Све српске крсне славе

18. јануар 2014.

коментара: 26

ЈАНУАР

Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар)
Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар)
Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар)
Крстовдан (18. јануар)
Свети Јован Крститељ – Јовањдан (20. јануар)
Свети Сава – Савиндан (27. јануар)
Свети Апостол Петар – Часне вериге (29. јануар)
Свети Атанасије Велики (31. јануар)

ФЕБРУАР

Преподобни Максим Исповедник (3. фебруар)
Света три јерарха (12. фебруар)
Свети мученик Трифун – Трифундан (14. фебруар)
Сретење Господње (15. фебруар)
Свети Симеон Богопримац (16. фебруар)
Свети Харалампије (23. фебруар)
Свети Симеон Мироточиви (26. фебруар)
Преподобни Авксентије; Свети Кирил Словенски – Ћириловдан (27. фебруар)

МАРТ

Свети Теодор Тирон (2. март)
Светих четрдесет мученика – Младенци (22. март)
Свети Алексије Човек Божји (30. март)

АПРИЛ

Благовести (7. април)
Лазарева субота – Лазаревдан

МАЈ

Свети Георгије – Ђурђевдан (6. мај)
Свети Марко – Марковдан (8. мај)
Свети Василије Острошки (12. мај)
Свети Јеремија – Јеремијин дан (14. мај)
Свети Јован Богослов (21. мај)
Свети Николај Мирликијски, пренос моштију – Летњи Свети Никола (22. мај)
Свети Ћирило и Методије (24. мај)

ЈУН

Свети цар Константин и царица Јелена (3. јун)
Свети апостоли Вартоломеј и Варнава – Вартоломијевдан (24. јун)
Свети Јелисеј (27. јун)
Свети кнез Лазар – Видовдан (28. јун)

ЈУЛ

Рођење Светог Јована – Ивањдан (7. јул)
Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан (12. јул)
Свети Прокопије (21. јул)
Свети Арханђел Гаврило (26. јул)
Света великомученица Марина – Огњена Марија (30. јул)

АВГУСТ

Свети пророк Илија – Илиндан (2. август)
Света Марија Магдалина – Блага Марија (4. август)
Преподобномученица Параскева – Трнова Петка (8. август)
Свети Пантелејмон – Пантелијевдан (9. август)
Преподобна мати Ангелина Српска (12. август)
Свети мученици Макавеји (14. август)
Пренос моштију светог Стефана – Свети Стефан Летњи (15. август)
Преображење Господње (19. август)
Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина (28. август)

СЕПТЕМБАР

Свети Агатоник – Арлијевдан (4. септембар)
Свети мученици Адријан и Наталија (8. септембар)
Усековање главе Св. Јована Крститеља – Усечење (11. септембар)
Пренос моштију светог Александра Невског – Свети Александар Невски (12. септембар)
Преподобни Симеон Столпник (14. септембар)
Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (21. септембар)
Свети Јоаким и Ана (22. септембар)
Крстовдан (27. септембар)
Света мученица Софија и њене три кћери – Вера, Нада и Љубав (30. септембар)

ОКТОБАР

Свети Јевстатије (3. октобар)
Зачеће Светог Јована (6. октобар)
Свети Јован Богослов (9. октобар)
Киријак Отшелник – Михољдан (12. октобар)
Покров пресвете Богородице – Покровица (14. октобар)
Свети апостол Тома – Томиндан (19. октобар)
Свети Сергије и Вакхо – Срђевдан (20. октобар)
Преподобна Параскева – Света Петка (27. октобар)
Свети Лука – Лучиндан (31. октобар)

НОВЕМБАР

Свети Прохор Пчињски (1. новембар)
Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски (5. новембар)
Свети Димитрије – Митровдан (8. новембар)
Свети Арсеније Сремац (10. новембар)
Свети Аврамије Затворник – Аврамијевдан (11. новембар)
Свети Козма и Дамјан – Врачеви (14. новембар)
Свети Ђорђе – Ђурђиц (16. новембар)
Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (21. новембар)
Свети Стефан Дечански – Мратиндан и Свети Мина (24. новембар)
Свети Јован Милостиви (25. новембар)
Свети Јован Златоусти (26. новембар)
Свети апостол Филип (27. новембар)
Свети апостол Матеј (29. новембар)

