Премћани (Пљеваљски крај)

Порекло становништва села Премћанског краја (Пљевља). Према студији Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва” из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић. 

 

Премћанском крају, односно регији, припадају следећа села: Довоља, Премћани, Вашково, Загребац, Селац, Чавањ, Котлајићи, Крупице, Пандурица, Варине, Бујаци и Бељковићи. Сва су ова села углавном планинска, а већина се налази на стрмим странама, као нпр. Премћани, Вашково, Селац, Бујаци, Бељковићи.

Орографско-хидрографске одлике регије

Према свом рељефном изгледу, премћански крај је углавном брдовит, испресецан дубоким речним долинама и кањонима. Такве су стране поред корита реке Таре, затим Селачке реке, Ривина и Варинске реке. Један део тих присојних страна погодан је за обраду, док се понегде налазе високе вертикалне литице потпуно непроходне. Поред ових долина, у Крупицама и Варинама се налазе веће висоравни оивичене брдима, а у Чавњу се налази мања котлина. Брдовито земљиште и висоравни нарочито су погодни за сточарство.

Земљиште је састављено од великих кречњачких масива, као што су: Ујач, Борова глава и Развршје и изломљених кречњачких плоча, али је један део састављен и од пешчаника, старих кристаличних шкриљаца и понегде магматске масе. На доста места из старих кристаличних шкриљаца провирују кречњачке стене или обратно.

Скоро свуда, у подножју брда, има велики број извора. Јачих извора има неколико до самог тока реке Таре, док на крупичкој висоравни има веома мало извора, а у источном делу села нема их уопште. Пре пар година довели су воду из предела Барица и успешно решили питање снабдевања водом.

Скоро сви потоци лети пресуше, чак и Селачка река и Ривине, док Варинска река не пресушује, али није богата водом. Изузетак је Тара, која представља велики водени и енергетски потенцијал.

Климатске прилике нису много сурове и поред високих планина у близини, на којима се снег задржава до половине маја. У сунчаним странама снег се, већином, отопи у марту и ратарски послови могу одмах да почну. Те су стране погодне и за сточаре, поготову, поред Таре, јер озелене чим окопни снег. Значајан услов за живот су многобројне пећине у тарским и селачким стенама: Шолинтрача, Радоњица, Рачва, Калуђерска пећина итд., које су биле одлично боравиште за прве становнике нашег краја. У њима су људи становали и стоку склањали и у мирно доба, а поготово за време ратова и непријатељских најезди од пре неколико хиљада година, па све до последњег рата. Многе од тих пећина су дуге и широке, са равним дном које је створено слагањем отпадака, пепела и разног смећа, за време становања у њима стотинама и хиљадама година.

Остаци материјалне културе до турских освајања

Сви су изгледи да су ови крајеви до даласка Срба, у VII веку били слабо насељени. То сведоче ретки археолошки локалитети од Премћанског брда до Пандурице. Тај висински предео служио је, изгледа, сточарима за пашу лети, док су ту имали мало зимских станишта Нигде се не могу приметити остаци илирских тумулуса. Има само један римски објекат у Премћанима. На читавом подручју постоје само три такозвана, грчка гробља. Таквог гробља у другим регионима има далеко више, у сваком селу бар по једно. У њима су сахрањивани становници ових крајева, од пропасти Римског царства до периода Немањића, 1168. године. Да ли су у њима сахрањивани Византинци, Илири, Келти или Срби, не може се тачно установити.

Грчко гробље на Крагујеву брду је доста велико. Још зуб времена није разорио скромне плоче на гробовима изнад глава и ногу. Одмах испод врха тог брда (Крагујева) још су видљиви трагови темеља кућа ондашњих становника. Те куће су имале дубоке подруме у земљи.

