Poreklo stanovništva sela Premćanskog kraja (Pljevlja). Prema studiji Milete Vojinovića “Pljevaljski kraj – prošlost i poreklo stanovništva” iz 2008. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Premćanskom kraju, odnosno regiji, pripadaju sledeća sela: Dovolja, Premćani, Vaškovo, Zagrebac, Selac, Čavanj, Kotlajići, Krupice, Pandurica, Varine, Bujaci i Beljkovići. Sva su ova sela uglavnom planinska, a većina se nalazi na strmim stranama, kao npr. Premćani, Vaškovo, Selac, Bujaci, Beljkovići.
Orografsko-hidrografske odlike regije
Prema svom reljefnom izgledu, premćanski kraj je uglavnom brdovit, ispresecan dubokim rečnim dolinama i kanjonima. Takve su strane pored korita reke Tare, zatim Selačke reke, Rivina i Varinske reke. Jedan deo tih prisojnih strana pogodan je za obradu, dok se ponegde nalaze visoke vertikalne litice potpuno neprohodne. Pored ovih dolina, u Krupicama i Varinama se nalaze veće visoravni oivičene brdima, a u Čavnju se nalazi manja kotlina. Brdovito zemljište i visoravni naročito su pogodni za stočarstvo.
Zemljište je sastavljeno od velikih krečnjačkih masiva, kao što su: Ujač, Borova glava i Razvršje i izlomljenih krečnjačkih ploča, ali je jedan deo sastavljen i od peščanika, starih kristaličnih škriljaca i ponegde magmatske mase. Na dosta mesta iz starih kristaličnih škriljaca proviruju krečnjačke stene ili obratno.
Skoro svuda, u podnožju brda, ima veliki broj izvora. Jačih izvora ima nekoliko do samog toka reke Tare, dok na krupičkoj visoravni ima veoma malo izvora, a u istočnom delu sela nema ih uopšte. Pre par godina doveli su vodu iz predela Barica i uspešno rešili pitanje snabdevanja vodom.
Skoro svi potoci leti presuše, čak i Selačka reka i Rivine, dok Varinska reka ne presušuje, ali nije bogata vodom. Izuzetak je Tara, koja predstavlja veliki vodeni i energetski potencijal.
Klimatske prilike nisu mnogo surove i pored visokih planina u blizini, na kojima se sneg zadržava do polovine maja. U sunčanim stranama sneg se, većinom, otopi u martu i ratarski poslovi mogu odmah da počnu. Te su strane pogodne i za stočare, pogotovu, pored Tare, jer ozelene čim okopni sneg. Značajan uslov za život su mnogobrojne pećine u tarskim i selačkim stenama: Šolintrača, Radonjica, Račva, Kaluđerska pećina itd., koje su bile odlično boravište za prve stanovnike našeg kraja. U njima su ljudi stanovali i stoku sklanjali i u mirno doba, a pogotovo za vreme ratova i neprijateljskih najezdi od pre nekoliko hiljada godina, pa sve do poslednjeg rata. Mnoge od tih pećina su duge i široke, sa ravnim dnom koje je stvoreno slaganjem otpadaka, pepela i raznog smeća, za vreme stanovanja u njima stotinama i hiljadama godina.
Ostaci materijalne kulture do turskih osvajanja
Svi su izgledi da su ovi krajevi do dalaska Srba, u VII veku bili slabo naseljeni. To svedoče retki arheološki lokaliteti od Premćanskog brda do Pandurice. Taj visinski predeo služio je, izgleda, stočarima za pašu leti, dok su tu imali malo zimskih staništa Nigde se ne mogu primetiti ostaci ilirskih tumulusa. Ima samo jedan rimski objekat u Premćanima. Na čitavom području postoje samo tri takozvana, grčka groblja. Takvog groblja u drugim regionima ima daleko više, u svakom selu bar po jedno. U njima su sahranjivani stanovnici ovih krajeva, od propasti Rimskog carstva do perioda Nemanjića, 1168. godine. Da li su u njima sahranjivani Vizantinci, Iliri, Kelti ili Srbi, ne može se tačno ustanoviti.
Grčko groblje na Kragujevu brdu je dosta veliko. Još zub vremena nije razorio skromne ploče na grobovima iznad glava i nogu. Odmah ispod vrha tog brda (Kragujeva) još su vidljivi tragovi temelja kuća ondašnjih stanovnika. Te kuće su imale duboke podrume u zemlji.
U Vaškovu je, prema predanju, bila grčka crkva za koju se priča da je postojala pre dolaska Srba u ove krajeve. Kad je srušena i ko ju je srušio ne zna se, ali tu i sada postoji velika kamena gomila na kojoj je poraslo šiblje. Crkva je bila od kamena i nalazila se kod sadašnje škole. Da napomenemo, u našoj opštini postoji još samo jedna ruševina grčke crkve i to u Poblaću. Stotinak metara od ove postoji druga ruševina, koju narod naziva Srpska crkva.
Pošto su stanovnici Vaškova bili u mogućnosti da sebi naprave bogomolju, dosta veliku kamenu zgradu, mora biti da su Vaškovo i okolina bili prilično naseljeni pa je na tom prostoru bilo više porodičnih zadruga, ili da su taj hram pravili stanovnici više okolnih sela U svakom slučaju, Vaškovo je bilo najnaseljenije i najbogatije selo u čitavom području i centar neke vlasti. Osim u Vaškovu, nema više nikakvih arheoloških lokaliteta i nalaza, niti vesti sačuvanih u predanju, da je na čitavom ovom području bilo drugih religioznih spomenika do dolaska Nemanjića na vlast u Srbiji.
Etimologija reči Vaškovo vodi, najverovatnije, od Vlaha stočara, koji su i pre i za vreme vladavine Nemanjića u Srbiji, živeli sa svojim stadima, po planinama leti, a zimi u nižim predelima Vaškova i Premćana, pored Tare.
Za vreme vladavine Nemanjića u Srbiji (1168-1371), podignuta je crkva u Varinama i manastir u Dovolji. U Varinama je, prema predanju koje prenosi Milutin Vojinović, bila srpska crkva, ali je srušena dolaskom Turaka u ove krajeve. Još se nalazi lepo klesano kamenje sa uklesanim tekstom na staroslovenskom jeziku, pisano starim ćiriličnim pismom. Simeun Anđelić smatra da su te ploče sa uklesanim tekstom od razbijene časne trpeze. Kod crkve je bilo veliko srpsko groblje.
Od crkve je vodio širok put. Prema predanju, služio je za zaprežnu vuču, jer je širok oko 3 metra. Trasa puta se blago pela, odnosno, svuda su izbegavani usponi. I sada se skoro na čitavoj dužini poznaje trasa tog puta Put je vodio od crkve, preko Varina i pored kuće Minićaspuštao se u Varinsku reku, a zatim je išao pored reke jedan km. Put se dalje blago peo preko Bjelave i dalje išao Diklinoj glavici, preko Čavnja za Pušeski Do.
Posebno je interesantan Manastir Dovolja, koji je postojao za čitavo vreme turske vladavine, do 1875. godine.
Prema nekim podacima koje je izneo Sreten Petković u svom delu ”Manastir Sveta trojica kod Pljevalja” (Beograd, 1974), proizilazi da je ovaj manastir podigao Stefan Nemanja, kao i veliki broj drugih crkava i manastira Po narodnom predanju koje je prenosio pop Novović, Manastir Dovolju su podigli Uroševi sinovi Milutin i Dragutin. Petković navodi: “Savremene turske dozvole svedoče da su neki manastiri upravo iz toga kraja (Dobrilovina, Dubočica, Dovolja) bili obnovljeni i to posle izjave grupe muslimana koji su jemčili da su zaista postojale stare hrišćanske bogomolje.”
