Порекло презимена, село Златанце (Црна Трава)

Порекло становништва села Златанце, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Zlatance

Настанак села и порекло становништва:

Село Златанце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу.

Према попису из 2002. било је 158 становника (према попису из 1991. било је 193 становника). Просечна старост је износила 56,0 (51,7 код мушкарца и 59,8 код жена).

У насељу је према попису у 2002.г. живело 77 домаћинства са просечношћу чланова породица са 2.05 по домаћинству.

Искључиво живе Срби. Према последња три пописа број становника је у паду.

Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако: 1948.г.(576 становника), 1953.(5229, 1961.(460), 1971.(358), 1991.(1939 и 2002.г.(160 становника).

Источно од варошице Црне Траве, на благо нагнутим падинама Плане (Орловца-Станкиног крста), лежи село Златанци.

Добило је име по средишној махали (данас Будићево) у којој је 1835 године отворена основна школа.

Село Златанце (Златанци) као простарно село, састоји се из следећих махала:

-Махала З л а т а н ц и (5к),

– Махала П о п а д и с ц и (33к),

– Махала Ч а у ш е в и (8к),

– Махала Ч у р ш и с ц и (7к),

– Махала Д у б и с ц и (6к),

– Махала М а к и н ц и (8к),

– Махала В е с и н ц и (5к),

– Махала Г о л у с ц и (7к),

– Махала Л у л и н ц и (5к),

– Махала Л е п о ј и н ц и (10к),

– Махала С л а в к о в ц и(5к),

– Махала С т р у м и ћ ев и (8к),

– Махала Г о р њ и С т р у м и ћ е в и (11к).

З л а т а н с к а махала добила је назив по имену првог досељеника Златана.

Село Златанце је насељено од становника из: Божурне код Опленца (Шумадија), Бугарске, Црне Горе, Рашке, Знепоља, Криве Феје, Страгара (код Крагујевца), из Грачанице (са Косова) и околних села са Власине.

Насељавање становништва у село Златанце, као и на Власини и осталим насељима Црне Траве, Власине, Лужнице и Власотинца је било вишеетапно.

Многи су се насељавали бавећи се сточарством, други на рад у рудницима, трећи бежећи од турског зулума или бежећи од „крвнине“, а било је и присилног насељавања становништва хришћанског порекла ради чувања кланаца од стране Турака у дербејџиским селима овога краја.

Дербејџије су биле мање позадинске јединцие које су чувале кланац Турака у пролазу са караванима од хајдука, тако што су „бубњевима-тупаном“, најављивали Турцима када је био кланац прилаз за Цариград.

Овде треба да се дода да су на овим пословима радили чак из Босне, Црне Горе, Херцеговине, Македонике,Косова-као плаћени војници, који су некада били и исламизирани, а онда после ослобобађања од Турака се поново вратили у хришћанску веру.

Неки су као дербеџије радили као ковачи, чували коње на пашама у планини, радили у поље на скупљању сена, радили у пушкарнице, у самокове и били чак и „укротитељи коња“-ЏАМБАСИ.

Чукурска махала се сматра да је најстаријом. За њу се каже да је записана у „ћутук“ што значи да је од вајкада. Тврди се да су мештани са Копаоника.

Само село Златанце добило је назив по оснивачу по имену Златан, оснивача рода Златанова махала-који се населио из села Божурне код Опленца.

Овде је „ваздушна бања“ за дуговечност људи:-чист ваздух, планин ски ваздух, хладна вида, чист ваздух, здрава природна исхрана, кретање у раду на поље и са стоком, ведрина живота,..

Зато међу овим планинским горштацима имало је и има који свој живетни век одживели а и данас живе 100.година па и 105.година; како су забележиле дневне новине 2007.године за 105-годишњу Винку Радојловић у планинско село Златаце у општини Црна Трава.

Село Златанце је дало безброј интелкектуалаца, а међу њима је веома познат професор Момчило Златановић, као сакупљач народних умотворевина на југу Србије.

* * *

Црнотравска слава: Петровдан

Најчешћа крсна слава у Црној Трави (засеок-село Златанце):Св. Никола

* * *

Текст о Винки Радојловић

Баки старој 105 година већ 15 година не треба лекар

11.06.2007.

