Poreklo stanovništva varoši Stragari, grad Kragujevac. Prema istraživanju Borivoja M. Drobnjakovića „Jasenica“ od 1920. do 1922. godine.
Topografske prilike.
Stragari se nalaze u podgorini Rudnika, na brezovačkoj i kačerskoj površi, koje su raščlanjene i razrivene Blagoveštenskom Rekom, Zlošnicom, Banjom, Desanovicom i njihovim pritokama. Kuće se nalaze mahom po stranama i u dolinama ovih reka i penju se do samih obala brezovačke jezerske faze, koje su kao klifovi lepo izražene naročito na Samarici i Malom Čikeru. U donjem toku reke Zlatarice, pre nego što uđe u Kotraško-koletinsku Klisuru, nalazi se pored druma jedan deo kuća, „varošica”, sa školom, sudnicom i dućanima. U gornjim tokovima Blagoveštenske i Voljavačke Reke su stari manastiri Blagoveštenje i Voljavča. U dolini Srebrnice je državna barutana.
Služe se izvorima: Bagrenom, Strpčanskom Česmom, Izvorom u Osredku i drugim manjim. „Varošica” se služi mahom vodom sa đermova a i u selu ih ima dosta. Ispod manastira Voljavče, u dolini Banje, nalazi se „lekovit“ izvor Banja. U blizini manastira Blagoveštenja je izvor „Svetinja” koji se isto tako smatra za lekovit.
Opština ima oko 300 hektara svoje šume i to: u Radičevom Potoku, na Garevici, Samarici, Jastrebnjaku i u Bučju.
Selo je razbijenog — starovlaškog tipa. Podeljeno je na krajeve: Zlošnpcu, Gložansku Reku, Belečku, Voljavačt Potok, Vukojevac i kraj pored druma, „varošicu“. Na jugozapadnoj strani je zaseok Ljubičevac.
Poreklo porodica i starine.
U Stragarima su ove porodice:
Rajići 15 k. Slava sv. Đurđic. Stara porodica. Njihov predak Atanasko Rajić pominje se kao svedok u jednoj tapiji iz 1798. g. (Finansije I. st. 784.). Rajići ne znaju poreklo, ali ima Rajića u Glediću (Gruža) i oni vele da se njihov čukundeda doselio iz Pipera u Velenje (Novopazarski Sandžak) pa odatle oni došli u Gledić a ovi Rajići u Stragare (Gruža, st. 205). Samo ne slave istu slavu; Rajići u Glediću slave sv. Aranđela. Po podacima koje mi je dao g. Uskoković, ima Rajića u Banjici (trnavski, čačanski) gde su došli iz Guče (dragačevski) u početku 18. veka. I u Guči ima Rajića a tu su došli iz Kosatice kod Nove Varoši. Ovi slave sv. Đurđic i oni pričaju da su od njih odseljeni Rajići u Stragarima. Međutim naši Rajići ništa ne znaju o ovim svojim rođacima.
Cicići 17 k. Slava: sv. Jevstatije. Stara porodica. Njihov čukundeda Kazar Cicija pominje se u jednoj tapiji izdatoj 1798 g. (Finansije I. st. 784). Misle da su i oni starinom od Sjenice.
Markovići 3 k. Rod su sa Cicićima. Njihovi stari prebegli sa Karađorđem u Srem, pa su sa njim bili i u Rusiji.
Veresići 10 k. Slava: sv. Đurđic. Doselili se njihovi stari od Sjenice u isto vreme kad i Rajići. Iz njihove familije je vladika Mojsije.
Vukovići (Ralovići) 7 k. Slaza: Mitrov-dan. Doselio se praded adži Maksim iz Birča (Bosna).
Savovići 4 k. Slava: sv. Nikola. Doselili se 1875. g. iz Paštrovića, gde imaju familiju.
Kosovčevići 4 k. Slava: sv. Petka. Doselčla se tri brata: jedan ostao u Zakuti (Kojići), drugi u Vučkovici (Đumići), a treći došao u Stragare. Poreklom su iz Kolašina, a došli su pre 150 g. (v. Gruža st. 239).
Stankovići 3 k. Slava: sv. Trifun. Došli pre 80 god. iz Bosne.
Kalanovići (Stefanovići) 20 k. Slava: sv. Nikola. Ne znaju tačno od kuda su im stari doseljeni, misle da su iz Bosne. Njihov ded bio kačar i radio po Gruži. Imaju rodbine u blizini Novog Sada i u okolini Kruševca.
Đurići 3 k. Slava: sv. Đurđic. Starinom su od Sjenice. Iz ove je porodice Janićije Đurić sekretar Karađorđev.
