 60 чланова. Око 1850. године та се задруга распала, већина помрла од неких болести и нестала некуд. О тој великој задрузи и њеном домаћину знао је доста појединости Војин Војиновић, али ни он није знао како се презивала.

Чавањ и Варине су били ретко насељени. У њима су живели Радојевићи. Било их је више кућа. Неки су се раселили по Србији, али их је око 1860. године било 4 куће; две у Варинама, једна где је сада кућа Спасоја Војиновића у Чавњу, једна у Зађарашевцу. Два брата Радојевића из Чавња, синови Милене (родом од Војиновића), живели су доста сиромашно. Аге су им били Адем и Зелнил Ђурђевићи. Радојевићи су, поред осталих дажбина, морали својим агама радити сваке недеље и празника, што им је постало неподношливо. Браћа се договоре да убију своје аге које су ту живеле у Чавњу на катуну. Кад им једне недеље дођоше да косе, старији брат, младожења, уби Адема, а млађи, момак, Зеинила и са фамилијом побегоше у Шаранце. И остали су Радојевићи побегли са овога простора.

Из Дробњака је 1822. године прешао Митар Зековић са 5 синова и настанио се у Шљиванско. Ту је остао 10 година и прешао у Станчане. Неки су Зековићи касније прешли у Чавањ, односно једна их је кућа била на Крагојевом брду, а једна на Зађурашевцу. Код овога је често долазио ага Мицановић, из Маоча (ваљда му је то био мираз). Ага је долазио сваки трећи или четврти дан и када је прилазио кући викао је са коња: “Пеци каву, стери сламу, кувај цицвару”! Тако му је појео све што је било вредније. Немогавши то више издржати, Зековић једног дана уби агу, закопа га у ђубриште и побеже са фамилијом на Сињајевину, око 1880. године.

Остали су Зековићи и даље остали на читлуцима до 1899. године, када су убили великог зулумћара Аска Одова и побегли у Никшић (А. Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, стр. 169).

Не зна се колико су Бујаци дуго живели у селу Бујацима и ко је по коме добио име. Бујаци су од Глушчевића и вероватно да су презиме променили по селу. Одатле су их око половине прошлог века, истиснули Мицановићи- Цигуљини.

Око 1800. године у Крупице су доселили Шестовићи. Они су пореклом Паровићи из Требиња. Живели су неколико година у Паровића коритима код Љељенка (Крупице).

 

*   *   *

Братства премћанског краја

1. Ново Вуковић (1820 – бројка поред имена означава приближну годину рођења) живео је у Шаранцима. По њему су његови потомци добили презиме Нововићи. Новови су синови Јанко и Јозо (1850). Они су прешли у Премћане и населили се на Лазинама. Од Бојовића су купили имање 1878. године.

Најпознатији Нововић је Јанко. Он је 1862. године био чобанин и учествовао у бици на Шаранцима. Нашао је рањена Куја Мицановића-Бошковића, првака маочких муслимана, наслоњена уз букву. Убио га је малом пушком (поткраћеном), посекао главу и однео на Цетиње, као и вест о турском полому на Шаранцима. Књаз Никола га је одликовао и богато наградио.

Чувајући овце по Ујчу, Јозо је приметио са Јованом Босанцем како Мујага Ђурђевић покушава да силује девојку Пејовића, која је живела код мајке у Трешњици. Ухватио га је Јозо за врат и удавио, па побегао преко Таре.

Јанков је Милош, а његов Радован, Миладин и Павле. Јозов је Милосав и Лука У првом светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Нововића. Лука је погинуо на Дрини. Миладин је био водник у војсци и извесно време провео у мађарском ропству.

Цвијетићи су пореклом из Поблаћа. Од њих су се одвојили Чавићи из Какмужа, Ивановићи из Бобова и Стеванчевићи из Горње Брвенице. Пре 200 година било је Цвијетића и у Бобову, а крајем прошлог века једна кућа Цвијетића живела је између Кричка и Црног врха. Ту су живели Ристанови синови Лека и Јанко, па су око 1880. године одселили у Чавањ и ту остали до 1913. год., када су одселили у Кордовину. Код њих су дошла још два њихова брата – Блажо и Марко.

Познати дугогодишњи хајдук Раде Цвијетић дошао је са браћом: Милованом, Секулом и Иваном на Погледац (Премћани) 1879. године. У првом светском рату је у црногорској војсци учествовало 7 Цвијетића. Интернирани су у Мађарску: Иван, Стеван, Мирко, Секуле и Трајко, само се вратио жив Трајко.

Не зна се где се родио Раде Цвијетић, апи се зна да је скоро 30 година хајдуковао и био један од најхрабријих хајдука у чети чувеног харамбаше Ристана Шарца Рањаван је више пута Када су устаници напапи Стожер, око 5. јуна 1877. године, Раде је тешко рањен кроз стомак (погодило га је зрно код пупка, а изашло код кичме). Сам је папиром зачепио обе ране и добежао до Премћана Оздравио је кроз неколико дана, а што је изазвало чуђење и дивљење (као неки медицински феномен). Живео је 114 година и умро на Погледцу (Премћане) 1943. године.

Напоменули смо да су Јанко и Лека Цвијетићи, у другој половини XIX уека, живели до Црнога врха Кад је Јанко орао једну њиву са Лекином женом (она је ишла пред воловима), запне им раоник за ибрик (око 3 литра воде) пун златника. Изваде ибрик и договоре се да се никоме не казује ван куће. Кроз пар дана узе Јанко неколико златника, а остало закопа снаха, те оде у Никшић да купи себи и осталима одела. Али, док је Јанко био на путу, снаха изненада умре и паре које је негде сакрила Цвијетићи нису могли пронаћи. Две су године трагали и најзад разочарани, одселили су у Чавањ. Кажу да је паре пронашао нови власник имања.

