Порекло становништва села Доње Луге, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
У подножју Главице и Буковца, северно од Ржанице, а између тога села, Загорја, Петњика и Берана, налази се ово село, на земљишту потпуно равном и са многим луговима, због којих је, по причању, село овако име добило. Село се пружа у ширину и дужину за пола часа.
Извори су испод села, те нема воде за натапање кукуруза. Између Главице и Буковца нађен је пре две три године један бунар, који је чобанима од велике користи, јер је то земљиште било безводно, а иначе је главна сеоска испаша. Тако исто ни воденица немају, те терају у Беране и Ржаницу. Планина им јс Скробутача у Цмиљевици.
У Лугама има 35 кућа, већим делом на откупљеној вемљи.
Од Васојевића су: Кастратовићи (Ковачевићи), Бабовићи (Новаковићи) и Осмајлићи (Дабетићи), а од других Лабудовићи — Лушчани, који славе Св. Ђурђиц.
Гробље је једно и то у средини села.
Између петњичког, лушког н будимског земљишта пружа се један хумак, звани Јасиковац, на коме се налази једна турска кула с топовима, која има да брани Беране од нападача, јер је варош много ниже од Јасиковца.
ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 711). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
24. март 2015. у 17:12
Милутин Осмајлић
Родоначелник братства Осмајлића био је црногорски официр из Лијеве Ријеке, из села Ками, четовођа Милутин Дабетић, звани Османлија (народски Осмајлија). Оснивач је нове братственичке гране на стаблу свога прапретка Даба (Дабете) Рајовог Васојевића. Надимак Османлија му је дао скадарски везир Осман-паша Бушатлија, родом из Каваје, приликом гушења побуне албанских племена, при чему је учествовала и љеворечка чета. Запазивши Милутиново јунаштво, рекао је: “Он је прави Османлија, османлијски коња јаше и сабљу паше, равно мојим бимбашама, и нека му је сваки хаир и берићет!” Од тада је у народу, уз Милутиново име остао надимак Осмајлија, по коме су његови синови понели презиме.
Дабетићи су били прве војводе племена Васојевића, као историјско наслеђе из 14. века – од Смиља Дабетића. Никола Оташев (помиње се у млетачким изворима 1658. године као војвода Васојевића за време Кандијског рата од 1645. до 1669.г.) Имао је синове: Руслана, Станоја, Оташа и Дмитра, који су били кнежеви: Руслан у Лијевој Ријеци и Кучима, Станоје у Присоју, Оташ у Сеоцу и Прљанијама, а Николин син Дмитар звани “Присоја”, по братовљевој смрти, кнезовао је у Присоју. Све ово указује на значајну улогу у васојевићком племену братства Дабетића у 17. веку. Николу Оташева помиње и Маријан Болица у опису Скадарског санџаката 1614. године, као племенског главара.
Милутин Дабетић Осмајлија, погинуо је 1839. године приликом одбране Паћке патријаршије, нападнуте од Турака и Арнаута, баш на Видовдан. Гроб му се налази у манастирској порти.
24. март 2015. у 21:44
Раде Бракочевић
Поштовани Милутине
Ако је први писани помен Васојевића из 1444.године, гдје се наводи писани податак: “као историјско наслеђе из 14.века – од Смиља Дабетића”Када су се Осмајлићи населили у Доње Луге? Судећи по години погибије родоначелника Осмајлића и твог имењака, то је било послије 1839.године. Које становнике су затекли Дабетићи – Осмајлићи у селу Доње Луге?
Срдачни поздрави
Раде
25. март 2015. у 17:12
Милутин Осмајлић
Поштовани Бракочевићу
Племе Васојевића се формиралу током стотину педесет година, пре првог писаног помињања 1444. године (Дубровачки архив). Дабетићи су други велики огранак Раевића, који носе име по Дабу (Дабети), сину или унуку Рајовом, а унуку, односно праунуку родоначелника племена Васа. По казивању већине, Дабо је Раичев, унук Раја Васовог (а не син). За Даба се, по предању, држи да је живео – у прву старину Васојевића. И име Дабо и презиме Дабетић, налазе се у нашим старим споменицима. Дабо је мушко име, и то хипокористик (име од миља) од Дабижив (ср. Дабо од Дабог), које се налази у споменицима 13. века, као и презиме Дабетић у 14. веку. Помиње се Смиљ Дабетић у Хрисовуљи Стефана Душана. У манастиру Чечево у Кошутићима подно Комова, обитавао је и подвизавао се “списатељ Смиљ Дабижов” (Дабетић), у монаштву назван Василије, иза кога је остао запис из 1344. године, писам угљеном. Запис се зове “Зборник Смиља Дабижова Василија”. На првој страници књиге монах Василије се потписује и као “злодјел и црн”. Књига има 80 страница и чува се у библиотеци САНУ у Београду. У запису се говори о три племена која су дошла у Дебрец (тадашња област од Плава до Будимље). Ова три племена, како пише монах Василије, ујединио је владика Радослав у “једно племе”.