У Вашкову је, према предању, била грчка црква за коју се прича да је постојала пре доласка Срба у ове крајеве. Кад је срушена и ко ју је срушио не зна се, али ту и сада постоји велика камена гомила на којој је порасло шибље. Црква је била од камена и налазила се код садашње школе. Да напоменемо, у нашој општини постоји још само једна рушевина грчке цркве и то у Поблаћу. Стотинак метара од ове постоји друга рушевина, коју народ назива Српска црква.

Пошто су становници Вашкова били у могућности да себи направе богомољу, доста велику камену зграду, мора бити да су Вашково и околина били прилично насељени па је на том простору било више породичних задруга, или да су тај храм правили становници више околних села У сваком случају, Вашково је било најнасељеније и најбогатије село у читавом подручју и центар неке власти. Осим у Вашкову, нема више никаквих археолошких локалитета и налаза, нити вести сачуваних у предању, да је на читавом овом подручју било других религиозних споменика до доласка Немањића на власт у Србији.

Етимологија речи Вашково води, највероватније, од Влаха сточара, који су и пре и за време владавине Немањића у Србији, живели са својим стадима, по планинама лети, а зими у нижим пределима Вашкова и Премћана, поред Таре.

За време владавине Немањића у Србији (1168-1371), подигнута је црква у Варинама и манастир у Довољи. У Варинама је, према предању које преноси Милутин Војиновић, била српска црква, али је срушена доласком Турака у ове крајеве. Још се налази лепо клесано камење са уклесаним текстом на старословенском језику, писано старим ћириличним писмом. Симеун Анђелић сматра да су те плоче са уклесаним текстом од разбијене часне трпезе. Код цркве је било велико српско гробље.

Од цркве је водио широк пут. Према предању, служио је за запрежну вучу, јер је широк око 3 метра. Траса пута се благо пела, односно, свуда су избегавани успони. И сада се скоро на читавој дужини познаје траса тог пута Пут је водио од цркве, преко Варина и поред куће Минића спуштао се у Варинску реку, а затим је ишао поред реке један км. Пут се даље благо пео преко Бјелаве и даље ишао Диклиној главици, преко Чавња за Пушески До.

Посебно је интересантан Манастир Довоља, који је постојао за читаво време турске владавине, до 1875. године.

Према неким подацима које је изнео Сретен Петковић у свом делу ”Манастир Света тројица код Пљеваља” (Београд, 1974), произилази да је овај манастир подигао Стефан Немања, као и велики број других цркава и манастира По народном предању које је преносио поп Нововић, Манастир Довољу су подигли Урошеви синови Милутин и Драгутин. Петковић наводи: “Савремене турске дозволе сведоче да су неки манастири управо из тога краја (Добриловина, Дубочица, Довоља) били обновљени и то после изјаве групе муслимана који су јемчили да су заиста постојале старе хришћанске богомоље.”

Турци су у првом налету после косовске битке порушили скоро све српске цркве и манастире. Велики везир Мехмед-паша Соколовић издејствовао је код султана да се могу обновити српске цркве и манастири, 1557. године. Тада је обновљена Пећка патријаршија и Мехмед-паша постави за патријарха свога брата Макарија. Обнова цркви и манастира могла је бити само на старим темељима и истих димензија О томе Петковић (стр. 33) пише; ”Наиме, не сме се изгубити из вида, већ поменути закон из времена Мехмеда II да се не могу подизати нове хришћанске богомоље, а да се негдашње могу обнављати али само на старим темељима. Турска документација из архива наших манастира показује да су власти будно пазиле да се при преправци цркве не граде већа здања него што су била раније. Тачно се одређивало колико сме црква бити широка, а колико дуга, па се чак при обнови Довоље 1632. године изричито спомиње. ”