СТАРОСТ – У селу Златанце у општини Црна Трава живи најстарија бака на југу Србије, Винка Радојловић, која има 105 година и без ичије помоћи још увек послује по кући и дворишту.

Она више од 15 година није затражила лекарску помоћ, а ипак је доброг здравља, сем што је издао слух.

Са супругом Ставром, који је умро пре 33 године, изродила је три сина и једну кћер, а са њом живи најстарији осамдесетогодишњи син Дмитар.

Свом дугом животу, како сматра бака Винка, треба да захвали правилној исхрани.

– Једем само чорбаста јела без меса, млечне производе и воће, а понекад попијем и чашицу ракије или пиво – одала је тајну најстарији становник јужне Србије.

(Забележено из дневних новина: 2007.године-подвукао:М.М.)

* * *

Порекло родова (махала):

З л а т а н с к а махала добила је назив по имену првог досељеника Златана.

По казивању Радована Ђорђевића, Љубомира Војиновића (1909.г.) и браће Будића-њени житељи воде порекло из села Божур код Опленца-Тополе у Шумадији.

Златан је имао три сина:- један је живео у Црној Трави (Ливађу) и бавио се трговином стоке, други остао ту на очевини, а трећи отишао у Лулинце.

Златанов син који је живео у Ливађе имао је три потомка: Војина Шошку, Ђоку и Тасу Чорбаџију.

Таса и Ђока су попут оца се бавили трговином, a Војин и Шошка печалбарством.

Од Ђоке су данашњи Ђорђевићи у Црној Трави, од Тасе Тасићи (поштарови), а од Војина – Војиновићи (Баркинци).

Лулинци и Лепојници су поделбина.

Предак Чурчишћана био је нежењено момче из села Риле, код Лирског манастира у Бугарској.

То момче шило је антерије и кожухе и свирало у гајде. Златанчани га ту задрже, узму га за зета, уступе му део имања, подигну кућу и ту одоме.

Дубушћани су потомци чувеног јунака Дубије.

Ливађани воде порекло од Црногораца из Кадијине Луке код Даниловграда.

Потомци су великог јунака Дубије, који није хтео да се тамо потурчи, већ је побегао овамо.

Од њега су Бошковићи у Ливађу и Дубисци у Златанцу.

Славили су славу Св. Николу. Ливађани који су славили Св. Јована од Златанчана су Бисини (Швабини) од Рашинаца из Брода, а страина им је из Рашке.

Голушћани су досељени из Горње Мелне.

Браћа Момчило и Ђока остала су ту у Голушцима, а трећи брат Станоје 1875. године одселио се у Ивање у Пустој Реци и тамо образовао насеље.

Попадишћани су од попова који су често крстарили чак до Знепоља, те се сматра да су и они из Мелне.

Богини у Попадишцима су Срби.

Од њих су се овде задржали Ђорини, а остали су 1877.године настањени у Житном Потоку.

Мишини у Чаушевима су од Дубишчана(из Даниловграда-Црна Гора)

Чаушевски махалчани су су из Шипковице или Криве Феје, а Дамњанови из Страгара код Крагујевца.

Макинчани су са Косова (Грачаница).

Названи су тако што је у доба рудокопње ту била устава за захват воде којом је испирана руда (макина- на турском значи постројење-машина-подвукаоМ.М).

Весничани су од Златанчана.

Чукурска махала се сматра да је најстаријом. За њу се каже да је записана у „ћутук“ што значи да је од вајкада. Тврди се да су мештани са Копаоника.

Горњославковци су од Драинца (Знепоље). Од њих су Блатарчани и Ћосини.

Струмићевчани су из Преслапа, а старина је из Струмице.

