Порекло становништва вароши Страгари, град Крагујевац. Према истраживању Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“ од 1920. до 1922. године.
Топографске прилике.
Страгари се налазе у подгорини Рудника, на брезовачкој и качерској површи, које су рашчлањене и разривене Благовештенском Реком, Злошницом, Бањом, Десановицом и њиховим притокама. Куће се налазе махом по странама и у долинама ових река и пењу се до самих обала брезовачке језерске фазе, које су као клифови лепо изражене нарочито на Самарици и Малом Чикеру. У доњем току реке Златарице, пре него што уђе у Котрашко-колетинску Клисуру, налази се поред друма један део кућа, „варошица”, са школом, судницом и дућанима. У горњим токовима Благовештенске и Вољавачке Реке су стари манастири Благовештење и Вољавча. У долини Сребрнице је државна барутана.
Служе се изворима: Багреном, Стрпчанском Чесмом, Извором у Осредку и другим мањим. „Варошица” се служи махом водом са ђермова а и у селу их има доста. Испод манастира Вољавче, у долини Бање, налази се „лековит“ извор Бања. У близини манастира Благовештења је извор „Светиња” који се исто тако сматра за лековит.
Општина има око 300 хектара своје шуме и то: у Радичевом Потоку, на Гаревици, Самарици, Јастребњаку и у Бучју.
Село је разбијеног — старовлашког типа. Подељено је на крајеве: Злошнпцу, Гложанску Реку, Белечку, Вољавачт Поток, Вукојевац и крај поред друма, „варошицу“. На југозападној страни је засеок Љубичевац.
Порекло породица и старине.
У Страгарима су ове породице:
Рајићи 15 к. Слава св. Ђурђиц. Стара породица. Њихов предак Атанаско Рајић помиње се као сведок у једној тапији из 1798. г. (Финансије I. ст. 784.). Рајићи не знају порекло, али има Рајића у Гледићу (Гружа) и они веле да се њихов чукундеда доселио из Пипера у Велење (Новопазарски Санџак) па одатле они дошли у Гледић а ови Рајићи у Страгаре (Гружа, ст. 205). Само не славе исту славу; Рајићи у Гледићу славе св. Аранђела. По подацима које ми је дао г. Ускоковић, има Рајића у Бањици (трнавски, чачански) где су дошли из Гуче (драгачевски) у почетку 18. века. И у Гучи има Рајића а ту су дошли из Косатице код Нове Вароши. Ови славе св. Ђурђиц и они причају да су од њих одсељени Рајићи у Страгарима. Међутим наши Рајићи ништа не знају о овим својим рођацима.
Цицићи 17 к. Слава: св. Јевстатије. Стара породица. Њихов чукундеда Казар Циција помиње се у једној тапији издатој 1798 г. (Финансије I. ст. 784). Мисле да су и они старином од Сјенице.
Марковићи 3 к. Род су са Цицићима. Њихови стари пребегли са Карађорђем у Срем, па су са њим били и у Русији.
Вересићи 10 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселили се њихови стари од Сјенице у исто време кад и Рајићи. Из њихове фамилије је владика Мојсије.
Вуковићи (Раловићи) 7 к. Слаза: Митров-дан. Доселио се прадед аџи Максим из Бирча (Босна).
Савовићи 4 к. Слава: св. Никола. Доселили се 1875. г. из Паштровића, где имају фамилију.
Косовчевићи 4 к. Слава: св. Петка. Доселчла се три брата: један остао у Закути (Којићи), други у Вучковици (Ђумићи), а трећи дошао у Страгаре. Пореклом су из Колашина, а дошли су пре 150 г. (в. Гружа ст. 239).
Станковићи 3 к. Слава: св. Трифун. Дошли пре 80 год. из Босне.
Калановићи (Стефановићи) 20 к. Слава: св. Никола. Не знају тачно од куда су им стари досељени, мисле да су из Босне. Њихов дед био качар и радио по Гружи. Имају родбине у близини Новог Сада и у околини Крушевца.
Ђурићи 3 к. Слава: св. Ђурђиц. Старином су од Сјенице. Из ове је породице Јанићије Ђурић секретар Карађорђев.