Први становници Доњих Луга били су Попадићи, угледна српска породица која је имала велико имање, и била је приморана да напусти село због крвне освете. Од њих је Милош Милутинов Осмајлић купио имање, као и Аковићи. Попадићи су се одселили и настанили у месту Буђево код Сјенице, где њихови потомци и данас живе. Били су у родбинским односима са братством Башића, који су се први доселили из Лијеве Ријеке у Доње Луге. После њих доселили су се Лабудовићи и Радојевићи из Лушца код Берана, потом Осмајлићи из Букове Пољане код Колашина, где су свега три године боравили, а након њих из Ђулића код Андријевице братство Бабовића, затим братство Аковића из Краљских Бара.
Милош Милутинов Осмајлић, са братом Милићем, напустио је Букову Пољану 1842. године, осветивши свога рођеног брата Оташа, којега су убули зулумћари Елез-бега Башова. Милош убија колашинског Елез-бега и након тога се са породицом досељава у Доње Луге.
Срдачан поздрав!
2. септембар 2021. у 22:48
Stef
Zdravo . Da li mozda znate nesto vise o Bratstvu Basica I kada su se oni doselili u donje luge iz lijeve rijeke I da li mogu negde da pronadjem vise podstaka o njima ?
25. март 2015. у 22:27
Раде Бракочевић
Поштовани Осмајлићу,
Наука је потврдила став Радослава Ј. Вешовића да ” прије 15. стољећа нијесу познати у историји никакви писани спомени о васојевићком племену”. Зна се кад су формирана црногорска брђанска племена… Оставимо се домишљања. Шта је са историјском чињеницом да су Осмајлићи и Аковићи отјерали Попадиће – Србљаке из Луга, који се невољно отселише на Пештер у Буђево.
Лијепи поздрави!
2. септембар 2021. у 22:57
Stef
Dobar Dan gospodine . Vidim da je ovaj komentar 6 godina star . Ja sam se upravo testirao najmodernijom tehnologijom I po Tim rezultatima pripadam rodu Vasojevica koje nije u bliskom srodstvu ni sa kim iz okruzenja. Na primer Kuci imaju konekciju sa albancima od pre 800 godina a ja od pre 4000 godina. Po svim rezulatima iako nema Pisanih dokaza moj rezultat pokazuje da je moje pleme u genetskom smislu paleo balakansko ali je razdvojeno od drugih balakansih plemena pre 4000 godina tako da ni jedna jedina konekcija ne postoji sa npr albanskim plemenima. Dalje moze da se zakljuci da je pleme zaista osnovano kao srpsko pleme mnogo ranije nego druga plemena I definitivno minimum 150 godina pre 1444 kao sto covek gore kaze .ja cak mislim izmedju 400-700 godine ljudi koji nose Vasojevicki gen su vec bili Srbi I smatrani slovenima. Konekcija sa Nemanjicima jos uvek je mogucnost po svim do sada istrazivanjima. Konekcija sa Albancima je sada odbacena sto se Tice Vasojevica
26. март 2015. у 17:33
Милутин Осмајлић
Поштовани Бракочевићу
У историјској науци ништа није коначно, па ни став др Ј.Р.Вешовића, који је,свакако, најбољи познавалац историје Васојевића, али од његове књиге издате 1935. године прошло је доста времена. Чак још није научно утврђено ни када су настала остала црногорска брдска племена. Ово заиста нису домишљања, већ факти.