Sarići (Prokići) 15 k. Slava: sv. Jovan. Najstariji ljudi iz ove porodice ne znaju poreklo. Znaju da su im stari 1813. god. bežali „preko.”
Jovičići (Perišići) 3 k. Slava: sv. Nikola. Čukundeda se doselio pre 120—150 g. od Sjenice. Imaju familiju u Brnjici (gružanski) i tamo se zovu Jovanovići (Đurovci).
Glišići (Ivići) 4 k. Slava: sv. Ilija. Nepoznato poreklo.
Uskoković 1 k. Slava: sv. Nikola. Doselio se iz Visoke (ariljski).
Nikolići 2 k. Slava: sv. Nikola. Doselili se pre 30 g. iz Vrbice.
Đuzakovići (Isajlovići) 3 k. Slava: sv. Jovan. Njihov praded došao od Sjenice.
Đurići 6 k. Slava: Mitrovdan. Doselio se praded Đuro od Sjenice i ratovao uz Hajduk Veljka.
Hadžići 2 k. Slava: sv. Aranđel. Mati ih dovela iz Božurnje.
Joldići 4 k. Slava: Mitrovdan. Doselio se praded od Sjenice u Karađorđevo vreme.
Matići (Moskovljevići) 4 k. Slava: sv. Aranđel. Stara porodica, bežali u Rusiju. Zovu ih „Rusima“.
Arsenijevići (Simići, Živkovići) 14 k. Slava: sv. Trifun. Starinom od Sjenice; bežali u Srem.
Gužvići 5 k. Slava: sv. Nikola. Njihov praded Pavle Gužva došao iz istih krajeva kad i Rajići i Cicići. Pavle Gužva pominje se u jednoj tapiji iz 1798. g. (Finansije II, st. 784).
Petkovići 2 k. Slava: sv. Đurđic. Doselio se deda iz Šatornje (od Savića).
Žikići (Bradonjići) 8 k. Slava: Mitrovdan. Nepoznato poreklo.
Ašići 5 k. Slava: sv. Alimpije. Starinom od Sjenice. Za vreme propasti bežali preko.
Metovije (Šekići, Jolovići) 6 k. Slava: sv. Jovan. Stari se doselili iz Kolašina. Karađorđe ih „mnogo gonio“ što nisu hteli da ratuju. Ostalo bilo samo jedno dete i od njega je ova porodica.
Lukići (Đošići, Matijaševići) 11 kuća. Slava: sv. Đurđic. Stara porodica. Doseljeni mnogo pre Ustanka od Sjenice.
Todorovići (Bogojevići, Jevtići, Marković, Milovanović) 11 k. Slava: sv. Nikola. Doselio se čukundeda Todor iz sela Vraneša (prijepoljski). Todorov sin Marko bio buljubaša kod Karađorđa.
Vasiljević 1 k. Slava: sv. Lazar. Došao ženi u kuću iz Trnave.
Lazići 5 k. Slava: sv. Đurđic. Doselili se pre Ustanka od Sjenice.
Maksimovići 2 k. Slava: sv. Jovan. Doselili se pre 80 g. iz Belosavaca (od Kozodera).
Jovanovići 3 k. Slava: sv. Đurđic. Doselili se od Sjenice.
Jovanović 1 k. Doselio se iz Kragujevca kao zanatlija. Poreklom je iz Lauševa (kod Peći).
Bojići (Osaćani) 6 k. Slava: sv. Đorđe. Kao majstori došli pre 100 g. iz Osata.
Topalovići 2 k. Slava: sv. Stevan. Pre 40 g. došli iz Ratara.
Popović 1 k. Slava: sv. Nikola. Došao otac pre 50 g. iz Bitolja.
Dinić 1 k. Slava: sv. Nikola. Došao pre 40 g. iz Gopeša.
Ratković 1 k. Slava: sv. Aranđel. Iz Klisure (trnski) došao pre 52 godine.
U „varošici” ima 10—15 kuća zanatlija, koji su se doselili iz okolnih sela.
Iz Stragara su se za vreme Turaka odselila tri brata, koji su iz osvete ubili turskog pašu. Pobegli su čak u Crnu Travu (vlasotinački, pirotski) gde ih sada ima u malama Radovinskoj Čuki, Veljkovcima i Jovanovcima preko 120 kuća.
Stragari imaju dva groblja: jedno je kod Blagoveštenja a drugo u kraju Belečki.
Priča se da su u Stragarima bila četiri manastira: Uspenije, Vavedenje, sv. Ilija i Petkovica, od kojih nema danas nikakvih tragova.
IZVOR: Borivoje M. Drobnjaković, „Jasenica“. NASELJA I POREKLO STANOVNIŠTVA (knjiga 13) – SRPSKI ETNOGRAFSKI ZBORNIK (knjiga XXV), Beograd 1923.
