Порекло презимена, село Будимља (Беране)

1. августа 2013.

коментара: 27

Порекло становништва села Будимља, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Одмах до Јасиковца, на северној страни, око Будимске Ријеке, а у подножју оног планинског ланца што се завршује Тивраном код Лима, лежи село Будимља, дугачко и широко по један сахат.

Један се део села вади водом из Будимске Ријеке. Вода се пије с извора, а мали део из Лима. Имају и два бунара.

Сељаци су сви на својој земљи. Планина им је Цмиљевица, која је далеко 3 сахата, а испаше и шуме су им: Тивран, Јејевица и Дебело Брдо до Заруђа.

Село се дели на четири мале, што код осталих села није случај, и то: Дољњу Малу, Шеер-Малу, Вотњик-Малу и Ливаде-Малу.

На дну Будимље, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тело ту пренесено иа Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулума. Наспрам ове црквине, с леве стране Лима, налази се један висок камен, назван Јерињин Крш, на коме се налазе остаци од камене куле, без прозора, која је, по предању, била звонара Шудикове, докле једни веле да је била општа звонара и за Ђурђеве Ступове и остале цркве у Будимљи. У Шудиковој је, како се прича, била и штампарија. Чак је остало и име калуђера — Мојсије — који је ту књиге штампао.

У селу имају још три црквине, од којих је једна била с десне страве реке Брњице, на Копилиштима, у Вотњик-Мали, где је била „епископска столица коју је основао Св. Саво. Друга је на Дубљу, у мали Ливаде и трећа у Шеер-Мали, испод Граца, где се народ причешћује. На брду изнад ове црквине био је будимски град, откуда и брду име Градац.

У Будимљи има око 120 кућа од којих су Васојевићи:

Бабовићи, Радуновићи, Малевићи (Новаковићи), Губеринићи (Мијомановићи), Чукићи (Лопаћани) и Дабетићи.

Од других су племена:

Поповићи, који су од Озринића с Кчева, славе Св. Арханђела Михаила.

Кнежевићи — Букумире (3 куће повратили су се из Сјенице, куда су их отерали Васојевићи. Славе Св. Василија.

Циковићи (2) су из Куча, славе Св. Пантелија.

Црљевине – Лушчани, славе Ђурђиц.

Багаши (3), који су скоро дошли из Косовог Луга у Бјелопавлићима, а славе Никољдан.

Прашчевићи су из Лутова, славе Св. Николу, а прислужак им је Св. Александар Невски.

Брунчевићи — Вајмеши (1) су из Шекулара, славе Св. Јована зими.

Шћекићи (1) су из Горњих Села, славе Петковдан.

Гробља имају два.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 712). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. Goran

    Tekst o poreklu Bratonožica daje odgovor za poreklo knezevica iy budimlje.Oni su bili Lalovici bukumiri otisli iz bratonozica u budimlju,gde su se u nekom selu knezevici tako prozvali.Uzeli su krsnu slavu Obradovica kao jakog plemena i rodjakali se s njima da se zastite od Vasojevica.Al su opet morali da iy budimlje beze na pester prema sjenici i u pecar selo korita.Knezevici su Lalovici Bukumiri nemaju nikakve veze sa obradovicima iy lubnice.Bukumiri su samo tako hteli da se sakriju i zastite al im vremenom slava sv vasilije i ostala a slavili su sv nikolu u bratonozicima.Jedni su Knezevici lalovici otisli kod Pacariya okumili se snjima ista slava sv.vasilije veliki.

  2. Goran

    A moguce da su Knezevici i prihvatili slavu sv vasilija velikog od pacariza na koritskoj visoravni koji su im kumovi pa odatle u 15veku otisli u dragojlovice na pesteru.svojatanje sa Obradovicima je verovatno doslo posle povratka u budimlju mnogo vremena posle odlaska iz iste.Pacarizi su ziveli u selu korita veoma jako bratstvo.