* * *

Порекло презимена родова (по имену родоначелника, месту и свецу):

Најден-Најдановић,

Таса-Тасић,

Буда-Будић,

Никола-Николић,

Игњат-Игњатовић,

Димитрије-Димитријевић,

Ђока-Ђокић,

Ђорђе-Ђорђевић,

Војин-Војиновић,

Бошко-Бошковић,

Цветко-Цветковић,

Кузман-Кузмановић,

Миладин-Миладиновић,

Миленко-Миленковић,

Милен-Миленовић,

Милтен-Милтеновић,

Младен-Младеновић,

Петар-Петровић,

Радисав-Радисављевић,

Радојло-Радојловић,

Рајко-Рајковић,

Ранђел-Ранђеловић,

Риста-Ристић,

Славко-Славковић,

Стефан(Стеван)-Стефановић(Стевановић),

Стојан-Стојановић,

Тричко-Тричковић,

Вељко-Вељковић….

* * *

Момчило Златановић сакупљач народних умотворевина

Момчило Златановић (Ратаје, код Врања, 1934) је српски лексикограф, сакупљач народних умотворина Јужне Србије и врањског краја, књижевник и професор универзитета у пензији.

Рођен је у породици досељеника из Црне Траве, из братства Радовинци. Завршио је Гимназију „Борисав Станковић“ у Врању (1954) и Вишу педагошку школу у Нишу – Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност (1956).

Дипломирао је на Филозофском факултету у Скопљу, на Групи за историју књижевности народа Југославије (1958), где је и докторирао (1973) с тезом „Историјске песме врањскога краја“.

Радио је као наставник српскохрватског и руског језика у Пасајну, код Гњилана, потом у Економској школи и Гимназији у Гњилану (1956-1958-1959). Од 1960. је професор и просветни саветник у Врању.

Од 1967. године предаје теорију књижевности, народну књижевност и методику српскохрватског језика и књижевности на вишим школама у Врању.

Потом је, од 1993. године до пензионисања 2001, професор народне књижевности и реторике на Учитељском факултету у Врању, на коме је осам година био и продекан за научноистраживачки рад (1993 – 2001).

По пензионисању две године предаје народну књижевност на Флизофском факултету у Нишу.

Златановић се бави народним песништвом, лексикографијом, методиком наставе књижевности и другим областима науке и културе. Пише и кратку прозу.

* *

ДЕЛА:

Збирке народних умотворина:

• Игличе венче над воду цвета, народне песме, 1967.

• Нишна се звезда по ведро небо, народне песме из Врања и околине, Врање, 1967.

• Мори Бојо, бела Бојо, народне песм екоје се певају у Врању и околини, Лесковац, 1968.

• Стојанке, бела Врањанке, народне песме које се певају у врањској области, Лесковац, 1969.

• Врањске легенде I, Врање, 1970.

• Краљичке песме, Врање 1971.

• Врањске легенде, предања и приче II, Врање, 1974.

• Народне песме и басме јужне Србије, САНУ, 1994.

• Причам ти причу, Врање, 2000.

• Легенде и предања, Врање, 2003.

• Народне песме и басме Косовског Поморавља, Врањске књиге, бр. 4, Врање, 2007.

• Народне приповетке из јужне Србије, Врањске књиге, бр. 5, Врање, 2007.

• И сан о срећи већ је бол. Мисли, Врање, 2012.

* *

Књижевно-историјске и етнографске студије:

• Култура јавних комуникација, Врање, 1979.

• Народно песништво јужне Србије, Врање, 1982.

• Први српски устанак на југу Србије и традиција, Врање, 2004.

• Историја и традиција, Врање, 2006.

• Пчиња, Врањске књиге, Врање, 2007.

• Чланци и студије (1), Врањске књиге, Врање, 2007.

• Чланци и студије (2), Врањске књиге, Врање, 2007.

• Пољаница, Врањске књиге, Врање, 2008.

* *

Антологије:

• Сија звезда, народне песме о ослободилачкоим рату и револуцији, Градина, Ниш, 1974.

• Лирске народне песме из јужне и источне Србије, Београд, 1982.

• Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987.

• Лирске народне песме, Ниш, 2000.

* *

Лексикографија:

• Речник говора јужне Србије, Учитељски факултет Врање, 1998,

• Речник говора југа Србије, Врање, 2011.

* *

Проза:

• Животни круг, Врање, 2010.

* *

Уџбеник:

Школска лектира српскохрватског језика за VIII разред основне школе са наставом на албанском и турском језику, Приштина, 1970.