О Манастиру Довољи постоји 90 турских докумената у Манастиру Свете тројице (о Тројици само 28). Да напоменемо, у архиву Манастира Св. тројице постоје 824 разна турска документа (фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескера, и других исправа). Сва ова документа превео је професор из Београда, Фехим Бајрактаревић (у јуну 1934. године), и објавио 185 докумената у часопису (Споменик, 1.ХХ1Х, други разред, 62, Српске академије наука, Београд, 1936, од стр. 27-85). Навешћемо неколико докумената из овог Бајрактаревићевог рада, који се односе на Манастир Довољу, и грађане суседних села. У документу бр. 4 стоји: ”Решење пљеваљског кадије: Хришћанин Барбил син Вукосављев из села Премћана (Премете) долази пред кадију и изјављује да је црква Довоља склона паду и да хоће да је оправи. Пошто су два муслимана, Тајфур син Касимов и Хасан син Алин, посведочилн истинитости Барбилових навода, оправка поменуте цркве је дозвољена по шеријату, о чему се Барбилу издаје ово решење (хуџет) (августа 1545.).” У документу бр. 3 такође се тражи оправка цркве, а докуменат је датиран 20. јуна 1536. год. То је најстарији докуменат у коме се помиње Манастир Довоља односно 70 година од доласка Турака.

У многим документима се помињу сељаци Селца, Премћана, Вашкова и др. У документу бр. 5 нпр. . . и потраживши сељаке села Селца у џемату кнеза Ђуре, октобра 1569. год. или, у документу бр. 10 стоји: “Голуб син Вукашина из села Премћана (новембра 1589.)”; затим, ”На молбу калуђера Лукијана из села Премћана (маја 1618).” У документу бр. 32 стоји: Тескера (потврда) земље и зграде калуђера Манастира Довоље-Пречисте, у селу Премћанима, у кадилуку ташличком, прегледане су од надлежне власти и утврђено је да су од старине њихове, па им се дозвољава да их држе као и до сада, односно, да у њима станују. О овоме им се издаје ова тескера (потврда) за случај потребе (почело 30. јуна 1631.). У документу бр. 41 говори се о куповини земљишта од неких сељака: ”из Поткрајаца у Кричкој нахији кадилука пријепољског, продали су Борисављевицу у пашњаку Крупице и Ланиште до Тркалишта”. . .

Интересантна је и ова потврда под бројем 45: “Штићеник Цветко из села Премћана дирао (?) је кошнице штићеника Његована из истог села. Поменути Хришћанин је претражен и ислеђен па му се издаје ова потврда о томе да не буде поново узнемираван (јуна 1642.)”. Навешћемо изводе из још једне тапије (бр. 74): “Милован и његов синовац Милисав из села Вашково. . . продали су коначно своје ливаде. . . калуђерима настањеним у манастирским дворима за 15. 000 акчи и примили су новац (15. април 1706.). ”

Према народном предању, у почетном периоду турске владавине, Манастир Довоља је био једанпут срушен, па су га Срби поново обновили, али, приликом обнове ћивот је направљен на земљишту Брајковића, па су они тужили Манастир турским властима Срби су их молили да повуку тужбу, па су они то и урадили. Из овога произилази да је део Довоље био у власништву Брајковића, што потврђује и стари Радоман Брајковић. Остало је загонетно како калуђери нису знали где су били стари темељи цркве, него су градили на туђем земљишту. Можда није била у питању зграда цркве, већ неки помоћни објекат. Уосталом, ни турске власти не би дозволиле грађење ван старих темеља.

Из докумената која се налазе у Манастиру Свете тројице, произилази да су калуђери више пута тражили да обнове ћелије за госте, амбаре, станове и сл. , па је вероватније да се радило о тим објектима.

За време владавине Немањића на Тари је био камени мост (према казивању Радомана Брајковића) око 150 м испод садашњег, под Премћанима. Када је срушен не зна се, али се и сада примећују његови остаци, нарочито остаци темеља куће која је била код моста (на десној страни Таре). Претпостављамо да је кућа служила за становање страже, која је истовремено наплаћивала и мостарину.