Брајковићи су старо српско братство из периода Немањића. Тада је била њихова половина Довоље, Загребац, део Вашкова, читаве Премћане, осим дела иза Груде, званог Мрдачко Село и Мрдачка коса Њихова је била и Брајковача и пашњаци изнад ње. По њима се то село и прозвало Брајковача. Ту су и жито сејали.

Доселивши Шаранци у Руданца, узели су им све до Таре. На читавом наведеном простору налазио се велики број Брајковића кућа Они су били власници те земље и на њу су имали и турске тапије. Почетком XIX века Турци су се Србима у овом крају наметали као аге, без обзира на њихове тапије и присиљавали их да им дају трећину или четвртину летине, па су и Брајковићи изгубили власништво над земљом.

Брајковићи су се намножили, те су им Премћани постали тесни. Истовремено на њих су вршили притисак и Мицановићи, па су се многи одселили из Премћана. Има их у Котору, Херцеговини, Дервенти, али су прешли у католичанство. Одузимали су им земљу и Шаранци. Најзад, преостали Брајковићи, одселе у Каљића Лијеску око 1840. године. Једни су тамо и остали, а Вучко, Перов стриц, око 1850. године досели са великом фамилијом у Бетешевину – западни део Варина. Ту су остали до 1880. године и потом се поново вратили у Премћане. Због спора око те земље Јован Звиздојевић је убио Пера Брајковића.

Кад Брајковићи 1840. године одселише из Премћана, оста им само Јован у Кандији. Био је ожењен од Бојовића и имао је двоје деце. Слабо је живео са женом, па кад наиђоше неке кириџије, оде са њима у Сарајево и тамо се настани. Жена га касније пронађе и дође код њега у Сарајево око 1873. године. Његови потомци и сада живе у Сарајеву.

Постоји предање да је кад је обнављан Манастир Довоља, ћивот био на земљи Брајковића и они су повели спор са калуђерима и добили га. После су одустали од те земље и вратили је Манастиру. Причало се да је за време великих киша једанпут дошло до одрона земље у Премћанима и да су клизале велике површине земље са зградама. Једна колиба у којој су биле кокошке, комплетно је склизнула у Тару. Вода је носила колибу, а са њеног врха певао је петао. Грбе су староседеоци у Бујацима. Мало знају о својој прошлости. Памте имена предака од Антонија (1840). Кад су Турци скоро уништили хајдучку чету Ристана Шарца у Крупицама 10. IX 1877 године, донели су 18 глава код Антонија и тражили да позна главе. Антоније је познао Ристанову главу. Турци су учинили шенлук и сви (око 80 њих) ручали код њега, односно наредили да им спреми ручак. Заклао је више оваца, а убио и пчелу.

Антоније је имао брата Гаврила. Антонијеви су Петар, Обрад, а трећи је отишао у Граб, па му потомци тамо живе. Петар (1875) је убио у Крупицама једног Бошковића и ранио Цигуљина кад су дошли да му краду говеда из штале 1907. године. Полиција га је ухапсила, али је Спасоје Војиновић отишао код паше и доказао да су Бошковић и Цигуљин били у крађи, па је Петар пуштен кући четврти дан.

Обрад је 1912. године рањен на Котлајићима у рату против Турака. У првом светском рату у црногорској војсци учествовали су Петар, Обрад и Тодор. У интернацији су били Обрад и Тодор. Петар је био храбар ратник у црногорској војсци против Аустро-Угарске и добио је златну медаљу за храброст.

Кнежевићи у Вашкову су род са онима у Руданцима. Отуда су и доселили око 1863. године и ту се стално населили, премда су Вашково купили око 1855. године од Каљића (све до Црвене Локве, затим Борисављевицу, па до Лисца) за 8 кеса новца: 6 кеса су дали Кнежевићи, 1 Бојовићи и 1 Морачани Лакићевићи. У Вашково су дошли: Ристо, Ђорђије, Никола, Сава и Неђељко, затим Радосав Лакићевић-Пижо. У Вашкову је тада било 5 кућа Балтића. Балтићи су бранили долазак Кнежевића. У сукобу са њима погинуше два или три Балтића, а остали одселише у Србију.

За време босанскохерцеговачког устанка 1875. године, Кнежевићи су пребегли преко Таре у Шаранце и придружили се устаницима. Турци су им попалили куће у Вашкову.

У лето 1909. године пошли су у Пљевља Милосав (син Радов из Руданаца) и Машан Кнежевићи. Свратили су у кафану на Кричку и ту пили скоро два сата, па продужили за Пљевља. Успут су певали и гласно викали. Кад су наишли поред куће Етема Раповића, он је рекао: ”Да има ко побити ону пашчад, осевапио би се, да не лају испред наше куће.” Онда су Шеле и Емин, Етемови синови, потрчали заобилазним путем кроз шуму и у Зеленом борју пуцали Кнежевиће. Милосава су убили и мртав је пао са коња, а Машана ранили, али је рањен скочио са коња и утекао. Убице, тобож, нису могли пронаћи.

Рустем Ђурђевић је бранио Живка Терзића из Бујака да га не опљачка Бамбур, одметник од турске власти. Нестаде Рустему једног дана дувана и оде у Бабића хан на Борисављевицу да купи. У кафани су били Машан Кнежевић, Милош Перуничић и Илија Војиновић. Рустема су частили ракијом и кафом. Машан је извадио пиштољ и убио Рустема, а затим се разбежали. Машан је отрчао у Вашково да склоне фамилије и стоку у стене, јер су очекивали турску одмазду. То је било три или четири дана уочи почетка балканског рата, 1912. године.