Сарићи (Прокићи) 15 к. Слава: св. Јован. Најстарији људи из ове породице не знају порекло. Знају да су им стари 1813. год. бежали „преко.”
Јовичићи (Перишићи) 3 к. Слава: св. Никола. Чукундеда се доселио пре 120—150 г. од Сјенице. Имају фамилију у Брњици (гружански) и тамо се зову Јовановићи (Ђуровци).
Глишићи (Ивићи) 4 к. Слава: св. Илија. Непознато порекло.
Ускоковић 1 к. Слава: св. Никола. Доселио се из Високе (ариљски).
Николићи 2 к. Слава: св. Никола. Доселили се пре 30 г. из Врбице.
Ђузаковићи (Исајловићи) 3 к. Слава: св. Јован. Њихов прадед дошао од Сјенице.
Ђурићи 6 к. Слава: Митровдан. Доселио се прадед Ђуро од Сјенице и ратовао уз Хајдук Вељка.
Хаџићи 2 к. Слава: св. Аранђел. Мати их довела из Божурње.
Јолдићи 4 к. Слава: Митровдан. Доселио се прадед од Сјенице у Карађорђево време.
Матићи (Московљевићи) 4 к. Слава: св. Аранђел. Стара породица, бежали у Русију. Зову их „Русима“.
Арсенијевићи (Симићи, Живковићи) 14 к. Слава: св. Трифун. Старином од Сјенице; бежали у Срем.
Гужвићи 5 к. Слава: св. Никола. Њихов прадед Павле Гужва дошао из истих крајева кад и Рајићи и Цицићи. Павле Гужва помиње се у једној тапији из 1798. г. (Финансије II, ст. 784).
Петковићи 2 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселио се деда из Шаторње (од Савића).
Жикићи (Брадоњићи) 8 к. Слава: Митровдан. Непознато порекло.
Ашићи 5 к. Слава: св. Алимпије. Старином од Сјенице. За време пропасти бежали преко.
Метовије (Шекићи, Јоловићи) 6 к. Слава: св. Јован. Стари се доселили из Колашина. Карађорђе их „много гонио“ што нису хтели да ратују. Остало било само једно дете и од њега је ова породица.
Лукићи (Ђошићи, Матијашевићи) 11 кућа. Слава: св. Ђурђиц. Стара породица. Досељени много пре Устанка од Сјенице.
Тодоровићи (Богојевићи, Јевтићи, Марковић, Миловановић) 11 к. Слава: св. Никола. Доселио се чукундеда Тодор из села Вранеша (пријепољски). Тодоров син Марко био буљубаша код Карађорђа.
Васиљевић 1 к. Слава: св. Лазар. Дошао жени у кућу из Трнаве.
Лазићи 5 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселили се пре Устанка од Сјенице.
Максимовићи 2 к. Слава: св. Јован. Доселили се пре 80 г. из Белосаваца (од Козодера).
Јовановићи 3 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселили се од Сјенице.
Јовановић 1 к. Доселио се из Крагујевца као занатлија. Пореклом је из Лаушева (код Пећи).
Бојићи (Осаћани) 6 к. Слава: св. Ђорђе. Као мајстори дошли пре 100 г. из Осата.
Топаловићи 2 к. Слава: св. Стеван. Пре 40 г. дошли из Ратара.
Поповић 1 к. Слава: св. Никола. Дошао отац пре 50 г. из Битоља.
Динић 1 к. Слава: св. Никола. Дошао пре 40 г. из Гопеша.
Ратковић 1 к. Слава: св. Аранђел. Из Клисуре (трнски) дошао пре 52 године.
У „варошици” има 10—15 кућа занатлија, који су се доселили из околних села.
Из Страгара су се за време Турака одселила три брата, који су из освете убили турског пашу. Побегли су чак у Црну Траву (власотиначки, пиротски) где их сада има у малама Радовинској Чуки, Вељковцима и Јовановцима преко 120 кућа.
Страгари имају два гробља: једно је код Благовештења а друго у крају Белечки.
Прича се да су у Страгарима била четири манастира: Успеније, Ваведење, св. Илија и Петковица, од којих нема данас никаквих трагова.
ИЗВОР: Боривоје М. Дробњаковић, „Јасеница“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 13) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXV), Београд 1923.
