Порекло презимена, село Орашје (Власотинце)

Порекло становништва села Орашје, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Orasje, selo

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Орашје је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 934 становника (према попису из 1991. било је 940 становника).

Ово насеље је је великим дело насељено Србима. У попису насеља  је било  253 домаћинства-933 Срба и 1 Црногорац.

Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако:

1948. (1015 становника), 1953.(1034), 1961.(1025), 1971.(1016), 1981.(1055), 1991.(957) и 2002.г. (970 становника).

Куће овог великог села леже недалеко од Власотинца, крај пута за Грделицу.

Ратарско-сточарско-виноградарско сеоско насеље збијеног типа, на додиру равнице и побрђа лесковачке котлине, у висинском појасу     271-390 m, с обе стране пута Власотинце-Грделица, 3 километара ЈЗ од Власотинца. Налази се на 334 метара надморске висине.

Положај села је погодан и из економских разлоаг: северозападно је низија веомаподесна за њиве, док је за југоисточне стране више земљиште подесно за сточарство.

Сео Орашје је насеље збијеног типа. Издужено је око пута правца ЈЗ-СИ. У том правцу село је дугачко 2 километара.

Разликују се поједине махале које се зову по родовима. Крајња североисточна махала је Велковска, док је крајње југозападна махала Магинска. Орашје има око 190 домова (1964.г.)

Састоји се  из седам махала: Велковска,Мутавџиска, Марковска,Магинска, Крстинска, Ђокинска и Стамболска.

Спада у стара насеља о чему сведоче трагови раније насељености (локалитети  Селиште, Црквиште и сл.). основано је на месту Паљено Село, јужно од данашњег села.

По традицији се наводи да је Орашје веома старо насеље у доњем сливу Власине. Поједини сељаци 1964.г. истраживачу Ј.Трифуноском су тврдили како је Орашје старије и од суседног Власотинца (Власотинце је одновано крајем 18. века).

Прве куће данашњег Орашја лежале су на потесу Селиша или Паљено Село. Поменути потес је на вишем земљишту јужно од данашњег положаја.

Првобитно насеље спалили су  Турци током „Бојаџиске буне“ (1841), по чему је и поменути топоним добио назив. По томе је остало топографско име Паљено Село.

Иза паљења остала су седам домаћинства. Њихови становници нове куће саградили су на нижем земљишту где је данашње село.

Од тих седам домаћинства намножили су се углавном сви данашњи становници Орашја. Изузетак чине само  по нека домазетска („призетке“) породица.

Након тог уништавња односно приликом ослобађања од Турака, село Орашје је имало 15 кућа.

Демографска слика према броју домаћинства и становника се овако кретала: 1878.г.-15 кућа, 1884.г.-84 куће и 528 житеља, а 1990-г. је било 645 житеља.

Становништвоје српско (слави Св.Аранђел, Св. Николу; сеоска слава други дан Духова), пореклом из старог села.

У роду Ђокинци зна се следећа геналогија (родослов):Василко (76.г., рођен 1888.г.-Димитрије-Милош-Ђока-Живко.

Предак Живко прешао је из Паљеног Села у данашње Орашје. Родовско име добили су по Живковом сину Ђоки.

Средишни део насеља села Орашје представљају две махале: Мутавџиска и Марковска.

Орашани су увек били слободољубиви и учесници свих ратова у броби за слободу. Тако је 1964.г. истраживач Ј. Трифуновски наишао на неколико стараца учесника балканског и првог светског рата.

У селу познати су по какарктеристичним надимцима добијеним у тим ратовима: – Василије МарковићЧ а р а п и ћСтојан ТасићГ л а в а ш  итд.

Раније се ређе ишло на рад ван села, али   у 20. и 21. веку, повећањем броја становништва- се одлазило и одлази у печалбу.

До 70. година 20. века су орашани били познати печалбари  циглари, а сада су у грађевини-познати зидари печалбари.

Водом се село снабдева већином преко јавног водовода. Има четворогодишњу ОШ, здравствену амбуланту и др. Седиште је МК за четири насеља  (Гложане, Ладовица, Орашје и Прилепац).

* * *

Литије (Сеоска слава):- Други дан Духова(Други дан Тројце). Сабор с еодржавао код крста у средини села.

Крсне славе:- Св.Аранђел, Св. Никола.

* * *

Старине и прошлост:

Како је и напред изнето Орашје лежи на старом путу правца Грделица-Власотинце-Пирот. Ту комуникацију овде зову Пиротски пут. За потребе  пута у овом селу подтоје „три камена моста“.

Прве куће данашњег Орашја лежале су на потесу Селиша или Паљено Село. Поменути потес је на вишем земљишту јужно од данашњег положаја.