Сви Кнежевићи способни за војску укључили су се у Премћанско-крупичко-барички батаљон, октобра 1912. године. У борбама против Турака погинули су: Милисав, Ђорђије и Јован, а рањен је Коста и Диле. Машан је био официр и командир чете, а Лазар Пујов барјактар. Правник је био Петар Кнежевић (завршио је студије у Паризу). У току борби по Премћанима, октобра 1912. године, идући из Пљеваља, срете Петар у Суводњу 9 аскера. Знао је одлично турски језик и рече им да ће их провести безбедним путем, али их одведе у црногорски штаб, те их све побише у Чавњу. Код вашковске карауле Станиша, Баћо и Милосав Кнежевићи убили су, за време ових борби, три аскера.

Учествовало је у црногорској војсци у I светском рату, од 1914-1916. године, 18 Кнежевића. На Гласинцу 1914. године је погинуо Василије. Интернирани су у робију 1916-1918. године следећи Кнежевићи: Новица, Миле, Радоје, Милосав, Јаков, Грубан, Лека и Баћо. Умрли су у робији: Миле, Радоје и Лека.

Као и у свим ослободилачким акцијама, Кнежевићи су учествовали и у комитском покрету, од 1916 – 1918. године. Чим су Швабе окупирале наше крајеве, три Кнежевића су се укључила у комитску чету Влада Змајевића: Томо, Ристо и Мидо. Почетком јуна 1918. године. Владова комитска чета је, у Црвеној Локви, опкољена од велике швапске војске и нападнута. Погинуло је 7 комита, међу њима и два Кнежевића: Ристо и Мидо. Томо је преживео напад, па и рат.

У Вашково су око 1900. године доселиле три куће Бојовића: Алекса са сином Мијом, Лука са Милосавом и Стеваном и касније Мираш. У I светском рату у црногорској војсци била су 3 Бојовића. У интернацији је био Милосав.

Змајевићи воде порекло од Шљиванчана. Памте имена предака од Илије (1820). Можда се Илијин деда прозвао Змајевић. Илија је имао 9 синова: Грујицу, Радивоја, Васиља, Милету, Михаила, Новака, Сима, Милинка и Пера и кћи Јелу, која се утопила у Лиму приликом сеобе у Србију. Због убиства неког Бојовића, Илија је прешао на Пећину, а затим на Косаницу. Касније су неки поново прешли на Пећину.

Избијањем босанскохерцеговачког устанка 1875. године, сви су се Змајевићи прикључили устаницима и били у хајдучкој чети харамбаше Бошка Војиновића. Перо је погинуо 1876. године приликом напада Бошкове чете на Оџак, а и Михаило је такође погинуо у Бошковој чети, приликом напада на Видре. Гроб му се налази под Гостечом изнад Видри.

После 1878. године, 4 брата су отишла у Србију и населила се код Ужица. Њихови потомци и сада живе тамо. Тамо су отишли: Милета, Милинко, Симо и Новак. У Никшић је отишао Грујица са синовима. Само су се вратили на Пећину Радивоје и Васиљ. Од Радивоја су Маринко и Владе, а од Васиља Бошко. Васиља су Турци убили 1906. године на Пећини. Тада је Владе отишао у Америку и остао тамо до 1912. године. Маринко и Владе су били у црногорској војсци у рату против Аустро-Угарске (1914-1916. год. ). Владе је био заробљен, али је побегао из ропства и отишао у комите. Имао је своју чету од 12 комита. Чету су му Швабе опколиле око половине јуна 1918. године и убили 7 другова, а Влада ранили. Успео је да побегне и пређе у Шаранце. Тамо се лечио у једној пећини. Неко га је од Шаранаца убио у пећини и тело негде закопао у шуми, али никада није пронађено.

Терзићи с Пандурице су род са осталим Терзићима у нашој општини. Пореклом су од Терзића из Малих Крћа, а Терзићи и Ненадићи од Милићевића са Крњаче, који преносе предање да их је било у косовској бици 1389. године 75 сабаља. Кад су Турци убили Продана Терзића (1810), његова жена Стана са трогодишњим сином Илијом стиже у Варине и живела је у некој колиби више година. Потом је прешла у Бељковића код ага Цигуљина. У Бељковићима је остала Стана десетак година, па са Илијом прешла у Висибабу (испод Пандурице), код Струјића на имање.

Илија је имао три сина: Радована, Живка и Јакшу. Живко је имао синове: Продана (Тила), Василија, Бошка, Војина и Комнена

У борби са Турцима, октобра 1912. године, на Котлајићима је погинуо Илија Војиновић, батаљонски барјактар Премћанско-крупичко-баричког батаљона. Барјак је подигао Љубоје Терзић и ускоро под њим погинуо. Тада су Турци попалили све Терзића куће у Пандурици. Од 1914-1916 у црногорској војсци против Аустро-Угарске борило се 9 Терзића. Михаило је погинуо на Дрини 1914. године. У Мађарску су интернирани Терзићи: Бошко, Тадиша, Самоило и Василије. Самоило је умро у ропству 1918. године. Живко је имао велико имање и био веома богат.

Шестовићи су пореклом из Херцеговине, од Требиња, и тамо су се презивали Паровићи. Дошла су 4 брата Паровића и населили се у Љељенку, Крупице, око 1770. године. После извесног времена, три брата су одселила у Србију. Четврти брат је имао по шест прстију на ногама и рукама, па су га звали Шесто. По њему су му потомке прозвали Шестовићи. Из Љељенка су Шестовићи одселили у Слатку и тамо остали око 80 година.