26. januar 2026. u 14:18
Jelena Rajić
Brka i Janja
U dubokoj šumi pod Rudnikom, u Stragarima, u ognjištu stare brvnare junaka Tanaska Rajića, vatra je tinjala, dok se napolju gusta šuma ljuljala na vetru.
Rakija prepečenica je mirisala, a šum Desanovačkog potoka žuborio u daljini. Dva čoveka sedela su jedan naspram drugog, sa rakijom među njima i godinama iza sebe.
Tanasko je polako sipao rakiju, kao da broji godine. Rakija je bila stara, šljivova, iz onog bureta koje je baba Jana čuvala „za goste i za velike priče“.
„Janaćko“, reče Tanasko, razvlačeći osmeh ispod dugih, crnih brkova, „sećaš li se kad nam je tvoj Đura vikao da prestanemo da jurimo po šumi i da ćemo jednom sve to platiti glavom?“
Nasmeši se Janićije, pa nastavi: „Sećam se da ste moj Milovan i ti mislili da je CEO SVET od ove naše livade, preko Ramaćkih visova, Jelice i Venčaca pa do vrhova Rudnika.“
Vrteći čašu, nastavlja Tanasko: „Bio si ti mali kad smo tvoj brat i ja jurišali kroz ovu našu šumu i igrali se hajduka. Tvoj Milovan je bio hajduk, ja harambaša, a ti si uvek vukao guščje pero i bukove hartije i zapisivao ko je koga pogodio, ko je pobedio, ko izgubio, a Nikodije je trčkarao za nama noseći lukove i strele.“
Janićije se nasmeši: „Kako se ne sećam, Brko. Ti si već tada znao da zapovedaš. Pričao mi je Milovan moj kako sam već tada počeo da zapisujem naše dogodovštine. Majka je govorila: ‘Ovaj će ili biti pisar ili književnik.’“
Tanasko se nasmeši: „A sećaš li se, Janaćko, kad smo kod potoka pravili sablje od leske i lukove od hrastovih grana i mislili da smo već vojvode?“
„Ti si uvek bio najstariji u našim igrama“, nastavi Janićije. „Dok su moja braća trčala i galamila, ti si nas postavljao kao pravu četu. A sestre su nas gledale sa praga, kao da znaju da će jednom sve to biti ozbiljnije nego što mislimo.“
Tanasko klimnu: „A Perka… ona je već tada imala pogled domaćice. Nisam se iznenadio kad je postala snaha u mojoj kući.“
Janićije se na trenutak uozbilji, pa nastavi mekše: „Kad sam je dao tvome Gliši, kao da sam polovinu kuće preneo kod tebe. Ali sam znao — na sigurnom je.“
Smeju se obojica.
„Eh, brale moj“, nastavlja Janićije, „vaše prve momačke tuče, prve ljubavi kraj potoka, pogledi ukradeni preko plota… Sećaš li se Đorđijeve lepe Jele?“ upita, kao uzgred.
Tanasko se nasmeši, pomalo setno: „Kako da ne. Lepa kao jutro nad Rudnikom. Kažu da je bila zagledana u mene… ali sudbina je htela da pođe s Đorđem, preko Save i Dunava, u Cesariju. A ja sam ostao ovde, sa zemljom, ratom i narodom.“
„A onda dođe Koča“, reče Janićije, i glas mu potamni.
„Povede našu lepu Šumadiju u Kočinu krajinu”, nastavlja Tanasko, “Moj stari je uz njega ratovao rame uz rame. I majka ga je pratila. Predstavi se Gospodu aprila sedamsto osamdeset osme, a otac pogibe tri meseca posle nje. Od tada više nisam bio dete.“
Sećanja ih povedoše u detinjstvo: očevi koji su znali ratove pre njih, majke koje su rađale i sahranjivale bez reči. Tanaskov Nikola, dobrovoljac, koji je sinu ostavio visinu, snagu i prkos. Đura, Janićijev, strog, ali pravedan, koji je pored Janićija podizao Nikodija, Milovana, Peruniku i Sinđeliju, učeći ih da porodica mora biti čvršća od svake vlasti.
„A ti si tada učio u Blagoveštenju“, nastavi Tanasko. „Dok smo mi jurili po šumama, ti si učio slova.“
„Neko je morao da pamti“, reče Janićije mirno.