Првобитно насеље спалили су  Турци током „Бојаџиске буне“ (1841), по чему је и поменути топоним добио назив. По томе је остало топографско име Паљено Село.

На том Селишту су виногради. Тамо су некада сељаци у првој  током 20. века  приликом обраде и крчења земље налазили: „вршници, пепелишта и велике ексере“.

У близини је данашње сеоско гробље и место Црквиште. И Тамо су налажене старине: „огњишта и саџаке“.

Код Црквишта је имање Драгомира Вељковића (1964.г.). Прве две-три године он је ту нашао „тесано камење“ од неког зида.

Потес Јумерово припадало је Турчину Јумеру из Лесковца. Неки су причали да је Јумер био „господар целог Орашја“.

Од жита узимао је: један шиник за цара, други шиник себи, а осам шиника остајало је сељацима.

На потесу Језеро некада је била утрина. Предак Милош је напасао 100 белих и црнох оваца. Тамо паша касније је изорана.

У село Орашје је рођен Петар Станковић Ракета (1923-1982), народни херој и аутор историске публикације о ратовима у власотиначком крају:“ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ, 1903-1945., Власотинце, 1979; Општински подбор СУБНОР-а-Власотинце“.

* * *

ИСТОРИЈА

Погинули и умрли ратници  у  балканским и Првом светском рату (1912-1918):

Алекса Ђикић, каплар, 1.чета, 3. батаљон, 1. пук. Ум ро од задобијених рана 11.7.1916.године.

Драгутин Станковић. Умро 11.11. 1918.године.

Сотир Стојановић, санитетска чета. Ум ро 14.1. 1916.године у драчу.

Ћирило Миљковић, 2. пук, умро 29.3.1916.године у болници на острву Виду.

(Извор: Војни архив у Београду)

Владимир Станимировић, 1. чета, 3. батаљон, 1. пешадиски пук. Погинуо 6.8.1914.године више села Рибарице, сахрањен на месту погибије.

– Милан Ц. Тасић, 1. чета, 3. батаљон, 1. пук. Умро од рана задобијених у борбама више села  Рибарице, сахрањен на месту погибије.

Милан Т. Цакић, 1.чета, 3. батаљон. 1. пук. Погинуо 6.август 1914.године на Иверковој глави.

– Никола Стојановић, стар 50 година (трећи позив) 1. чета, 3. батаљон, 1. пук. Погинуо 28.11.1914.године на месту Дрење.

(Извор: Црква Власотиначка- Матичне књиге умрлих)

Благоје П. Илић, Благоје У. Златановић, Василије А. Јовановић, Вукашин М. Момировић, Гаврило Ђ. Стојановић, Петар Б. Костић и Петар М. Стефановић.

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“, Аутори:Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

*

Погинули борци и жртве фаишстичког терора у Другом светском рату (1941-19145):

Љубомир Јовановић, погинуо 17.12. 1942.године од Четника у с. Дадинце-Бабички НОП одред;

Лазар Стаменковић, погинуо 20.9. 1943.године од Недићеваца у с. Козаре- ЈМНОП одред;

Чедомир Димитријевић, погинуо 18.1. 1943.године  од Немаца у с. Орашје-Бабички НОП;

Добривоје Цонић, погинуо  18.1. 1943.године од Немаца у с. Орашје-Бабички НОП;

Лазар Цветковић, погинуо18.1. 1943.године од Немаца у с. Орашје- Бабички НОП;

Милорад, Ђекић, погинуо18.1. 1943.године од Немаца у с. Орашје- Бабички НОП;

– Васиљко Цветковић, погинуо18.1. 1943.године од Немаца у с. Орашје- Бабички НОП;

Живојин М. Јовић, погинуо 16.12. 1944.године од Четника на мачков Камен-12/22. дивизије НОП;

Светислав М. Костић, погинуо 16.12. 1944.године од Четника на мачков Камен-12/22. дивизије НОП;

Милутин Ж. Станковић, погинуо  несрећним случајем  1944.г у Сјеници-12/22 дивизија НОП;

Милан М. Миљковић, стрељан 1944.г. од Немаца на Бањици (Београд)-припадник НОП-а;

Милутин Г. Димитријевић (дете), погинуло од Неп. мине 1944.године у с. Орашје;

– Милорад С. Живковић (дете), погинуло од Неп. мине 1944.године у с. Орашје;

Ђорђе Л. Јовић (дете), погинуло од Неп. мине 1944.године у с. Орашје;

Душан В. Ђикић, погинуо 10.8.1944.године од Немаца у с. Орашје;

Драгутин С. Станимировић, погинуо 19.9.1944.године од Немаца у с. Орашје;

Добрунка Станковић, погинула 20.7.1944.године од немаца у с. Ладовица;