Turci su u prvom naletu posle kosovske bitke porušili skoro sve srpske crkve i manastire. Veliki vezir Mehmed-paša Sokolović izdejstvovao je kod sultana da se mogu obnoviti srpske crkve i manastiri, 1557. godine. Tada je obnovljena Pećka patrijaršija i Mehmed-paša postavi za patrijarha svoga brata Makarija. Obnova crkvi i manastira mogla je biti samo na starim temeljima i istih dimenzija O tome Petković (str. 33) piše; ”Naime, ne sme se izgubiti iz vida, već pomenuti zakon iz vremena Mehmeda II da se ne mogu podizati nove hrišćanske bogomolje, a da se negdašnje mogu obnavljati ali samo na starim temeljima. Turska dokumentacija iz arhiva naših manastira pokazuje da su vlasti budno pazile da se pri prepravci crkve ne grade veća zdanja nego što su bila ranije. Tačno se određivalo koliko sme crkva biti široka, a koliko duga, pa se čak pri obnovi Dovolje 1632. godine izričito spominje. ”
O Manastiru Dovolji postoji 90 turskih dokumenata u Manastiru Svete trojice (o Trojici samo 28). Da napomenemo, u arhivu Manastira Sv. trojice postoje 824 razna turska dokumenta (fermana, buruntija, hudžeta, murasela, hućuma, teskera, i drugih isprava). Sva ova dokumenta preveo je profesor iz Beograda, Fehim Bajraktarević (u junu 1934. godine), i objavio 185 dokumenata u časopisu (Spomenik, 1.HH1H, drugi razred, 62, Srpske akademije nauka, Beograd, 1936, od str. 27-85). Navešćemo nekoliko dokumenata iz ovog Bajraktarevićevog rada, koji se odnose na Manastir Dovolju, i građane susednih sela. U dokumentu br. 4 stoji: ”Rešenje pljevaljskog kadije: Hrišćanin Barbil sin Vukosavljev iz sela Premćana (Premete) dolazi pred kadiju i izjavljuje da je crkva Dovolja sklona padu i da hoće da je opravi. Pošto su dva muslimana, Tajfur sin Kasimov i Hasan sin Alin, posvedočiln istinitosti Barbilovih navoda, opravka pomenute crkve je dozvoljena po šerijatu, o čemu se Barbilu izdaje ovo rešenje (hudžet) (avgusta 1545.).” U dokumentu br. 3 takođe se traži opravka crkve, a dokumenat je datiran 20. juna 1536. god. To je najstariji dokumenat u kome se pominje Manastir Dovolja odnosno 70 godina od dolaska Turaka.
U mnogim dokumentima se pominju seljaci Selca, Premćana, Vaškova i dr. U dokumentu br. 5 npr. . . i potraživši seljake sela Selca u džematu kneza Đure, oktobra 1569. god. ili, u dokumentu br. 10 stoji: “Golub sin Vukašina iz sela Premćana (novembra 1589.)”; zatim, ”Na molbu kaluđera Lukijana iz sela Premćana (maja 1618).” U dokumentu br. 32 stoji: Teskera (potvrda) zemlje i zgrade kaluđera Manastira Dovolje-Prečiste, u selu Premćanima, u kadiluku tašličkom, pregledane su od nadležne vlasti i utvrđeno je da su od starine njihove, pa im se dozvoljava da ih drže kao i do sada, odnosno, da u njima stanuju. O ovome im se izdaje ova teskera (potvrda) za slučaj potrebe (počelo 30. juna 1631.). U dokumentu br. 41 govori se o kupovini zemljišta od nekih seljaka: ”iz Potkrajaca u Kričkoj nahiji kadiluka prijepoljskog, prodali su Borisavljevicu u pašnjaku Krupice i Lanište do Trkališta”. . .
Interesantna je i ova potvrda pod brojem 45: “Štićenik Cvetkoiz sela Premćana dirao (?) je košnice štićenika Njegovanaiz istog sela. Pomenuti Hrišćanin je pretražen i isleđen pa mu se izdaje ova potvrda o tome da ne bude ponovo uznemiravan (juna 1642.)”. Navešćemo izvode iz još jedne tapije (br. 74): “Milovani njegov sinovac Milisaviz sela Vaškovo. . . prodali su konačno svoje livade. . . kaluđerima nastanjenim u manastirskim dvorima za 15. 000 akči i primili su novac (15. april 1706.). ”
Prema narodnom predanju, u početnom periodu turske vladavine, Manastir Dovolja je bio jedanput srušen, pa su ga Srbi ponovo obnovili, ali, prilikom obnove ćivot je napravljen na zemljištu Brajkovića, pa su oni tužili Manastir turskim vlastima Srbi su ih molili da povuku tužbu, pa su oni to i uradili. Iz ovoga proizilazi da je deo Dovolje bio u vlasništvu Brajkovića, što potvrđuje i stari Radoman Brajković. Ostalo je zagonetno kako kaluđeri nisu znali gde su bili stari temelji crkve, nego su gradili na tuđem zemljištu. Možda nije bila u pitanju zgrada crkve, već neki pomoćni objekat. Uostalom, ni turske vlasti ne bi dozvolile građenje van starih temelja.
Iz dokumenata koja se nalaze u Manastiru Svete trojice, proizilazi da su kaluđeri više puta tražili da obnove ćelije za goste, ambare, stanove i sl. , pa je verovatnije da se radilo o tim objektima.
Za vreme vladavine Nemanjića na Tari je bio kameni most (prema kazivanju Radomana Brajkovića) oko 150 m ispod sadašnjeg, pod Premćanima. Kada je srušen ne zna se, ali se i sada primećuju njegovi ostaci, naročito ostaci temelja kuće koja je bila kod mosta (na desnoj strani Tare). Pretpostavljamo da je kuća služila za stanovanje straže, koja je istovremeno naplaćivala i mostarinu.
Stara srpska bratstva u ovom kraju
Smatra se da su najstarija poznata bratstva u ovom kraju Brajkovići, Mrdaci i Grbe. Iz turskih dokumenata koja se nalaze u Manastiru Svete trojice, ne može se znati kome su bratstvu pripadali stanovnici Selca, Premćana ili Vaškova, kad tamo samo stoji ime i ime oca. Možda Turci nisu stanovali u ova tri sela jer se nigde ne pominju u kupoprodajnim ugovorima kojih ima u manastirskoj arhivi.
Brajkovići su živeli u zapadnom delu Premćana do polovine 19. veka, kada pod pritiskom Šaranaca napuštaju Premćane. Ponovo se vraćaju oko 1880. godine. Imali su svoje katune u Sinjajevini, odnosno selu Brajkovači, koje je i dobilo ime po Brajkovićima.
Mrdaci su živeli u istočnom delu Premćana Oko 1800. godine pobili su Turci sve Mrdake muškarce u nekoliko kuća, koliko ih je tada bilo. Žene su se sa ženskom decom i tri muškarčića raselile na više strana.
Grbe su živeli u Bujacima i tu su ih stotinama godina bile samo dve ili tri kuće.
Obnova manastira Dovolje
Ne može se sa sigurnošću ustanoviti da je manastirska crkva bila nekada potpuno rušena i paljena. To se ne vidi iz brojnih dokumenata koji su sačuvani u Manastiru Svete trojice, sve do septembra 1859. godine, kada su Šaranci prilikom napada na Turke u manastiru, zapalili Manastir Dovolju. O tome Vule Knežević u svom delu ”Pleme Šaranci” (Beograd, 1961. god. str. 87-92) navodi da se u crkvu zatvorilo mnogo Turaka i da se nisu hteli predati, pa su Šaranci morali zapaliti crkvu da izgore Turci.
Međutim, prema kazivanju Joksima Vojinovića iz Čavnja, u manastiru su se zatvorile samo 4 toske (Arnauti iz južne Albanije neka vrsta graničara-stražara) i nisu hteli da se predaju. Tada su Šaranci zapalili manastir.
Već 1863. i 1864. godine manastir je obnovljen i nastavio je da radi. Izbijanjem bosanskohercegovačkog ustanka, početkom jula 1875. godine, prema kazivanju Orla Đurđevića, džamiju u Tari Đurđevića zapalio je Stojan Leković, a Manastir Sveti Arhangel Gavrilo sutradan Ramo Đurđević. Postoji i druga verzija (možda tačnija) koju priča Slobodan Šubarićiz Pušeskog Dola Prema njegovom kazivanju, Ramo Đurđević je zapalio i Manastir Dovolju i Manastir Arhangel Gavrilo u Tari Đurđevića, a džamiju u Tari Đurđevića zapalio je neki Kneževićiz Studenca u Šarancima, nekoliko meseci kasnije. Posle paljevina u 1875. godini, ova se dva manastira nisu obnavljala.
Napomenuli smo da nema podataka u dokumentima Manastira Dovolja da su Turci živeli na ovom području, ali su imali svoje posede i čitluke. Otimali su zemlju Srbima, što se vidi iz dokumenta br. 63. (carskog fermana poslatog hercegovačkom sandžak-begu 1673. godine iz Petrovaradina). U fermanu se ističe da su se neki seljaci sela Selca žalili sultanu na nekog Turčina Kurd-Oglu da im je uzeo zemlju i činio mnoga nasilja i nepravde. Iz ovoga proizilazi da su neki Turci imali tuda svoje posede i otimali zemlju od Srba
Doseljenici na ovo područje pre 300 i više godina
Prema njihovom kazivanju, Babići su došli u Krupice od Nikšića, pre 400 godina, odnosno oko 1585. godine. Živeli su u severozapadnom delu Krupica. I sada postoji Babića kosa i Babića polje. Babića je bilo 1912. godine u Krupicama 8 kuća, pa su se svi do 1920. godine odselili sa ovog područja. Ćosovići i Ćirovići su došli na ovo područje oko 1700. godine. O Ćosovićima je pisao Andrija Luburić u delu “Drobnjaci, pleme u Hercegovini” (Beograd, 1930. god. str. 296-197). Došli su iz Plane od Kolašina, a poreklo vode od Miloševića. Naselili su se u Vaškovu i bilo ih je više kuća u drugoj polovini 18. veka. Zbog ubistva Turaka koji su hteli da siluju neku devojku Golubovića, razbežali su se i odselili u više mesta Samo je jedan Ćosović došao u Maoče i od njega su svi Ćosovići u Pljevljima i Žabljaku.