“Историјску чињеницу” да су Осмајлићи и Аковићи “отјерали” Попадиће – Србљаке из Луга пласирао је професор Милисав Лутовац у својој књизи “Иванградска (Беранска) котлина”(1957), те да су им Осмајлићи насилно заузели непокретну имовину приликом досељавања у Доње Луге, као и Аковићи. Лутовчеву тврдњу оповргава професор Ђукан Јоксимовић, тврдећи да су имања Попадића купљена, вероватно по нижим ценама. И друга васојевићка братства, бар у то време, куповала су имања староседелаца, али отимачина није било, па чак ни од муслиманских породица, тврдио је проф. Јоксимовић. Пример за то је муслиманска породица Рамусовић из Доње Ржанице, која се по продаји имања, управо породици Попадић из Доњих Луга, отселила за Новопазарски санџак. Отимачина имања невасојевићким породицама од стране прекокомских Васојевића (Љеворечана) била је изражена у другој половини 19. века, после смрти архимандрита Мојсије Зечевића.
Није први пут да проф. М. Лутовац, својим “историјским тврдњама” уносио забуну везану нарочито за Васојевиће, те су га историчари у много чему оповргавали. Да су Попадићи отерани из Доњих Луга демантију и заветне свеће, које на сваке Задушнице, више од века и по, из генерације у генерациу, пале на гробовима Попадића на месном гробљу у Доњим Лугама Лабудовићи и Башић, који су били у родбинским везама са Попадићима.
Раде толико од мене. Поздрав!
27. март 2015. у 22:01
Раде Бракочевић
Поштовани Осмајлићу,
Дијелим мишљење да у науци ( и историјској подразумијева се ) ништа није коначно. О настанку црногорских брђанских племена наука је рекла своју ријеч.
Онима који држе до истине., смијешно је побијати тврдње академика Милисава В. Лутовца из Дапсића и Радосава Ј. Вешовића из Букове Пољане – Лијеве Ријеке, докторанада са Сорбоне, са “оповргавањима” Ђукана Ј. Јоксимовића са Буча. Питање научних и ненаучних схватања и метода поводом осврта Ђукана Н. Јоксимовића на књигу “Иванградска ( беранска котлина) од др Милисав Лутовца је расправљено још1960. године. Ђукан Ј. Јоксимовић је предавао историју у беранској гимназији, коју смо и нас двојица завршили. Ево шта је један ђак и савременик записао: ” …У Беранама је било и оних…, који ни у ком погледу нијесу били дорасли позиву… Ђ. је био један од таквих наставника. Предавао је историју. Знао је све датуме, имена и мјеста, али се од њега није могла научити никаква суштина из историјског збивања…”
Доње Луге су биле чифлик Шабанагића из Гусиња. Ослобођење од Турака је било 1912. године, за Беране и околину. Кад се од добре воље селило из питомине беранске котлине у планински Пештер ( Буђево) последњи остатак отоманског царства. Рамусовићи су били у Доњој Ржаници и даље. И данас их има у Беранама.
Милутине ето оволико од моје маленкости. Драго ми је све ово, али је још дража истина. Поздрав!
28. март 2015. у 16:23
Милутин Осмајлић
Потомак Бракоча Љевака, непокорног кнеза ломног Шекулара, суптилно анимира сваку дискусију. Раде, породица Рамусовић, која се “од добре воље одселила из питомине беранске котлине у планински Пештер” Новопазарског санџака, крајем прве половине 19. века, није била у роду са данашњим Рамусовићима из Берана, нити их је било у Доњој Ржаници од 1842. године, а камоли после 1912. године.
Не побијам проф. Лутовца, само наводим неке чињенице које моје братство боље зна о куповини имања Попадића. Уосталом братство Осмајлића је у родбинским односима и са Лабудовићима и са Башићима, који су били орођени са Попадићима, па те две фамилије и данас више знају о томе него што је тврдио проф. Лутовац, за разлику од проф. Јоксимовића, који је “обилазио терен” и погледао у тапије које се чувају у мојој породици, и у кући потомака Мића Акова. Мора да је “један ђак и савременик” лоше писао проф. Јоксимовићу, јер је вероватно имао јединицу из историје, те је оцењивао свога професора “да није дорастао позиву”
Што се тиче “историјских заблуда” М. Лутовца, пример је како је тумачио настанак имена вароши Берана. Ни Ј. Вешовићу ни М. Лутовцу није био доступан податак да се Беране први пут помиње у Салнами за 1580. годину, као седиште казе, са искључиво православним српским становништвом, што се данас узима као релевантан податак, односно година постојања насеља, од званичне 1862. године. Ово је османлијски извор који се у годишњаку (салнами) и за 1800. годину поново појављује. Податке о Беранама као седишту казе (среза), објавио је 2012. године Центар за турколошка истраживања из Призрена.
Раде, и мени је драга истина, те ти све ово у име ње и написах. Поздрав!