ДЕЦЕМБАР

Ваведење пресвете Богородице (4. децембар)
Света великомученица Екатерина (7. децембар)
Свети свештеномученик Климент (8. децембар)
Свети Алимпије Столпник – Алемпијевдан (9. децембар)
Свети апостол Андреј Првозвани – Андријевдан (13. децембар)
Света Варвара (17. децембар)
Свети Сава Освећени (18. децембар)
Свети Николај Чудотворац – Никољдан (19. децембар)
Свети Спиридон Чудотворац (25. децембар)

Коментари (26)

Одговорите

26 коментара

  1. Fali slava Sv Grigorije cudotvorac 30.11

  2. Неколико огранака Бубања и то они који насељавају Вранешку долину славе Цвијети. То је слава коју су они наслиједили од својих ујака Јоксимовића. Бубање славе осим Алијемпивдана, Цвијети још и Никољдан и Петковдан а заједничка преслава је св. цар Константин и царица Јелена.

  3. Dubravka Aleksic

    Molim vas kako ste mogli da preskocite slavu Sv.Simeon Mirotocivi, 26. februar, To jeste mala slava, ustvari osim moje prodice ja licno ne poznajem ni jednu drugu porodicu koja je slavi ali cinjeniva je da to jeste stara srpska slava. Ustvari volela bih da malo vise kazete o samoj slavi jer je zaista retka.

  4. vladimir ue

    nedostaje Sabor Svetog Arhangela Gavrila 8 april

  5. vojislav ananić

    Постоји веровање да је СВЕТИ ЂОРЂЕ убио аждају у Србији, у којој су многи топоними добили називе у вези с њим.
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/86062/vise-od-legende-nazivi-ovih-mesta-svedoce-o-tome-da-je-sveti-dorde-azdaju-ubio-u-srbiji

  6. vojislav ananić

    Алимпије Столпник – светац кога поштују и православци и католици
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/43178/alimpije-stolpnik-svetac-koga-postuju-i-katolici-i-pravoslavci

    • Miroslav B Mladenoviç Mirac

      из Власотинца:
      ДОДАТАК:
      Крсна слава:-СВЕТИ ЂОРЂЕ(посна слава“ 9 децембар) – св. АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК(9 децембар се пада у исти дан али није наша крсна слава, истог дана у месецу (9 децембра) су у Грчкој и Руској православној цркви освећене мошти два свеца Св. Ђорђе и Св- Алимпије Столпника). „Свети Ђорђе(„посна) се помиње у трећем веку као страдалник за хришћанску веру-представља се као велики јунак. У нашем народу овај дан се у неким крајевима назива Свети Ђорђе;посна“ (св. Алимпије). Св, Герогије (Ђорђе) преко Свете Горе, Охридске епархије-Западне Македоније, Зете, Северне Албаније, Призрена (Косова-има у Грачаници и фреска манастира у времену Краља Милутина) све до Грделичке Клисуре и до дела Дејана и насељеника у власотиначким селима са Власине и Трна (припадао Србији до 1878.г. до берлинског конгреса-да би се онда Срби иселили из свих бугарских градова који су припали према берлинском конгресу Бугарској). Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку. Овог СВЕЦА су махом „преносили“ номади-сточари или они који су из неке „освете“ или убиства морали да мењају славе, имена и презимена, па и веру, како би се преживело. Зато негде из страха за своје „порекло“ се и теже долази до самог порекла неког рода који слави „Св-Ђорђу(„посну“) на дан Св. Алимпије Столпника (9,децембар). У родном крају ни СВЕШТЕНА лица не знају да се слави „Св. Ђорђе“(„Посна слава“ на дан Светог Алимипије Столпника-него се само помиње „св.Алимпије Столпник“.
      Занимљиво је да сам у истраживањима у Србији наилазио на фамилије које славе „посну“ Свети Ђорђу(на дан Св.Алимпије)-су плави(вероватно из Русије пореклом, према том освештеном храму(а они који су црномањасти су по предпоставци са овом славом из Грчке-јер су у записима се изјашњавали да су једи дошли са мора или из Трна; док у Западној Македонији од Црешнева до Охрида се слави као крсна слава Свети Ђорђе Алимпије(исте физичке одлике сам запазио код таквих фамилија са том славом-подвукао:М.М). Наравно да је сама крсна слава потекла из Свете Горе преко Призрена, све до севера, са назнаком Св.Алимпије. Сматра се да су је као славу преносили номади овчари и занатлије.
      Крсна слава значи верницима у традицији и очување националног идентитета. То је стога, што се тога дана слави спомен освећења два храма св. Велико Мученика Георгија (Ђорђа) у Русији и у Грчкој. Народ је култ оба светитеља сјединио у једном. Преподобни Алимпије хришћански аскета из 7. века, потиче из Мале Азије; по предању живео је 120 година. О службама и великденима Срби су се сакупљали око старих манастира. Славили су Св. Алимпија Столпника (реч Столп на македонском значи стуб, по коме је добио назив Столпник) за кога се у народу веровало да је прегазио чуму(кугу) , одбијао нездраве ветрове и чинио чудеса“.