Prema Luburiću, u Vaškovu su istovremeno živeli sa Ćosovićima i Golubovići, a pošto su oni rod sa Ćirovićima i Pejovićima, možemo pretpostaviti da su oni bili negde u blizini. U monografiji “Kolašin” dr Novica Rakočević navodi da je u Manastiru Morači nađen dokumenat prema kome su za vreme građenja Manastira Morače, u Morači živeli bratstva (1252.), Ćirovići i Damjanovići. Nisu to naši Damjanovići; oni sada najviše žive oko Mojkovca i Bijelog Polja.
Od Ćirovića su Golubovići i Pejovići, a od Pejovića Đakovići. Svi su, izvesno vreme (oko 40 godina), živeli u Kotlajićima, Kragojevu brdu, Reljinu kamenu. Iz tih mesta su svi odselili oko 1770. godine.
Stanovnici ovog kraja početkom 19. veka
Početkom 19. veka u Vaškovu su živeli samo Baltići. Bilo ih je 5 kuća. Kneževići iz Rudanaca kupili su Vaškovo za 9 kesa novca od Kaljića i pašnjake sve do Crvene Lokve, zatim Borisavljevicu i dalje sve do Lisca. Došlo je 5 kuća Kneževića, jedna kuća Bojovića i jedna Lakićevića iz Morače. Doseljenici su došli u sukob sa Baltićima i ubili dvojicu. Baltići su odmah odselili nekud.
U Selcu je u to vreme, pored ostalih, pod Čelarijom bila jedna velika porodična zadruga sa preko 60 članova. Oko 1850. godine ta se zadruga raspala, većina pomrla od nekih bolesti i nestala nekud. O toj velikoj zadruzi i njenom domaćinu znao je dosta pojedinosti Vojin Vojinović, ali ni on nije znao kako se prezivala.
Čavanj i Varine su bili retko naseljeni. U njima su živeli Radojevići. Bilo ih je više kuća. Neki su se raselili po Srbiji, ali ih je oko 1860. godine bilo 4 kuće; dve u Varinama, jedna gde je sada kuća Spasoja Vojinovića u Čavnju, jedna u Zađaraševcu. Dva brata Radojevića iz Čavnja, sinovi Milene (rodom od Vojinovića), živeli su dosta siromašno. Age su im bili Adem i Zelnil Đurđevići. Radojevići su, pored ostalih dažbina, morali svojim agama raditi svake nedelje i praznika, što im je postalo nepodnošlivo. Braća se dogovore da ubiju svoje age koje su tu živele u Čavnju na katunu. Kad im jedne nedelje dođoše da kose, stariji brat, mladoženja, ubi Adema, a mlađi, momak, Zeinila i sa familijom pobegoše u Šarance. I ostali su Radojevići pobegli sa ovoga prostora.
Iz Drobnjaka je 1822. godine prešao Mitar Zeković sa 5 sinova i nastanio se u Šljivansko. Tu je ostao 10 godina i prešao u Stančane. Neki su Zekovići kasnije prešli u Čavanj, odnosno jedna ih je kuća bila na Kragojevom brdu, a jedna na Zađuraševcu. Kod ovoga je često dolazio aga Micanović, iz Maoča (valjda mu je to bio miraz). Aga je dolazio svaki treći ili četvrti dan i kada je prilazio kući vikao je sa konja: “Peci kavu, steri slamu, kuvaj cicvaru”! Tako mu je pojeo sve što je bilo vrednije. Nemogavši to više izdržati, Zeković jednog dana ubi agu, zakopa ga u đubrište i pobeže sa familijom na Sinjajevinu, oko 1880. godine.
Ostali su Zekovići i dalje ostali na čitlucima do 1899. godine, kada su ubili velikog zulumćara Aska Odova i pobegli u Nikšić (A. Luburić, Drobnjaci pleme u Hercegovini, str. 169).
Ne zna se koliko su Bujaci dugo živeli u selu Bujacima i ko je po kome dobio ime. Bujaci su od Gluščevića i verovatno da su prezime promenili po selu. Odatle su ih oko polovine prošlog veka, istisnuli Micanovići- Ciguljini.
Oko 1800. godine u Krupice su doselili Šestovići. Oni su poreklom Parovići iz Trebinja. Živeli su nekoliko godina u Parovića koritima kod Ljeljenka (Krupice).
* * *
Bratstva premćanskog kraja
1. Novo Vuković (1820 – brojka pored imena označava približnu godinu rođenja) živeo je u Šarancima. Po njemu su njegovi potomci dobili prezime Novovići. Novovi su sinovi Janko i Jozo (1850). Oni su prešli u Premćane i naselili se na Lazinama. Od Bojovića su kupili imanje 1878. godine.
Najpoznatiji Novović je Janko. On je 1862. godine bio čobanin i učestvovao u bici na Šarancima. Našao je ranjena Kuja Micanovića-Boškovića, prvaka maočkih muslimana, naslonjena uz bukvu. Ubio ga je malom puškom (potkraćenom), posekao glavu i odneo na Cetinje, kao i vest o turskom polomu na Šarancima. Knjaz Nikola ga je odlikovao i bogato nagradio.
Čuvajući ovce po Ujču, Jozo je primetio sa Jovanom Bosancem kako Mujaga Đurđević pokušava da siluje devojku Pejovića, koja je živela kod majke u Trešnjici. Uhvatio ga je Jozo za vrat i udavio, pa pobegao preko Tare.
Jankov je Miloš, a njegov Radovan, Miladin i Pavle. Jozov je Milosav i Luka U prvom svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovala su 4 Novovića. Luka je poginuo na Drini. Miladin je bio vodnik u vojsci i izvesno vreme proveo u mađarskom ropstvu.
Cvijetići su poreklom iz Poblaća. Od njih su se odvojili Čavići iz Kakmuža, Ivanovići iz Bobova i Stevančevići iz Gornje Brvenice. Pre 200 godina bilo je Cvijetića i u Bobovu, a krajem prošlog veka jedna kuća Cvijetića živela je između Krička i Crnog vrha. Tu su živeli Ristanovi sinovi Leka i Janko, pa su oko 1880. godine odselili u Čavanj i tu ostali do 1913. god., kada su odselili u Kordovinu. Kod njih su došla još dva njihova brata – Blažo i Marko.
Poznati dugogodišnji hajduk Rade Cvijetić došao je sa braćom: Milovanom, Sekulom i Ivanom na Pogledac (Premćani) 1879. godine. U prvom svetskom ratu je u crnogorskoj vojsci učestvovalo 7 Cvijetića. Internirani su u Mađarsku: Ivan, Stevan, Mirko, Sekule i Trajko, samo se vratio živ Trajko.
Ne zna se gde se rodio Rade Cvijetić, api se zna da je skoro 30 godina hajdukovao i bio jedan od najhrabrijih hajduka u četi čuvenog harambaše Ristana Šarca Ranjavan je više puta Kada su ustanici napapi Stožer, oko 5. juna 1877. godine, Rade je teško ranjen kroz stomak (pogodilo ga je zrno kod pupka, a izašlo kod kičme). Sam je papirom začepio obe rane i dobežao do Premćana Ozdravio je kroz nekoliko dana, a što je izazvalo čuđenje i divljenje (kao neki medicinski fenomen). Živeo je 114 godina i umro na Pogledcu (Premćane) 1943. godine.
Napomenuli smo da su Janko i Leka Cvijetići, u drugoj polovini XIX ueka, živeli do Crnoga vrha Kad je Janko orao jednu njivu sa Lekinom ženom (ona je išla pred volovima), zapne im raonik za ibrik (oko 3 litra vode) pun zlatnika. Izvade ibrik i dogovore se da se nikome ne kazuje van kuće. Kroz par dana uze Janko nekoliko zlatnika, a ostalo zakopa snaha, te ode u Nikšić da kupi sebi i ostalima odela. Ali, dok je Janko bio na putu, snaha iznenada umre i pare koje je negde sakrila Cvijetići nisu mogli pronaći. Dve su godine tragali i najzad razočarani, odselili su u Čavanj. Kažu da je pare pronašao novi vlasnik imanja.