  3. Sasa

    A moguce je da su a mozda i nije moguce ,,,,trla baba lan da joj prodje dan
    More bit a ne mora

  4. Knezevic

    AUSTRIJSKA EVIDENCIJA – Mnogima je danas malo poznato da Srbi pre perioda vlasti Miloša Obrenovića, dakle do 19. veka, u suštini, nisu ni imali prezimena – objašnjava Radomir Rakić, inače predavač na Filozofskom fakultetu u Beogradu. – Prezimena su bila “privilegija” vlastele, tako da od nemanjićkog perioda imamo Brankoviće, Mrnjavčeviće ili, na primer, Hrebeljanoviće. Međutim, kmetovi koji su živeli i radili na njihovim posedima nisu imali prezimena, jer su imena bila sasvim dovoljna da bi se znalo o kome je reč. Tek u posebnim slučajevima, kada bi se desilo da se na kmetstvu zadesi da postoje imenjaci, oni bi dobijali neku vrstu nadimka, koji je zamenjivao prezime, i to bi govorilo kako je to nečiji sin (Milošev), ili bi mu “prezime” nastajalo po zanatu (“Štitarov”, “Kovačev”). Sin udovice je vremenom postajao “Udovičić”. Dešavalo se da i njegovi potomci ponesu isto “prezime”, ili ga dobiju, kasnije, po samom ocu. – Precizna prezimena nastala su kasnije, i to prvo kod onih Srba koji su živeli u zapadnim krajevima, odnosno Austriji – objašnjava Rakić. – Austrija je imala razvijen poreski i vojni sistem, i prezimena su postala neophodna da bi se tačno znalo o kome je reč. Kod nas proučavanje etnologije, odnosno porekla porodica, naučno počinje sa Jovanom Cvijićem, koji osniva posebnu disciplinu “antropogeografiju”. On je okupio studente, učene ljude, ali i sveštenike, koji su na osnovu njegovog upitnika skupljali podatke, i tako je nastao Srpski etnografski zbornik, koji je obrađivao naselja, ali i poreklo stanovništva. – U tim knjigama su objavljivane monografije određenih predela, tako da je tada obrađen značajan deo srpskog etnografskog prostora – dodaje Rakić. – Nažalost, sa tim poslom se posle Cvijića prvo usporilo, a posle Drugog svetskog rata gotovo sasvim stalo. Danas Rakić sa suprugom proučava poreklo različitih porodica služeći se veoma obimnom literaturom, i priznaje da je najviše onih koji žele da saznaju svoje poreklo iz zapadnih delova nekadašnje SFRJ, iz Bosne i Krajine.

    MENJALE SE I SLAVE – SRPSKO stanovništvo, prema Cvijićevim rečima, pomeralo se duž cele teritorije od Veleske klisure do Zagrebačke gore – objašnjava Rakić. – Tako da nisu postojale samo poznate, organizovane seobe, već je bilo mnogo manjih. Sledeća teškoća je u tome što su mnogi bili primorani da, pod Turcima, menjaju prezimena. Rakić podseća, na primer, na jeziv običaj Turaka, da uzurpiraju pravo prve bračne noći. Posle toga su se neretko dešavala ubistva turskih zulumćara, ali i čedomorstva, rađanje vanbračne dece… Oni koji zulum nisu mogli da trpe, posegli bi za kamom i osvetili se, ali da bi sačuvali i svoju glavu i porodične, morali bi u bežaniju… – Odlazili bi u druge krajeve, ili preko Save, ili kod drugog turskog velmože – objašnjava Rakić. – Samo, ovog puta bi ponudili da mu, kao kmetovi, obrađuju zemlju, ali pod drugim imenom. Čak i moji preci, Banjci, imali su slično iskustvo, i pošto su ubili Turčina, pobegli su vođeni Rakom, pa su postali Rakići. Turci su bili vešti, i kada bi se potera raspitivala o novopridošlima, pitali bi i za krsnu slavu novih kmetova, pa su, da bi se “maskirali”, naši preci brzo menjali i slave. Najveća želja Radomira Rakića je da se sav materijal vezan za naše stanovništvo, rodoslove i poreklo sistematski obradi i elektronski arhivira. Tako bi, objedinjena i sistematizovana na jednom mestu, ovakva “arhiva” bila od neprocenjivog značaja za našu celokupnu kulturu i etnografiju.