Стара српска братства у овом крају

Сматра се да су најстарија позната братства у овом крају Брајковићи, Мрдаци и Грбе. Из турских докумената која се налазе у Манастиру Свете тројице, не може се знати коме су братству припадали становници Селца, Премћана или Вашкова, кад тамо само стоји име и име оца. Можда Турци нису становали у ова три села јер се нигде не помињу у купопродајним уговорима којих има у манастирској архиви.

Брајковићи су живели у западном делу Премћана до половине 19. века, када под притиском Шаранаца напуштају Премћане. Поново се враћају око 1880. године. Имали су своје катуне у Сињајевини, односно селу Брајковачи, које је и добило име по Брајковићима.

Мрдаци су живели у источном делу Премћана Око 1800. године побили су Турци све Мрдаке мушкарце у неколико кућа, колико их је тада било. Жене су се са женском децом и три мушкарчића раселиле на више страна.

Грбе су живели у Бујацима и ту су их стотинама година биле само две или три куће.

Обнова манастира Довоље

Не може се са сигурношћу установити да је манастирска црква била некада потпуно рушена и паљена. То се не види из бројних докумената који су сачувани у Манастиру Свете тројице, све до септембра 1859. године, када су Шаранци приликом напада на Турке у манастиру, запалили Манастир Довољу. О томе Вуле Кнежевић у свом делу ”Племе Шаранци” (Београд, 1961. год. стр. 87-92) наводи да се у цркву затворило много Турака и да се нису хтели предати, па су Шаранци морали запалити цркву да изгоре Турци.

Међутим, према казивању Јоксима Војиновића из Чавња, у манастиру су се затвориле само 4 тоске (Арнаути из јужне Албаније нека врста граничара-стражара) и нису хтели да се предају. Тада су Шаранци запалили манастир.

Већ 1863. и 1864. године манастир је обновљен и наставио је да ради. Избијањем босанскохерцеговачког устанка, почетком јула 1875. године, према казивању Орла Ђурђевића, џамију у Тари Ђурђевића запалио је Стојан Лековић, а Манастир Свети Архангел Гаврило сутрадан Рамо Ђурђевић. Постоји и друга верзија (можда тачнија) коју прича Слободан Шубарић из Пушеског Дола Према његовом казивању, Рамо Ђурђевић је запалио и Манастир Довољу и Манастир Архангел Гаврило у Тари Ђурђевића, а џамију у Тари Ђурђевића запалио је неки Кнежевић из Студенца у Шаранцима, неколико месеци касније. После паљевина у 1875. години, ова се два манастира нису обнављала.

Напоменули смо да нема података у документима Манастира Довоља да су Турци живели на овом подручју, али су имали своје поседе и читлуке. Отимали су земљу Србима, што се види из документа бр. 63. (царског фермана послатог херцеговачком санџак-бегу 1673. године из Петроварадина). У ферману се истиче да су се неки сељаци села Селца жалили султану на неког Турчина Курд-Оглу да им је узео земљу и чинио многа насиља и неправде. Из овога произилази да су неки Турци имали туда своје поседе и отимали земљу од Срба

Досељеници на ово подручје пре 300 и више година

Према њиховом казивању, Бабићи су дошли у Крупице од Никшића, пре 400 година, односно око 1585. године. Живели су у северозападном делу Крупица. И сада постоји Бабића коса и Бабића поље. Бабића је било 1912. године у Крупицама 8 кућа, па су се сви до 1920. године одселили са овог подручја. Ћосовићи и Ћировићи су дошли на ово подручје око 1700. године. О Ћосовићима је писао Андрија Лубурић у делу “Дробњаци, племе у Херцеговини” (Београд, 1930. год. стр. 296-197). Дошли су из Плане од Колашина, а порекло воде од Милошевића. Населили су се у Вашкову и било их је више кућа у другој половини 18. века. Због убиства Турака који су хтели да силују неку девојку Голубовића, разбежали су се и одселили у више места Само је један Ћосовић дошао у Маоче и од њега су сви Ћосовићи у Пљевљима и Жабљаку.