* *

Књиге у коауторству:

• Чудно дрво, лирске народне песме југоисточне Србије (избор, са Станишом Стошићем), Ниш, 1971.

• Да знајеш, моме мори, врањске песме (избор, са Мирославом Миловановићем), Обелиск, Београд, 1972.

• Народне песме јужне Србије о ослободилачком рату и револуцији (са Николом П. Илићем), Лесковац 1985.

• Народне песме из лесковачке области (са Драгутином М. Ђорђевићем), САНУ, Београд 1990.

• Лирске народне песме југоисточне Србије, избор (са Владимиром Цветановићем), Учитељски факултет, Врање 1999.

• Народно песништво данас (са Владимиром Цветановићем), Учитељски факултет, Врање, 1999.

• Обележавање двестоте годишњице Првог српског устанка и стварање модерне српске државе у општини Врање (са Боривојем Ћуковићем), Врање, 2005.

* *

Приредио:

• Вука Поп-Младенова: Људски јади, приповетке, Врање, 1972.

• Тематски двоброј часописа “Наше стварање” о Вуку Караџићу, бр. 1-2, Лесковац, 1987.

• Врање кроз векове, избор радова, Врање, 1993.

• Хаџи-Тодор Димитријевић, живот и дело, Врање, 2001.

* *

Радови објављени у часописима и зборницима (избор):

• Једна могућност обраде романа у основној школи, Наша школа, бр. 5-6, Сарајево, 1964, стр. 308-321;

• Обрада „Детињства“ Максима Горког, Педагошки рад, бр. 1-2, Загреб, 1966, стр. 67-75;

• Уочавање композиционе структуре на приповеци „Дуга“ од Динка Шимуновића, Настава српскохрватског језика у соновној школи, Београд, 1967, 82-88;

• Народне песме о качацима на југу Србије, Врањски гласник, IX, Врање, 1975, стр. 509-521;

• Contacts entre les elements das folklores Turc et Serbe et leur penetration mutuelle dans le midi de la Serbie, I, Uluslararasi Turk folklore kongresi bildirileri, Анкара, 1976, стр. 241-257;

• Hidrellez Martafallari, Červen, Приштина, 1978, 18-19, стр. 79-84;

• Ојконими Врањске котлине, Лесковачки зборник, XXI, Лесковац, 1981, стр. 209-227;

• О неким законитостима поетског народног стваралаштва данас, Друштвене промене и народно стваралаштво (зборник), Филозофски факултет, Ниш, 1988, стр. 57-62;

• Борисав Станковић и Стара Србија, Књижевност Старе и Јужне Србије, Београд, 1997, 53-60;

• Народна бајка у основној школи, Зборник радова учитељског факултета, VI, Врање, 1999, стр. 201-210;

• Тужбалица у јужној Србији, Етнокултуролошки зборник, V, Сврљиг, 1999, стр. 103-107;

• Драмске игре у Старој Србији (Морава и Пчиња), Књижевност Старе и Јужне Србије, 3, Београд, 2001, стр. 21-25;

• Прешевска каза (1878-1912, Србија и ослобођење српског народа у Турској (1804-1912) (зборник), САНУ, Београд, стр. 177-183;

• Епско певање у југоисточној Србији, Економика, 1-2, Ниш, 2004, стр. 21-30; и други.

* *

Награде:

• Прва награда Завода за унапређење школства Србије, Београд, 1966;

• Награде „Расковника“, 1971. и 1983. године;

• Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије, 1983;

• Златна плакета Учитељског факулета у Врању, 1998.;

* *

Литература:

• Стваралаштво Момчила Златановића (зборник), приредио Тихомир Петровић, Учитељски факултет Врање, 2003;

• Kole Simiczijew: Momčilo Zlatanović – godny nasladowca Vuka Karadžicoa, LUD, том 67, Wroclaw – Poznan, 1983, стр. 295-304;

• Kole Simiczijew: Mомчило Златановић: „Народно песништво јужне Србије“, LUD, том 68, Wroclaw, стр. 298-300;