    Knežević

    Na zahtev porodice Knežević iz Milhajma, čije je poreklo u sjeničkom kraju, naši eksperti istražili su poreklo njihovog prezimena. Kako nam pišu naši čitaoci, njihov deda, koji je došao u Milhajm, slavio je Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara). Kažu da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali znaju da su sigurno poreklom iz Crne Gore, odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime u Marković.

    Poštovani, vi ste, izgleda, pravi pravcati Vasojevići! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići.

    Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno “broje se” u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa Njeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha.

    Po predanju, Obradovići su se posle silaska s Njeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. Ljudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.

    Knežević

    prezime Knežević koje je imao njen deda, pre nego što je uzeo drugo, Marković. NJegova dedovina je, po mnogim izvorima, Sjenica, a mi dodajemo Raška oblast. Deda je rođen u Beloljinu, ali su se njegovi, kad je imao šest godina, iselili na Kosovo, u selo Balovac kod Podujeva. G-đa Danijela se ne seća slave Kneževića, ali zna da je deda, kao Marković, slavio Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara).
    Kaže da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali zna da su sigurno poreklom iz Crne Gore odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime. Zna još da se pradeda zvao Svetozar Marković, a deda je mlad umro, pa nema više informacija o njemu. G-đo Otašević, vi ste, izgleda, prava pravcata Vasojevka! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići. Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno “broje se” u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa NJeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha. Po predanju, Obradovići su se posle silaska s NJeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. LJudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.