Почетком XIX века познат је био хајдук Стојан. Он је убио више Турака. Турци су га ухватили, одвели у Травник и тамо обесили. Неки Србин му је тамо подигао споменик. Стојан је имао три сина. Од једног су Шестовићи у Стожеру, од другог у Крупицама, а трећи је одселио код Ваљева Од њега има велики број потомака. Из Воднога су доселили у Крупице 1878. године.

Крајем XIX века у Крупицама се истицао угледом и храброшћу Божо Шестовић. Код њега су често долазили хајдуци и са њима је сарађивао, због чега 1905. године муслимани из Маоча и Воднога, под командом Бећира Мемића, нападоше Крупице, са циљем да их попале и поразе. Божо је организовао одбрану. У борби је погинуо Божо Шестовић и Мирко Бошковић. У помоћ Крупичанима су стигли Премћанци, на челу са Спасојем Војиновићем, те је турски напад одбијен и Бећир рањен.

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је шест Шестовића. Владимир је погинуо 1914. године на Гласинцу, у борби против аустроугар-ских трупа. Није било интернираних.

Најстарији преци Мрдака живели су у Премћанима Имали су имања, односно катуне, у Шаранцима Њихово је било скоро пола Премћана, источни део. И сада се зове Мрдачко Село и Мрдачка коса Они су изгледа, стари српски становници, као и Брајковићи. Било је више кућа у Премћанима, па су их Турци пре 200 година скоро све побили. Мрдаци причају да је дошло, једног дана, неколико харачлија да купе порезе. Мрдаци се мало уплаше и сакрију у шуму иза кућа. Нису имали новаца да све плате. После вечере, Турци су хтели да им спавају са женама, али изађе једна баба код њих у шуму и рече им шта Турци хоће. Они сви упадну у кућу, побију харачлије и баце их у неко мочило.

После извесног времена, дођу Турци да траже харачлије. Док су Турци трагали за несталима, појави се Мрдачка кучка где носи руку једног из мочила. Турци одмах поубијаше све мушкарце Мрдаке. Женама нареде да донесу све колевке са малом децом да поубијају мушкарчиће. Жене су донеле 9 колевки, три мушкарчића ставе на средину, а са стране по три колевке са девојчицама Један Турчин разви прво дете, оно би женско, затим друго, па треће и рече да су ово све женска деца, а пошто су се због дугог непревијања деца, како се у народу каже, “унередила”, не хтеде их даље развијати. Тако, од великог броја Мрдачких кућа, осташе само три малишана у колевкама Турци све Мрдачке куће попалише. Жене се разбежаше на све стране, највише у свој род. Оне три жене са мушком децом, одоше на три стране: једна у Маоче, друга у Трновице, а трећа у Барице, где је и раније било Мрдака, досељених из Премћана. Овај масакр Мрдака био је око 1775. године. У знак сећања на стравични догађај, Мрдаци ни данас не држе кучке (бар неки).

Синови оног дечка (не сећају му се имена) што га је мајка донела у род у Тулово били су: Јован (1805), Глигорије и трећем не знају име. Јованови су синови: Павле (1835), Тодор, Радован, Мијат и Симо. Од Глигорија су Мрдаци на Косаници, од Павла су Нешко (1865) и Ђоко. Од Ђока су Мрдаци у Баре-Крупице. Од Тодора су Мушо и Шоро у Никшићу. Од Радована су Мрдаци у Гранчареву. Од другог Јованова брата су Мрдаци у Маочу. У Шаранцима су Мрдаци од Мијата.

Павле, Нешков отац, убио је Каљића 1875. године у Крупицама, кад су му планили овце. Овце су биле у Гариштима код Стојковца. Павле и Мијат су пребегли са фамилијама у Шаранце и прикључили се устаницима. Радованов син је био црногорски официр и погинуо јр 1912. године на Заглавку код Глибаћа

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 10 Мрдака. У ропству је било 7 Мрдака, међу њима Нешко и Урош. Нешко је дошао из Богомоље-Шљиванско 1923. године у Потпеће и купио имање у Раша Јакуповића.

Од Колашина, односно Мојковца, дошле су Чабаркапе. Род су им Крговићи, Шутовићи и Шепићи. Од крвне освете су побегла три брата: Радивоје, Бјеле и Радоје и населили се у Блишкову око 1800. године. Од Мојковца су браћа донела презиме Чабаркапе.

При пролазу поред куће Чабаркапа, неки обесни Турчин тукао им је децу. Отац те деце реши да га убије кад поново наиђе поред куће. Остале Чабаркапе му бранише, али га он уби и са фамилијом побеже у Шаранце око 1850. године. Од њега су браћа: Лазар, Петар, Милош, а нешто касније добежао је и Вукоје.

На тор Николе Чабаркапе дођу једне ноћи два Каљића да краду стоку. Никола их примети и уби Нуска Каљића. Други Каљић побеже, али га Никола стиже и ухвати код кућа Шестовића. Људи га молише да га не убије и Никола га пусти, али је ипак морао бежати са фимилијом. Побегао је код Сарајева и сада тамо живе његови потомци. Аге су им били Мемићи, па су их заштитили и задржали остале Чабаркапе да не беже. Морали су платити Каљићима нешто за крв и остали су на имањима

За време босанскохерцеговачког устанка (1875-1878),Перко Чабаркапа се придружио устаницима и хајдуцима. Борио се храбро у многим биткама и био угледан човек. По завршетку рата населио се у Премћанима и хајдуковао у чети харамбаше Спасоја Војиновића. Касније је прешао у Крупице.