28. март 2015. у 20:57
Раде Бракочевић
Потомак Милутина Осмајлије не држи се предмета расправе. (Не) потребно и непрестано шири дискусију на друге теме, нпр:”настанак имена вароши Беране”… Тако можемо у недоглед.
Милутине, о чему је ријеч. Судећи по коментарима и овако и онако. “Први становници Доњих Луга били су Попадићи, угледна српска породица, која је имала велико имање, и била је приморана да напусти село због крвне освете”. Са ким су Попадићи “пали на крв”? “Башићи који су се први доселили из Лијеве Ријеке у Доње Луге”. “Имања Попадића купљена вероватно по нижим ценама”. “Муслиманска породица Рамусовић из Доње Ржанице, која по продаји имања породици Попадић из Доњих Луга, отселила за новопазарски санџак”… Испада Попадићи и поред великог имања, купују земљу од Рамусовића и потом је продају по “вероватно нижим ценама”… Све саме противрјечности. И тако даље и томе слично.
Отимачине имања је било, то није спорно. И сам кажеш: “отимачина је била изражена у другој половини 19. века, после смрти архимандрита Мојсија Зечевића”
Тај ђак је Милован Ђилас. Кажу да није био лош ђак. Претпостављам, да за ово име не желиш да чујеш. Немој да ме ћераш, да нађем и шта је записао писац Михаило Тодоров Лалић Дабетић.
Не сумњам да је Ђукан Н. Јоксимовић “обилазио терен”. Он је са Буча. Не вјерујем да академик Милисав Лутовац није обилазио терен, а обишао је уздуж и попријеко, ону бившу државу. И он је из комшилука, из Дапсића.
Зашто толика љутња на проф. др Милисава Лутовца који је докторирао на Сорбони, а хвалоспјеви за Ђукана Н. Јоксимовића? Није ваљда зато што је Лутовац Братоножић (или Србљак – Ашанин како Васојевићи воле да називају старо српско становништво и досељенике из црногорских брда и подловћенске Црне Горе) а Јоксимовић Васојевић? Милутине, то не могу да вјерујем, знајући да си од добре куће и јуначког рода Осмајлића – Дабетића. Једни Осмајлићи, али и Лабудовићи из Доњих Луга су у родбинским односима и са Ђукићима са Полице.
Рамусовића је било и послије 1842.године у Доњој Ржаници. Када су Шекуларци морали да сиђу у Беране у мају и јуну1877. године као таоци и кад су ноћу организовано побјегли из логора ” особито Рамусовићи они су нападали и убијали…” Тада је погинуло шест Шекулараца и један Калудранин.
Одужи се ово Милутине,
Поздрав!
15. август 2016. у 16:57
Ј. Лазовић
Лутовци нису Васојевићи нити Србљаци. Они су се доселили у берански крај као Јовановићи из Лутова. Васојевићи су их прозвали Лутовцима по њиховом завичају, тако да не припадају ни једном огранку старог српског становништва из Аса. Васојевићи никада нису називали Ашанима или Србљацима досељенике из старе Црне Горе и црногорских брда, само су их називали иноплеменицима.
15. август 2016. у 22:24
Јоксим
Ј. Лазовићу, то да Васојевићи нијесу звали досељенике из Старе Црне Горе и Црногорских Брда “Ашанима или Србљацима”, само ти мислиш и нико више. Прочитај о Србљацима у Горњем Полимљу од академика М. Лутовца…
17. август 2016. у 15:17
Ј. Лазовић
Јоксиме, без обзира што се позивате на ауторитет једног академика, Васојевићи никада нису звали иноплеменике из Старе Црне Горе и Брда – Ашанима или Србљацима. Какве везе са Србљацима или Ашанима имају племена досељена из тих крајева у Равни Хас. Па сви они итекако знају своје порекло и дан-данас су у вези са својим рођацима у матици.
17. август 2016. у 21:28
Јоксим
Ј. Лазовићу, није само академик Милисав Лутовац то тврдио, него и бројни други аутори су својим истраживањима потврдили његове тврдње и сви који хоће да знају. Све остало су приче за оне који више воле бајке од истине. Лазовића у Равном Хасу нема.