    Porijeklo srijeda, 21 januar 2009 Molim Vas, da mi pomognete da odgonetnem porijeklo porodice Knežević iz Zete, Mojanovići. Ovdje smo već par stotina godina, ali me zanima odakle su naši pravi korijeni prije Zete. Unaprijed zahvalan, Knežević KNEZEVIC, Potpeće iz Vaškova (iz Zatarja), Prenćani, Zenica, Šumani, Glasnica, Jasen, Kalušići, Miljevići, Mataruge (starinci), Pljevlja; Šumani i Zenica (Pljevlja); u Ostrogu (Bjelopavlići) 1853. god., kao: Radović iz područnih Martinića; Potomci Vlastelinovića iz Plane (Bileće), kao: Šarenac, selili se u: Muževice, Martiniće (Bjelopavlići) pod Njegušem; Planu (Kolašin); odatle: kod Mojkovca, u Rudinice (Šaranci), Drobnjak, od njih su kod: Pljevalja, u Kosovu (Drenica); Gajtanu (južna Srbija) vidi: Bojović i Šaranac, razgranati; Mletičak i Miloševići (Žabljak), prvi pomen 1614. god. ogranak Miloševića; Boan (Žabljak) iz Kalušića (Pljevlja); Kneževići (Piva), od njih su u: Bioska (Užički kraj); Bjelojevice (Mojkovac); kod Manastira Piva (34 imena); iz Nedajna (Piva) otišli na Planik i dalje u Srbiju; Jovanovići (Bjelopavlići) ogranak Jovanovića iz grupe Pavkovića. Od njih su u Balabanima (Zeta); Pavino Polje i Tomaševo (Bijelo Polje); Žabljak; Dapsići (Berane) 1) ogranak Obradovića iz Njeguša (Cetinje), srodnici Pačariza, 2) doseljenici iz Šalje (sjeverna Albanija), srodnici istih u Vedici (Plav). Od njih su u Crnom Vrhu (Peć); Maoče (Bijelo Polje) iz područne Orahovice; Šekulari (gornji Vasojevići), doseljenici iz Šaranaca (Žabljak); potomci Nikšića u Nikšićkoj Župi (u Kutima), a u Zagradi i kao: Krunić; Petrovići – Nikšić, ranije Mijović, grana Banovića iz grupe Petrovića. Od njih su otišli u Mačagaj Čapo (Argentina); Cetinje; Kotor; Gornje Trešnjevo (Cuce), ogranak Perovića (Preobražana, Bajkovih potomaka); Podgora (Crmnica); Vranjina i Gradjani (Rijeka Crnojevića) i kao: Lipovac, porijeklom iz Prizrena. Od njih su u Podgorici i u područnom Dujevu i Ulcinju, vidi: Liješević; Banjani (Nikšić); Gluhi Do (Crmnica) ogranak Vuletića, a u Brčelima i Sotonićima 1759. god.; Podostrog i Pobori (Budva), od njih su u Pobrdju i Prijeradima (Grbalj) 1887. god., i Ulcinju; Budva; Kotor; Bijela, Herceg-Novi; Piva i kao: Zimonjić, ranije Djukanović iz Drobnjaka; u Pivu jedni doseliše iz Bosne i odseliše se u Gajtan (južna Srbija); u Zeti kao: Ilarije (bio Zetski episkop 1220. god.), Knežević, Popović; Balabani (Donja Zeta); u Rovcima (Velje Duboko) i Liješnje i Rovca (Podgorica), ogranak Bogdanovića (Njeguš), odatle jedni u Dragovoljiće (Nikšić), drugi u Klimende (Klimente), sjeverna Albanija, a odatle u Bihor (Bijelo Polje); Šaranci (uz Taru), iseljeni kao: Zimonjić u: Gareva (Gacko), Mostaru, Valjevskoj Kamenici, a u područnim Dragijevcima i kao: Avruz; Gacko, Davidovići, Vlahovići, Fatnica, Stepen, Ljubinje, Drežan i Hodbina (Hercegovina), Kneževići (Šarenac – Krasojević), srodnici Avdića kod Bileće, vidi: Avdić; Jenjina i Popova Luka (poluostrvo Rab) na Pelješcu (1630. god.) doselili iz Boke Kotorske; Stanisalići (Lješnjani) i u Zeti ranije Stanisalić ogranak Miranovića; u Zeti jedni u Dajbabama i Balabanima ogranak Boškovića iz Bjelopavlića, prvo i kao: Dajbabić i Kapisazović, (njihove grane Jovanovića); Mojanovićima (Zeta); ogranak Djurkovića – Mojanovića, doseljenika ispod Mojana, porijeklom sa Kosova; u Balabanima (Zeta) iz Bjelopavlića; iz Dajbaba (Zeta) u Podgoricu, ogranak Terzića; Trešnjevo (Cuce), ogranak Nikolića, preselili u Volujac, Herceg-Novi odande u Glavsku (Trebinje) kasnije: Damjanović, Serden i Šupljeglav; Miloševići (Žabljak), doselili se iz Nikšića; Sutomore i Sozina (Bar); Balabani, Mojanovići, Golubovci (Zeta), doseljenici iz Liješnje (Piperi); u Budimlju (Berane) ogranak Guberinića; Velika (Plav), potomci Čere doseljenika; u Bunićima (Korenica), Lika, porijeklom od Skadarskog jezera. Odgovor je preuzet iz knjige autora Akima Miljanića I Vukote Miljanića “Prezimena u Crnoj Gori”. Izdavač: Beogradska knjiga, str.216

    Knezevici su starinom sa Cvjetica.Dok su tamo bili imali su na Hrnjadima 1000 ovaca Jedno vrieme 7 god. nije bilo nikakvog snijega te oni vec prestanu kositi sjeno posto cu ovce cjele godine mogle zivjeti od pase.Ali sedme god udari zima i mecava i oni sve ovce izgube.Iza toga nasele se Knezevici na Skakavac pre 100-200 god.Tu su bili 30-40 god. a onda se najpre dosele na Risovsko brdo.I tu budu neko vreme pa presale otprilike 50-60 god.na Zapoljak gdje su I sada.Ima ih 5 kuca .Slave sv. Jovana.

    Zoran Radovanov ‎-smatra se da Knezevici vode porijeklo od Vojinovica sa Kosova, iz okolineVucitrna. Vojinovici su bili u srodstvu sa Nemanjicima, te samim tim i vlastelau tadasnjem srpskom plemstvu. Pod najezdom Turaka posle propasti srpskog carstva, bjeze pod okrilje bosanskog kralja Tvrtka koji ima daje na upravu…feude u Hercegovini, gdje i dobijaju prezime Knezevic, po tituli koju su nosilijos iz Vucitrna. Kako ubrzo i Bosna pada pod naletom Turaka, srpskoj vlastelije od svih beneficija ostalo samo prezime. Smatra se da je negdje u 16. vijeku zbog krvne osvete jedan ogranak Knezevica se preselio u Vasojevice u Brdima crnogorskim, gdje i dan danas postoji selo Knezeivic (izmedju Berana i BijelogPolja). Zanimljivo je napomenuti da je od tog istog ogranka i Tripko Guris Knezevic, Cukundjed Karadjordja Petrovica, rodonacelnika kraljevske porodice Karadjordjevica.