У I светском рату, у црногорској војсци, у борби против Аустроугарске, од 1914-1916. године, учествовапо је 22 Чабаркапа Петроније је био командир чете у балканском рату, а касније перјаник. У рату је био веома храбар, па је добио “златну медаљу за храброст”. Урош је био четни барјактар, а Милош водник. Интернирани су у Мађарску: Миливоје, Данило, Драгиша, Перота, Нико, Никодин, Новица, Спасоје, Урош, Млађен, Милосав, Радован, Милош, Ђорђије, Перко, Алекса и Обрад. У интернацији су умрли Драгиша, Нико, Никодин, Новица, Обрад, Никодије, Миладин и Томо (двојица су имали само по 12 година

У рату су рањени Петроније и Спасоје. Тимотије је погинуо 1914. године на Гласинцу.

По Зеку Бостанџићу добили су презиме Зековићи. Зеков син Митар са 5 синова: Ђоно, Мића, Видак, Милован и Матија, преселили су се из Дробњака 1822. године у Шљиванско, а после 10 година пређу у Станчане, на земљу Раповића. Неки су Зековићи живели у Станчанима, неки у Зађурашевцу, а неки у Чавњу. Оном Зековићу у Зађурашевцу, био је ага Аско и скоро сваке недеље је долазио код чивчије. Кад је прилазио кући викао је са коња: ”Пеци каву, пери таву, кувај цицвару”, и тако се често гостио. Зековићу то досади, па кад је Турчин седео у кући и чекао цицвару, Зековић га упуца кроз прозор, уби и закопа у ђубре. Увече су сви Зековићи побегли преко Таре 1899. године и населили се у Никшићу и Сињајевини.

Турци су кроз неколико дана нашли убијеног агу у ђубрету. По завршетку I светског рата, 1918. године, три куће Зековића дошле су у Варине и ту живели до 1945. год., када су одселили у Војводину.

12. Голубовићи су од Ћировића. Не може се утврдити када су се по неком претку прозвали Голубовићи. Од Ћировића су и Пејовићи и Ђаковићи. Андрија Лубурић у свом делу “Дробњаци, племе у Херцеговини” (Београд, 1930, стр. 196) пишући о Ћосовићима у Вашкову износи да су Турци хтели да им се доведе у постељу нека лепа Голубовића девојка, али Ћосовићи нису пристали, већ су побили Турке харачлије око 1770. године. Голубовићи су затим живели у Котлајићима, а до њих, у Гариштима, Ћировићи, док су Пејовићи живели код Рељина камена. Било их је по једна кућа. Изгледа да се ту нису дуго задржавали, већ су сви одселили.

Двојица Голубовића су се населила и живела извесно време код Милешева. Један је ту остао, а други отишао у Ограде код Бабина и ту је дуже живео. Његови су потомци дошли у Клопет, у Вруљу, затим су се сељакали по Маочу и Бетешевини.

Садашњи Голубовићи не памте имена далеких предака. Памте име Боја, који је рођен око 1815. године. Он је имао браћу Маријана, Грла и Бећа. Три брата су умрла у Лијесци (Маоче) и само је Грле дошао у Котлајиће, са фамилијама своје браће, око 1860. године.

Два Ђурђевића украду ноћу из магазе (подрума) Марку Голубовићу вола и одведу га преко Жућине долине, око 1870. године. Примети то Марко и оде преким путем на Штрбину да их чека. Ђурђевићи наиђу са волом, један је водио вола, а други терао. Марко пуца на њих и уби једнога, али је исте ноћи морао да бежи у Језера са фамилијом и настани се у Јунче до. Јосиф је платио 40 дуката за крв и шишао кумче.

У I светском рату у црногорској војсци учествовали су ови Голубовићи: Перо, Радивоје, Ђоко, Милан, Милош, Алекса, Новак, Маринко, Лука, Спасоје, Алекса, Тадиша, Радован, Милован, Голуб, Трипко. Тадиша је рањен у рату. Швабе су у Мађарску интернирале ове Голубовиће: Луку, Трипка, Спасоја, Милана, Милоша, Алексу, Радивоја, Тадишу, Милована, Алексу (Тодоров) и Радована. Умрли су у робији: Лука, Радован и Радивоје. Новак Голубовић је био четни барјактар од 1914-1916. године.

13. Максимовићи су од Лековића. Некада су живели у Трешњици, затим у Битинама У Пушески До су прешли 1875. године. Неки су Максимовићи живели и у Стожеру, па су се од крви одселили одатле.

Знају имена предака од Васа (1800). Васов је Марко, а Маркови су: Бошко, Мићо и Млађен. Стари Јоко Максимовић из Пушеског Дола имао је сина Јакова (Мида). Јоко је имао око 17 ока златника, али су му их други однели. Мијаило је имао синове: Дика, Новака и Новицу.

Јока су убиле Швабе 1917. године на Коврену. У I светском рату у црногорској војсци учествовали су Новак, Дико, Новица, Млађен и Мићо. Млађен је био рањен на Дрини 1915. године. Интернирани су у Мађарску Дико и Млађен. Сада живе у Чавњу, Кордовини, Пушеском Долу.

Војиновићи су потомци старе племићке куће Војиновића, односно војводе Никше. Око 1750. године, један Војиновић крену из Никшићке Жупе за Србију и задржа се у Равној Ријеци. Неки Турчин Мартиновић уби Добричина сина Војна, те Добрица са братом Милијом (Иванови синови) дође у Трешњицу 1826. године, на имање Деда Ђурђевића. Наредне године два Војиновића одоше у Равну Ријеку и убише оног Мартиновића. Убрзо их Дедо отера са имања и населише се у Заједни до (између Кричка и Црнога врха) 1818. године, на имање Раповића, као чифчије. Ту су остали све до 1875. године.