26. јануар 2026. у 14:18
Јелена Рајић
Брка и Јања
У дубокој шуми под Рудником, у Страгарима, у огњишту старе брвнаре јунака Танаска Рајића, ватра је тињала, док се напољу густа шума љуљала на ветру.
Ракија препеченица је мирисала, а шум Десановачког потока жуборио у даљини. Два човека седела су један наспрам другог, са ракијом међу њима и годинама иза себе.
Танаско је полако сипао ракију, као да броји године. Ракија је била стара, шљивова, из оног бурета које је баба Јана чувала „за госте и за велике приче“.
„Јанаћко“, рече Танаско, развлачећи осмех испод дугих, црних бркова, „сећаш ли се кад нам је твој Ђура викао да престанемо да јуримо по шуми и да ћемо једном све то платити главом?“
Насмеши се Јанићије, па настави: „Сећам се да сте мој Милован и ти мислили да је ЦЕО СВЕТ од ове наше ливаде, преко Рамаћких висова, Јелице и Венчаца па до врхова Рудника.“
Вртећи чашу, наставља Танаско: „Био си ти мали кад смо твој брат и ја јуришали кроз ову нашу шуму и играли се хајдука. Твој Милован је био хајдук, ја харамбаша, а ти си увек вукао гушчје перо и букове хартије и записивао ко је кога погодио, ко је победио, ко изгубио, а Никодије је трчкарао за нама носећи лукове и стреле.“
Јанићије се насмеши: „Како се не сећам, Брко. Ти си већ тада знао да заповедаш. Причао ми је Милован мој како сам већ тада почео да записујем наше догодовштине. Мајка је говорила: ‘Овај ће или бити писар или књижевник.’“
Танаско се насмеши: „А сећаш ли се, Јанаћко, кад смо код потока правили сабље од леске и лукове од храстових грана и мислили да смо већ војводе?“
„Ти си увек био најстарији у нашим играма“, настави Јанићије. „Док су моја браћа трчала и галамила, ти си нас постављао као праву чету. А сестре су нас гледале са прага, као да знају да ће једном све то бити озбиљније него што мислимо.“
Танаско климну: „А Перка… она је већ тада имала поглед домаћице. Нисам се изненадио кад је постала снаха у мојој кући.“
Јанићије се на тренутак уозбиљи, па настави мекше: „Кад сам је дао твоме Глиши, као да сам половину куће пренео код тебе. Али сам знао — на сигурном је.“
Смеју се обојица.
„Ех, брале мој“, наставља Јанићије, „ваше прве момачке туче, прве љубави крај потока, погледи украдени преко плота… Сећаш ли се Ђорђијеве лепе Јеле?“ упита, као узгред.
Танаско се насмеши, помало сетно: „Како да не. Лепа као јутро над Рудником. Кажу да је била загледана у мене… али судбина је хтела да пође с Ђорђем, преко Саве и Дунава, у Цесарију. А ја сам остао овде, са земљом, ратом и народом.“
„А онда дође Коча“, рече Јанићије, и глас му потамни.
„Поведе нашу лепу Шумадију у Кочину крајину”, наставља Танаско, “Мој стари је уз њега ратовао раме уз раме. И мајка га је пратила. Представи се Господу априла седамсто осамдесет осме, а отац погибе три месеца после ње. Од тада више нисам био дете.“
Сећања их поведоше у детињство: очеви који су знали ратове пре њих, мајке које су рађале и сахрањивале без речи. Танасков Никола, добровољац, који је сину оставио висину, снагу и пркос. Ђура, Јанићијев, строг, али праведан, који је поред Јанићија подизао Никодија, Милована, Перунику и Синђелију, учећи их да породица мора бити чвршћа од сваке власти.
„А ти си тада учио у Благовештењу“, настави Танаско. „Док смо ми јурили по шумама, ти си учио слова.“
„Неко је морао да памти“, рече Јанићије мирно.
