Порекло презимена, село Чибутковица (Лазаревац)

8. октобра 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Чибутковица, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Чибутковица је у долини Љига, а између његових притока Оњега и Грабовице. Куће су на присојним страбама побрђа, између којих има неколико долина сеоских потока. Оне чине насеље разређеног типа, које се не дели на изразитије крајеве.

Воде.

 

У селу има два јака извора и то Маџарац код цркве и Бунарина код Црквине. Остали извори су изван насеља. То су ови извори: Барутљива Вода у долини Грабовице, Кисела Вода у Лаковим Ливадама у месту Грабовици и Хајдучка Вода у шуми код Васића Свињца и Житних Јама. Сеоски потоци су: Црне Река или Велика Река, Грабовица или Грабовачки Поток, Ковачица која у Вигњишту постаје од неколико безимених потокоа и Зечевица између Ковачице и Грабовице.

Земље и шуме.

Места у којима су њиве и ливаде називају се: Дуга Коса, Црне или Велика Река, Кованлук, Буранијашевица, Злурада, Прва Бара, Међедна Бара, Мравинци, Турски Гроб, Виноградина и Грабовица; испод села су Просине, Макиши и Љиг.

Сеоска шума је на Церовој Главици, Дугој Коси, Каменитој Коси, Сарићввој Коси, Белој Коси и Камењаку.

Камен кречњак се вади и пече креч у Аксентијевића Страни

Старине у селу.

Код Јевремовића кућа има повећа бара, а код ње су и рушевине од некаквих зграда. Народ казује да је ту био „град проклете Јерине“. У зидинама тога тобожњег града налазиле су се узидане гвоздене алке. Остаци тих грађевина су блокови нетесаног камења, међу којима има највише белутка, који народ односи за зидање бунара. на том месту није био никакав град, већ су ту били ханови а узидане алке служиле су за везивање коња.

Стара црква је била на месту Црквинама, недалеко од данашње цркве. Око ње је било старо гробље. Данашња црква је у долини Црне Реке а ту је и основна школа. Народ прича да је на том месту било старо српско гробље. Црква слави Ђурђевдан. Она је подигнута 1805. године од брвана и служила је до 1848. године када је на тадашњим темељима подигнута нова црква од тесаног камена и покривена шиндром. Иконостас је радио, па запису на њему, Никола Јанковић из Охрида 1848. године. Црква је наново покривена лимом 1883. године и на крову су постављена два метална крста.

Казује се да је неко нашао на месту Буранијашеици новац који је припадао овој цркви и ту закопан у времену неке народне бежаније. У потоку Зечевици има три надгробна „белега“ без натписа.

Име селу.

За име села се казује да је дошло по „чибуцима“, које су израђивали Цигани на месту Вигњишту. По другим казивањима људи овог села су били богати и побожни. Они су често ишли у „хаџилук“ на Хростов гроб, а отуда се враћали са запаљеним чибуцима. Суседи су те хаџије називали „Чибутковцима“, тј. људи који пуше на „чибуке“, па се по њима и село тако назвало. Боснића Брдо зове се по некој девојци, из Босне, која је на том месту погинула, па јој се и данас гроб чува у Радосављевића воћњаку.

Подаци о селу.

Литија се носи о Белом Четвртку по Духовима. Заветина се нија држала. Али град потуче летину на дан Св. Арханђела Михаила 1883. године, па је од тада тај дан постао „заветан“ за село да се празнује.

Године 1664. пропутовао је кроз ову област турски путописац Евлија Челебија, који у свом путопису помиње насеље Ковач на месту данаше Чибутковице. То се име очувало и до наши дана у називу речице Ковачице, а из тога времена је, вероватно, и назив Вигњиште. На Ебшелвицовој карти забележен је данашњи назив овог села. У њему је било 1818. године 40 кућа, 1844. године 62 куће са 411 становника. Данас у Чибутковици има 4 родова са 188 кућа.

 

Порекло становништва.

Најстарији родови у овом селу су:

Нешовићи, који су изумрли и

Милићи (Илићи), Мратиндан.

Ова два рода се сматрају за старинце.

Пре Карађорђевог устанка доселила су се два рода:

Чанчаре (Чанчаревићи), предак Матеја доселио се из Добриње код ужичке Пожеге. Илија Маринковић Чанчара учествовао је у боју на Мишару 1806. године. Његов брат Јевто погинуо је на Мишару као коњички заставник, Аранђеловдан.