Према Лубурићу, у Вашкову су истовремено живели са Ћосовићима и Голубовићи, а пошто су они род са Ћировићима и Пејовићима, можемо претпоставити да су они били негде у близини. У монографији “Колашин” др Новица Ракочевић наводи да је у Манастиру Морачи нађен докуменат према коме су за време грађења Манастира Мораче, у Морачи живели братства (1252.), Ћировићи и Дамјановићи. Нису то наши Дамјановићи; они сада највише живе око Мојковца и Бијелог Поља.

Од Ћировића су Голубовићи и Пејовићи, а од Пејовића Ђаковићи. Сви су, извесно време (око 40 година), живели у Котлајићима, Крагојеву брду, Рељину камену. Из тих места су сви одселили око 1770. године.

Становници овог краја почетком 19. века

Почетком 19. века у Вашкову су живели само Балтићи. Било их је 5 кућа. Кнежевићи из Руданаца купили су Вашково за 9 кеса новца од Каљића и пашњаке све до Црвене Локве, затим Борисављевицу и даље све до Лисца. Дошло је 5 кућа Кнежевића, једна кућа Бојовића и једна Лакићевића из Мораче. Досељеници су дошли у сукоб са Балтићима и убили двојицу. Балтићи су одмах одселили некуд.

У Селцу је у то време, поред осталих, под Челаријом била једна велика породична задруга са преко 60 чланова. Око 1850. године та се задруга распала, већина помрла од неких болести и нестала некуд. О тој великој задрузи и њеном домаћину знао је доста појединости Војин Војиновић, али ни он није знао како се презивала.

Чавањ и Варине су били ретко насељени. У њима су живели Радојевићи. Било их је више кућа. Неки су се раселили по Србији, али их је око 1860. године било 4 куће; две у Варинама, једна где је сада кућа Спасоја Војиновића у Чавњу, једна у Зађарашевцу. Два брата Радојевића из Чавња, синови Милене (родом од Војиновића), живели су доста сиромашно. Аге су им били Адем и Зелнил Ђурђевићи. Радојевићи су, поред осталих дажбина, морали својим агама радити сваке недеље и празника, што им је постало неподношливо. Браћа се договоре да убију своје аге које су ту живеле у Чавњу на катуну. Кад им једне недеље дођоше да косе, старији брат, младожења, уби Адема, а млађи, момак, Зеинила и са фамилијом побегоше у Шаранце. И остали су Радојевићи побегли са овога простора.

Из Дробњака је 1822. године прешао Митар Зековић са 5 синова и настанио се у Шљиванско. Ту је остао 10 година и прешао у Станчане. Неки су Зековићи касније прешли у Чавањ, односно једна их је кућа била на Крагојевом брду, а једна на Зађурашевцу. Код овога је често долазио ага Мицановић, из Маоча (ваљда му је то био мираз). Ага је долазио сваки трећи или четврти дан и када је прилазио кући викао је са коња: “Пеци каву, стери сламу, кувај цицвару”! Тако му је појео све што је било вредније. Немогавши то више издржати, Зековић једног дана уби агу, закопа га у ђубриште и побеже са фамилијом на Сињајевину, око 1880. године.

Остали су Зековићи и даље остали на читлуцима до 1899. године, када су убили великог зулумћара Аска Одова и побегли у Никшић (А. Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, стр. 169).

Не зна се колико су Бујаци дуго живели у селу Бујацима и ко је по коме добио име. Бујаци су од Глушчевића и вероватно да су презиме променили по селу. Одатле су их око половине прошлог века, истиснули Мицановићи- Цигуљини.

Око 1800. године у Крупице су доселили Шестовићи. Они су пореклом Паровићи из Требиња. Живели су неколико година у Паровића коритима код Љељенка (Крупице).

