Порекло презимена, село Велики Борак (Барајево)

17. октобар 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Велики Борак*, општина Барајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

*У Тамнави постоји село Борак, који се зове Мали Борак

 

Положај села.

Велики Борак је познато село из Карађорђевог устанка и налази се на развођу речице Опарне и Барајевске Реке, а између села Лесковца, Бождаревца и Шиљаковца. Куће су груписане дуж сеоских путева, па је насеље више збијеног него разређеног типа. Оно се дели на Горњу Малу, Доњу Малу (у којој су родови Радојичићи и Ивановићи), Трњачку Малу до Лесковца и на Старовлашку Малу у средини села.

Воде.

Село има добру изворску воду. Извори су: Косинац, Рибаковац, Водице, Студенац, Брестовац, Кнежевац у Кључевима (назван по кнезу Сими Марковићу), Точак, Плочник, Подрум, Црквенац у Трњачкој Мали, Стубљака, Вучковац, Врбица, Шењ, Средњак, Дивостин, Петрова Вода и Грчковац. И мимо многих извора ипак се народ више служи водом из бунара (ђермова), јер су извори удаљени од кућа. Сеоске речице и потоци су: Бељаница, Барајевска Река и Опарна; Црквенац и Рашинац утичу у Барајевску Реку, а Чарапски Поток у Рашинац. Западно од села је поток Ђулковац, који тече за Лесковац.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Загреб, Кућине, Равнице, Ива, Дивостин, Средњак, Старо Село, Дуге Њиве, Гај, Дрењак, Вис, Стариновац, Чукар, Црквенац, Бусија, Шењ, Кључеви, Луг, Провлаке, Игралиште у Старом Селу и Порта.

Сеоска шума је између Степојевца и Шиљаковца. Камен се вади у Кућинама до Бождаревца.

Старине су селу.

1. На месту Бусијама, а у потесу Горњих Ливада, има прокоп дуг стотину метара, широк око тридесет метара и дубог око 20 метара. Ту је било неко старо гробље, а код њега је и данашње гробље. По народном предању овај прокоп ископали су „римљански војници“, да би се спасли од неке непријатељске војске, која их је ту опколила. Међутим, вероватније је да су ту, у прокопу, вадили чист жути песак, него да је ту било некакво утврђење, јер нема остатака од ископане земље и песка

2. У винограду Драгутина Миловановића нађена је римска камена гробница, тј саркофаг, у којој су биле три људске лобање; гробница је била без шара и натписа. Људи су је разбили и од ње правили брусеве.

3.Једно место у чесма у Трњачкој Мали зову се Црквенац и Старо Село. Ту је нађена камена крстионица. М. Ђ. Милићевић забележио је предање, да је у овом црквенцу био неки манастир Борак, по коме је село добло име.

4. У Међуричу, на ставама Суве Реке и Барајевске Реке, има страрих „маџарских“ гробова, са каменим надгробним „белегама“ без натписа.

5. Неки стари пут је водио куда данас води главни пут. Поред њега, на Вису, био је турски хан.

6. Остаци неког старог насеља налазе се на месту Кућинама до Бождаревца, а на Главици је била кула, по свој прилици стражарница поред пута.

7. На месту данашњег Великог Борка било је средњовековно насеље Загреб.

Настанак села.

Преци данашњих најстаријих родова имали су „земунице“ у Чарапанском Потоку. Ту, у месту Подруму, био је народни збег у време Карађорђевог устанка. Кућа кнеза Симе Марковића била је на месту Белом Пољу у Доњој Мали, а кућа Милисава Чамџије, Карађорђевог топџије, била је код прокопа („јендека“) у Горњим Ливадама, више данашњег гробља, где је сахрањен и гроб обележене каменим спомеником.

Подаци о селу.

Данас у селу има два гробља; једно је код Прокопа које служи за Горњу Малу, а друго је у Златару у коме се укопавају умрли из Доње Мале. Литија се носи на Други дан Духова, а „бденије“ (заветни дан) се држи на Св. Јеремију у Порти.

По писаним подацима Велики Борак се први пут помиње 1723. године, а 1732. године помиње се сеоски „кнез“ Никола у Борку.

Године 1818. у Великом Борку је било 59 кућа а 1844. године 92 куће са 637 становника. Данас у њему има 27 родова са 249 кућа.

Порекло становништва.

Из Старог Села и Кућина населили су се на данашња места три стариначка рода:

Косанићи (Стојковићи). Они данас имају њиве на најплоднијим местима у селу, Трифундан.

Јовичићи (једна кућа) су у селу још од времена „Маџара“. Њихов предак је био у аустријској војсци,па су га звали „Јова Солдат“. Једна њихова породица се одселила у Велико Црљене, једна у Гунцате, а једна чиновничка породица је негде у Босни*, Петровдан.

*По предању још за Турака наиђе неки калуђер на коњу и упита претка данашњих Јовичића за пут. Он му покаже да ће га наћи у потоку Рашинцу. Тамо се калуђеру заглиби коњ, па због тога прокуне овај род, да их у селу не буде више од једне куће.