      НАПОМЕНА: Сви у селу Дејан(Горњи и Доњи Дејан са махалама славе 9 децембра крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ(„посна“ слава)-истог дана када се пада и слава „Св. Алимпије СТОЛПНИК, делом у селима :Златићево, Свође, Боин Дол, Доњи Дејан, Крушевица, Доња Ломница, Власотинце и у неким селима испод Власотинца. Махом је овај СВЕТАЦ(„посна“ Св. Ђорђе-кога нема у црквеном календару, него тог дана пише Св. Алимпије Столпник) у Призрену била слава занаталија мутавџија, а код сточара: за ситну и крупну стоку Поставио:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце Србија 21.новембар 2017.г https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/

      *

  7. Bogdanic milun

    FamilijeBogdanicijoš nekoliko familijaiz okolinekrusevcaslave slavu sv.Oci. Nasi preco su se doselili iz okoline Štipa.U nekim selima kod štipa nađene su familije kole takođe slave istu slavu.Sv. Oci(nedelja pred bozić).

  8. Ненад

    Недостаје Вам слава Цвети која пада недељу дана пре Ускрса

  9. Djoka

    Koju krsnu slavu slave Petrovici iz sela Priboj kod Leskovca?

  10. Војислав Ананић

    Порекло крсне славе

    Празновање крсне славе потиче из најстаријих времена. Једно од поменутих тумачења јесте да потиче из доба многобожачких веровања и обичаја. Према том обичају свака кућа је имала свог бога-заштитника коме се молила и приносила разноврсне жртве, од кога је у тешким тренуцима очекивала помоћ и заштиту.
    Током векова тај се култ изменио у поштовање појединих црквених светитеља, заштитника појединих кућа. Такви су светитељи (свеци) најчешће бивали: свети Никола, свети Јован, свети јеванђелист Лука, света Петка и други.
    У мноштву различитих тумачења битан је следећи елеменат – да онај који слави божјег свеца значи да преноси црквену службу у породичну, кућну атмосферу. Дакле превасходно је црквено а не митолошко или фолклорно значење.
    Иако присутна код свих балканских народа, крсна слава се најбоље очувала код Срба. У Клисури и Пољадији крсну славу, да узгред поменемо, славе и куће у којима живе Румуни па и друге народности. Важно је имати на уму да код Срба крсна слава представља битну особину духовног живота, породица “која је усвојила тај обред себе је уградила и узглобила у велики саборни организам, Цркву”. (исто стр. 30)
    Свеци су били некад и, још су увек, највећи празник сваког дома, обзиром да свака кућа има свога “свеца” кога је, строго поштујући традицију, претворила у прави култ предака. Тако се, на пример, данас догађа да неколико кућа празнују истог свеца, што је, понајчешће, доказ да су у недогледној прошлости имали заједничког претка.
    Треба нагласити да су се свеци празновали како се и где живело, без обзира на постојеће тренутно материјално стање. Свеци су се славили у ратним годинама, у ропству, при временским непогодама (сушама или поплавама), јер је то у тим условима било једина прилика да се сваке године окупи родбина, пријатељи и познаници, и поразговарају, развеселе се и запевају, пошто су славе одувек биле, а и данас су, у првом реду празник весеља и радости за сваку свечарску кућу.
    Уобичајено је да у свакој кући налазимо икону свеца чије име, датум рођења или смрти, празнује дотична породица. То је такозвана славска икона, окачена на зиду, са источне стране, одакле и светлост долази, у најлепше уређеној соби. То је некада била соба за госте или како је у клисурским селима називају “соба с пута”.
    Некада су пољадијске и клисурске куће располагале само са две собе и оџаком између: у соби с пута боравили су само гости, а у задњој проводила је читаво време цела породица.
    Породице сиромашнијих могућности, по читаву годину дана припремали се да празнују свеца. Свака је кућа за овај празник имала: славски колач, свећу и вино. Ако каквим случајем славе падају у посни дан, тада се спремају посна јела, обично пасуљ, посна сарма и јела од риба. Када су славе у мрсан дан, тада се служи печење и друга мрсна јела.