Brajkovići su staro srpsko bratstvo iz perioda Nemanjića. Tada je bila njihova polovina Dovolje, Zagrebac, deo Vaškova, čitave Premćane, osim dela iza Grude, zvanog Mrdačko Selo i Mrdačka kosa Njihova je bila i Brajkovača i pašnjaci iznad nje. Po njima se to selo i prozvalo Brajkovača. Tu su i žito sejali.
Doselivši Šaranci u Rudanca, uzeli su im sve do Tare. Na čitavom navedenom prostoru nalazio se veliki broj Brajkovića kuća Oni su bili vlasnici te zemlje i na nju su imali i turske tapije. Početkom XIX veka Turci su se Srbima u ovom kraju nametali kao age, bez obzira na njihove tapije i prisiljavali ih da im daju trećinu ili četvrtinu letine, pa su i Brajkovići izgubili vlasništvo nad zemljom.
Brajkovići su se namnožili, te su im Premćani postali tesni. Istovremeno na njih su vršili pritisak i Micanovići, pa su se mnogi odselili iz Premćana. Ima ih u Kotoru, Hercegovini, Derventi, ali su prešli u katoličanstvo. Oduzimali su im zemlju i Šaranci. Najzad, preostali Brajkovići, odsele u Kaljića Lijesku oko 1840. godine. Jedni su tamo i ostali, a Vučko, Perov stric, oko 1850. godine doseli sa velikom familijom u Beteševinu – zapadni deo Varina. Tu su ostali do 1880. godine i potom se ponovo vratili u Premćane. Zbog spora oko te zemlje Jovan Zvizdojević je ubio Pera Brajkovića.
Kad Brajkovići 1840. godine odseliše iz Premćana, osta im samo Jovan u Kandiji. Bio je oženjen od Bojovića i imao je dvoje dece. Slabo je živeo sa ženom, pa kad naiđoše neke kiridžije, ode sa njima u Sarajevo i tamo se nastani. Žena ga kasnije pronađe i dođe kod njega u Sarajevo oko 1873. godine. Njegovi potomci i sada žive u Sarajevu.
Postoji predanje da je kad je obnavljan Manastir Dovolja, ćivot bio na zemlji Brajkovića i oni su poveli spor sa kaluđerima i dobili ga. Posle su odustali od te zemlje i vratili je Manastiru. Pričalo se da je za vreme velikih kiša jedanput došlo do odrona zemlje u Premćanima i da su klizale velike površine zemlje sa zgradama. Jedna koliba u kojoj su bile kokoške, kompletno je skliznula u Taru. Voda je nosila kolibu, a sa njenog vrha pevao je petao. Grbe su starosedeoci u Bujacima. Malo znaju o svojoj prošlosti. Pamte imena predaka od Antonija (1840). Kad su Turci skoro uništili hajdučku četu Ristana Šarca u Krupicama 10. IX 1877 godine, doneli su 18 glava kod Antonija i tražili da pozna glave. Antonije je poznao Ristanovu glavu. Turci su učinili šenluk i svi (oko 80 njih) ručali kod njega, odnosno naredili da im spremi ručak. Zaklao je više ovaca, a ubio i pčelu.
Antonije je imao brata Gavrila. Antonijevi su Petar, Obrad, a treći je otišao u Grab, pa mu potomci tamo žive. Petar (1875) je ubio u Krupicama jednog Boškovića i ranio Ciguljina kad su došli da mu kradu goveda iz štale 1907. godine. Policija ga je uhapsila, ali je Spasoje Vojinović otišao kod paše i dokazao da su Bošković i Ciguljin bili u krađi, pa je Petar pušten kući četvrti dan.
Obrad je 1912. godine ranjen na Kotlajićima u ratu protiv Turaka. U prvom svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovali su Petar, Obrad i Todor. U internaciji su bili Obrad i Todor. Petar je bio hrabar ratnik u crnogorskoj vojsci protiv Austro-Ugarske i dobio je zlatnu medalju za hrabrost.
Kneževići u Vaškovu su rod sa onima u Rudancima. Otuda su i doselili oko 1863. godine i tu se stalno naselili, premda su Vaškovo kupili oko 1855. godine od Kaljića (sve do Crvene Lokve, zatim Borisavljevicu, pa do Lisca) za 8 kesa novca: 6 kesa su dali Kneževići, 1 Bojovići i 1 Moračani Lakićevići. U Vaškovo su došli: Risto, Đorđije, Nikola, Sava i Neđeljko, zatim Radosav Lakićević-Pižo. U Vaškovu je tada bilo 5 kuća Baltića. Baltići su branili dolazak Kneževića. U sukobu sa njima poginuše dva ili tri Baltića, a ostali odseliše u Srbiju.
Za vreme bosanskohercegovačkog ustanka 1875. godine, Kneževići su prebegli preko Tare u Šarance i pridružili se ustanicima. Turci su im popalili kuće u Vaškovu.
U leto 1909. godine pošli su u Pljevlja Milosav (sin Radov iz Rudanaca) i Mašan Kneževići. Svratili su u kafanu na Kričku i tu pili skoro dva sata, pa produžili za Pljevlja. Usput su pevali i glasno vikali. Kad su naišli pored kuće Etema Rapovića, on je rekao: ”Da ima ko pobiti onu paščad, osevapio bi se, da ne laju ispred naše kuće.” Onda su Šele i Emin, Etemovi sinovi, potrčali zaobilaznim putem kroz šumu i u Zelenom borju pucali Kneževiće. Milosava su ubili i mrtav je pao sa konja, a Mašana ranili, ali je ranjen skočio sa konja i utekao. Ubice, tobož, nisu mogli pronaći.
Rustem Đurđević je branio Živka Terzića iz Bujaka da ga ne opljačka Bambur, odmetnik od turske vlasti. Nestade Rustemu jednog dana duvana i ode u Babića han na Borisavljevicu da kupi. U kafani su bili Mašan Knežević, Miloš Peruničić i Ilija Vojinović. Rustema su častili rakijom i kafom. Mašan je izvadio pištolj i ubio Rustema, a zatim se razbežali. Mašan je otrčao u Vaškovo da sklone familije i stoku u stene, jer su očekivali tursku odmazdu. To je bilo tri ili četiri dana uoči početka balkanskog rata, 1912. godine.
Svi Kneževići sposobni za vojsku uključili su se u Premćansko-krupičko-barički bataljon, oktobra 1912. godine. U borbama protiv Turaka poginuli su: Milisav, Đorđije i Jovan, a ranjen je Kosta i Dile. Mašan je bio oficir i komandir čete, a Lazar Pujov barjaktar. Pravnik je bio Petar Knežević (završio je studije u Parizu). U toku borbi po Premćanima, oktobra 1912. godine, idući iz Pljevalja, srete Petar u Suvodnju 9 askera. Znao je odlično turski jezik i reče im da će ih provesti bezbednim putem, ali ih odvede u crnogorski štab, te ih sve pobiše u Čavnju. Kod vaškovske karaule Staniša, Baćo i Milosav Kneževići ubili su, za vreme ovih borbi, tri askera.
Učestvovalo je u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu, od 1914-1916. godine, 18 Kneževića. Na Glasincu 1914. godine je poginuo Vasilije. Internirani su u robiju 1916-1918. godine sledeći Kneževići: Novica, Mile, Radoje, Milosav, Jakov, Gruban, Leka i Baćo. Umrli su u robiji: Mile, Radoje i Leka.
Kao i u svim oslobodilačkim akcijama, Kneževići su učestvovali i u komitskom pokretu, od 1916 – 1918. godine. Čim su Švabe okupirale naše krajeve, tri Kneževića su se uključila u komitsku četu Vlada Zmajevića: Tomo, Risto i Mido. Početkom juna 1918. godine. Vladova komitska četa je, u Crvenoj Lokvi, opkoljena od velike švapske vojske i napadnuta. Poginulo je 7 komita, među njima i dva Kneževića: Risto i Mido. Tomo je preživeo napad, pa i rat.
U Vaškovo su oko 1900. godine doselile tri kuće Bojovića: Aleksa sa sinom Mijom, Luka sa Milosavom i Stevanom i kasnije Miraš. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci bila su 3 Bojovića. U internaciji je bio Milosav.
Zmajevići vode poreklo od Šljivančana. Pamte imena predaka od Ilije (1820). Možda se Ilijin deda prozvao Zmajević. Ilija je imao 9 sinova: Grujicu, Radivoja, Vasilja, Miletu, Mihaila, Novaka, Sima, Milinka i Pera i kći Jelu, koja se utopila u Limu prilikom seobe u Srbiju. Zbog ubistva nekog Bojovića, Ilija je prešao na Pećinu, a zatim na Kosanicu. Kasnije su neki ponovo prešli na Pećinu.