На новом имању, Војиновићи су се намножили и делили, тако да их је 1870. год. било 8 кућа Отац Спасоја Војиновића, Илија, био је у хајдуцима и ранише га Раповићи у Мијаковићима. Хајдуци су га донели рањена, али је убрзо умро. Војиновићи га сахранише у Крушевицама. Сутрадан им дођоше сватови Радојевића да воде Добричину ћерку Милену. Војиновићи им поручише да се врате, али они одговорише: “Увијек је било да неко кука, а неко пјева” и дођоше. Један Војиновић иза сламе опали пушком и уби муштулукџију. Остали се сватови вратише. Трећу ноћ Радојевићи послаше две жене и одведоше Милену око 1850. године.

Због неке свађе, Јосо уби неког Шаранца у Премћанима, па Симеун и Арсеније одселише у Вишњицу око 1870. године. Исте године Јован уби Папа, језерског одметника, који је са Ђурђевићима пљачкао по Језерима и Шаранцима и кога је књаз Никола уценио. Књаз му даде доста новца и велико имање на Развршју код Жабљака

Избијањем босанскохерцеговачког устанка, у јулу 1875. године, сви Војиновићи са Косанице пребегоше преко Таре и прикључише се устаницима Најстарији Јованов син, Филип, био је црногорски официр. Он је са Милованом Станковићем послат да диже устанак у пљеваљском крају. Са њима је одмах пошло 8 Војиновића из оне две куће из Вишњице и још велики број Бобоваца, Мељачана и других. Чета је нападала Турке и пленила око Ћехотине, све до Лима и Дрине.

Пошто Војиновићи славе Лучиндан, цела чета дође на славу у оне две куће Војиновића, премда им је ту био и центар-база. Дознају Турци преко једне жене са Мељака да ће сви хајдуци доћи уочи 31. X 1875. године у Вишњицу на славу. Велика турска војска дође ноћу и опколи оне две куће Војиновића. У зору их приметише хајдуци и јурнуше да се пробијају. Погинуше харамбаше Филип Војиновић и Милован Станковић, затим Павле, Мијаило и Новак Војиновићи и још 12 хајдука. Погинуше две жене и троје деце Војиновића, а ране задобише преостала 4 хајдука Војиновића и више жена и деце. Међу рањенима је био и Бошко Војиновић, кога преживели хајдуци изабраше за харамбашу.

Преостале чланове фамилије Војиновића комшије превише и испратише преко Таре. Одселили су на Цетиње и тамо остали до краја рата. Када у лето 1876. године Црна Гора уђе у рат против Турске, Спасоје је био барјактар у Језеро-шаранском батаљону и хајдучки харамбаша. Чим је дошло пролеће 1876. године, Бошко Војиновић са великом хајдучком четом пресече скоро све везе са Пљевљима и нападе Оџак, Видре, Градац и друга турска села. У Оџаку су разрушили џамију и више других зграда. Нападао је и убијао Турке све до Лима и Дрине, па и после завршетка рата 1878. године. Погинуо је у Бобову јесени 1879. године и тада је рањен убио два Турчина. Турци су му однели главу у Пљевља, а затим у Пријепоље. За време од 4 године, колико је био хајдук и харамбаша, убио је својом пушком и ножем 45 Турака

По завршетку рата, 1878. године, Војиновићи су хтели да се селе у Србију, али им није дао књаз Никола, већ им је рекао да се населе у Довољи и Премћанима, што је већина њих и урадила. Ту су дошле и оне две фамилије из Вишњице. Код њих се у Довољи окупио велики број устаника и хајдука Изабрали су Спасоја за харамбашу и та велика чета од преко 60 људи хајдуковала је све до Лима и Дрине, пленећи и убијајући Турке. Сви су у Довољи подигли савардаке и углавном живели од плена, све до лета 1886. године. Тада је успостављена граница Таром. а Спасоје постављен за буљубашу на Катабуну. У хајдуцима је погинуо Секуле, Дмитров брат, 1882. године, у Какмужама.

Доласком Турака на Премћане, дата је амнестија свим хајдуцима, Војиновићи су добили Селац и за извесно време настао је мирнији период. Турска војска је под командом Шемси-паше попалила многа села па и све куће и Војиновћа, а они су побегли преко Таре. Касније су се вратили. Тада је погинуо Мића Војиновић (1906. године). У балканском рату Турци су попалили многе куће Војиновића. На Котлајићима је погинуо барјактар Премћанско-крупичко-баричког батаљона Илија Војиновић. Око 1912. године Војиновића је било 20 кућа, не рачунајући 5 кућа на Жабљаку. Они су тада били најбројније братство у пљеваљском крају.

У I светском рату у црногорској војсци била су 42 Војиновића (без оних са Развршја). У овом рату Спасоје је био извесно време командант позадине, његов унук Радоје био је батаљонски барјактар, а Јован официр и командир чете. Извесно време био је и Гајо командир чете. У Мађарску су интернирани ови Војиновићи: Радоје, Јован, Милосав, Милош (Јоксимов), Радивоје (побегао из робије и отишао у комите), Живко, Симеун, Добрица, Грујица, Новица, Млађен, Вукашин, Томо, Мијат. Томо, Живко и Мијат побегли су из робије, али су ухваћени. Томо и Живко су радили на путевима, а Мијата су убили. Радоје је умро у интернацији а такође и Дмитар.

Јоксимов син Вукота био је 1914. год. апсолвент грађ. фак. у Београду и јавио се у 1300 каплара. Прешао је Албанију и био је поручник на солунском фронту. На солунском фронту био је и Јаков Војиновић, учитељ из Премћана. Био је четовођа у балканском рату на Косову, а радио је и у обавештајној служби са Аписом. Погинуо је на солунском фронту 1918. године. Са српском војском низ Албанију (јануар 1916. год.) одступио је и Милош Војиновић-Брадоња и ратовао на солунском фронту. Вратио се по завршетку рата као подофицир и добио висока српска одликовања.