    Вршење обреда крсне славе

    Обред крсне славе је својевремено установио свети Сава на литургијској основи. Од тада се обред крсне славе постепено развијао све до данашњег облика. Данас је обред јасно обликован у обредној приручној књизи, требнику, којим се служи свештеник на овом празнику.
    Уочи свеца по пољадијским и клисурским селима слави се “навече” или “навечерје”. То је последње вече пред саму славу. У кућу слављеника долази парох да свети водицу. За ту прилику породица треба да има припремљене: кадионицу са тамњаном, свећу, киту босиљка и посуду чисте воде. Све је то на столу окренуто према икони домаће славе. Икона је окачена на источном собном зиду. Уз присуство домаћина заједнички се моле за освећење воде и за здравље и напредак породице. На крају, парох уз певање крстовданског тропара закршћава воду тако што крстом и босиљком чини знак крста кроз воду а потом крстообразно полива том водом по кући и приноси укућанима крст на целивање.
    Освећену водицу домаћин пажљиво чува на одређеном месту. Некада се том водом месио славски колач. Тај се обичај данас потпуно изгубио.
    Све то изгледа као нека врста претприпреме за сутрашњи кућни празник. Свечарима тада долази родбина и пријатељи.
    Занимљиво је навести и чињеницу да је култ мушке деце у породици, веома распрострањен по Клисури и Пољадији, везан, у неку руку, и за овај празник, јер “жале” породице које имају само женску децу. То делује као предзнак да ће се породица брзо угасити, па ће тако нестати и празник крсне славе, или презимена, а то је и највеће зло, по народном веровању, које клисурску и пољадијску кућу може задесити.
    Обичај је да прижењен мушкарац, који одлази у кућу своје супруге, празнује њезину славу напуштајући свога свеца. Догађа се понекад да празнује обе славе. Исто се дешава и када се напушта кућа, па чак и приликом куповања новога “плаца” за изградњу нове куће. Славе се не мењају него се преносе с поколења на поколење, с колена на колено, те се сматрају “ближњима” сви који славе иста свеца.
    Када осване дан празника, рано ујутро, пре рађања сунца у Клисури домаћин односи свећу у цркву. И најчешће су славску свећу односиле девојке из славске куће. Рано изјутра домаћице ставе на сто све што је потребно за обред: славски колач, чаша црног вина, свећа на чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, ручна кадионица, кутија шибица и уз колач налази се нож. Славска свећа је угашена и пали се пред почетак обреда.
    Пред ручак најмлађи члан породице одлази да позове званице на свеца. При изласка из позване куће, обично им се обраћа речима: “Дођите, немојте да не дођете!” Ако треба позвати неког из суседног села, тада се још претходног дана пошаље порука по неком пријатељу званице, или се, пак, пошаље јабука, а у последње време и “фишек” бомбона.
    На славу долазе само позвани гости. Позива се и најближа родбина са очеве и мајчине стране, пријатељи, а у појединим местима Дунавске клисуре се позива и домаћинов кум.
    Будући да се на овај празник обично ручава нешто касније, у три или четири часа после подне, док сви гости не дођу, пије се и служи врућа ракија заслађена шећером или медом. При уласку у кућу гости се обично обраћају домаћину речима: “Добар дан, домаћине! Срећна ти слава!” – а примају одговор: “Хвала и да се у срећи и здрављу и догодине нађемо!”
    Око подне у свечареву кућу долази свештеник да “реже” колач. После уобичајеног здрављења, домаћин прилази славској свећи, прекрсти се и упали је рекавши ” “Помози Боже и свети (име светитеља који се празнује). Подај свако добро овој кући и свим кућама; дај мира у свету и благослови све па и ову кућу!”
    Пре но што заседају за сто, неко из породице домаћина, обично су то деца, казују молитву: “Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје;
    Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу;
    Хлеб наш потребни дај нам данас;
    И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својијем;
    И не наведи нас у напаст;
    но избави нас ода зла.
    Јер је твоје царство и сила, и слава ва вијек. Амин.” (Јеванђеље по Матеју, глава VI став 9-13).
    У неким клисурским кућама (на пример у Белобрешци) при уласку званица поздравља домаћина јеванђелским речима: “Мир дому овоме и онима који живе у њему!”, а домаћин слављеник одговара речима “Амин, Боже, подај!”