• Зоран Момчиловић: Време, људи, догађшаји (поводом дела Момчила Златановића), Ниш, 2009;

ИЗВОР: Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/sr/Момчило_Златановић

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Златанце

[3] http://sr.wikipedia.org/sr/Момчило_Златановић

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[5] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

10. децембар 2013.године, Власотинце, Република Србија

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Мирослав Б Младеновић Мирац

    Додатак: село Златанце (Црна Трава)

    ОБИЧАЈ:- ЗАВЕТИНА:- Када се нешто догоди тог дана угодно или неугодно за фамилију или род или цело село(на пример поплава села, нека несрећа са стоком или људима или погине неко од грома или вуци поједу овце већи број стада у роду или у село), онда се људи тог дана „заветују“(зарекли) да се на тај дан ништа не ради и да ће тај дан да се слави, односно празнује као породична или сеоска слава.

    Тако је у село Равна Гора(Власотинце) на дан ПОНЕДЕЉАК у недељи пала велика киша и однела чобанина са стоком; па је цело село тај дан ПОНЕДЛНИК(тога дана у недељи) слављен све до почетка 21. века -када су се људи села вратили да славе старе крсне славе.

    У село Златанце у роду ПЕТРОВИЋИ на дан СВЕТОГА САВУ су вуци појели овце и цео род је славио тај дан као ЗАВЕТИНУ- СВЕТОГ САВУ.

    Има још села у црнотравско-власотиначком крају; као село Страњево да су као ЗАВЕТИНУ- славили Св. Саву- да би неке фамилије касније то узеле да славе и као крсну славу СВЕТИ САВУ.

    ЗАВЕТИНА-слава МАХАЛА или СЕЛА-: СВЕТИ САВА(Заветина) у роду Петровићи-махала ПОПАДИСЦИ.
    ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ(28. август) и БЛАГУ МАРИЈУ(30 јул)-по црквеном календару ОГЊЕНА МАРИЈА-славе сви у село.

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    ЗНАМЕМИТИ ЉУДИ СЕЛА:

    – Томислав Ранђеловић (1953), професор медецинског факултета у Београду, специјалиста за једњак;

    – Миле Ристић, грађевински инжињер, иноватор у грађевинарству: пројектант градње пекара у у Црној Трави, Нишу, аутобуске станице у Нишу и много зграда у Београду;

    – Буда Будић , грађевински инжињер, пројектант изградње силоса у Сомбору и многих других објеката у Чешкој;

    – Николић Часлав(1933.г), Преседник СО-е Црна трава;

    – Сима Петровић(1945) наставник математике, директор ОШ „А. Стојановић“ Црна Трава и дугогодишњи Преседник месне заједнице села;

    – Петровић:Срђан(1968), Зоран(1960), Добринка (1953, умрла), Стојадин(1946)-грађевински инжињери;

    – Ристић Часлав, учитељ.

    – Момчило Златановић, др. Професор на педагошком факултету у Врање-данас у пензију; пореклом из села Златанци. Сакупљач народних умотворевина и писац из етнологије и народне књижевности о врањском крају(где је и рођен а ту се доселили његови преци из села Златанце општина Црна Трава).

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    Крсне славе РОДОВА по махалама(Попадисци, Голусци, Штрбанци, Макинци, Струмићеви, Горњо и Доњо Славковци) :

    – Махала ПОПАДИСЦИ: Петровићи (Св. Ранђел, порекло ТРН-Бугарска или ПЕРНИК), Миленковићи у роду са Петровићима(славе:Св. Ранђел), Ристићи(славе Св. Ранђел), Миловановићи(крсна слава Св. Стеван)-нису исти род са Петровићима.

    У роду Миленковић се са Власине призетио Душан Ранђеловић(1927)-крсна слава Св. Ранђел. Једна од сестара из рода миленковић је после Другог светског рата удата у ПЕРНИК (Бугарска), који је са ТРНОМ и РАДОМИР као градска места припадала Србији све до одлуке Берлинског конгреса(1879, после ослобођења од Турака), да би касније се српско становништво из ова три градска насеља раселило на све стране у областима:Власинска, Црнотравска, Лужничка и Власотиначка.