Izbijanjem bosanskohercegovačkog ustanka 1875. godine, svi su se Zmajevići priključili ustanicima i bili u hajdučkoj četi harambaše Boška Vojinovića. Pero je poginuo 1876. godine prilikom napada Boškove čete na Odžak, a i Mihailo je takođe poginuo u Boškovoj četi, prilikom napada na Vidre. Grob mu se nalazi pod Gostečom iznad Vidri.
Posle 1878. godine, 4 brata su otišla u Srbiju i naselila se kod Užica. Njihovi potomci i sada žive tamo. Tamo su otišli: Mileta, Milinko, Simo i Novak. U Nikšić je otišao Grujica sa sinovima. Samo su se vratili na Pećinu Radivoje i Vasilj. Od Radivoja su Marinko i Vlade, a od Vasilja Boško. Vasilja su Turci ubili 1906. godine na Pećini. Tada je Vlade otišao u Ameriku i ostao tamo do 1912. godine. Marinko i Vlade su bili u crnogorskoj vojsci u ratu protiv Austro-Ugarske (1914-1916. god. ). Vlade je bio zarobljen, ali je pobegao iz ropstva i otišao u komite. Imao je svoju četu od 12 komita. Četu su mu Švabe opkolile oko polovine juna 1918. godine i ubili 7 drugova, a Vlada ranili. Uspeo je da pobegne i pređe u Šarance. Tamo se lečio u jednoj pećini. Neko ga je od Šaranaca ubio u pećini i telo negde zakopao u šumi, ali nikada nije pronađeno.
Terzići s Pandurice su rod sa ostalim Terzićima u našoj opštini. Poreklom su od Terzića iz Malih Krća, a Terzići i Nenadići od Milićevića sa Krnjače, koji prenose predanje da ih je bilo u kosovskoj bici 1389. godine 75 sabalja. Kad su Turci ubili Prodana Terzića (1810), njegova žena Stana sa trogodišnjim sinom Ilijom stiže u Varine i živela je u nekoj kolibi više godina. Potom je prešla u Beljkovića kod aga Ciguljina. U Beljkovićima je ostala Stana desetak godina, pa sa Ilijom prešla u Visibabu (ispod Pandurice), kod Strujića na imanje.
Ilija je imao tri sina: Radovana, Živka i Jakšu. Živko je imao sinove: Prodana (Tila), Vasilija, Boška, Vojina i Komnena
U borbi sa Turcima, oktobra 1912. godine, na Kotlajićima je poginuo Ilija Vojinović, bataljonski barjaktar Premćansko-krupičko-baričkog bataljona. Barjak je podigao Ljuboje Terzić i uskoro pod njim poginuo. Tada su Turci popalili sve Terzića kuće u Pandurici. Od 1914-1916 u crnogorskoj vojsci protiv Austro-Ugarske borilo se 9 Terzića. Mihailo je poginuo na Drini 1914. godine. U Mađarsku su internirani Terzići: Boško, Tadiša, Samoilo i Vasilije. Samoilo je umro u ropstvu 1918. godine. Živko je imao veliko imanje i bio veoma bogat.
Šestovići su poreklom iz Hercegovine, od Trebinja, i tamo su se prezivali Parovići. Došla su 4 brata Parovića i naselili se u Ljeljenku, Krupice, oko 1770. godine. Posle izvesnog vremena, tri brata su odselila u Srbiju. Četvrti brat je imao po šest prstiju na nogama i rukama, pa su ga zvali Šesto. Po njemu su mu potomke prozvali Šestovići. Iz Ljeljenka su Šestovići odselili u Slatku i tamo ostali oko 80 godina.
Početkom XIX veka poznat je bio hajduk Stojan. On je ubio više Turaka. Turci su ga uhvatili, odveli u Travnik i tamo obesili. Neki Srbin mu je tamo podigao spomenik. Stojan je imao tri sina. Od jednog su Šestovići u Stožeru, od drugog u Krupicama, a treći je odselio kod Valjeva Od njega ima veliki broj potomaka. Iz Vodnoga su doselili u Krupice 1878. godine.
Krajem XIX veka u Krupicama se isticao ugledom i hrabrošću Božo Šestović. Kod njega su često dolazili hajduci i sa njima je sarađivao, zbog čega 1905. godine muslimani iz Maoča i Vodnoga, pod komandom Bećira Memića, napadoše Krupice, sa ciljem da ih popale i poraze. Božo je organizovao odbranu. U borbi je poginuo Božo Šestović i Mirko Bošković. U pomoć Krupičanima su stigli Premćanci, na čelu sa Spasojem Vojinovićem, te je turski napad odbijen i Bećir ranjen.
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovalo je šest Šestovića. Vladimir je poginuo 1914. godine na Glasincu, u borbi protiv austrougar-skih trupa. Nije bilo interniranih.
Najstariji preci Mrdaka živeli su u Premćanima Imali su imanja, odnosno katune, u Šarancima Njihovo je bilo skoro pola Premćana, istočni deo. I sada se zove Mrdačko Selo i Mrdačka kosa Oni su izgleda, stari srpski stanovnici, kao i Brajkovići. Bilo je više kuća u Premćanima, pa su ih Turci pre 200 godina skoro sve pobili. Mrdaci pričaju da je došlo, jednog dana, nekoliko haračlija da kupe poreze. Mrdaci se malo uplaše i sakriju u šumu iza kuća. Nisu imali novaca da sve plate. Posle večere, Turci su hteli da im spavaju sa ženama, ali izađe jedna baba kod njih u šumu i reče im šta Turci hoće. Oni svi upadnu u kuću, pobiju haračlije i bace ih u neko močilo.
Posle izvesnog vremena, dođu Turci da traže haračlije. Dok su Turci tragali za nestalima, pojavi se Mrdačka kučka gde nosi ruku jednog iz močila. Turci odmah poubijaše sve muškarce Mrdake. Ženama narede da donesu sve kolevke sa malom decom da poubijaju muškarčiće. Žene su donele 9 kolevki, tri muškarčića stave na sredinu, a sa strane po tri kolevke sa devojčicama Jedan Turčin razvi prvo dete, ono bi žensko, zatim drugo, pa treće i reče da su ovo sve ženska deca, a pošto su se zbog dugog neprevijanja deca, kako se u narodu kaže, “uneredila”, ne htede ih dalje razvijati. Tako, od velikog broja Mrdačkih kuća, ostaše samo tri mališana u kolevkama Turci sve Mrdačke kuće popališe. Žene se razbežaše na sve strane, najviše u svoj rod. One tri žene sa muškom decom, odoše na tri strane: jedna u Maoče, druga u Trnovice, a treća u Barice, gde je i ranije bilo Mrdaka, doseljenih iz Premćana. Ovaj masakr Mrdaka bio je oko 1775. godine. U znak sećanja na stravični događaj, Mrdaci ni danas ne drže kučke (bar neki).
Sinovi onog dečka (ne sećaju mu se imena) što ga je majka donela u rod u Tulovo bili su: Jovan (1805), Gligorije i trećem ne znaju ime. Jovanovi su sinovi: Pavle (1835), Todor, Radovan, Mijat i Simo. Od Gligorija su Mrdaci na Kosanici, od Pavla su Neško (1865) i Đoko. Od Đoka su Mrdaci u Bare-Krupice. Od Todora su Mušo i Šoro u Nikšiću. Od Radovana su Mrdaci u Grančarevu. Od drugog Jovanova brata su Mrdaci u Maoču. U Šarancima su Mrdaci od Mijata.
Pavle, Neškov otac, ubio je Kaljića 1875. godine u Krupicama, kad su mu planili ovce. Ovce su bile u Garištima kod Stojkovca. Pavle i Mijat su prebegli sa familijama u Šarance i priključili se ustanicima. Radovanov sin je bio crnogorski oficir i poginuo jr 1912. godine na Zaglavku kod Glibaća
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovalo je 10 Mrdaka. U ropstvu je bilo 7 Mrdaka, među njima Neško i Uroš. Neško je došao iz Bogomolje-Šljivansko 1923. godine u Potpeće i kupio imanje u Raša Jakupovića.
Od Kolašina, odnosno Mojkovca, došle su Čabarkape. Rod su im Krgovići, Šutovići i Šepići. Od krvne osvete su pobegla tri brata: Radivoje, Bjele i Radoje i naselili se u Bliškovu oko 1800. godine. Od Mojkovca su braća donela prezime Čabarkape.
Pri prolazu pored kuće Čabarkapa, neki obesni Turčin tukao im je decu. Otac te dece reši da ga ubije kad ponovo naiđe pored kuće. Ostale Čabarkape mu braniše, ali ga on ubi i sa familijom pobeže u Šarance oko 1850. godine. Od njega su braća: Lazar, Petar, Miloš, a nešto kasnije dobežao je i Vukoje.
