Порекло презимена, село Вишњица (Палилула, Београд)

6. новембра 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Вишњица, општина Палилула – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Вишњица је на Дунаву са обе стране пута, који води десном страном Дунава. Само су куће неколицине баштована изван села, далеко од села пола сата хода.

Дунав сваке године плави њиве и баште, које су већином поред Дунава.

Воде.

У селу пију воду са чесама, из бунара (има их око 10) а неки и са Дунава. Чесми има две, једна је у средини села поред пута, а друга близу цркве, зову је Градац. Обе су зидане за време Турака* и вода је спроведена олуцима. Никада не пресушују. Изван села постоји извор Ороспи-Ћуприја, затим Дрварска чесма и др.

*Подигао их спахија Аџи-Латив или како га је народ крстио „Аџи-Ласта“.

Земља, шума и паша.

Земља им је за обрађивање поглавито у равници поред Дунава и око села. Шуме немају. Дрва набављају куповином са оближњих аустријских ада на Дунаву. Општинска им се утрина зове: Комарево, Мали Липак и Баре. По Малом Липаку, који је луг и по Бари напасају стоку.

Тип села.

Село је подељено у Горњу и Доњу Малу, које су са обе стране пута, који се пружа десном страном Дунава. Тај је пут „главни шор“, дуж кога су поређане сеоске куће.

Од механа, које су готово на средини села и близу старог гробља, низ Дунав је Доња, а уз Дунав Горња Мала. Обе се при крајевима рачвају, Горња у два шора – Горњи и Доњи, а Доња Мала у сокак за цркву и сокак за гробље.

Сво село је „на шор“. Куће су поређане поред главног и споредних шорова, као и поред сокака, који управно излазе на главни пут. Куће поред главог пута већином су близу једна друге, удаљене 5 до 10 коарака, изузев оне, које имају дворове и воћњаке, те оне чине да је растојање веће. При крајевима главног шора, односно Мала и у споредним шоровима и сокацима,куће су више проређене, раздаљене 50 до 70 корака. То су већином куће познијих досељеника.

Само су куће неколицине баштована издвојене даље од села око пола сата хода. Томе су узрок баште, које су ван села. У селу је око 150 кућа; у Доњој мали око 70 а у Горњој око 80 кућа.

Старине у селу.

У селу постоји Селиште око садашње цркве, где су данас њиве. Радећи по тим њивама мештани налазе цигле и друге остатке старина. Један део косе која је према данашњој цркви, а пружа се ка Дунаву, зове се Градина. Ту има зидина и постоји предање да се тај град звао Вишњица* и да је био град познатог у народним песмама Филипа Маџарина. Далеко је од села око пола сата хода. Испод Градине до Дунава постоји Маџарско Гробље. Постоји и друго старо гробље, до садашњег села, више механе, али је оно српско и свакако је било гробље данашњег села. На њему су заостале две крстаче; на једној је урезана 1844. година. У селу постоји један стари мост (близу куће Љубе Богдановића) и за њега се не зна када је грађен. Други је на путу из Вишњице у Београд, на Миријевском Потоку. За тај мост, који зову „Ороспи-Ћуприја“ неке веле да га је подигла проклета Јерина а неки опет да је остао још од Римљана.

*Уз то се прича како је Вишњица некада била знатно место, те због тога и данас неки за њу кажу да је – Мали Цариград.

 

Постанак села и порекло становништва.

Прича се даје у селу било некада седам кућа и потомци оних породица, које су у тим кућама живеле, сматрају да су најстарије у селу. То су:

Поповићи по старом презимену, а сада Јовановићи и Богдановићи;

Кузмановићи, зову се Максимовићи и Мицићи;

Ћирићи, од којих су Лазићи, а зову их и Кнежеви, јер су њихови преци у селу били кнезови;

Кордићи;

Марковићи.

Неке су се од тих породица сада умножиле и има их око 20 кућа, као, на пример, Поповића.

И поред тога што се те породице сматрају за старинце у селу, ипак се о њиховом пореклу нешто зна, само не тако поуздано. Старац Љуба Богдановић из породице Поповића прича, да је у свих 7 кућа била једна породица и да је она пореклом из Грчке. Уз то вели, да им је до скора кумовала једна Гркиња, која је до пре 50 година живела у Београду, а ови у Вишњици. Дошли су, веле, бежећи од Турака и овде их вода (Дунав) зауставила. Пре него што су дошли у Вишњицу били су у Лештанима. Данас се породица разродила, потомци су, веле, даље од 10 колена. И слава им није иста. Поповићи славе Аранђеловдан а сви остали Никољдан. Сви они правилно говоре и кажу да су им и стари тако – „шумадијски“ – говорили а и ношња им је била таква.

За све остале зна се да су досељеници. Према времену када су дошли у Вишњицу, могу се поделити у старије „одавнашње дошљаке“ и новије досељенике.

У старије спадају сви они, који су се доселили, пре и за време Карађорђа. То су:

Поповићи (Станковићи и Крстићи). Њихов предак Рада, деда данашњем човеку од 60 година, пореклом су од Врања. Отуда је побегао заједно са својом женом – „баба Тонком“ – за коју каже да је знала арнаутски. Побегао је због Турака. Кад је он дошао, село је имало свога спахију, који је насељавао село и делио имање досељеницима.

Живановићи су пореклом од Ниша („Нишлије“), Никољдан.

Гајићи (Шалавардини) су од Ниша, Јовањдан.

Маринковићи су, такође, пореклом од Ниша, Аранђеловдан.

Те су три породице биле најпре у Бањици па отуда прешле и Вишњицу.