Кукавице (Милошевићи), предак се доселио из села Кукавица код Новог Пазара; имају одсељенике у Барзиловици, Аранђеловдан.

У прошлом веку доселило се тридесет и три рода:

Црноречани (Радосављевићи и Тадићи), предак се доселио „од воде Лима“, Никољдан.

Јовановићи, предак Петар Буква се доселио „од Лима“, Јовањдан.

Вуковићи (Станојевићи) су из Ракара код Ваљева, доселили се око 1830. године, Ђурђиц.

Павловићи, предак се доселио из Пирлитора на Лиму, Ђурђиц.

Рафаиловићи (Петровићи) су из Брђана код Чачка, Св. Врачеви.

Аћимовићи су из Крушевачке Жупе, Ђурђевдан.

Колачарићи су из „Свете Горе“, а овамо се доселио предак Радивоје после „маџарске буне“ из Бежаније у Срему, Никољдан.

Бодироге (Јевремовићи, Ђорђевићи и Николићи), су Ужичани, Стевањдан.

Богдановићи, „капетан“ Богдан доселио се из Ужица, Никољдан.

Крстовићи, прадед Крсто доселио се из Ивањице, Св. Јоаким и Ана.

Аксентијевићи, прадед „кнез“ Аксентије доселио се са Златибора 1850. године и био једини писмен човек у овоме крају тог времена, Ђурђевдан.

Сарићи (Милошевићи), прадед дошао однекуд као слуга, Св. Врачеви.

Антонијевићи су са Златибора, Лучиндан.

Ћосићи су са Златибора, Никољдан.

Мирковићи су са Златибора, Никољдан.

Домановићи су са Златибора, Св. Врачеви.

Гусковићи (Божићи) су из Бргула у Тамнави, Јовадан.

Зарићи, отац, као грађевинар, се доселио из Сијече Ријеке (Сече Реке) код Косјерића, Ђурђевдан и Лучиндан као славу земље на коју су се населили.

Ћобинци (Живановићи) су из околине ужичке Пожжеге, Михољдан.

Багићи (Стефановићи) су од Ужица, Никољдан.

Живковићи су од Ужица, Никољдан.

Милосављевићи су од Ужица, Св. Врачеви.

Неговановићи су Ужичани а овамо су дошли из колубарског Стрмова код манастира Боговађа, Аранђеловдан

Зиндовићи су од Ивањице, Ђурђевдан.

Савковићи су од Косјерића, Св. Врачеви.

Јевремовићи су од Косјерића, Лучиндан.

Гордићи, Живан Горда дошао као слуга из Чичкова код Ивањице, Никољдан.

Танасијевићи су Ужичани, Лучиндан.

Михаиловићи су из Барзиловице, Никољдан.

Јоцулићи (Митровићи) су Ужичани а овамо су дошли из Бабајића на Љигу, Лучиндан.

Васићи су из околине Чачка, Лучиндан.

Милутиновићи, дед Клемпо доселио се из Тутоша код Нове Вароши, Никољдан.

Раденковићи су из Бранетића у Качеру, Аранђеловдан.

Новији досељеници:

Сандићи су из Петке, дошао очуху у кућу, Ђурђевдан.

Ковачевићи су дошли 1903. године из оближњег Латковића, који припада ваљевској Колубари, Аранђеловдан.

Пољанци (Томићи) су из Пољанице код Горњег Милановца; имају одсељенике у Барзиловици, Ђурђиц.

Лукићи су из Умчара у Беогрдском Подунављу а старином су од Сјенице, Лучиндан.

Радосављевићи су из околине Младеновца, Ђурђевдан.

Хајдуковићи (Јовановић) су из околине Младеновца, Мратиндан.

Зечевићи си из Липовца у Горњој Јасеници, населили се 1907. године, Лучиндан.

Матићи су из Вреоца, Игњатијевдан.

Јестровићи су из Бранетића и Качеру, Ђурђевдан.

Стевановићи, отац дошао као „ћерамиџија“ из околине Врања, Ав. Петка Параскева.

 

ИЗВОР:  Петар Петровић – Шумадиска Колубара, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Dragoljub Milinović

    Zanima me odakle su milinovici došli u selo