Na tor Nikole Čabarkape dođu jedne noći dva Kaljića da kradu stoku. Nikola ih primeti i ubi Nuska Kaljića. Drugi Kaljić pobeže, ali ga Nikola stiže i uhvati kod kuća Šestovića. Ljudi ga moliše da ga ne ubije i Nikola ga pusti, ali je ipak morao bežati sa fimilijom. Pobegao je kod Sarajeva i sada tamo žive njegovi potomci. Age su im bili Memići, pa su ih zaštitili i zadržali ostale Čabarkape da ne beže. Morali su platiti Kaljićima nešto za krv i ostali su na imanjima
Za vreme bosanskohercegovačkog ustanka (1875-1878),Perko Čabarkapa se pridružio ustanicima i hajducima. Borio se hrabro u mnogim bitkama i bio ugledan čovek. Po završetku rata naselio se u Premćanima i hajdukovao u četi harambaše Spasoja Vojinovića. Kasnije je prešao u Krupice.
U I svetskom ratu, u crnogorskoj vojsci, u borbi protiv Austrougarske, od 1914-1916. godine, učestvovapo je 22 Čabarkapa Petronije je bio komandir čete u balkanskom ratu, a kasnije perjanik. U ratu je bio veoma hrabar, pa je dobio “zlatnu medalju za hrabrost”. Uroš je bio četni barjaktar, a Miloš vodnik. Internirani su u Mađarsku: Milivoje, Danilo, Dragiša, Perota, Niko, Nikodin, Novica, Spasoje, Uroš, Mlađen, Milosav, Radovan, Miloš, Đorđije, Perko, Aleksa i Obrad. U internaciji su umrli Dragiša, Niko, Nikodin, Novica, Obrad, Nikodije, Miladin i Tomo (dvojica su imali samo po 12 godina
U ratu su ranjeni Petronije i Spasoje. Timotije je poginuo 1914. godine na Glasincu.
Po Zeku Bostandžiću dobili su prezime Zekovići. Zekov sin Mitar sa 5 sinova: Đono, Mića, Vidak, Milovan i Matija, preselili su se iz Drobnjaka 1822. godine u Šljivansko, a posle 10 godina pređu u Stančane, na zemlju Rapovića. Neki su Zekovići živeli u Stančanima, neki u Zađuraševcu, a neki u Čavnju. Onom Zekoviću u Zađuraševcu, bio je aga Asko i skoro svake nedelje je dolazio kod čivčije. Kad je prilazio kući vikao je sa konja: ”Peci kavu, peri tavu, kuvaj cicvaru”, i tako se često gostio. Zekoviću to dosadi, pa kad je Turčin sedeo u kući i čekao cicvaru, Zeković ga upuca kroz prozor, ubi i zakopa u đubre. Uveče su svi Zekovići pobegli preko Tare 1899. godine i naselili se u Nikšiću i Sinjajevini.
Turci su kroz nekoliko dana našli ubijenog agu u đubretu. Po završetku I svetskog rata, 1918. godine, tri kuće Zekovića došle su u Varine i tu živeli do 1945. god., kada su odselili u Vojvodinu.
12. Golubovići su od Ćirovića. Ne može se utvrditi kada su se po nekom pretku prozvali Golubovići. Od Ćirovića su i Pejovići i Đakovići. Andrija Luburić u svom delu “Drobnjaci, pleme u Hercegovini” (Beograd, 1930, str. 196) pišući o Ćosovićima u Vaškovu iznosi da su Turci hteli da im se dovede u postelju neka lepa Golubovića devojka, ali Ćosovići nisu pristali, već su pobili Turke haračlije oko 1770. godine. Golubovići su zatim živeli u Kotlajićima, a do njih, u Garištima, Ćirovići, dok su Pejovići živeli kod Reljina kamena. Bilo ih je po jedna kuća. Izgleda da se tu nisu dugo zadržavali, već su svi odselili.
Dvojica Golubovića su se naselila i živela izvesno vreme kod Mileševa. Jedan je tu ostao, a drugi otišao u Ograde kod Babina i tu je duže živeo. Njegovi su potomci došli u Klopet, u Vrulju, zatim su se seljakali po Maoču i Beteševini.
Sadašnji Golubovići ne pamte imena dalekih predaka. Pamte ime Boja, koji je rođen oko 1815. godine. On je imao braću Marijana, Grla i Beća. Tri brata su umrla u Lijesci (Maoče) i samo je Grle došao u Kotlajiće, sa familijama svoje braće, oko 1860. godine.
Dva Đurđevića ukradu noću iz magaze (podruma) Marku Goluboviću vola i odvedu ga preko Žućine doline, oko 1870. godine. Primeti to Marko i ode prekim putem na Štrbinu da ih čeka. Đurđevići naiđu sa volom, jedan je vodio vola, a drugi terao. Marko puca na njih i ubi jednoga, ali je iste noći morao da beži u Jezera sa familijom i nastani se u Junče do. Josif je platio 40 dukata za krv i šišao kumče.
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovali su ovi Golubovići: Pero, Radivoje, Đoko, Milan, Miloš, Aleksa, Novak, Marinko, Luka, Spasoje, Aleksa, Tadiša, Radovan, Milovan, Golub, Tripko. Tadiša je ranjen u ratu. Švabe su u Mađarsku internirale ove Goluboviće: Luku, Tripka, Spasoja, Milana, Miloša, Aleksu, Radivoja, Tadišu, Milovana, Aleksu (Todorov) i Radovana. Umrli su u robiji: Luka, Radovan i Radivoje. Novak Golubović je bio četni barjaktar od 1914-1916. godine.
13. Maksimovići su od Lekovića. Nekada su živeli u Trešnjici, zatim u Bitinama U Pušeski Do su prešli 1875. godine. Neki su Maksimovići živeli i u Stožeru, pa su se od krvi odselili odatle.
Znaju imena predaka od Vasa (1800). Vasov je Marko, a Markovi su: Boško, Mićo i Mlađen. Stari Joko Maksimović iz Pušeskog Dola imao je sina Jakova (Mida). Joko je imao oko 17 oka zlatnika, ali su mu ih drugi odneli. Mijailo je imao sinove: Dika, Novaka i Novicu.
Joka su ubile Švabe 1917. godine na Kovrenu. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovali su Novak, Diko, Novica, Mlađen i Mićo. Mlađen je bio ranjen na Drini 1915. godine. Internirani su u Mađarsku Diko i Mlađen. Sada žive u Čavnju, Kordovini, Pušeskom Dolu.
Vojinovići su potomci stare plemićke kuće Vojinovića, odnosno vojvode Nikše. Oko 1750. godine, jedan Vojinović krenu iz Nikšićke Župe za Srbiju i zadrža se u Ravnoj Rijeci. Neki Turčin Martinović ubi Dobričina sina Vojna, te Dobrica sa bratom Milijom (Ivanovi sinovi) dođe u Trešnjicu 1826. godine, na imanje DedaĐurđevića. Naredne godine dva Vojinovića odoše u Ravnu Rijeku i ubiše onog Martinovića. Ubrzo ih Dedo otera sa imanja i naseliše se u Zajedni do (između Krička i Crnoga vrha) 1818. godine, na imanje Rapovića, kao čifčije. Tu su ostali sve do 1875. godine.
Na novom imanju, Vojinovići su se namnožili i delili, tako da ih je 1870. god. bilo 8 kuća Otac Spasoja Vojinovića, Ilija, bio je u hajducima i raniše ga Rapovići u Mijakovićima. Hajduci su ga doneli ranjena, ali je ubrzo umro. Vojinovići ga sahraniše u Kruševicama. Sutradan im dođoše svatovi Radojevića da vode Dobričinu ćerku Milenu. Vojinovići im poručiše da se vrate, ali oni odgovoriše: “Uvijek je bilo da neko kuka, a neko pjeva” i dođoše. Jedan Vojinović iza slame opali puškom i ubi muštulukdžiju. Ostali se svatovi vratiše. Treću noć Radojevići poslaše dve žene i odvedoše Milenu oko 1850. godine.
Zbog neke svađe, Joso ubi nekog Šaranca u Premćanima, pa Simeun i Arsenije odseliše u Višnjicu oko 1870. godine. Iste godine Jovan ubi Papa, jezerskog odmetnika, koji je sa Đurđevićima pljačkao po Jezerima i Šarancima i koga je knjaz Nikola ucenio. Knjaz mu dade dosta novca i veliko imanje na Razvršju kod Žabljaka
Izbijanjem bosanskohercegovačkog ustanka, u julu 1875. godine, svi Vojinovići sa Kosanice prebegoše preko Tare i priključiše se ustanicima Najstariji Jovanov sin, Filip, bio je crnogorski oficir. On je sa Milovanom Stankovićem poslat da diže ustanak u pljevaljskom kraju. Sa njima je odmah pošlo 8 Vojinovića iz one dve kuće iz Višnjice i još veliki broj Bobovaca, Meljačana i drugih. Četa je napadala Turke i plenila oko Ćehotine, sve do Lima i Drine.