    Тако чак и отац Симе Петровића(1945) се после Другог светског рата се разболео у ТРН или ПЕРНИК и тамо је умро, а сва црквена документација датума рођења и смрти у родовима села се налазе у ове три области које данас припадају Бугарској.

    – Махала ШТРБАЦИ: Глигоријевићи (славе Васуљицу-Српска Нова година 14.јануар), Радисављевићи(славе Васуљицу-Српска Нова година 14.јануар),

    – Махала ГОЛУСЦИ: Николићи( славе Св. Ранђел), Будић(св. Ранђел).

    – Махала: СТРУМИЋЕВИ: Славковићеви( Крсна слава Васуљица 14 јануар).

    – Махале ГОРЊИ И ДОЊИ СЛАВКОВЦИ: Богдановићи (Крсна слава Васуљица 14.јануар).

    – РОД Миловановићи(крсна слава Св. Стеван), а РОД Здравковић(крсна слава Св. Јован) се иселили још за време Турака(предходно у с. Козило,па већи део се одселио рода у Пусту Реку).

    – у село Златанце има и РОДОВА:Ристићи(св. Ранђел), Николићи (Часлав Николић-рођен 1933.г., био Преседник СО-е Црна Трава), Тричковићи .

    Крсне славе за остале родове по махалама су недовљно познате у овом запису казивача , тако да није учињен за потпун запис.

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *

    РАСЕЉАВАЊЕ становништва:

    -Род ПЕТРОВИЋИ: – Одсељени у: Власотинце, Ниш, Ивање, Црвенка, Лапово, Светозарево, Параћин, Ћуприја;

    -Род ЗДРАВКОВИЋИ:-Одсељени у село козило, а већи део у Пусту Реку (Ивање);

    – Род МИЛЕНКОВИЋИ, РАНЂЕЛОВИЋ:- Одсељени у: Зајечар, Београд, Шведска, Немачка;

    – Род РИСТИЋИ: Расељени низ слива реке Власине до Власотинца и Лесковца и у Београд;

    -Родови: ГЛИГОРИЈЕВИЋИ, РАДИСАВЉЕВИЋИ: – Одсељени у Пусту Реку у село Ивање испод планине Радан, после Другог светског рата. Постоји прича да када су из села ЗЛАТАНЦЕ селили у ниже пределе Пусте Реке, нису могли да опстану тамо где није постојала Букова шума, па су се зато одселили у село Ивање испод планине Радан где је постојала букова шума. Тако ето планински горштаци нису могли да се прилагоде равничарском начинун живота без планинских букових шума.

    Родови: НИКОЛИЋ и БУДИЋИ:- Одсељени у Нови Сад, Сомбор, Београд и Чешку.
    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *

    ВОДЕНИЧАРИ:- Стојанча Миленковић(1900). Постојала је и ВАЉАВИЦА на улазу са десне стране у Црну Траву, на потесу ВАЉАВИЦА.
    ВАЉАЧИ су били из рода СТОЈАНОВИЋИ. У току Другог светског рата су били познати партизани из тог рода ВУЗИЈА и НАДА.
    *
    РУДАРИ:-На три километара од Црне Траве према Власинском језеру налази се место звано САМОКОВО. Ту је некада био рудник САМОКОВО.
    И данас има остатака у зидинама. Ту је постојао и САМОКОВ, по коме је и потес добио назив САМОКОВО. Петровићи су у другој половини 20 века куповали земљиште од Дамњановића(Чаушева)-Златанце, за викендице. Ту су изграђене три викендице,

    *
    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    http://www.poreklo.rs/2014/01/06/poreklo-prezimena-selo-zlatance-crna-trava/

    Порекло презимена, село Златанце (Црна Трава)
    Порекло становништва села Златанце општина Црна Трава . Истраживање „ Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара
    *
    Поставио :Аутор ЗАПИСА
    Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије
    4.јануар 2014.г. Власотинце, република Србија

    *

  2. Као аутору овог чланка сам додао ДОДАТАК ЗАПИСА, који се не појављује и ОДБАЦУЈЕ моја интернет адреса и име и плрезиме. Ево још једном ДОДАТКА ЗАПИСА:
    Додатак: село Златанце (Црна Трава)

    ОБИЧАЈ:- ЗАВЕТИНА:- Када се нешто догоди тог дана угодно или неугодно за фамилију или род или цело село(на пример поплава села, нека несрећа са стоком или људима или погине неко од грома или вуци поједу овце већи број стада у роду или у село), онда се људи тог дана „заветују“(зарекли) да се на тај дан ништа не ради и да ће тај дан да се слави, односно празнује као породична или сеоска слава.