    У пољадијским и клисурским селима понеки домаћини славску свећу запале још пре подне, док дан напредује – како они верују. Свећу не гасе за читаво време ручавања. Гашење се обавља само прстима и вином.
    Пошто свештеник окади вино и колач (славска жртва), прелази, поштујући редослед у обреду, на резање славског колача. Обема рукама узима колач-хлеб и подиже га изнад главе, окренут икони, то јест истоку, призива Бога да прими ту жртву у славу своју а у част светог (каже се име светитеља који се празнује). Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином. За то време певају се тропари из Октоса (Осмогласника) а то су:
    “Свјати мученици, иже добрје страдалчевовавшији, и вјенчавшијисја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
    Слава тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радовани је, их же проповјед Тројица јединосушчнија.
    Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче, Дјеву ублажајем.”
    Лепо је да се на окупу нађе цела породица. Права је дивота и задовољство слушати како са свештеником сви присутни певају поменуте три песме.
    Потом свештеник, заједно са укућанима, окреће колач- кружно, у десно. Овакво окретање колача симболизује вечност јер је круг таква геометријска фигура која нема краја. Потом свештеник прелива вином колач на четири краја у виду крста по доњој кори куда је ишао рез ножа. Потом се колач ломи на два дела, а половине се састављају доњом кором једна према другој, тако да прорезана унутрашња мекоћа обе половине буде окренута на горе. Те половине целивају свештеник и домаћин три пута. Љубећи хлеб свештеник говори: “Христос посредје нас” (што ће рећи: Христос између нас, а домаћин на то одговара: “Јест и будет” (то јест : Јесте и биће).
    Славски колач целивају и остали чланови породице слављеника, те и сви гости који се налазе на празнику. Колач се изреже на “комате” (комаде) и подели на тањирима за ручак или пак вечеру, у сваком случају треба га појести јер није припремљен или освећен за другу какву сврху.
    Пошто се обавило резање колача, позивају се гости да заузму места за столом и да једу оно што је за њих припремљено. На челу стола седи обично кум, а ако кум није присутан, тада на том месту седи неко из најближе родбине слављеника, а може и домаћинов најбољи друг или пријатељ. Остали гости седају по старинству. Домаћин не седа за сто, већ само стоји гологлав јер његова је дужност да овом приликом служи своје госте јелом и пићем. Сести ће за сто да једе нешто касније.
    Једе се и пије у славу Божију, а наздравља се освећеним вином. Број и врста предјела и јела је неограничен. Не постоје икакви прописи или забране. Једино је обавезно да се служе посна јела за време поста и обрнуто. Све зависи од локалног обичаја, а бога ми, и од имовног стања домаћина и краја у којима се налазе села. Пољадија је одувек била богатија од Клисуре.
    Свечани ручак се састоји од пилеће супе, куваног кокошијег меса са сосом од патлиџана или рена, сарме, пилећег печења и јагњетине са салатом. Никада се не оскудева са разноврсним колачима. За све време ручка, наздравља се. Сваком здравицом жели се домаћину напредак у домаћинству а понајвише желе да се и догодине нађу опет живи и здрави и слављеник и гости.
    У Дунавској клисури се славе не могу замислити без црвеног вина “отела” које благотворно делује на добро расположење гостију и укућана.
    После обилног ручка разговара се и шали, а понајвише се пева. На овај празник се веома ретко заведе коло. Обично се пева без музичке пратње, а ако се нађе по који свирац, добро је дошао, па и он извесно време проведе у слављу. Некада су Цигани музичари обилазили куће свечара па музиком и песмом веселили су укућане и госте. Певали су и свирали под прозором. Нису се дуго задржавали како би свирајући и певајући обишли што више кућа које су славиле свеца.
    Јело (печење и колачи) задржавани су читаво време на столу и гости су се стално служили па се тако остајало и за вечеру. Гости се растајали од домаћина у глуво доба ноћи. Одлазили су у групама, како су иначе и полазили на славље, носећи са собом по који завежљај са печењем и колачима за своје укућане који су били спречени да и они дођу на славу. Испраћа их домаћин или домаћица, пошто су претходно испили и последњу чашу пића и то до дна, јер није добро, по клисурском обичају, да чаше остају неиспијене.