Pošto Vojinovići slave Lučindan, cela četa dođe na slavu u one dve kuće Vojinovića, premda im je tu bio i centar-baza. Doznaju Turci preko jedne žene sa Meljaka da će svi hajduci doći uoči 31. X 1875. godine u Višnjicu na slavu. Velika turska vojska dođe noću i opkoli one dve kuće Vojinovića. U zoru ih primetiše hajduci i jurnuše da se probijaju. Poginuše harambaše Filip Vojinović i Milovan Stanković, zatim Pavle, Mijailo i Novak Vojinovići i još 12 hajduka. Poginuše dve žene i troje dece Vojinovića, a rane zadobiše preostala 4 hajduka Vojinovića i više žena i dece. Među ranjenima je bio i Boško Vojinović, koga preživeli hajduci izabraše za harambašu.
Preostale članove familije Vojinovića komšije previše i ispratiše preko Tare. Odselili su na Cetinje i tamo ostali do kraja rata. Kada u leto 1876. godine Crna Gora uđe u rat protiv Turske, Spasoje je bio barjaktar u Jezero-šaranskom bataljonu i hajdučki harambaša. Čim je došlo proleće 1876. godine, Boško Vojinović sa velikom hajdučkom četom preseče skoro sve veze sa Pljevljima i napade Odžak, Vidre, Gradac i druga turska sela. U Odžaku su razrušili džamiju i više drugih zgrada. Napadao je i ubijao Turke sve do Lima i Drine, pa i posle završetka rata 1878. godine. Poginuo je u Bobovu jeseni 1879. godine i tada je ranjen ubio dva Turčina. Turci su mu odneli glavu u Pljevlja, a zatim u Prijepolje. Za vreme od 4 godine, koliko je bio hajduk i harambaša, ubio je svojom puškom i nožem 45 Turaka
Po završetku rata, 1878. godine, Vojinovići su hteli da se sele u Srbiju, ali im nije dao knjaz Nikola, već im je rekao da se nasele u Dovolji i Premćanima, što je većina njih i uradila. Tu su došle i one dve familije iz Višnjice. Kod njih se u Dovolji okupio veliki broj ustanika i hajduka Izabrali su Spasoja za harambašu i ta velika četa od preko 60 ljudi hajdukovala je sve do Lima i Drine, pleneći i ubijajući Turke. Svi su u Dovolji podigli savardake i uglavnom živeli od plena, sve do leta 1886. godine. Tada je uspostavljena granica Tarom. a Spasoje postavljen za buljubašu na Katabunu. U hajducima je poginuo Sekule, Dmitrov brat, 1882. godine, u Kakmužama.
Dolaskom Turaka na Premćane, data je amnestija svim hajducima, Vojinovići su dobili Selac i za izvesno vreme nastao je mirniji period. Turska vojska je pod komandom Šemsi-paše popalila mnoga sela pa i sve kuće i Vojinovća, a oni su pobegli preko Tare. Kasnije su se vratili. Tada je poginuo Mića Vojinović (1906. godine). U balkanskom ratu Turci su popalili mnoge kuće Vojinovića. Na Kotlajićima je poginuo barjaktar Premćansko-krupičko-baričkog bataljona Ilija Vojinović. Oko 1912. godine Vojinovića je bilo 20 kuća, ne računajući 5 kuća na Žabljaku. Oni su tada bili najbrojnije bratstvo u pljevaljskom kraju.
U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci bila su 42 Vojinovića (bez onih sa Razvršja). U ovom ratu Spasoje je bio izvesno vreme komandant pozadine, njegov unuk Radoje bio je bataljonski barjaktar, a Jovan oficir i komandir čete. Izvesno vreme bio je i Gajo komandir čete. U Mađarsku su internirani ovi Vojinovići: Radoje, Jovan, Milosav, Miloš (Joksimov), Radivoje (pobegao iz robije i otišao u komite), Živko, Simeun, Dobrica, Grujica, Novica, Mlađen, Vukašin, Tomo, Mijat. Tomo, Živko i Mijat pobegli su iz robije, ali su uhvaćeni. Tomo i Živko su radili na putevima, a Mijata su ubili. Radoje je umro u internaciji a takođe i Dmitar.
Joksimov sin Vukota bio je 1914. god. apsolvent građ. fak. u Beogradu i javio se u 1300 kaplara. Prešao je Albaniju i bio je poručnik na solunskom frontu. Na solunskom frontu bio je i Jakov Vojinović, učitelj iz Premćana. Bio je četovođa u balkanskom ratu na Kosovu, a radio je i u obaveštajnoj službi sa Apisom. Poginuo je na solunskom frontu 1918. godine. Sa srpskom vojskom niz Albaniju (januar 1916. god.) odstupio je i Miloš Vojinović-Bradonja i ratovao na solunskom frontu. Vratio se po završetku rata kao podoficir i dobio visoka srpska odlikovanja.
15. Vukovići su Šaranci. Pamte ime Vuka (1740) Miloševića i njegovog brata Vida. Vukovi su sinovi: Ilija, Đoko, Raič i Tole. Po Vuku su se prozvali Vukovići. Ilijini sinovi su Vuksan i Novo. Vuksanov je Tomo, Radule (1832) i Ilija Radulov je Vukosav (1862).
Vuksanu je usov odnela čitavu familiju u Taru, sa Poda u Šarancima. Po drugi put se oženio i imao tri sina
Vukovići su prelazili u Premćane i obrađivali neka imanja od 1855. godine. Konačno su se naselili 1862. godine sa Rondovićima kod Grude i tu su ostapi do 1875. godine, kada su popalili kuće i pobegli u Šarance. Ponovo su se i konačno vratili jeseni 1878. godine. Bilo ih je 1912. godine 4 kuće.
Vukosav i Tomo ubili su 1883. godine, iz osvete, jednog Šljivančanina, knjaževa perjanika, koji je došao u Premćane nekim poslom u pratnji dva vojnika; jedan je bio Bojović, a drugi Ostojić iz Pušeskog Dola. Posle ovog ubistva, Vukovići su pobegli u Crni Vrh sa familijama. Spasoje Vojinović je dobio nalog od knjaza da ih uhvati i preda crnogorskim vlastima, ali su se oni krili. Najzad su se predali. Bili su na Grmožuru u zatvoru izvesno vreme, pa su pobegli sa Jovanom Zvizdojevićem.
U I svetskom ratu učestvovalo je u crnogorskoj vojsci 5 Vukovića Švabe su internirale u Mađarsku Vidaka, Jovana i Vuka.
Rondovići su rod sa Vukovićima, a i oni su Šaranci. Prezime su dobili po Rondu (pravo ime Lakić). Njegovi su sinovi Savić i Drago. Savić je imao 5 sinova: Dobricu, Isaka, popa Radosava, Todora i Okicu. Isakov je Savo (Savić) i Mina Dragovi su sinovi: Pavle, Leka, Mijo i Marko. Lekin je Filip i Nikola. Vasilije Rondović je 1920. godine došao iz Amerike i kupio imanje pod Gostečom. Vid, Miloš i Pavle, odselili su 1920. godine u Tomaševo, A Krsto u Grab.
Isak je učestvovao u svim ratovima od 1850. godine. Savo je bio barjaktar Premćanske čete od 1914-1916. godine. Leka je bio komandir čete u bici na Šarancima 1862. godine, a potom od 1862-1875. godine turski juzbaša na karaulama iznad Premćana. Kad je izbio bosanskohercegovački ustanak 1875. godine, Isak Rondović je popalio sve njihove kuće i prebegli su preko Tare.
Pop Radosav je bio pop u Manastiru Dobrilovini. Njegov sin, pop Đorđije, takođe je služio u Dobrilovini.
U Premćanima je bila jedna mlada, lepa udovica. Kod nje je dolazio jedan asker sa Katabuna, oko 1895. godine. Teško je to podnosio Dobrica Rondović-Ćeo, te se spremi da ga ubije. Kad se asker vraćao od udovice, ubi ga Ćeo puškom, blizu svoje kuće. Pošto je Spasoje Vojinović bio buljubaša nad askerima koji su se nalazili u karaulama i kasarni na Katabunu, Ćeo odmah ode kod njega i ispriča mu stvar. Spasoje mu reče da uzme jednu košnicu pčela i da je tresne pored mrtva askera, kao da je, tobož, asker bio u krađi pčela i neko ga ubio, a ne zna se ko je. Sutradan je Spasoje izvršio uviđaj i poslao paši u Pljevlja izveštaj da je asker bio u krađi pčela i da ga je neko ubio. Na tome se stvar završila. Bilo je 1912. godine 5 kuća Rondovića.