    Тако је у село Равна Гора(Власотинце) на дан ПОНЕДЕЉАК у недељи пала велика киша и однела чобанина са стоком; па је цело село тај дан ПОНЕДЛНИК(тога дана у недељи) слављен све до почетка 21. века -када су се људи села вратили да славе старе крсне славе.

    У село Златанце у роду ПЕТРОВИЋИ на дан СВЕТОГА САВУ су вуци појели овце и цео род је славио тај дан као ЗАВЕТИНУ- СВЕТОГ САВУ.

    Има још села у црнотравско-власотиначком крају; као село Страњево да су као ЗАВЕТИНУ- славили Св. Саву- да би неке фамилије касније то узеле да славе и као крсну славу СВЕТИ САВУ.

    ЗАВЕТИНА-слава МАХАЛА или СЕЛА-: СВЕТИ САВА(Заветина) у роду Петровићи-махала ПОПАДИСЦИ.
    ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ(28. август) и БЛАГУ МАРИЈУ(30 јул)-по црквеном календару ОГЊЕНА МАРИЈА-славе сви у село.

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    ЗНАМЕМИТИ ЉУДИ СЕЛА:

    – Томислав Ранђеловић (1953), професор медецинског факултета у Београду, специјалиста за једњак;

    – Миле Ристић, грађевински инжињер, иноватор у грађевинарству: пројектант градње пекара у у Црној Трави, Нишу, аутобуске станице у Нишу и много зграда у Београду;

    – Буда Будић , грађевински инжињер, пројектант изградње силоса у Сомбору и многих других објеката у Чешкој;

    – Николић Часлав(1933.г), Преседник СО-е Црна трава;

    – Сима Петровић(1945) наставник математике, директор ОШ „А. Стојановић“ Црна Трава и дугогодишњи Преседник месне заједнице села;

    – Петровић:Срђан(1968), Зоран(1960), Добринка (1953, умрла), Стојадин(1946)-грађевински инжињери;

    – Ристић Часлав, учитељ.

    – Момчило Златановић, др. Професор на педагошком факултету у Врање-данас у пензију; пореклом из села Златанци. Сакупљач народних умотворевина и писац из етнологије и народне књижевности о врањском крају(где је и рођен а ту се доселили његови преци из села Златанце општина Црна Трава).

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    Крсне славе РОДОВА по махалама(Попадисци, Голусци, Штрбанци, Макинци, Струмићеви, Горњо и Доњо Славковци) :

    – Махала ПОПАДИСЦИ: Петровићи (Св. Ранђел, порекло ТРН-Бугарска или ПЕРНИК), Миленковићи у роду са Петровићима(славе:Св. Ранђел), Ристићи(славе Св. Ранђел), Миловановићи(крсна слава Св. Стеван)-нису исти род са Петровићима.

    У роду Миленковић се са Власине призетио Душан Ранђеловић(1927)-крсна слава Св. Ранђел. Једна од сестара из рода миленковић је после Другог светског рата удата у ПЕРНИК (Бугарска), који је са ТРНОМ и РАДОМИР као градска места припадала Србији све до одлуке Берлинског конгреса(1879, после ослобођења од Турака), да би касније се српско становништво из ова три градска насеља раселило на све стране у областима:Власинска, Црнотравска, Лужничка и Власотиначка.

    Тако чак и отац Симе Петровића(1945) се после Другог светског рата се разболео у ТРН или ПЕРНИК и тамо је умро, а сва црквена документација датума рођења и смрти у родовима села се налазе у ове три области које данас припадају Бугарској.