„Да, тако је почело“, рече Танаско, и у гласу му се чује понос. „Освојили смо Рудник и Чачак. Били смо млади, горди, пламени.“
„Био си мали, не памтиш, после Свиштовског мира, ноћу, Станоје, твој Милован и ја, као тајне сенке, кријући оружје преко Дунава, вратили смо се кући.“
Јанићије подигне чашу: „Али није вас одржала само нада. Одржала вас је и вера. И породица.“
„Ех, моја вољена Јана“, каже Танаско. „Изродила ми је Јована, Милоја, Глигорија и пет дивних кћери. Била је моја тиха снага. Јана ме је одржала на ногама. Док сам ја носио барјак, она је носила све остало.“
Јанићије климну. И сам је био отац Анице, Милице, Полексије, Владислава, Александра… Дао их је на школовање у Русију пре него што су упознали страх.
Онда дође она ноћ у Страгарима — ханџија, сејмени, одлука. Орашац. Заклетва. Барјак који је тежио као судбина.
„Кад сам у Орашцу написао прва писма, тих девет писама, пре него што се мастило осушило“, рече Јанићије, „знао сам да се враћам без старог живота.“
„А кад ми је Карађорђе дао барјак“, дода Танаско, „осетио сам да више не носим платно него судбину и да ћу барјак чувати док ме на њему не исеку.“
Рудник, Чачак, Карановац, Ужице. Рањена рука. Опсада Београда. Источна Србија. Помоћ Миленку. Путеви који се укрштају и раздвајају, а увек воде назад у Страгаре — у барутану, у шум Сребрнице, рад и стварање, воду, камен, зној. А онда, као дар од Бога, мир.
„Кућа, деца, виноград… човек помисли да је живот нешто друго“, прошапута Танаско.
„А онда свадба“, насмеши се Јанићије.
Обојица се насмејаше.
„Касна јесен иљаду осамсто осме, на Светог Ђурђа“, насмеши се Јанићије. „Свадба твога сина и моје секе.
Перка у белом, Глиша поносан као да је освојио царство“, додаје Танаско.
„А Ђорђије кум“, додаде Јанићије. „Ретки тренуци кад смо били само људи.“ Песма која се чула до Рудника.
„Тад сам мислио“, рече Танаско, „да ће моји унуци знати само за мир. Али историја не слуша жеље.“
Смејали су се док су се присећали песме, кола, смеха деце и тренутака када су, макар накратко, били само људи, а не јунаци.
Тишина се спусти кад стигоше до тешких година.
„Кад си се посвађао с вождом“, рече Јанићије опрезно, „нисам те препознао.“
„Ни ја себе“, призна Танаско. „Али нисам могао другачије.“
„Ех, Ђорђије“, климну Танаско. „Нисам знао да ћутање може бити теже од рата.“
Повукао се. Породица. Виноград. Унуци. Али земља није дала да мир траје.
„Ти си ме вратио“, рече Танаско. „Кад си донео вест о Русима и опасности.“
Година је прошла кроз разговор као хладна сенка: Делиград, распуштање људи, заповест да преживе. А онда Други устанак.
„Љубић“, прошапта Јанићије.
„Топови“, рече Танаско. „Нисам могао да оставим топове“, рече мирно. „Као што нисам могао да оставим себе ни образ.“
Није морао да објашњава. Јанићије је знао како се један живот завршава на гвожђу, сабљи и верности.
Јанићије је, пак, понео други крст: избеглиштво. Земун. Стража. Раздвајање од Карађорђа. Русија, Хотин, Кишињев. Писма, ордени, сумње, политика. Повратак. Савети, судови, куће које гради и продаје. Архива која гори. Звоник у Вољавчи — тамо где ће једном и сам почивати. Као и Танаско, чија ће глава бити узидана уз цркву.
„Све сам писао… и записао сам много“, рече Јанићије. „Али тебе нисам могао да сачувам. Несмотром мојих потомака изгореше многе моје хартије.“
Танаско подиже чашу:
„Зато ће потомци причати.“
Наздравише.
„За очеве и мајке.“
„За браћу и сестре.“
„За децу , за потомке.“
„И за наше Страгаре, нашу Шумадију“
Ватра се полако гасила, а под Рудником је ноћ чувала причу о двојици другова — једном барјактару и другом писару, који су, свако на свој начин, уписали своје име у историју Страгара.
Јелена Љ.Рајић
Потомци Танаска Рајића