15. Вуковићи су Шаранци. Памте име Вука (1740) Милошевића и његовог брата Вида. Вукови су синови: Илија, Ђоко, Раич и Толе. По Вуку су се прозвали Вуковићи. Илијини синови су Вуксан и Ново. Вуксанов је Томо, Радуле (1832) и Илија Радулов је Вукосав (1862).

Вуксану је усов однела читаву фамилију у Тару, са Пода у Шаранцима. По други пут се оженио и имао три сина

Вуковићи су прелазили у Премћане и обрађивали нека имања од 1855. године. Коначно су се населили 1862. године са Рондовићима код Груде и ту су остапи до 1875. године, када су попалили куће и побегли у Шаранце. Поново су се и коначно вратили јесени 1878. године. Било их је 1912. године 4 куће.

Вукосав и Томо убили су 1883. године, из освете, једног Шљиванчанина, књажева перјаника, који је дошао у Премћане неким послом у пратњи два војника; један је био Бојовић, а други Остојић из Пушеског Дола. После овог убиства, Вуковићи су побегли у Црни Врх са фамилијама. Спасоје Војиновић је добио налог од књаза да их ухвати и преда црногорским властима, али су се они крили. Најзад су се предали. Били су на Грможуру у затвору извесно време, па су побегли са Јованом Звиздојевићем.

У I светском рату учествовало је у црногорској војсци 5 Вуковића Швабе су интернирале у Мађарску Видака, Јована и Вука.

Рондовићи су род са Вуковићима, а и они су Шаранци. Презиме су добили по Ронду (право име Лакић). Његови су синови Савић и Драго. Савић је имао 5 синова: Добрицу, Исака, попа Радосава, Тодора и Окицу. Исаков је Саво (Савић) и Мина Драгови су синови: Павле, Лека, Мијо и Марко. Лекин је Филип и Никола. Василије Рондовић је 1920. године дошао из Америке и купио имање под Гостечом. Вид, Милош и Павле, одселили су 1920. године у Томашево, А Крсто у Граб.

Исак је учествовао у свим ратовима од 1850. године. Саво је био барјактар Премћанске чете од 1914-1916. године. Лека је био командир чете у бици на Шаранцима 1862. године, а потом од 1862-1875. године турски јузбаша на караулама изнад Премћана. Кад је избио босанскохерцеговачки устанак 1875. године, Исак Рондовић је попалио све њихове куће и пребегли су преко Таре.

Поп Радосав је био поп у Манастиру Добриловини. Његов син, поп Ђорђије, такође је служио у Добриловини.

У Премћанима је била једна млада, лепа удовица. Код ње је долазио један аскер са Катабуна, око 1895. године. Тешко је то подносио Добрица Рондовић-Ћео, те се спреми да га убије. Кад се аскер враћао од удовице, уби га Ћео пушком, близу своје куће. Пошто је Спасоје Војиновић био буљубаша над аскерима који су се налазили у караулама и касарни на Катабуну, Ћео одмах оде код њега и исприча му ствар. Спасоје му рече да узме једну кошницу пчела и да је тресне поред мртва аскера, као да је, тобож, аскер био у крађи пчела и неко га убио, а не зна се ко је. Сутрадан је Спасоје извршио увиђај и послао паши у Пљевља извештај да је аскер био у крађи пчела и да га је неко убио. На томе се ствар завршила. Било је 1912. године 5 кућа Рондовића.

У I светском рату је било у црногорској војсци 7 Рондовића.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. mileta

    ima li mogucnosti da se dobije adresa nekog od potomaka djeda joksima pocivseg od 1958 godine

  2. Kujo Novović

    U tekstu o Premćanima ima mnogo grešaka. Ukazaću samo na one koje se tiču moje familije.
    Naš rodonačelnik Novo (Vuković) nije rođen 1820, već 1779 i nije imao samo Janka (1824) i Joza (1841), već i Milutina (1834) i Rista (1839).
    Izvor: popisne liste iz 1789 god (knjiga ŠARANCI ISTORIJSKI FRAGMENTI, Grafo Cena Gora 2012).
    Isto tako Janko nije bio čobanin u vrijeme Šaranske bitke, već je i prije toga hajdukovao čak i do Užica, a u vrijeme bitke, zajedno sa Simom Zejakom je komandovao odredom od 60 boraca i sa Poda čuvao prelaz pod Premćane. U reonu Poda se kasnije odigrala treća faza bitke, ujedno i najžešća i završna i nije tačno da je Janko našao ranjenog Kuja Micanovića. Po intervjuu izvjesnog Vladete Cvijovića iz Potkrajaca, koji je dao Politici 1914 g. i koji je kao osmnaestogodišnjak bio Kujov konjovodac, u završnoj fazi bitke, u šumi ispod Poda Janko je tjerao Kuja oko jednog velikog kamena, sustigao ga i posjekao, a da nije znao da je to Micanović, koji je važio za najvećeg junaka svoga vremena. Taj kamen se i danas zove KUJOV KAMEN. Vladeta je držao Kujovog bijesnog konja i kada je rekao Janku ko je i koga je posjekao,on mu je dao Kujovog konja i rekao da bježi preko Tare…

    Kujo Novović Premćani

  3. vojislav ananić

    Извори података су у наведеној књизи и њих сам се држао. Наравно, увек постоје и други извори, што је добро.

  4. Мрдак никшићки

    Код података о братству Мрдака постоји озбиљна грешка за никшићке Мрдаке да су од Тодора Мушо и Шоро у Никшићу.