    Обредни предмети

    Дугогодишња пракса учинила је да крсна слава има обавезно бар три главна елемента: славски колач, славску свећу и вино. И у најтежим животним условима за народ, свака пољадијска и клисурска кућа за овај светак морала је да има бар та три главна обележја крсне славе. Елементи крсне славе су изразито црквеног карактера и порекла а то су: водоосвећење, благосиљање славског колача и вина, резање колача, празновање и поштовање светога који се слави, поштовање славске иконе, јектенија за живе и преминуле чланове породице.
    Добро је познато то да је светлост у религиозном схватању симбол добра, то јест Бога. Приликом празновања крсне славе светлост се добија посредством свеће и кандила: знано је да је свећа поред кандила, позната још у Старом завету, ушла у употребу још у првим вековима хришћанства.
    Свеће се праве од пчелињег воска. Није случајно узет пчелин мед за обредни црквени предмет. Имало се у виду да су пчеле оличење марљивости и чистоте. Данас се уместо пчелињег воска користи парафин или церозин.
    И светлост из кандила има своју “скривену” важност. Наиме, познато је да светлост у кандилу даје маслиново уље. Некада је у употреби била једино таква врста уља. Из историје религије нам је познато да је маслина библијски симбол мира, што је важан чинилац који је користила црква при обреду крсне славе. Данас се осим овог уља користи и уље од других биљака.
    Други елеменат без кога се не може славити крсна слава је свакако славски колач. Тај колач има облик једног хлеба. Он је хришћанска замена за крсну жртву, који је Христос употребио на последњој (тајној) вечери са својим ученицима. Пракса са хлебом позната је и у Старом завету. Тако, на пример, у трећој књизи Мојсијевој, у глави седмој, а ставки 12, каже се: “Ако би је ко приносио да захвали, нека принесе жртву захвалну колаче без квасца замијешене с уљем и погачом без квасца намазане уљем и бијелога брашна попржене с тијем колачима замијешеним с уљем.” Некада је такав славски колач украшен словима: ИС ХС НИ КА (то су делови грчких речи а читав симбол у преводу на српски значи: Исус Христос побеђује).
    На крсној слави колач се ломи. У Клисури и Пољадији говори се “реже”. Будући да је такав колач (хлеб) обредан, обавезно је да не садржи икакве масноће у њему. Меси се од пшеничног брашна са квасцем и водом. Читав чин ломљења хлеба јесте једна еухаристијска жртва. У ствари, славски колач јесте једна врста просфоре. Резање колача обавља се одоздо, по доњој кори, крстообразно. По резу и површини прелива се вином.
    Уосталом, крстовидно приказивање при резању може се у Клисури и Пољадији видети још у данас у свакодневном животу приликом сечења хлеба. Тај чин обично обавља домаћица или домаћин. Тада се узме хлеб у руке и пошто се прво ножем начини знак крста по доњој корици, приступа се сечењу хлеба.
    Поред свеће и славског колача, и вино је један од незаобилазних елемената сваке крсне славе. У Библији се вино помиње као жртвени принос, а употребљавао га је на тајној вечери и сам Исус Христос. Том приликом (Јеванђеље по Матеју, глава 26, ставке 27-29) Исус “узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха. Кажем вам пак да нећу од сада пити од овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у царству оца својега”.
    Имајући у виду Христове речи изречене на тајној вечери, славско вино за овај обред мора бити природно, црно, без икаквих вештачких додатака. А потребно је да то буде црно јер понајбоље подсећа на Христову проливену крв за људе.