 

Пошто Војиновићи славе Лучиндан, цела чета дође на славу у оне две куће Војиновића, премда им је ту био и центар-база. Дознају Турци преко једне жене са Мељака да ће сви хајдуци доћи уочи 31. X 1875. године у Вишњицу на славу. Велика турска војска дође ноћу и опколи оне две куће Војиновића. У зору их приметише хајдуци и јурнуше да се пробијају. Погинуше харамбаше Филип Војиновић и Милован Станковић, затим Павле, Мијаило и Новак Војиновићи и још 12 хајдука. Погинуше две жене и троје деце Војиновића, а ране задобише преостала 4 хајдука Војиновића и више жена и деце. Међу рањенима је био и Бошко Војиновић, кога преживели хајдуци изабраше за харамбашу.

Преостале чланове фамилије Војиновића комшије превише и испратише преко Таре. Одселили су на Цетиње и тамо остали до краја рата. Када у лето 1876. године Црна Гора уђе у рат против Турске, Спасоје је био барјактар у Језеро-шаранском батаљону и хајдучки харамбаша. Чим је дошло пролеће 1876. године, Бошко Војиновић са великом хајдучком четом пресече скоро све везе са Пљевљима и нападе Оџак, Видре, Градац и друга турска села. У Оџаку су разрушили џамију и више других зграда. Нападао је и убијао Турке све до Лима и Дрине, па и после завршетка рата 1878. године. Погинуо је у Бобову јесени 1879. године и тада је рањен убио два Турчина. Турци су му однели главу у Пљевља, а затим у Пријепоље. За време од 4 године, колико је био хајдук и харамбаша, убио је својом пушком и ножем 45 Турака

По завршетку рата, 1878. године, Војиновићи су хтели да се селе у Србију, али им није дао књаз Никола, већ им је рекао да се населе у Довољи и Премћанима, што је већина њих и урадила. Ту су дошле и оне две фамилије из Вишњице. Код њих се у Довољи окупио велики број устаника и хајдука Изабрали су Спасоја за харамбашу и та велика чета од преко 60 људи хајдуковала је све до Лима и Дрине, пленећи и убијајући Турке. Сви су у Довољи подигли савардаке и углавном живели од плена, све до лета 1886. године. Тада је успостављена граница Таром. а Спасоје постављен за буљубашу на Катабуну. У хајдуцима је погинуо Секуле, Дмитров брат, 1882. године, у Какмужама.

Доласком Турака на Премћане, дата је амнестија свим хајдуцима, Војиновићи су добили Селац и за извесно време настао је мирнији период. Турска војска је под командом Шемси-паше попалила многа села па и све куће и Војиновћа, а они су побегли преко Таре. Касније су се вратили. Тада је погинуо Мића Војиновић (1906. године). У балканском рату Турци су попалили многе куће Војиновића. На Котлајићима је погинуо барјактар Премћанско-крупичко-баричког батаљона Илија Војиновић. Око 1912. године Војиновића је било 20 кућа, не рачунајући 5 кућа на Жабљаку. Они су тада били најбројније братство у пљеваљском крају.

У I светском рату у црногорској војсци била су 42 Војиновића (без оних са Развршја). У овом рату Спасоје је био извесно време командант позадине, његов унук Радоје био је батаљонски барјактар, а Јован официр и командир чете. Извесно време био је и Гајо командир чете. У Мађарску су интернирани ови Војиновићи: Радоје, Јован, Милосав, Милош (Јоксимов), Радивоје (побегао из робије и отишао у комите), Живко, Симеун, Добрица, Грујица, Новица, Млађен, Вукашин, Томо, Мијат. Томо, Живко и Мијат побегли су из робије, али су ухваћени. Томо и Живко су радили на путевима, а Мијата су убили. Радоје је умро у интернацији а такође и Дмитар.