Дунђеровићи су пореклом из „Арнаутлука“. Предак Стоша Дунђерин побио неке Арнауте и због тога морао побећи. Не зна се из којег је места, само се прича, да је бежећи, ударио на Јанкову Клисуру и тек овде га зауставио Дунав. Причају, да су га Арнаути ради освете чак у овом селу тражили.

Швабићи (Јовановићи) су из Мослошева, Јасенички округ. И њима је спахија доделио земљу. Станко Врањанлија (син поменутог Раде) био је много земље заузео те му спахија одузме нешто земље и преда Швабићима, пошто их је ту населио. Швабићи су били најпре у Остружници, па отуда прешли у Вишњицу. Швабићима су звали зато што је њихов дед учио школу „преко“ и тамо научио говорити немачки, због чега му надену име Швабо, те отуда Швабићи, Никољдан.

У новије досељенике спадају:

Костићи су „из прека“,Ђурђиц.

Ристићи су од Прилепа; предак им чувао пре 60 година сеоска говеда, па се ту оженио и остао, Никољдан.

Недељковићи су такође „од кај Прилеп“, предак им дошао пре 40 година као дунђер у селу, оженио се и остао, Велика Госпојина.

Јоксимовићи су „из прека“, Св. Петка.

Јанковићи су од Битоља (Битољци), дошли пре 30 година због турског зулума; најпре чували овце и од тога живели а потом „окренули паорски“, не каже се коју славу славе.

Трајковићи и Јовановићи су из Македоније „Маћедонци“, Гроздан и Рисим дошли са породицама због зулума турских, не каже се коју славу славе.

Цветковићи, предак им пореклом од Прилепа, био у селу слуга, ту се оженио и остао, Никољдан.

Манојловићи су пореклом од Пирота; предак им Коста дошао пре 30 година као слуга, ту се оженио и остао, Аранђеловдан.

Станисављевићи су из села Тибужда, округ Врањски, срез Пчињски. Предак им због сиромаштва дошао у Вишњицу, где је био слуга, па се ту оженио и остао. Године 1876. био добровољац, Аранђеловдан.

Ђорић Ђорђе је из околине Куманова, дошао у село као момак, ту се оженио и остао, не каже се коју славу слави.

БековциБошњаци“, дошли пре 20 година из западне Босне, не каже се коју славу славе.

Тодоровићи су пореклом из Бајине Баште, не каже се коју славу славе.

Тодоровићи други су „из прека“, дошли пре 15 година, Јовањдан.

Стајковићи, браћа Пеја и Мија дошли пре 40 година из Бугарске, они су прави баштовани, не каже се коју славу славе.

Из Бугарске од Трна и од Трнова и из југоисточних крајева Србије воде порекло ове породице:

Стојановић Ламба, дошао на купљено имање, Аранђеловдан.

Поповић Ранђел, Аранђеловдан.

Николић Јованча, Јовањдан.

Златан и Неша (не каже се презиме ни слава) дошли пре 40 година са породицама.

Бугарин Цветко, Никољдан.

Перишићи су „из прека, мати им из Панчева а отац из једног села у околини Панчева, Ђурђевдан.

Црњаковићи, по старом презимену Петровићи су дошли „из прека“, пореклом Власи, славе малу Госпојину. Њихов дед Петар дошао из Кара-Влашке са женом, чијег је мужа убио и због тога побегао. Најпре је био рабаџија код Турака на Дорћолу, потом дошао у Вишњицу и ту се настанио. То је било, по причању, за време кнеза Милоша. Био је вредан и радан и једном га је похвалио и сам кнез Милош. Знао је влашки, јер је био прави Влах као и његови синови Никола, Танасије и Мита, али се Никола и Танасије ожене Српкињама, те њихови потомци нису прави Власи а Мита се ожени Влахињом из Овче (из прека) но он није имао порода и ускоро умро. Садашњи потомци Николе и Танасија ни по чему не личе на Влахе, нити пак знају влашки.

Нешићи су „из прека“ из села Врањева. Отац им пре 40-50 година служио у селу и ту остао, не каже се коју славу славе.

Пешић (Никола) је „из прека“, Ђурђевдан.

Петровићи су од Пирота, Никољдан.

Рашићи су пореклом од Ниша. Спадали су у ред старих досељеника, само су ти прави Рашићи изумрли. Данас презиме Рашића носи породица, чије је право презиме Анђелковић а из села Малог Мокрог Луга. Њиховог је претка Ђоку довела мајка као пасторка, пошто се из Великог Мокрог Луга преудала у Рашиће у Вишњици. По смрти Рашића остао је сам пасторак, који са имањем и презиме наследи. Прави Рашићи су славили Никољдан, а ови Анђелковићи Ђурђиц. Садашњи Рашићи славе обе славе. Зову их још и Цревареви.

За време бежаније 1813. године сви су становници овог села, који су се затекли у Вишњици, бежали „преко“. Тамо су се задржали три године па се онда вратили, пошто су их Турци позвали да раде своја имања. Када су дошли у село нашли су од кућа само пепео; очуване су само вериге, које су остале у пепелу на месту где је било огњиште. Спахија је свакоме допустио да се настани на истом месту, где је раније живео. Многи су по повратку захватили много више имања, но што су дотле имали. Многи су тада остали у Банату.

 

ИЗВОР:  Риста Николић – Околина Београда – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Sladja

    Zanima me poreklo prezimena Milojevic iz Visnjice

  2. Snežana

    Zanima me poreklo prezimena Milenković iz Višnjice. Znam da je čukun deda Aleksa došao sa majkom iz Velikog Mokrog Luga.pošto joj je muž umro ona se preudala u Milojeviće u Višnjici. Deda Aleksa se oženio baba Lenkom koja je bila od Rašića.imao je 5 sinova. Interesuje me poreklo izVML, čula sam da su oni došli iz Crne Gore.