„Da, tako je počelo“, reče Tanasko, i u glasu mu se čuje ponos. „Osvojili smo Rudnik i Čačak. Bili smo mladi, gordi, plameni.“
„Bio si mali, ne pamtiš, posle Svištovskog mira, noću, Stanoje, tvoj Milovan i ja, kao tajne senke, krijući oružje preko Dunava, vratili smo se kući.“
Janićije podigne čašu: „Ali nije vas održala samo nada. Održala vas je i vera. I porodica.“
„Eh, moja voljena Jana“, kaže Tanasko. „Izrodila mi je Jovana, Miloja, Gligorija i pet divnih kćeri. Bila je moja tiha snaga. Jana me je održala na nogama. Dok sam ja nosio barjak, ona je nosila sve ostalo.“
Janićije klimnu. I sam je bio otac Anice, Milice, Poleksije, Vladislava, Aleksandra… Dao ih je na školovanje u Rusiju pre nego što su upoznali strah.
Onda dođe ona noć u Stragarima — handžija, sejmeni, odluka. Orašac. Zakletva. Barjak koji je težio kao sudbina.
„Kad sam u Orašcu napisao prva pisma, tih devet pisama, pre nego što se mastilo osušilo“, reče Janićije, „znao sam da se vraćam bez starog života.“
„A kad mi je Karađorđe dao barjak“, doda Tanasko, „osetio sam da više ne nosim platno nego sudbinu i da ću barjak čuvati dok me na njemu ne iseku.“
Rudnik, Čačak, Karanovac, Užice. Ranjena ruka. Opsada Beograda. Istočna Srbija. Pomoć Milenku. Putevi koji se ukrštaju i razdvajaju, a uvek vode nazad u Stragare — u barutanu, u šum Srebrnice, rad i stvaranje, vodu, kamen, znoj. A onda, kao dar od Boga, mir.
„Kuća, deca, vinograd… čovek pomisli da je život nešto drugo“, prošaputa Tanasko.
„A onda svadba“, nasmeši se Janićije.
Obojica se nasmejaše.
„Kasna jesen iljadu osamsto osme, na Svetog Đurđa“, nasmeši se Janićije. „Svadba tvoga sina i moje seke.
Perka u belom, Gliša ponosan kao da je osvojio carstvo“, dodaje Tanasko.
„A Đorđije kum“, dodade Janićije. „Retki trenuci kad smo bili samo ljudi.“ Pesma koja se čula do Rudnika.
„Tad sam mislio“, reče Tanasko, „da će moji unuci znati samo za mir. Ali istorija ne sluša želje.“
Smejali su se dok su se prisećali pesme, kola, smeha dece i trenutaka kada su, makar nakratko, bili samo ljudi, a ne junaci.
Tišina se spusti kad stigoše do teških godina.
„Kad si se posvađao s voždom“, reče Janićije oprezno, „nisam te prepoznao.“
„Ni ja sebe“, prizna Tanasko. „Ali nisam mogao drugačije.“
„Eh, Đorđije“, klimnu Tanasko. „Nisam znao da ćutanje može biti teže od rata.“
Povukao se. Porodica. Vinograd. Unuci. Ali zemlja nije dala da mir traje.
„Ti si me vratio“, reče Tanasko. „Kad si doneo vest o Rusima i opasnosti.“
Godina je prošla kroz razgovor kao hladna senka: Deligrad, raspuštanje ljudi, zapovest da prežive. A onda Drugi ustanak.
„Ljubić“, prošapta Janićije.
„Topovi“, reče Tanasko. „Nisam mogao da ostavim topove“, reče mirno. „Kao što nisam mogao da ostavim sebe ni obraz.“
Nije morao da objašnjava. Janićije je znao kako se jedan život završava na gvožđu, sablji i vernosti.
Janićije je, pak, poneo drugi krst: izbeglištvo. Zemun. Straža. Razdvajanje od Karađorđa. Rusija, Hotin, Kišinjev. Pisma, ordeni, sumnje, politika. Povratak. Saveti, sudovi, kuće koje gradi i prodaje. Arhiva koja gori. Zvonik u Voljavči — tamo gde će jednom i sam počivati. Kao i Tanasko, čija će glava biti uzidana uz crkvu.
„Sve sam pisao… i zapisao sam mnogo“, reče Janićije. „Ali tebe nisam mogao da sačuvam. Nesmotrom mojih potomaka izgoreše mnoge moje hartije.“
Tanasko podiže čašu:
„Zato će potomci pričati.“
Nazdraviše.
„Za očeve i majke.“
„Za braću i sestre.“
„Za decu , za potomke.“
„I za naše Stragare, našu Šumadiju“
Vatra se polako gasila, a pod Rudnikom je noć čuvala priču o dvojici drugova — jednom barjaktaru i drugom pisaru, koji su, svako na svoj način, upisali svoje ime u istoriju Stragara.
Jelena LJ.Rajić
Potomci Tanaska Rajića