U I svetskom ratu je bilo u crnogorskoj vojsci 7 Rondovića.
IZVOR:Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i poreklo stanovništva, 2008, priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
27. maj 2015. u 20:28
mileta
ima li mogucnosti da se dobije adresa nekog od potomaka djeda joksima pocivseg od 1958 godine
15. septembar 2015. u 09:32
Svetlana
Kako mislite djeda Joksima? Jel mu ime Joksim ili prezime Joksimovic? Iz kod sela, jel mislite na Selac ili uopste na premcanski kraj?
18. jun 2016. u 21:03
Kujo Novović
U tekstu o Premćanima ima mnogo grešaka. Ukazaću samo na one koje se tiču moje familije.
Naš rodonačelnik Novo (Vuković) nije rođen 1820, već 1779 i nije imao samo Janka (1824) i Joza (1841), već i Milutina (1834) i Rista (1839).
Izvor: popisne liste iz 1789 god (knjiga ŠARANCI ISTORIJSKI FRAGMENTI, Grafo Cena Gora 2012).
Isto tako Janko nije bio čobanin u vrijeme Šaranske bitke, već je i prije toga hajdukovao čak i do Užica, a u vrijeme bitke, zajedno sa Simom Zejakom je komandovao odredom od 60 boraca i sa Poda čuvao prelaz pod Premćane. U reonu Poda se kasnije odigrala treća faza bitke, ujedno i najžešća i završna i nije tačno da je Janko našao ranjenog Kuja Micanovića. Po intervjuu izvjesnog Vladete Cvijovića iz Potkrajaca, koji je dao Politici 1914 g. i koji je kao osmnaestogodišnjak bio Kujov konjovodac, u završnoj fazi bitke, u šumi ispod Poda Janko je tjerao Kuja oko jednog velikog kamena, sustigao ga i posjekao, a da nije znao da je to Micanović, koji je važio za najvećeg junaka svoga vremena. Taj kamen se i danas zove KUJOV KAMEN. Vladeta je držao Kujovog bijesnog konja i kada je rekao Janku ko je i koga je posjekao,on mu je dao Kujovog konja i rekao da bježi preko Tare…
Kujo Novović Premćani
19. jun 2016. u 04:53
vojislav ananić
Izvori podataka su u navedenoj knjizi i njih sam se držao. Naravno, uvek postoje i drugi izvori, što je dobro.
28. april 2018. u 17:39
Mrdak nikšićki
Kod podataka o bratstvu Mrdaka postoji ozbiljna greška za nikšićke Mrdake da su od Todora Mušo i Šoro u Nikšiću.
Pre svega Mušo i Šoro su bili nadimci. Muši je bilo ime Sekule – Mušo Mrdak, a Šoru Mihailo – Šoro Mrdak. Mušo i Šoro su bili braća od stričeva, a Todor im nije bio otac, nego đed. Todor je bio:
otac Mijata i Miće. Od Mijata je Mihailo Šoro Mrdak. Od Miće je Sekula Mušo Mrdak.
Mihailo Šoro Mrdak se doselio u Nikšić sa ocem 1878 godine. A Mušo je došao kasnije u Nikšić kod strica Mijata kao dečak devedesetih godina 19. veka. Bio je barjaktar crnogorske vojske.
28. april 2018. u 17:51
Pavle Mrdak
Kod podataka o bratstvu Mrdaka postoji ozbiljna greška za nikšićke Mrdake da su od Todora Mušo i Šoro u Nikšiću.
Pre svega Mušo i Šoro su bili nadimci. Muši je bilo ime Sekule – Mušo Mrdak, a Šoru Mihailo – Šoro Mrdak. Mušo i Šoro su bili braća od stričeva, a Todor im nije bio otac, nego đed. Todor je bio otac Mijata i Miće. Od Mijata je Mihailo Šoro Mrdak. Od Miće je Sekula Mušo Mrdak.
Mihailo Šoro Mrdak se doselio u Nikšić sa ocem 1878 godine. A Mušo je došao kasnije u Nikšić kod strica Mijata kao dečak devedesetih godina 19. veka. Bio je najmlađi barjaktar crnogorske vojske
8. februar 2020. u 18:19
Ivo
Nijesu cjeloviti podaci o stanovnistvu Vaškova. Nema podataka o bratstvima: Novaković, Radović, Joknić, Smolović.
25. februar 2020. u 22:33
Waldes
Porijeklo Bujaka je veoma zanimljivo, jer se radi o veoma starom srpskom prezimenu (slovenskom takođe, jer osim srba Bujaka ima i Hrvata, Slovaka i Čeha) . Prezime i ime se pominje u Dečanskoj povelji, a postoji više toponima sela uključujući i ovaj naveden ovdje. Istorijski postoje ugovori o trgovini Bujaka braće Vukše i Hrelje iz Koznika, koji su u Dubrovniku sredinom 15 vijeka uzeli kredite radi trgovine.
25. februar 2020. u 22:36
Waldes
Pouzdano je utvrđeno na osnovu popisa iz 1908. godine da su Gajevići iz Kozice i porijeklom od Bujaka, ali prezime i danas postoji u izvornom obliku naročito u Prijepolju.
24. april 2021. u 15:25
Miodrag Šestović
Poštovana redakcijo,
Veoma sam zahvalan na Vašem radu i ovom projektu. Potaklo me da se javim u tekstu iznad da nije bilo interniranih Šestovića. Radi ispravke samo želim da potvrdim da jeste bilo interniraca,i to braća Boško, Rade i Tripko, od kojih se moj predjed Boško nažalost nije uspio da vrati, vec je preminuo u neljudskim uslovima koji su vladali u logoru Neđmeđer. Jedan starac iz okoline Valjeva i Kosjerića je oko 1970 godine našao pokojnog oca i rekao mu da je poznavao Boška iz logora. Oni su bili medju prvim internircima tamo , pa nije bilo ni baraka, spavali su na otvorenom i pokrivali se travom na kojoj su ležali i na žalost često i jeli zbog gladi koja je vladala tih godina. Ni dan danas nisam našao ni jedan dokument koji potvrdjuje kada je i kako stradao , iako su austrijanci bili precizni u evidenciji smrti, na kraju su vjerovatno uklanjali dokaze pa se tako izgubio svaki trag. Dokaz o internaciji možete naći na 4 strani Glasa Crnogorca br.57 iz 1918.godine gdje je jedna humanitarna organizacija objavljivala spisak interniraca. Tu možete pronaći ako vas zanima u tih nekoliko brojeva sve internirce. Tako da je sve ovo dokumentovani , a i ziva prica, iz neposrednih izvora.
Tada su poveli i najmladjeg Milana, medjutim austrijski oficir je popustio da ne vodi sva 4 brata i pustio ga uz pismo da se javi lokalnom kmetu koji je bio turcin Gano Musovic.Mušović je pročitao pismo i rekao mu ” Milančiću dobro dobro, neka bude, ali da je došao Boškić ne bi mu pomogao ni ovaj papir” . Takvo je virjeme bilo i veliko stradanje, koje je na žalost uglavnom zaboravljeno.
Druga važna stvar koju bih pomenuo je oko porijekla Šestovića. Svi Šestovići znaju da vode porijeklo od Parovića a oni opet od Papovića, i tu bar po našim saznanjima priča staje. Tražio sam da neko od Papovića ili Parovića nije radio test da uporedimo rezultate, međutim nisam vidio do sad. Zahvaljujući našem bratstveniku iz Stožera koji se testirao, jasno je da su Šestovići Ozrinići, jer upoređujući analizu testiranih najbliži smo sa Đurovićima iz Orasa. Takođe i slava Aranđelovdan,koju nijesmo mijenjali kroz vijekove jasno potvrđuje ko smo. Naravno da bi test Papovića sve ovo potvrdio, i radujem se da ga vidim.E sad što se Ozrinića tiče,Nenoje Ozrinić se pojavljuje u kotorskom Arhivu, 3.6.1335, kao sin Ozrov i mnogi će se mitomani razočarati ali ovo je dokaz da su Ozrinići na Čevu mnogo prije kosovskog boja, i da su se na ovim prostorima instalirali mnogo ranije, što se posebno odnosi na žensku liniju,koji su praktično starosedioci, čak i za to vrijeme.Neka mi Papovići oproste ali čuo sa jednu od priča da je neki Nenoje došao i postao rodonačelnik njihove loze , a pošto je Nenoje prisutno ime kod Ozrinića ne bi me iznenadilo da je to istina.Sve ovo bi bila prazna priča da nije DNK testa, ali ovako….ima smisla. Bio bih sretan da se ta vertikala dokaže, iako je i sad očigledna . Svako dobro svima i puno napretka.