Швабићи (Тривуновићи), претка Тривуна вратила мајка из неке бежаније „у преку“, Ђурђиц.

Пре Карађорђевог устанка доселило се девет родова:

Чарапићи (Остојићи, Стојаковићи, Максимовићи и Стојићевићи). По породичном предању била су три брата, чији је отац, Куч, дошао из Црне Горе; брат Васа, који се одселио у Бели Поток код Београда, Остоја, од кога су данашњи Остојићи и Стојак, од кога су данашњи Стојаковићи, Ђурђиц.

Настићи су од Чарапића, Ђурђевдан.

Татарски, Капетановићи, Бесниковићи (Миловановићи и Ивановићи) не знају за своју старину. вероватно су из села Бесника код Берана. Татар (поштар) Сима служио је код Карађорђа, а његов син је био „капетан“ и ишао на Маџаре 1848. године. Једна њихова породица се одселила у суседно село Лесковац, Стевањдан.

Чамџије (Чамџићи, Милановићи и Иванковићи) не знају одакле су. Њихов предак Милисав Чамџија био је Карађорђев топџија и, по породичном предању, погинуо је у двобоју на брду Дедињу код Београда, а сахрањен је на месту где му је била кућа код данашњег гробља код Једенка, Аранђеловдан.

Марковићи (Кнежевићи и Богдановићи) су старином из Херцеговине; две породице од овог рода одселиле су се у Београд. Од њих је био кнез Сима Марковић, народни устаник Карађорђевог времена., Јовањдан.

Марићи не знају одакле име је предак али знају да су од сестре Симе Марковића, Ђурђиц.

Мусићи (Миловановићи и Петровићи) су од Турчина Мусе. Казује се да су и до данас задржали неке изванредне душевне и телесне особине, нарочито округао и испупчен потиљак, Јовањдан.

Ћатићи (Лукићи и Димитријевићи), њихов предак је био „ћата“ (писар) код кнеза Симе Марковића, али се не зна одакле је био, Јовањдан.

Пламенићи (Јелићи, Матејићи, Павловићи, Томићи, Јовичићи други и Јанковићи). По предању дошле су две сестре, Прхута и Гуњавка, из Старог Влаха, Прхута је довела два сина, од којих су Јелићи, Матејићи и Павловићи а Гуњавка је имала једног сина, од кога су данас Томићи, Јовичићи и Јанковићи. Јелићи имају одсељенике у Араповцу и Крагујевцу а Јанковићи у Малој Моштаници, Ђурђиц.

Миловановићи (Радојичићи) су старији досељеници али не знају одакле су, Јовањдан.

У првој половини прошлог века доселило се десет родова и то:

Васићи (Карићи или Павловићи) доселили су се из Босуте у Качеру, где су се презивали Клисуре, Никољдан.

Стекићи (Марковићи други и Давидовићи) не знају за своју старину, Ђурђевдан.

Владисављевићи су из Босуте, прво се населили у Цветовац, где су се презивали Јексеровићи и Јовановићи, па отуда дошли овамо, 6 кућа слави Мратиндан, а две куће славе женине славе Трифундан.

Нинковићи су из Старог Влаха, Стевањдан.

Марковићи и Настасићи су један род, доселили се однекуд из Старог Влаха, Ђурђиц.

Росићи (Крстићи и Илићи) су из Брђана код Чачка. Једна њихова породица се одселила у Београд а једна у Краљево, Ђурђиц.

Алексићи (Тодоровићи) су из Озрена код Горњег Милановца, Стевањдан.

Гоџићи (Николићи) су Старовлашани; једна њихова породица одселила се за Београд а једна у Крагујевац, Ђурђиц.

Поповићи, прадед био поп по коме се презивају, Стевањдан.

Бугарски (Петровићи) су из Бугарске; од њих има једна кућа у Београду, Никољдан.

У другој половини прошлога века доселила су се четири рода:

Николићи су из Жупање у Срему (Славонији, оп. Милодан), Ваведење.

Петровићи су из Војке у Срему, Петровдан.

Милановићи, дед Циганин ушао у род Чамџића, примио њихову славу и посрбио се, Аранђеловдан.

Живановићи су из Лисовића у Космају; мајка се преудала у Крстиће, довела сина, који је примио славу Крстића.

-Поповић други, је новији досељеник из Вранића, дошао жени у кућу, Никољдан.

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“ Петар Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. bakuta

    Popović drugi noviji doseljenik iz Vranića, došao ženi u kuću ne slavi Nikoljdan već Lazarevu subotu.

  2. bakuta

    Najtačnije podatke ne samo o Velikom Borku već i prvim doseljenicima na teritoriji Barajeva, poseduje crkva u Vraniću u staroj knjizi koja se nekada nalazila u biblioteci u Barajevu dok sveštenik iz Vranića nije počeo da sakuplja staru gradju, u vreme renoviranja crkve brvnare u Vraniću, U toj knjizi stoji tačna godina kada se Veliki Borak zvao Zagreb, prvi doseljenik Micić u kamenolomu u Barajevu i sl.