    – Махала ШТРБАЦИ: Глигоријевићи (славе Васуљицу-Српска Нова година 14.јануар), Радисављевићи(славе Васуљицу-Српска Нова година 14.јануар),

    – Махала ГОЛУСЦИ: Николићи( славе Св. Ранђел), Будић(св. Ранђел).

    – Махала: СТРУМИЋЕВИ: Славковићеви( Крсна слава Васуљица 14 јануар).

    – Махале ГОРЊИ И ДОЊИ СЛАВКОВЦИ: Богдановићи (Крсна слава Васуљица 14.јануар).

    – РОД Миловановићи(крсна слава Св. Стеван), а РОД Здравковић(крсна слава Св. Јован) се иселили још за време Турака(предходно у с. Козило,па већи део се одселио рода у Пусту Реку).

    – у село Златанце има и РОДОВА:Ристићи(св. Ранђел), Николићи (Часлав Николић-рођен 1933.г., био Преседник СО-е Црна Трава), Тричковићи .

    Крсне славе за остале родове по махалама су недовљно познате у овом запису казивача , тако да није учињен за потпун запис.

    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *

    РАСЕЉАВАЊЕ становништва:

    -Род ПЕТРОВИЋИ: – Одсељени у: Власотинце, Ниш, Ивање, Црвенка, Лапово, Светозарево, Параћин, Ћуприја;

    -Род ЗДРАВКОВИЋИ:-Одсељени у село козило, а већи део у Пусту Реку (Ивање);

    – Род МИЛЕНКОВИЋИ, РАНЂЕЛОВИЋ:- Одсељени у: Зајечар, Београд, Шведска, Немачка;

    – Род РИСТИЋИ: Расељени низ слива реке Власине до Власотинца и Лесковца и у Београд;

    -Родови: ГЛИГОРИЈЕВИЋИ, РАДИСАВЉЕВИЋИ: – Одсељени у Пусту Реку у село Ивање испод планине Радан, после Другог светског рата. Постоји прича да када су из села ЗЛАТАНЦЕ селили у ниже пределе Пусте Реке, нису могли да опстану тамо где није постојала Букова шума, па су се зато одселили у село Ивање испод планине Радан где је постојала букова шума. Тако ето планински горштаци нису могли да се прилагоде равничарском начинун живота без планинских букових шума.

    Родови: НИКОЛИЋ и БУДИЋИ:- Одсељени у Нови Сад, Сомбор, Београд и Чешку.
    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *

    ВОДЕНИЧАРИ:- Стојанча Миленковић(1900). Постојала је и ВАЉАВИЦА на улазу са десне стране у Црну Траву, на потесу ВАЉАВИЦА.
    ВАЉАЧИ су били из рода СТОЈАНОВИЋИ. У току Другог светског рата су били познати партизани из тог рода ВУЗИЈА и НАДА.
    *
    РУДАРИ:-На три километара од Црне Траве према Власинском језеру налази се место звано САМОКОВО. Ту је некада био рудник САМОКОВО.
    И данас има остатака у зидинама. Ту је постојао и САМОКОВ, по коме је и потес добио назив САМОКОВО. Петровићи су у другој половини 20 века куповали земљиште од Дамњановића(Чаушева)-Златанце, за викендице. Ту су изграђене три викендице,

    *
    ЗАПИС: 25.12.2014.2014. Власотинце
    Казивач: Бисерка (Здравковић) Петровић(1949) с. Златанце (девојка из село Козило) Црна Трава
    Забележио: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог, Власотинце, Србија

    *
    http://www.poreklo.rs/2014/01/06/poreklo-prezimena-selo-zlatance-crna-trava/

    Порекло презимена, село Златанце (Црна Трава)
    Порекло становништва села Златанце општина Црна Трава . Истраживање „ Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара
    *
    Поставио :Аутор ЗАПИСА
    Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије
    4.јануар 2014.г. Власотинце, република Србија

    *

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАПОМЕНА: Недавно сам чуо причу да је из рода ПЕТРОВИЋ и познати фудбалер Црвене Звезде-ПИЖОН.

  4. Станиша Радојловић

    Познати фудбалер нема везе са Петровићима из Црне траве. Фудбалер Пижон је био црнотравски зет!