18. август 2016. у 16:02
Ј. Лазовић
Лазовића (Лазаревића) у Доњем Хасу има. Одатле потиче моја породица, али сада живимо у околини Бродарева. Немојмо да убеђујемо досељенике из бројних црногорских племена, који данас живе у беранском крају -“Црној Гори у малом” : Куче, Морачане, Ровчане, Братоножиће, Бјелопавлиће, Катуњане, Пипере, Црмничане… да су Србљаци или Ашани. То са историјом нема блеге везе.
29. март 2015. у 15:18
Милутин Осмајлић
Раде, хајде да скратим причу:
1. Попадићи су се заиста одселили за Буђево, а са ким су “пали на крв” није ми познато.
2. Имања Попадића су “купљена вјероватно по нижим цијенама од стварних, и постоје тапије и код Осмајлића и код Аковића”. (Милић Ј. Осмајлић “Братство Осмајлићи”, Београд, 1998.).
3. Башићи су се као прекокомски Васојевићи доселили из Лијеве Ријеке у Доње Луге, а имања Рамусовића купили Попадићи непосредно пре исељења ових за Новопазарски санџак, наводи у својој књизи М. Осмајлић, који је изузетно познавао ту проблематику.
4. Зашто неби име Милована Ђиласа желео да чујем? То је био заиста велики интелектуалац, и у својој библиотеци имам и његове књиге. То што је он био комуниста а моје братство и породица, и са очеве и са мајчине стране четници, нема никакве везе. Ђилас није био ни лош ни одличан ђак, колико се зна. Да ли је имао јединицу из историје, такође ми није познато.
5.Волео бих да чујем шта је то написао Михаило Тодоров Лалић Дабетић. Није обавезно.
6.Из Београда академик Лутовац, нажалост, није обилазио терен иако је био родом из Дапсића. Нико у Лугама не памти да је икада долазио у то село, за разлику од Јоксимовића, а на Лутовца се уопште не љутим, него на неке ствари које нису биле поткрепљене материјалним и историјским чињеницама. Зашто не бих смео у понечему да критикујем једног академика? Зашто би уопште академици били недодирљиви ако нису у праву.
7.Никада у животу нисам правио разлику међу људима а поготово разлику на Васојевиће и Србљаке, не дај Боже! Или на Васојевиће и иноплеменике.
8. Рамусовића није било у Д. Ржаниц после исељавања. Били су пореклом Клименти из Груде код Подгорице. Рамусовићи из Плава, и остале муслиманске трговачко-занатлијске породице из околних турских градова, масовније насељавају касабу Беране 1876/77. године. Да је старих Рамусовића било у Д. Ржаници и 1877. године први пут чујем.
Раде, извини што сам ти одузимао драгоцено време, “непотребно ширећи дискусију”. Поздрав!
29. март 2015. у 22:24
Раде бракочевиБ
Милутине, хвала за одговор.
М. В. Лутовац је рођен 7. марта 1901. године. Мит, традиција и предање су јако присутни и у овом дијелу данашње Црне Горе. Нарочито то важи почетком 20. вијека. Можда је то Лутовац слушао од савременика догађаја, појединаца са око 100. година живота у оно вријеме је било у долини Лима.
Књигу Милића Јованова Осмајлића “Братство Осмајлића “, нијесам читао, али сам чуо за њу.
У својој библиотеци имам његову књигу: “Од Берана до Блајбурга ( ратна сјећања 1941 – 1945), друго допуњено издање. На мене је посебан утисак оставило његово објективно писање и гест твог ђеда из септембра 1942.године, на понашање четника у Штабу Комског четничког корпуса под командом мајора Милорада Јоксимовића у Доњим Лугама.
“… Једном приликом, пратња мајора Јоксимовића, довела је из Харема жену… Била је изложена тортури и батинању, што сам гледао својим очима. Нешто касније, довели су из Берана ћерку Сима Бошковића (шире Бракочевића, прим.) пекара, као комунистичку симпатизерку. Ухапшена је приликом ношења некаквог тајног извештаја. И њу су тукли, па одмарали. Случајно је наишао мој отац Јован. Сазнавши ко је и чија је, замолио је мајора Јоксимовића, да му доведу дјевојку на чување… Довео ју је нашој кући, гдје је вечерала и коначила са мојом сестром Љубицом. Сјутрадан ју је Јован испратио до моста на Лиму, спасивши је од даљег понижавања, батина и затвора”. ( стр,82,83) Милић, равногорац, свједок и учесник полома и диоба народа у грађанском рату пише непистрасно како о комунистичкој, тако и о четничкој тортури…, што није уобичајено, посебно у нашем крају.
Милутине,
Срдачни поздрав!