    Пре свега Мушо и Шоро су били надимци. Муши је било име Секуле – Мушо Мрдак, а Шору Михаило – Шоро Мрдак. Мушо и Шоро су били браћа од стричева, а Тодор им није био отац, него ђед. Тодор је био:
    отац Мијата и Миће. Од Мијата је Михаило Шоро Мрдак. Од Миће је Секула Мушо Мрдак.
    Михаило Шоро Мрдак се доселио у Никшић са оцем 1878 године. А Мушо је дошао касније у Никшић код стрица Мијата као дечак деведесетих година 19. века. Био је барјактар црногорске војске.

  5. Pavle Mrdak

    Код података о братству Мрдака постоји озбиљна грешка за никшићке Мрдаке да су од Тодора Мушо и Шоро у Никшићу.
    Пре свега Мушо и Шоро су били надимци. Муши је било име Секуле – Мушо Мрдак, а Шору Михаило – Шоро Мрдак. Мушо и Шоро су били браћа од стричева, а Тодор им није био отац, него ђед. Тодор је био отац Мијата и Миће. Од Мијата је Михаило Шоро Мрдак. Од Миће је Секула Мушо Мрдак.
    Михаило Шоро Мрдак се доселио у Никшић са оцем 1878 године. А Мушо је дошао касније у Никшић код стрица Мијата као дечак деведесетих година 19. века. Био је најмлађи барјактар црногорске војске

  6. Ivo

    Nijesu cjeloviti podaci o stanovnistvu Vaškova. Nema podataka o bratstvima: Novaković, Radović, Joknić, Smolović.

  7. Waldes

    Porijeklo Bujaka je veoma zanimljivo, jer se radi o veoma starom srpskom prezimenu (slovenskom takođe, jer osim srba Bujaka ima i Hrvata, Slovaka i Čeha) . Prezime i ime se pominje u Dečanskoj povelji, a postoji više toponima sela uključujući i ovaj naveden ovdje. Istorijski postoje ugovori o trgovini Bujaka braće Vukše i Hrelje iz Koznika, koji su u Dubrovniku sredinom 15 vijeka uzeli kredite radi trgovine.

  8. Waldes

    Pouzdano je utvrđeno na osnovu popisa iz 1908. godine da su Gajevići iz Kozice i porijeklom od Bujaka, ali prezime i danas postoji u izvornom obliku naročito u Prijepolju.

  9. Миодраг Шестовић

    Poštovana redakcijo,
    Veoma sam zahvalan na Vašem radu i ovom projektu. Potaklo me da se javim u tekstu iznad da nije bilo interniranih Šestovića. Radi ispravke samo želim da potvrdim da jeste bilo interniraca,i to braća Boško, Rade i Tripko, od kojih se moj predjed Boško  nažalost nije uspio da vrati, vec je preminuo u neljudskim uslovima koji su vladali u logoru Neđmeđer. Jedan starac iz okoline Valjeva i Kosjerića je oko 1970 godine našao pokojnog oca i rekao mu da je poznavao Boška iz logora. Oni su bili medju prvim internircima tamo , pa nije bilo ni baraka, spavali su na otvorenom i pokrivali se travom na kojoj su ležali i na žalost često i jeli zbog gladi koja je vladala tih godina. Ni dan danas nisam našao ni jedan dokument koji potvrdjuje kada je i kako stradao , iako su austrijanci bili precizni u evidenciji smrti, na kraju su vjerovatno uklanjali dokaze pa se tako izgubio svaki trag. Dokaz o internaciji možete naći na 4 strani Glasa Crnogorca br.57 iz 1918.godine gdje je jedna humanitarna organizacija objavljivala spisak interniraca. Tu možete pronaći ako vas zanima u tih nekoliko brojeva sve internirce. Tako da je sve ovo dokumentovani , a i ziva prica, iz neposrednih izvora.
    Tada su poveli i najmladjeg Milana, medjutim austrijski oficir je popustio da ne vodi sva 4 brata i pustio ga uz pismo da se javi lokalnom kmetu koji je bio turcin Gano Musovic.Mušović je pročitao pismo i rekao mu ” Milančiću dobro dobro, neka bude, ali da je došao Boškić ne bi mu pomogao ni ovaj papir” . Takvo je virjeme bilo i veliko stradanje, koje je na žalost uglavnom zaboravljeno.

    Druga važna stvar koju bih pomenuo je oko porijekla Šestovića. Svi Šestovići znaju da vode porijeklo od Parovića a oni opet od Papovića, i tu bar po našim saznanjima priča staje. Tražio sam da neko od Papovića ili Parovića nije radio test da uporedimo rezultate, međutim nisam vidio do sad. Zahvaljujući našem bratstveniku iz Stožera koji se testirao, jasno je da su Šestovići Ozrinići, jer upoređujući analizu testiranih  najbliži smo sa Đurovićima iz Orasa. Takođe i slava Aranđelovdan,koju nijesmo mijenjali kroz vijekove jasno potvrđuje ko smo. Naravno  da bi test Papovića sve ovo potvrdio, i radujem se da ga vidim.E sad što se Ozrinića tiče,Nenoje Ozrinić se pojavljuje u kotorskom Arhivu, 3.6.1335, kao sin Ozrov i mnogi će se mitomani razočarati ali ovo je dokaz da su Ozrinići na Čevu mnogo prije kosovskog boja, i da su se na ovim prostorima instalirali mnogo ranije, što se posebno odnosi na žensku liniju,koji su praktično starosedioci,  čak i za to vrijeme.Neka mi Papovići oproste  ali čuo sa jednu od priča da je neki Nenoje došao i postao rodonačelnik njihove loze , a pošto je Nenoje  prisutno ime kod Ozrinića ne bi me iznenadilo da je to istina.Sve ovo bi bila  prazna priča da nije DNK testa, ali ovako….ima smisla. Bio bih sretan da se ta vertikala dokaže, iako je i sad očigledna . Svako dobro svima i puno napretka.