    Knežević Kneževići su često Hrvati, dobrim dijelom iz okolice Zadra (Vinjerac, Kneževići), prema nekim izvorima iz Like (okolica Ogulina) ili Hercegovine, a u manjem broju mogu biti i Srbi (iz okolice Duge Rese) te Crnogorci (iz Pljevlje, Crna Gora). Razmjerno najviše Kneževića u proteklih sto godina rođeno je u Vinjercu kraj Zadra, Boraji kraj Šibenika i Strugi Banskoj kraj Hrvatske Kostajnice, mjestima u kojima se svaki drugi stanovnik prezivao Knežević. U Hrvatskoj danas živi oko jedanaest tisuća Kneževića u oko četiri tisuće domaćinstava (8. prezime prema brojnosti). Sredinom prošlog stoljeća bilo ih je približno sedam tisuća, pa se njihov broj do danas gotovo udvostručio. CRNA GORA

    Knežević, Potpeće iz Vaškova (iz Zatarja), Prenćani, Zenica, Šumani, Glasnica, Jasen, Kalušići, Miljevići, Mataruge (starinci), Pljevlja; Šumani i Zenica (Pljevlja); u Ostrogu (Bjelopavlići) 1853. god., kao: Radović iz područnih Martinića; Potomci Vlastelinovića iz Plane (Bileće), kao: Šarenac, selili se u: Muževice, Martiniće (Bjelopavlići) pod Njegušem; Planu (Kolašin); odatle: kod Mojkovca, u Rudinice (Šaranci), Drobnjak, od njih su kod: Pljevalja, u Kosovu (Drenica); Gajtanu (južna Srbija) vidi: Bojović i Šaranac, razgranati; Mletičak i Miloševići (Žabljak), prvi pomen 1614. god. ogranak Miloševića; Boan (Žabljak) iz Kalušića (Pljevlja); Kneževići (Piva), od njih su u: Bioska (Užički kraj); Bjelojevice (Mojkovac); kod Manastira Piva (34 imena); iz Nedajna (Piva) otišli na Planik i dalje u Srbiju; Jovanovići (Bjelopavlići) ogranak Jovanovića iz grupe Pavkovića. Od njih su u Balabanima (Zeta); Pavino Polje i Tomaševo (Bijelo Polje); Žabljak; Dapsići (Berane) 1) ogranak Obradovića iz Njeguša (Cetinje), srodnici Pačariza, 2) doseljenici iz Šalje (sjeverna Albanija), srodnici istih u Vedici (Plav). Od njih su u Crnom Vrhu (Peć); Maoče (Bijelo Polje) iz područne Orahovice; Šekulari (gornji Vasojevići), doseljenici iz Šaranaca (Žabljak); potomci Nikšića u Nikšićkoj Župi (u Kutima), a u Zagradi i kao: Krunić; Petrovići – Nikšić, ranije Mijović, grana Banovića iz grupe Petrovića. Od njih su otišli u Mačagaj Čapo (Argentina); Cetinje; Kotor; Gornje Trešnjevo (Cuce), ogranak Perovića (Preobražana, Bajkovih potomaka); Podgora (Crmnica); Vranjina i Gradjani (Rijeka Crnojevića) i kao: Lipovac, porijeklom iz Prizrena. Od njih su u Podgorici i u područnom Dujevu i Ulcinju, vidi: Liješević; Banjani (Nikšić); Gluhi Do (Crmnica) ogranak Vuletića, a u Brčelima i Sotonićima 1759. god.; Podostrog i Pobori (Budva), od njih su u Pobrdju i Prijeradima (Grbalj) 1887. god., i Ulcinju; Budva; Kotor; Bijela, Herceg-Novi; Piva i kao: Zimonjić, ranije Djukanović iz Drobnjaka; u Pivu jedni doseliše iz Bosne i odseliše se u Gajtan (južna Srbija); u Zeti kao: Ilarije (bio Zetski episkop 1220. god.), Knežević, Popović; Balabani (Donja Zeta); u Rovcima (Velje Duboko) i Liješnje i Rovca (Podgorica), ogranak Bogdanovića (Njeguš), odatle jedni u Dragovoljiće (Nikšić), drugi u Klimende (Klimente), sjeverna Albanija, a odatle u Bihor (Bijelo Polje); Šaranci (uz Taru), iseljeni kao: Zimonjić u: Gareva (Gacko), Mostaru, Valjevskoj Kamenici, a u područnim Dragijevcima i kao: Avruz; Gacko, Davidovići, Vlahovići, Fatnica, Stepen, Ljubinje, Drežan i Hodbina (Hercegovina), Kneževići (Šarenac – Krasojević), srodnici Avdića kod Bileće, vidi: Avdić; Jenjina i Popova Luka (poluostrvo Rab) na Pelješcu (1630. god.) doselili iz Boke Kotorske; Stanisalići (Lješnjani) i u Zeti ranije Stanisalić ogranak Miranovića; u Zeti jedni u Dajbabama i Balabanima ogranak Boškovića iz Bjelopavlića, prvo i kao: Dajbabić i Kapisazović, (njihove grane Jovanovića); Mojanovićima (Zeta); ogranak Djurkovića – Mojanovića, doseljenika ispod Mojana, porijeklom sa Kosova; u Balabanima (Zeta) iz Bjelopavlića; iz Dajbaba (Zeta) u Podgoricu, ogranak Terzića; Trešnjevo (Cuce), ogranak Nikolića, preselili u Volujac, Herceg-Novi odande u Glavsku (Trebinje) kasnije: Damjanović, Serden i Šupljeglav; Miloševići (Žabljak), doselili se iz Nikšića; Sutomore i Sozina (Bar); Balabani, Mojanovići, Golubovci (Zeta), doseljenici iz Liješnje (Piperi); u Budimlju (Berane) ogranak Guberinića; Velika (Plav), potomci Čere doseljenika; u Bunićima (Korenica), Lika, porijeklom od Skadarskog jezera Knežević, grana bratstva Vuletića u Gluhom Dolu Kneževići, bratstvo u Stanisaljićima Kneževići, bratstvo u Podgoru Kneževići, bratstvo u Brcelima Kneževići – Čaurine, bratstvo u Bijeloj u Boki Kneževići, grana bratstva Perovića-Preobražana Kneževići, bratstvo u Glavskoj, u Hercegovini Kneževići iz Pive (G.Crkvice, Ćendove Luke), doselili iz Drobnjaka Najveći izvor podataka o poreklu porodice u velikom Cvjetniću nalazi se u knjiz Unac Petra Radjenovića izdate 1948. godine. Imajuci u vidu da je knjiga pisana pre rata, a da je deo podataka prikupljen čak 1907. godine, pa i kasnije kao i to, da su podatke saopštavali ljudi u dubokoj starosti (oko 90 godina, sa dosta verodostojnosti se mogu koristiti iznete činjenice.

    PODACI PRIKUPLJENI 1933. GODINE

    KNEŽEVIĆI 16 kuća 1933 28 domaćinstava i 1934 28 domaćinstava BARBIJERI I Kovačevići 12 kuća

    Barbijeri su na V. Cvjetnić prešli sa M. Cvjetnića. Utekli otuda iz straha od osvete. Neki Tube Knežević ubije Stevana Kneževića. Igali se jednom u kolu, pa se stevan uzme podrugivati Tubi. Ovaj za pušku pa posred njega. Uteče odmah odatle na Krčko brdo a malo posle na V. Cvjetnić. Posle nekog vremena pomire se ove dve kuće. Naprave mir za Trogrlu na izvoru Krke. Dodju tu i jedan i drugi i mnogo naroda sa obe strane. Jedan od ukućana poginulog zovne Tubu na veru: „Hajde tvrda je vjera“. Tube mu pridje i klekne pred njim. Ovaj ga uhvati rukom za perčin i povule „čuj, narode, puče veliki i mali! Evo krvnika koji je našeg brata ubio, hoćemo li ga posjeći ili oprostiti!“ Tako vikne tri puta i posle odgovora svaki put mu mahne sabljom iznad perčina. Zatim ga podigne i poljubi se s njim. Onda se pomeće jelo i piće i otpočne gozba.

    KNEŽEVIĆI – PO RADJENOVIĆU

    Vučen knežević (80 godina) s Malog Cvjetnića priča ovako. „Kneževići potekli najprije od Kruševa (ne zna se gde je to Kruševo). Zavade se tako s Turcima pa pobjegnu u Oton. (Dalmacija). Otuda se nasele na mali Cvjetnić. Došlo ih svega sedmoro čeljadi. Privedu otuda sa sobom i jednog Grbića da imaju komšiju. Luka Knežević (86) godina priča isto tako o doseljavanju a u pogledu vremena kaže da je taj što se doselio bi čukunded njegova deda. „Bio tada Cvjetnić pust, trava puna cvijeta. Naprave kuću u Gaju i nateraju na 60 čeljadi i na 1,000 ovaca i koza. Držali blago zimi na hrnjadima, ljeti na Cvjetniću „Kneževići na Velikom Cvjetniću su od drugog ogranka. Tu prešli iz Otona najpre u Kupirovo, a otuda na veliki Cvjetnić predju dva brata; Nikola kovač i Dmitar. Od ovih su Kovačevići i Aćići. Od Kneževića su Boltići. Neko od starih im bio nazvan Boltom, pa im tako ostalo ime.

    KNEŽEVIĆI – PO KARANOVIĆU

    Nema dovoljno pokazatelja da se Kneževići sa Malog ili Velikog Cvjetnića mogu dovesti u čvršću vezu sa ostalim i širim reonom Bosanske krajine.

    Zanimljivo predanje, blisko već iznetom au detaljnom opisu je sledeće: U Mali Cvjetnić su došla tri brata sa sestrom. Najstariji je bio Peš (tako je svuda zapisan) po njemu su dobii naziv Peševići. Djuka, po njemu su dobili naziv Djukići i Gajo, po njemu su dobili naziv Gajani, koji su sad najmnogobrojniji. Njihova sestra se zvala Ana, koja se zaljubila u njegovog najamnika, a bilo mu je ime Djordje. Bojeći se Peša, pobegli su u Plavno Dalmacija.- Peš jemnogo tragao za njima i kad je doznao gde su, otišao i doveo ih u Mali Cvjetnić. Djordju je naredio da mora uzeti prezime Knežević i da se tada oženi njihovom sestrom, što je on i uradio. Pošto je bio pjegav (šaren) nazvali su ga šaran, po čemu su Šarići dobili sadašnji naziv. On je ima sina Maletu, pa neke nazivaju i Maletići. Maleta je rodjen negde oko 1804 i 1805. godine kako je pričao Golub i Danauka Grubišić. On je imao 4 sina, Stojana, radeta, Davida i Paju. Od prve trojice Šarića ima sada 56 porodica, a uoči rata bilo ih je samo 18. Zemlja na koju su naselili Djordje i Ana, bilo je vlasništvo Grbića, Medjuti, Peš je dao kesu dukata i pečenu dvizicu begu da otera Grbiće da bi naseli Djordja i Anu. Grbići su na isti način otišli na Brežinu. Veliki Cvjetnić gde su na isti način potplatili bega i proterali Ćajanoviće (Pilipovići) na Boboljuske.

    UOPŠTENO O PORODICAMA IZ DRVARSKOG KRAJA

    Prema predanjima najstarijih porodica, prilikom njihovog naseljavanja bilo je vrlo malo čiste i iskrčene zemlje u selima gdje one danas žive ili su živjele. Mnogi danas prokrčeni i obrađen prostori bili su tada pod krupnom šumom. Iz toga bi se dalo zaključiti da je drvarsko područje prije nego su se počele nastanjivati današnje porodice bilo duže vremena ili pusto ili vrlo slabo i rijetko naseljeno.

    Najstarije porodice žive ovdje tek 260-320 godina. Jedini izuzetak su Štrpci, koji su stariji od svih ostalih. Prema tome od stanovništva koje je ovdje živjelo prije dolaska Turaka nema danas više nikoga. Može se reći da nije bilo nikoga od starog stanovništva, jer da su današnje porodice zatekle kakvo stanovništvo ne bi se to tako zaboravilo bez i najmanjeg traga u narodnom sjećanju. Istorija je zabilježila jednu veliku seobu naroda iz predjela Unca, Glamoča i Srba. To je bilo 1530 godine. “Pošla je sva okolina Srba, Unca i Glamoča, sve porodice sa svojim starješinama, sa marvom i sa stvarima koje mogoše ponijeti. Sredinom juna 1531 kreće otuda novih hiljadu ljudi sa ženama i djecom. Svi ovi doseljenici biše smješteni na okolini Žumberka. Među njih se naseliše Srbi šta dođoše iz okoline rijeke Cetine”. Ako je tko ostao ovdje poslije ove seobe što je istorijski zabilježena i poslije nekih drugih nigdje zabilježenih, ti ostali izgubili su se nekuda prije nego što su se naselile ovamo najstarije porodice.

    Današnje porodice po dugotrajnosti svog boravka ovdje mogu se razvrstati u tri reda: starije (doselile ovamo najkasnije do 1800. godine), srednje (naselile se između 1800. i 1878., godine) i mlađe (naselile su se od 1878. godine).

    Starije porodice naseljavaju se, dakle ovamo od vremena tursko-austrijskog rata 1683-1699 pa do Napoleonovih ratova sa Austrijom. Srednje dolaze ovamo od vremena Napoleonovih ratova pa do okupacije Bosne, a mlađe od okupacije pa do naših dana. Poslije krupnijih ratnih potresa navirali su doseljenici ovamo većom snagom nego li u sasvim mirnim vremenima. Oblast je za vrijeme ratnih trzavica ostajala djelomično ili potpuno pusta. Tako je moralo biti iza karlovačkog mira (1699), jer prvi naseljenici potom dolaze ovamo u pusta mjesta. Tako je bilo djelomično i poslije svištovskog mira (1791). A sasvim je bila oblast opustila i za vrijeme krajiškog ustanka (1875-1878), samo što se poslije trogodišnjeg izbjeglištva vratio sav narod opet na svoja ognjišta.

    Stanovništvo Drvara doselilo se ovamo iz devet oblasti i to su: “Bosna”, Bjelajsko polje, Grahovo, Livno, Lika, Zmijanje, Dalmacija, Travnik i Hercegovina.

    Više od polovine stanovništva doselilo se iz Dalmacije, zatim slijedi Lika i Grahovo. Porodica porjeklom iz Dalmacije može se naći u svakom selu. One su se doselile iz područja koje leži između gornjeg toka rijeke Cetine i Ravnih Kotara. Naročito mnogo porodica došlo je iz sela Plavna, ili bar prošlo kroz Plavno. Stoga se često može čuti da neko kaže: “Sav je svjet iz Plavna”. Porodice iz Like dolazile su ovamo iz južnog okrajka, između Zrmanje i Udbine.

    U drvarskom kraju slavi se oko 20-tak krsnih slava. Tri od njih su najčešće i slave se gotovo podjednako. To su Nikoljdan, Đurđevdan i Jovanjdan. Iza njih sljede Aranđelovdan, Sv. Stevan i Dmitrovdan.

    Starije porodice po ukupnom broju članova čine većinu stanovništva Drvara i okoline. Zbog toga ćemo dati kratak osvrt na neke od tih porodica. Podatke o ostalim porodicama možete naći u opisu pojedinog sela, tj. pod Sela i okolina. Na žalost nismo imali podatke za sela Gornji Tiškovac, Potoke i Uvalu.

    Nešto što je karakteristično za drvarska prezimena jesu nadimci.

  5. Predrag

    Knezevici iz sela Dragojlovic vode poreklo od Knezevica iz Budimlje a malo je poznato da selo Jezevici kod Cacka ima preko 60 kuca Knezevica koji vode poreklo iz Budimlje.