Душан К. Ђекић, погинуо 8.5.1945.године од Немаца у Загребу-5.дивизија НОП;

Зарије Костић, погинуо 6.5. 1945.године од Немаца;

Драгољуб М. Такић погинуо 1945.године од Немаца-12/22 дивизија НОП;

– Станоје Пејчић, погинуо 1945.године;

*

Борци партизанског покрета Носиоци СПОМЕНИЦЕ 1941.године:

ЧЕДОМИР СТАНКОВИЋ-УРОШ из Орашја, у рату заменик команданта бригаде, после рата републички посланик, мајор ЈНА у пензији;

– ПЕТАР СТАНКОВИЋ-ЉУБА из Орашја, у рату командант бригаде, после рата начелник штаба дивизије, генерал-мајор у пензији;

ПЕТАР ТАСИЋ-МИЛУТИН из Орашја,  у рату командант батаљона, после рата начелник артиљерије у пуку, капетан прве класе ЈНА у пензији.

(Подаци из књиге Петар Станковић-Љуба: ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ 1903-1945, стр:171-212, 1979.г. Власотинце).

У селу Орашје, на згради задружног дома,  подигнута хје Спомен плоча палим борцима и жртвама фашистичког терора у Другом светском рату (1941-1945.г.)

* * *

Порекло родова (родовске  махаламе, 1964.г.):

Како је и напред изнето, Орашје има седам родовских махала. Свака махала има домаћинства која су се углавном намножила од једне куће.

Родовска махала: К р с т и н с к а (око 70к), дели се на мање родовске гране. Једна грана се зове Вељковци;

Родовска махала: М у т а в џ и с к а (око 24к), знају следећу генеалогију (родослов): Станоје (76.г., рођен 1888.г.)- Трајко- Таса- Младен, који се бавио мутавџиским занатом.

–  Родовска махала: Ђ о к и н с к а (око  20к), напред је наведена генеалогија овог рода (Василко (76.г., рођен 1888.г.-Димитрије-Милош-Ђока-Живко.)

Предак Живко прешао је из Паљеног Села у данашње Орашје. Родовско име добили су по Живковом сину Ђоки.

Остале махале су:

– Родовске махале: М а р к о в с к а (око 20к), С т а м б о л и с ц и (око 23к),  М а г и н с к а (око  20к) и П у ј и н с к а (око 10к).

Сви сеоски родови по махалама славе св. Арханђел, осим рода  С т а м б о л и с ц и који славе св. Николу.

Исељеници:- Родови Ш љ а м о р ц и (4к) и К о л а ро в ц и (7к) иселили се у суседно село Кукавица.

У новије време из Орашја је одсељено око 20 породица. Сада живе у Власотинцу, Београду, Смедереву и Банату. По неки „призетко“ отишао је у суседна села.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и  светцу):

Анђелко-Анђелковић,

Цветан- Цветановић,

Цветко-Цветковић,

Дима-Димић,

Ђока-Ђокић,

Ђела-Ђелић,

Димитрије-Димитријевић,

Игњат-Игњатовић,

Илија-Илић,

Јанко-Јанковић,

Костадин-Костадиновић,

Марко-Марковић,

Миленко-Миленковић,

Крста-Крстић,

Лука-Лукић,

Миљко-Миљковић,

Милосав-Милосављевић,

Милош-Милошевић,

Миша-Мишић,

Мита-Митић,

Младен-Младеновић,

Момир-Момировић,

Никола-Николић,

Пеша-Пешић,

Петко-Петковић,

Прока (Прокопије)-Прокић,

Стаја-Стајић,

Стаменко-Стаменковић,

Станимир-Станимировић,

Станко-Станковић,

Стефан (грчко име)-Стефановић,

Стеван (српско име)-Стевановић,

Стоиљко-Стоиљковић,

Стојан-Стојановић,

Така-Такић,

Таса-Тасић,

Трајко-Трајковић,

Тодор-Тодоровић,

Вељко-Вељковић,

Вучко-Вучковић,

Вукакдин-Вукадиновић,

Живко-Живковић,

………………………….

* * *

Топоними (називи места):

Црквиште, Клинчаровица, Језеро, Гарваница, Проваљеник, Дубрава, Врапче Брдо, Куса Глава, Сејменски Рид, Крушар, Јумерово, Попов Луг, Мутавџиска Махала, Марковска Махала, Марковска Махала, Паљено Село, Пиротски Пут,Ђокинци, …

* * *

НАПОМЕНА:

Овде  је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2]  Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Орашје_(Власотинце)

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2013.г., Власотинце

[6] Велимир Стаменковић-Лима:-ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

30 јануар 2014.године Власотинце, Република Србија

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.