    Закључне констатације

    На клисурским и пољадијским крсним славама се много једе и пије. Ипак се то не може ставити у ред профаних гозби, пошто је ова светковина испуњена са многобројним религиозним радњама. Зато се сматра, с правом, да ручавање и пијење има наглашен ритуалан смисао, то јест обавља се по црквеним прописима.
    По обичају, свеца се славе један дан, дакле, онолико по православном црквеном календару траје спомен одређеног свеца. Важно је истаћи да због своје огромне важности за једну сеоску кућу у појединим клисурским и пољадијским домовима славе су продужене у трајању у “навечерја” (вече уочи крсног имена), а понекад и у “појутрице” (то је прво јутро након крсне славе). Неки етнолози сматрају да све то иде у ред фолклористике и не могу бити обичај који је израстао из црквене праксе поштујући одређене прописе забележене у требнику (књига обреда). Можда ова тврдња јесте важећа за појутрицу, али свакако то није за навечерје, јер се тада по клисурским селима “свети” водица.
    Крсна слава се наслеђује и не мења се тако лако. У времену од XIII до XVII века “формиран је у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије данашњи обред црквене славе”(г/с/мо, стр. 53). Оно што је посебно занимљиво за Клисуру и Пољадију то је чињеница да се свеца наслеђују по кући (грађевини), што је права реткост за празновање крсне славе код Срба. А то се понајбоље може уочити приликом куповања новог места за подизање куће. Тада постоји неписано правило да усељена породица у новом дому преузима крсну славу оног чији је терен било власништво. Наравно да до промене крсне славе долази и приликом домазета. У том случају прижењена особа слави и свога стара свеца као какву малу славу или преславу.
    Интересантно је истаћи и чињеницу да у готово свим пољадијским и клисурским селима се крсна слава празнује без жита (кољива) иако је то по црквеним правилима један веома важан елеменат за овај празник.
    У Клисури и Пољадији постоји разноврсност везана за овакве празнике. Тако, поред породичних слава као успомену на неког хришћанског светитеља, а кога су изабрали за заштитиника и заступника пред Богом, постоје и црквене славе, а то су славе у име светитеља коме је храм посвећен. Постоји потпуна сличност храмовне славе са свецима појединих кућа. Црквене славе за клисурска и пољадијска насеља су: Базјаш, црква је посвећена Вазнесењу Господњем, Белобрешка, храм је посвећен Вазнесењу Господњем, Дивич, храм светог Димитрија, Златица, храм посвећен светом Георгију, Лесковица, храм посвећен светом Илији, Луговет, храм посвећен пророку Јеремији, Љупкова, храм посвећен Вазнесењу Христовом, Мачевић, храм посвећен Вазнесењу Господњем, Пожежена, црква Архангела Михаила и Гаврила, Прњавор (манастир), храм посвећен Светом Сави, Радимна, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Свиница, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Соколовац, храм посвећен Преносу моштију светог Николе и Стара Молдава, храм посвећен Рођењу светог Јована Претече.
    Постоје и такозване сеоске славе које се називају и заветине. То су прославе на успомену оног светитеља кога је читаво село узело за свога заштитника. Обичај јесте да се на тај дан одлази са литијом у поље и тамо се приносе Богу и светитељу молитве за добро и срећу тог места и њихових житеља. И поједина друштва или друштвене организације имају своје славе – свога светитеља заштитника кога славе и под чију се заштиту стављају. Тако, на пример, добро је познато да је Свети Сава школска слава, а увео ју је да се празнује кнез Михајло 1841. године, или, пак, слава једне друштвене организације, Савеза Срба у Румунији јесте свети Никола (19. децембар.
    На крају, важно је истаћи да се крсне славе из корена разликују а немају ништа заједничког са именданом или рођенданом. То су некакве индивидуалне свечаности и немају икакве везе са некаквим религиозним расположењем.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.