Јоксимов син Вукота био је 1914. год. апсолвент грађ. фак. у Београду и јавио се у 1300 каплара. Прешао је Албанију и био је поручник на солунском фронту. На солунском фронту био је и Јаков Војиновић, учитељ из Премћана. Био је четовођа у балканском рату на Косову, а радио је и у обавештајној служби са Аписом. Погинуо је на солунском фронту 1918. године. Са српском војском низ Албанију (јануар 1916. год.) одступио је и Милош Војиновић-Брадоња и ратовао на солунском фронту. Вратио се по завршетку рата као подофицир и добио висока српска одликовања.

15. Вуковићи су Шаранци. Памте име Вука (1740) Милошевића и његовог брата Вида. Вукови су синови: Илија, Ђоко, Раич и Толе. По Вуку су се прозвали Вуковићи. Илијини синови су Вуксан и Ново. Вуксанов је Томо, Радуле (1832) и Илија Радулов је Вукосав (1862).

Вуксану је усов однела читаву фамилију у Тару, са Пода у Шаранцима. По други пут се оженио и имао три сина

Вуковићи су прелазили у Премћане и обрађивали нека имања од 1855. године. Коначно су се населили 1862. године са Рондовићима код Груде и ту су остапи до 1875. године, када су попалили куће и побегли у Шаранце. Поново су се и коначно вратили јесени 1878. године. Било их је 1912. године 4 куће.

Вукосав и Томо убили су 1883. године, из освете, једног Шљиванчанина, књажева перјаника, који је дошао у Премћане неким послом у пратњи два војника; један је био Бојовић, а други Остојић из Пушеског Дола. После овог убиства, Вуковићи су побегли у Црни Врх са фамилијама. Спасоје Војиновић је добио налог од књаза да их ухвати и преда црногорским властима, али су се они крили. Најзад су се предали. Били су на Грможуру у затвору извесно време, па су побегли са Јованом Звиздојевићем.

У I светском рату учествовало је у црногорској војсци 5 Вуковића Швабе су интернирале у Мађарску Видака, Јована и Вука.

Рондовићи су род са Вуковићима, а и они су Шаранци. Презиме су добили по Ронду (право име Лакић). Његови су синови Савић и Драго. Савић је имао 5 синова: Добрицу, Исака, попа Радосава, Тодора и Окицу. Исаков је Саво (Савић) и Мина Драгови су синови: Павле, Лека, Мијо и Марко. Лекин је Филип и Никола. Василије Рондовић је 1920. године дошао из Америке и купио имање под Гостечом. Вид, Милош и Павле, одселили су 1920. године у Томашево, А Крсто у Граб.

Исак је учествовао у свим ратовима од 1850. године. Саво је био барјактар Премћанске чете од 1914-1916. године. Лека је био командир чете у бици на Шаранцима 1862. године, а потом од 1862-1875. године турски јузбаша на караулама изнад Премћана. Кад је избио босанскохерцеговачки устанак 1875. године, Исак Рондовић је попалио све њихове куће и пребегли су преко Таре.

Поп Радосав је био поп у Манастиру Добриловини. Његов син, поп Ђорђије, такође је служио у Добриловини.

У Премћанима је била једна млада, лепа удовица. Код ње је долазио један аскер са Катабуна, око 1895. године. Тешко је то подносио Добрица Рондовић-Ћео, те се спреми да га убије. Кад се аскер враћао од удовице, уби га Ћео пушком, близу своје куће. Пошто је Спасоје Војиновић био буљубаша над аскерима који су се налазили у караулама и касарни на Катабуну, Ћео одмах оде код њега и исприча му ствар. Спасоје му рече да узме једну кошницу пчела и да је тресне поред мртва аскера, као да је, тобож, аскер био у крађи пчела и неко га убио, а не зна се ко је. Сутрадан је Спасоје извршио увиђај и послао паши у Пљевља извештај да је аскер био у крађи пчела и да га је неко убио. На томе се ствар завршила. Било је 1912. године 5 кућа Рондовића.

У I светском рату је било у црногорској војсци 7 Рондовића.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић