Порекло становништва села Будимља, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Одмах до Јасиковца, на северној страни, око Будимске Ријеке, а у подножју оног планинског ланца што се завршује Тивраном код Лима, лежи село Будимља, дугачко и широко по један сахат.
Један се део села вади водом из Будимске Ријеке. Вода се пије с извора, а мали део из Лима. Имају и два бунара.
Сељаци су сви на својој земљи. Планина им је Цмиљевица, која је далеко 3 сахата, а испаше и шуме су им: Тивран, Јејевица и Дебело Брдо до Заруђа.
Село се дели на четири мале, што код осталих села није случај, и то: Дољњу Малу, Шеер-Малу, Вотњик-Малу и Ливаде-Малу.
На дну Будимље, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тело ту пренесено иа Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулума. Наспрам ове црквине, с леве стране Лима, налази се један висок камен, назван Јерињин Крш, на коме се налазе остаци од камене куле, без прозора, која је, по предању, била звонара Шудикове, докле једни веле да је била општа звонара и за Ђурђеве Ступове и остале цркве у Будимљи. У Шудиковој је, како се прича, била и штампарија. Чак је остало и име калуђера — Мојсије — који је ту књиге штампао.
У селу имају још три црквине, од којих је једна била с десне страве реке Брњице, на Копилиштима, у Вотњик-Мали, где је била „епископска столица коју је основао Св. Саво. Друга је на Дубљу, у мали Ливаде и трећа у Шеер-Мали, испод Граца, где се народ причешћује. На брду изнад ове црквине био је будимски град, откуда и брду име Градац.
У Будимљи има око 120 кућа од којих су Васојевићи:
Бабовићи, Радуновићи, Малевићи (Новаковићи), Губеринићи (Мијомановићи), Чукићи (Лопаћани) и Дабетићи.
Од других су племена:
Поповићи, који су од Озринића с Кчева, славе Св. Арханђела Михаила.
Кнежевићи — Букумире (3), повратили су се из Сјенице, куда су их отерали Васојевићи. Славе Св. Василија.
Циковићи (2) су из Куча, славе Св. Пантелија.
Црљевине – Лушчани, славе Ђурђиц.
Багаши (3), који су скоро дошли из Косовог Луга у Бјелопавлићима, а славе Никољдан.
Прашчевићи су из Лутова, славе Св. Николу, а прислужак им је Св. Александар Невски.
Брунчевићи — Вајмеши (1) су из Шекулара, славе Св. Јована зими.
Шћекићи (1) су из Горњих Села, славе Петковдан.
Гробља имају два.
ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 712). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
7. јануар 2016. у 18:32
milos
Nije istina da su Knezevici dosleili iz Sjenice u Budimlju nego obratno
7. јануар 2016. у 21:04
Раде Бракочевић
Р.Ј. Вешовић каже: “Букумире у Будимљи неки сматрају за старосједиоце, а неки као остатке Богумила”. Било је сукоба између Васојевића и Букумира у Будимљи… Поп Богдан Лалевић и Иван Протић , Радослав Јагош Вешовић, племенски Васојевићи, објективније пишу, него многи каснији аутори родослова братстава и хроника села из Горњег Полимља. Не сјећам се (читао сам је одмах по изласку из штампе) шта је писао Радомир Губеринић у монографији “Будимља”, иако је он знао да “прећути”, или да измијени, ако то не одговара његовом виђењу…
13. јануар 2016. у 16:28
Miljan
Uz Miloša, Momira i Beranca, evo i mene, doduše bez uzađene DNK analize plemena šekularskog. Radomir P. Guberinić nikada nije u svojim istraživanjima bilo šta prećutkivao ili mijenjao “ako to ne odgovara njegovom viđenju”. Naprotiv, bio je izuzetan poznavalac istorije ne samo sela Budimlje, već Vasojevića, Srbljaka i inoplemenika iz čitave Crne Gore i Brda. Drugo, ostavio je iza sebe knjige bez kojih se ne može pričati o istoriji Gornjeg Polimlja, niti diskutovati, bez obzira na autoritete kao što su bili pop Bogdan Lalević i Ivan Protić, Jagoš Vešović, a u novije vrijeme i drugi istoričari i publicisti iz našega kraja.
6. јул 2023. у 20:12
janko
,,Veliki” istraživač Radomir Guberinić. Svašta. Prepisivać i mijenjao je kako je odgovaralo komunistima i Vasojevićima.
9. јануар 2016. у 01:37
Milos
Svako pise onako kako mu odgovara.Ovi podaci su iz 1900 taman kad je rodjen moj Deda po prezimenu Knezevic njegob otac i deda su bili Knezevici.Tacno se zna koliko dugo zive Knezevici u Budimlju i zna se ko su im predci
9. јануар 2016. у 13:39
Milos
Обрадовићи се рачунају као један род са Кнежевићима из Будимље и Зекићима из Рожаја…. Knezevici i Obradovici su sa Njegusa od Erakovica.. Bukumire su Bagasi i Cantrici
20. новембар 2016. у 16:21
Srdjan
Tacno Milose u Sjenicu su odselili Knezevici iz Budimlje i zna se i razlog. To su bliski rodjaci Knezevica iz Budimlje.Knezevici,Obradovici,Zekici,Otovici,Sukovici i Kujovici su od Erakovica i svi slave Sv.Vasilija Velikog 14 januara.
9. јануар 2016. у 20:34
Раде Бракочевић
Милоше, можете ли да наведете извор , аутора и годину, о вези Кнежевића и Обрадовића из Горњих Села? Познатао је да су Бабачићи, муслимански род из Туцања – Горњи Бихор у сродству са Обрадовићима из Горњих Села. Данас је то лако ријешити. Извршите ДНК тест по мушкој линији Кнежевића, Обрадовића… Питање Ераковића са Његуша је у науци ријешено. Тврдњом:”Није истина да су Кнежевићи доселили из Сјенице у Будимљу него обратно”, и ширењем приче о другима… не побија се став попа Богдана Лалевића и Ивана Протића из 1903. године: “Кнежевићи – Букумире ( 3 куће повратили су се из Сјенице, куда су их отерали Васојевићи ) Славе Св. Василија… И то све након 113. година, од појављивања књиге два поменута аутора, рађене по упутствима Јована Цвијића. Ово као да су писала “два Милоша”, која нијесу од рода Кнежевића.
10. јануар 2016. у 12:19
Milos
Odkud sad Babacici sa Obradovicima imas li ti neki pisani izvor vezan za to… Ja ponovo kazem da od 3 kuce 1903 g sad ima 45 kuca Knezevica u Budimlju.Selo Dragojlovici u Sjenicu su Knezevici koji su iselili iz Budimlje jos 1440 g citaj malo po netu… Pop Lalevic je pisao kako mu drugi kazu jako velike greske je napisao
10. јануар 2016. у 12:24
Milos
форум пореклоl
ћирилица | латиница
facebookgoogle plusrss
Порекло
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Лубнице (Беране)
Порекло презимена, село Лубнице (Беране)
Аутор: administrator Објављено: јануар 30, 2014 На: Војислав Ананић, Завичај – Села И Градови | Коментари : 6
Порекло становништва села Лубнице, општина Беране. Према књизи Ђорђија Максимова Ојданића (Не)познате Лубнице, ојбављеној 2005. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Lubnice
Најбројније братство у Лубницама су О б р а д о в и ћ и, који воде поријекло са Његуша, рођкајући се са Ераковићима, које сматрају својим најближим родом и далеким прецима. Њихов далеки предак Обрад, за кога се не зна да ли је био син или унук (Х)ераков, је морао да се сели са Његуша, пошто је у неком крвавом братственичком обрачуну убио неког рођака. Четири брата: Обрад, Шуко, Кујо и Дидан су тада кренули у сеобу населивши се у Вочју, изнад Манастира у Морачи, на манастирској земљи, гдје су остали једно тридесетак година. Пошто их је била бројна породица, калуђери су их протјерали са црквеног имања, бојећи се да им то имање не буде присвојено од бројне јачице досељеника. Шуко и Кујо остају у Морачи, гдје су наставили да живе, а од њих су се развила братства Шуковића и Кујовића. Обрад (предање није довољно јасно да ли се ради о млађем или старијем Обраду) крене да се сели са млађим братом Диданом, који продужи ка Србији, јер му се нијесу допала Горња села, а Обрад се насели у Горњим селима, населивши се у засеоку Заграбље. Највјероватније је да се Обрад доселио у Лубнице почетком XVII вијека, што је могуће испратити по броју пасова, које набрајају Обрадовићи. Рођакање измену Кујовића и Шуковића са Обрадовићима је манифестовано тако што су шездесетих година двадесетог вијека, кад се женио један Кујовић, као угледног рођака звали у сватове Влада Стефанова Обрадовића. Шуковићи и Кујовићи знају и потврђују то предање о староме Обраду, али Обрадовићи нијесу сигурни, који се Обрад доселио у Лубнице. Вријеме њиховог насељавања се може пратити по броју пасова, које Обрадовићи у својој генези набрајају, па се са доста поузданости може тврдити, да је то било у првој половини XVII вијека, нешто прије него се Шћек (од кога воде поријекло Шћекићи и сва братства од Шћекића), доселио на Залоквицу. Будући да су се прилично добро умножили, упркос огромних губитака у току свог бурног живота у Лубницама, од свог насељавања, па до данас, Обрадовићи се дијеле на неколико већих и мањих братственичких огранака, а ови огранци на мање “трбушчиће“. Већа братственичка групација су Радуловићи, који се гранају на мање браственичке гране: Мујовиће, Перишиће и Гаровиће, Гаговиће и Ђуровиће, потом Дмитровићи, који се опет гранају на Радовановиће, Качаре, Марковиће, Перковиће и Шатиће. Јак братственички огранак Обрадовића су Милуновићи, можда најхомогенији дио братства Обрадовића. Мањи по бројности остали огранци Обрадовића су Милевићи, Павловићи и Цагићи. Отовићи са Буча су од Вукмировог брата Ота, Скоковићи из Бастаха и Доње Ржанице, су један род са Дмитровићима, јер је Скоко био син Дмитра Вукмирова. Сваки од ових огранака је добијао уже, у Лубницама знано братственичко презиме, које је указивало на њихово најближе претке. Обрадовићи се рачунају као један род са Кнежевићима из Будимље и Зекићима из Рожаја. Од мањих огранака Обрадовића су без мушких потомака изумрли Дмитровићи-Шатићи, потомци Лабудовог сина Томшата, Јегличићи један мањи огранак Милуновића и Деличићи, прозвани по удовици Дјелици, из огранка Павловића. Милевићи су огранак Обрадовића, који не исказују своју везу са најдаљим прецима Обрадовића, него само до једне одиве Обрадовића (Радуловића), која је била удата за покрштеног Аливрагића, који је у православљу добио име Миле, узевши презиме Обрадовић. Остали мањи огранци су добијали братственичка презимена, никад озваничена, али веома присутна у сваком помињању било ког појединаца из братства Обрадовића. Тако су Ђуровићи прозвани по Ђуру, Цагићи по Цају или Цаги, Дудовићи по гласитом јунаку Стојану-Дуду, Талевићи по Станку (Талу), а Павловићи по Павлу. Уже братственичко идентификовање Радуловића-Мујовића је по њиховом чувеном претку Петру-Мују, док су Скоковићи добили додатно братственичко презиме по њиховом претку, који се, кад је био мала беба у колијевци откотрљао са колијевком низ срму косину Палежа, при чему му се колијевка, у коју је био повијен котрљала у скоковима, што је био повод да његове потомке прозову Скоковићи. Како је већ напоменуто, без неке писане документације или каквог другог документа, сви Обрадовићи доводе своју везу до далеког претка Обрада “другог“, служећи се предањем и братственичком генезом. Тако ће илустрације ради бити наведена само по један родословски низ, који се по братственичком памћењу односи на поједини огранак. Овдје ће бити праћена генеза почев од најмланег члана из сваког братственичког огранка, и то тако, да је могуће набројати што већи број пасова. Иначе, генезу и родослов Обрадовића је досада најобухватније обрадио Марко Д. Обрадовић, у својој књизи “Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница“.
М у ј о в и ћ и, једна ускобратственичка цјелина Обрадовића, огранка Радуловића, своју генезу исказује овако: Александар (рођен 1984.) – Радоња – Милинко (Мењо) – Петар (Мујо) – Вукашин – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад “ трећи“ – Вукмир – Радуле “други“ – Обрад “други“ – кнез Милутин – предак непознатог имена – Обрад. То би значило да је Обрад “други“ кренуо у сеобу са Његуша, а остали прије њега побројани преци, уколико су тачно именовани, су живјели на Његушима.
П е р и ш и ћ и, мањи огранак Радуловића: Данко – Вукић – Алексије(Леко) – Мијаиле – Периша – Вукашин – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле први Милоња – Вукмир – Обрад.
Г а р о в и ћ и ( В у ч е т и ћ и ), огранак Радуловића своје претке овако набрајају: Марко – Голуб – Ристо – Косто – Никола – Вучета – Гаро – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Г а г о в и ћ и, такође огранак Радуловића, своје претке набрајају: Драган – Дражен – Драгутин – Велимир – Вукосав(Гага) – Вешо(Бешо) – Вуко – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Ђ у р о в и ћ и, су нешто мања грана Обрадовића: Станислав (Гошо) – Вељко – Милован – Паун(Бујо) – Тодор – Ђуро – Н.Н. – Ђукан – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Д у д о в и ћ и своје претке овако броје: Веселин – Петар – Милија – Обрад – Стојан(Дудо) – Јоксим.
Ц а г и ћ и, мањи огранак Обрадовића, набрајају овако: Милосав – Раденко (Рајко) – Божина – Стефо – Вукић – Максим (Малиша). Ни братственичко казивање није подударно, кад се говори о настанку додатног презимена за Цагиће. По некима је то по претку Цају. Но вјероватнија верзија је да су тако именовани по Вукићевој жени Цаги, родом из Речина, која је релативно млада остала удовица. Велики огранак Обрадовића, који се развио у јаку и бројну братственичку групацију су Дмитровићи. Дијеле се на више мањих братственичких грана, који се менусобно веома блиско ронакају. Од Дмитровића је огранак Р а д о в а н о в и ћ а (У ј д у р и), који своје претке памте сљедећим редосљедом: Гага – Срето -Владислав- Стефан – Драгиша – Радован – Јован – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Мали огранак Дмитровића су Ш а т и ћ и, који послије смрти Радисава Томова (Том-Шатоја) немају мушких потомака.
К а ч а р и су најбројнији огранак Дмитровића, а њихова генеза изгледа овако: Радоман – Војо – Велимир (Вешо) – Милоња – Ново – Радивоје – Радуле – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
П е т р о н и ј е в и ћ и , не много бројни огранак Дмитровића своје претке овако набраја: Дарко – Благота – Драгутин – Марко – Лакић – Петроније – Радуле – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Највећи број браственичке групације О т о в и ћ а је задржао ускобраственичко презиме Отовић, као званично, по исељавању из Лубница, док су они који су остали у Лубницама наставили да носе своје старо презиме. Они своје претке овако набрајају: Милорад – Бранко – Радивоје – Радисав – Вучета – Радивоје – Ото – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Још једна већа групација повезана најужим родбинским везама су М и л у н о в и ћ и. Они своје пасове овако набрајају: Ненад – Вуксан – Томо – Павић (Туле) – Милета – Милун – Јован – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Од Милуновића је и огранак Т а л е в и ћ а, чији родслов изгледа овако: Раде – Радоман – Ратко – Томица – Богдан (Боле) – Радован – Станко (Тале) – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.
Ј е г л и ч и ћ и су мањи огранак Милуновића, који нема мушких потомака, тако да тај мањи огранак више не постоји.
П а в л о в и ћ и су огранак Обрадовића, који своје преткепамти сљедећим редосљедом: Мланен – Веселин (Вено) – Милисав – Дмитар – Павле (Паја) – Вукмир – Ђукан – Милован – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Од Павловића је један огранак Д е л и ч и ћ а, који нема мушког потомства.
М и л е в и ћ и су посебна грана Обрадовића, а своју прошлост доводе само до Мила Обрадовића, у православље преведеног Аливрагића. Њихов родослов би био овако: Марко – Дмитар – Васо – Јовета – Вуксан – Миле. Један огранак Милевића су С т о ј и ћ и, који своје пасове памте сљедећим редосљедом: Горан – Драгољуб (Драги) – Ратко – Мирко – Шћепан – Костадин – Миле.
Будући да су, од времена насељавања у Лубицама, током бурне лубничке историје давали гласовите јунаке и паметаре Обрадовићи су имали велики углед у Доњим и Горњим Васојевићима, па и шире. Имена, која и данас живе, а којима се братственици диче су Вукмир Радулов, Радуле Вукмиров, па потом Вукашин и Гаро Радулови, Томо, звани Шата, чувени мегданџија, или како су га прозвали Малисори и Турци ТомШатоје, Лабуд Тодоров, Радуле Гаров, Стојан (Дудо) Јоксимов, Миро Петров (Папин), Радован Вукићев, Пуниша Радованов, Стефан Драгишин, Томица Болев, Милош Милунов, Драго и Баћко Милетини, Зарија Петров (Мујов), Вешо (Бешо) Вуков, Миљан Драгов и још велики број оних, чија имена овдје нијесу поменута, али су били јунаци и братски понос, па не помињање њихових имена не значи да не засулужју велику почаст и немјерено поштовање. За вријеме Другог свјетског рата су Обрадовићи исказали исто тако велики патриотизам, учествујући у Револуцији, дајући своје животе за слободу. Бројна признања за ратне заслуге су завриједјели јунаштвом и херојским држањем не презајући од смтри. Девет Обрадовића су носиоци Споменице 1941. године, свједочанстава да су били у првим устаничким редовима у борби против фашизма, када је цијела Европа стењала под фашистичком чизмом. У току Другог свјетског рата је погинуло или стријељано од стране окупатора и њихових домаћих слугу 17 Обрадовића, а 5 је било заробљено и интернирано у злогласне њемачко-талијанске логоре, у којима су под мукама умрли двојица.
Расељавање Обрадовиће прати од доласка у Лубнице. Има их највише расељених у Србији, али су многи од њих промијенили презимена, па им је тешко утврдити поријекло, поготову, што у Србији, и у Црној Гори живе бројни Обрадовићи, који нијесу међусобно никакав род. Тешко је утврдити гдје су се и кад одсељавали људи из овог братства. Уз извјестан ризик, да понешто буде и пропуштенео ево како би то изгледало.
У селу Бечањ код Чачка живи велико браство, Катанића, који воде поријекло од Обрадовића из Лубница. Прва истраживања су говорили да су то потомци Катанића из Горњих Васојевића, који воде поријекло од попа Катане. Касније је непобитно утврнено да су то Обрадовићи из Лубница, јер на појединим надгробним споменицима стоје и данас натписи Обрадовић-Катанић, уз свједочења старих људи из братства Катанића, да су се доселили некуд из Црне Горе, а да им је у сјећању остало мјесто Лубнице.
Код Крагујевца у селу Илићево живе бројне породице Милетића, од одсељених Обрадовића, потомака Милете Милунова, који су се тамо одселили, како би се избјегло крвопролиће ради крвне освете, због насталог крвавог конфликта са Шћекићима.
У Ивању и Затону код Бијелог Поља живи преко двадесетак фамилија Обрадовића, који своје поријекло воде из Лубница. Неке од тих породица су промијенили презиме и презивају се Поповићи, по свом претку, попу.
Обрадовића, поријеклом из Лубница има у селу Церову код Бијелог Пола, као и неколико кућа досељених у село Журене.
У Доњој Рженици има пар породица Обрадовића, као и у Бастасима, од огранка Скоковића.
Са доста несигурности још нека братства у Србији говоре да воде поријекло од Обрадовића из Лубница. Не баш добро освијетљеном рођачком везом, Марко Д. Обрадовић у књизи “Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница“ тврди да су са лубничким Обрадовићима један род Вулићи из Лукавице, Келевићи из Рибарића, са којима су најближи род Радовићи из Струмца, Петровићи и Јанковићи из Тобалија, мјеста низводно од Рибарића уз десну обалу Ибра. У те рођаке убраја и Миниће у Драгачеву, за које постоји легенда да је добило име од насељених Црногораца, који су у својим причањима стално помињали своје драгоЧево, да би им локално становништво говорило “ево их они из драга Чева“.
Од Обрадовића су и исламизирана братства Бабачићи и Реброње у селу Туцању, за које се сматра да потичу од два брата Обрадовића, које је мајка, удовица, повела кад су је Турци присилно одвели у Бихор, узимајући је за жену неком свом војнику. То је у тим временима била посебна част отети “Влахињу“ и превести је на ислам и обрукати “Влахе“ одводећи им робље, “на силу и срамоту“.
Братство Скоко из села Сипања, на граници Пештерске висоравни је таконе поријеклом од Обрадовића, и будући склони миграцијама и сеобама, има их свуда по територији бивше Југославије. Кад се говори о расељеним породицама, и мјестима њиховог насељавања, онда је овдје ријеч о онима, који су се селили током XIX и почетком XX вијека, или у периоду измену два свјетска рата. Јер, кад би било ријечи о онима који сада живе на прострима читаве бивше Југославије, тешко да би се могла побројати сва мјеста гдје живи по једна или више породица. Али зна се да их има највише у Беранама, Подгорици и Београду.
О ј д а н и ћ и су поријеклом из Пипера, и своје поријекло, преко Шћекића, како су се званично презивали до почетка XX вијека доводе до великог јунака, пиперског војводе Ђурка, који је заједнички предак Пилетићима, Ђурковићима и Шћекићима, као и свим огранцима и братствима, који су поријеклом од ових братстава, а који су промијенили своје презиме, из било којег разлога. Шћек Никачев, унук војводе Ђурка Мијаљева, је кренуо у сеобу из села Завале у Пиперима, бјежећи од крвне освете, водећи са собом три снахе удовице, којима су мужеви изгинули у тим крвавим обрачунима, и још три сина, које је бјежећи, са њиховима породицама склонио у подбјеласичку забит, рачунајући да ће ту бити тешко пронађени. Сви су они били са бројним породицама, како снахе, тако и Шћекини синови. Према братственичком предању Шћек је досегао висине легенде, тако да сви они који своје поријкело везују за Шћека то име изговарају са изузетним пијететом. Хотећи да му дају што већу снагу и значај у братству је остала легенда, како је Шћек рођен у “кошуљици“, и да је био здувач и вједогоња. Име Шћек је потпуно неуобичајено, никад знано прије њега, нити поновљено послије њега. Врло могуће је да му је то био надимак, због пријеке и посјечите нарави, љутите “сјеке“. Неки братственици тврде да му је право име било Милош, али о томе није пронанен никакав траг. Послије много неутврђених и неутемељених лутања у истпитивању поријекла Шћекића, једно је сигурно, да је Шћек поријеклом из Пипера, а да се у Горња села доселио око 1640. године. То је само потврнено набрајањем пасова, које могу да наброје његови потомци. Исто тако је сигурно да се прво населио на Залоквицу, заселак Главаца, гдје се није много задржао, него се пресељава у тада, потпуно ненасељени Заград, да би заузео што више простора за своју велику породичну задругу. Ту се породица веома развила и толикао намножила, да је одатле почело њено расљавање, па сви Шћекићи и њихови потомци доживљавају Заград као своју колијевку.
Међу Шћекиним потомцима је био и једа поп. Од тога попа су Ојданићи у Лубницама, Заостру (мада су почели поново да се презивају Шћекићи, пошто су пријетходно били узели презиме Ојданићи), Љутићи из Војног села код Плава, као и сви они Ојданићи, који своју генезу доводе до Лубница, Ојданићи у селу Равни код Ужица, у селу Висока код Ариља и у Сопоту код Београда. У њиховим братственичким предањима и казивањима је остало у памћењу, како оних одсељених, тако и оних, који су остали да живе у Лубницама да су сеобе кренуле “испод крушке“. Доиста, до скоро је постојала огромна стара крушка, насред села, на Гомилама, поред куће Груја Лазова Ојданића, која је због старости почела да се урушава, па је посјечена. Ојданићи воде поријекло од Шћекиног параунука, попа, коме је било име Станко. Пошто нема довољно аутентичних података, мора се ослонити на предање, које је наравно доста непоуздано, али никад није без основа. Зна се да је један Шћекин син био Станко, Старац Стањ са Бабина, чувени пророк и јунак, од кога води своје поријекло и поп Станко, родоначелник Ојданића. Старац Сатњ се бавио прорицањем, и он је предвидио појаву Карађорђеву, говорени да ће “доћи цар у опанке“, при чему се пророчанство односило на Карађорђево сељачко поријекло. Ојданићи су добили презиме по свом славном и далеком претку Ојдани, храброј и достојанственој одиви Радовића из Мораче, о чијем доласку у Лубнице постоји чак и легенда, од постанка имена за Ојданино Седло у катуну Седло, које од тада и носи то име, па до многих мудрих изрека и паметовања, што их је исказивала, поставши у кући старјешина, због ране мужевљеве погибије у борби са Турцима. У кућу Или Шћека (једино, по предању упамћено име за Ојданиног супруга) је доведена двадесетих година XVIII вијека, оставши удовица са бројним потомством, које су Лубничани, како је то био обичај чак и данас, ако старјешина премине млад, пород називали по мајци, ријетко спомињући оца. Изузетно је интересантно предање везано за Ојданин долазак у Лубнице у кућу Или-Шчека, упамћеног једино по том надимку. Шћекићи су испросили по чувењу гласиту дјевојку у Морачи, од братства Радовића. Када су дошли сватови за дјевојку, Радовићи им не дају ону младу и лијепу, коју је била испрошена, а коју је било лако удати, него им дају Ојдану, за то вријеме већ “презрелу“ за удају дјевојку, која је, осим што је имала преко двадесет пет година, уз то била прилично ружна и хрома. Да се не би “заметнула крв“, сватови поведу, умјесто раније испрошене дјевојке, Ојдану и са њом стигну до Кривог дола, размеђи Васојевића и Роваца. Ту мало отпочину, а Ојдана ненавикла на дуго јахање, чим сиђе са коња заспа. То сватови једва дочекају, и побјегну од ње оставивши је ту, на Кривом долу. Пробудивши се, Ојдана видје да јој нема “друштва“, па пошто је то био крај августа, пронане у погаженој трави трагове које су оставили коњи и идући тим трагом пронане пут до Лубница. Кад је стигла до Кучкине литице, попе се на неко узвишење да осмотри по селу. Рачунала је овако: у којој кући у ово доба дими огњиште, тамо мора да је сватовски окуп, јер је то иначе вријеме у које су сва домаћинства на планини и по катунима. Примијети насред села такву кућу, дође у њу, и како је сунце већ било при заласку назва: “Добро вече, никакво друштво“. Кад су је видјели, сватови занијемише од чуда, а неки посегнуше чак и да је ударе, но спријечи их разборити свекар, који им љутито рече: “Да се нико није мрднуо, и да нико ову ђевојку није мрко погледао! Ви сте урадили оно што сте знали!“. Још будући свекар није честито ни изговорио посљедње ријечи, а Ојдана се окрете сватовима, обраћајући им се ријечима: “Боље би било, да сте отишли и покупили оно жито што се на овако лијеп да просу по њиви, него да се јуначите на мене, и ововм сиромаху сатирете муком створено, и прождирете оно што нијесте заслужили“ Послије тих Ојданиних ријечи свекар поче да прича са њом, питајући је за многе ствари и послове из сељачког живота, на шта му је она отресито и разборито одговарала, што се свекру необично допало, па је устао, загрлио је и рекао: “Нека си добро дошла у мој дом“.
Прилично је непоуздано братственичко казивање о родослову Ојданића, јер постоји по који прекид у сазнавању имена предака у појединим генерацијама. Није тачно утврнено ни колико је синова имала Ојдана. Претпоставља се да је имала шест синова, што је по бројном потомству, које се развило од Ојдане врло могуће. Оно што је сигурно и непобитно је да се Ојданићи у Лубницама дијеле на Алексиће, Јоксимовиће и Максимовиће, а ови на Савиће и Миловановиће.
А л е к с и ћ и нијесу директни потомци Ојданини, него воде поријекло од или Шћекиног брата или брата од стрица, који је у то вријеме живио у Праћевцу, на Малом Вотњаку, у вријеме Аџи-Богдана, па су, не осјећајући се најблискији род са осталим Раичевићима одселили “код браће“ у Лубнице, по одобрењу турских власти, населивши заселак Поткрајницу, док се једна породица населила на сред села у Ојданској ма’ли, на Подвадници, на купљеном имању. Они своје пасове броје са доста сигурности, па би један њихов браственички низ изгледао овако: Војо – Веселин – Војин – Дмитар – Саво – Илија – Лакић – Алекса – Пантелија – Илија – Малиша – Велиша – Ђека – Раде – Шћек.
М а к с и м о в и ћ и се гранају у двије браственички и рођачки веома блиске групације: Миловановиће и Савиће. М и л о в а н о в и ћ и своју генезу рачунају по сљедећем редосљеду: Веселин – Радован – Вукашин – Милош – Јован – Милован – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко (Стањ) – Шћек. За два предка у браственичкој линији огранка Максимовића нијесу са сигурношћу могла бити утврнена имена.
С а в и ћ и своје претке набрајају следећим редосљедом: Александар – Жарко – Голуб – Јован (Јосо) – Миљан – Сава – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко (Стањ) – Шћек.
Према легенди Или Шћека је био Ојданин муж, по којој носе са поносом презиме. Или Шћека му није било право име (по правом имену и није упамћен), а дали су му га Турци и Арбанаси, јер су га добро упамтили по јунаштву, као мегданџију и осветника, па су га убили у једној засједи, не смијући да се очи у очи погледају са таквим јунаком, и да му отворено изану на мегдан. Погинуо је прилично млад, остављајући бројну малољетну дјецу на “врат“ супрузи Ојдани.
Ј о к с и м о в и ћ и своје пасове набрајају по сљедећем редосљеду: Драган – Радојица – Грујо – Лазар – Никола – Јоксим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко – Шћек. Од Ојданића, који су се раселили “испод крушке са Гомила“, средишта села, одакле се рачуна њихово полазиште, су се развила и друга братства, мијењајући своје презиме, док је већина њих задржала своје лубничко презиме, Ојданићи, које је у Лубницама носило, додуше незванично. Чињеница је да тада није ни било много званичне евиденције, па није ни чудо што се губи траг многим драгоцјеним подацима, о братственичким генезама. Највише су мијењана презимена, кад се склањало од крвне освете, која је била уобичајен начин извонења правде, по неписаном закону “ главу за главу, око за око, зуб за зуб“.
У околини Ариља живе прави потомци Ојданини, од којих су неки промијенили презиме у Алексићи, по свом претку Алекси, јер нијесу могли да поднесу изругивање домородачког становништва, које их је прекоријевало, како се презивају по жени, јер су легенду о свом претку Ојдани донијели и у Србију, док је један број њих задржао презиме Ојданићи.
У селу Равни код Ужица има једна компактна насеобина Ојданића, који нијесу мијењали своје презиме. Велики број одсељених Ојданића са својим потомцима живи у Сопоту измену Београда и Араннеловца.
У Војном селу, код Плава живи неколико породица Љутића који су Ојданићи из Лубница, а добили су презиме по свом претку Вукићу “Љути“, пријеком и љутитом човјеку, који је убио два Ганића из Рожаја, да би га на бесу, када је са породицом бјежао од освете, прихватио плавско-гусињски Аламз-бег, настанивши га у село Хоти, гдје је живио са својом породицом окружен Арбанасима, који су се према њему, по препоруци Алмаз-бега, односили као према правом добром комшији. Ту је умро и био сахрањен, а његови потомци су касније купили земљу у Војном селу, које им је постало стална насеобина.
Ојданића је било одсељених у Метохију, у Добрушу код Витомирице, као и у село Гораждевац код Пећи, гдје је презивајући се Симоновићи, живјело неколико породица.
Једна породица Ојданића се одселила у Фемића крш, замијенивши породично презиме ширим братственичким, па се презивају Шћекићи. Они потичу од Милана Перковог из огранка Јоксимовића.
У околини Бања Луке и у Славонији има Ојданића, католика по вјеросповијести, који немају никакве родбинске везе са Ојданићима са ових простора, или њиховим рођацима одсељеним у Србију. Аутору ових редова је за вријеме студија на Технолошком факултету у Београду испричао професор Органске хемије др. Остоја Стојановић, такође родом из Славоније, да су му неки од тих Ојданића комшије, и да знају да су добили презиме по ојкачким пјесмама које се пјевају, а да немају никакве везе са Ојданићима, за које су чули да постоје у Црној Гори.
Постоји доста несигурма прича да има Ојданића у околини Пљеваља, да су промијенили презиме, а да су при жестоким турским најездама код њих бјежали тражећи склониште Ојданићи из Лубница. Та веома несигурна, и мало вјероватна верзија се налази у књизи Мирка Раићевића “Горња села, насље и становништво“.
Нека истраживања су омогућила да се направи генеза Ојданића до њиховог далеког претка Пипа у Пиперима, према племенском предању, учесника Косовског боја. Тај родословски ред био би овакав: Максим – Ђорније (Ђоле) – Максим – Радомир – Сава (Кадија) – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко(Стањ) – Шћек – Никач – Ђурко – Мијаљ – Никола – Пипо.
Као сва лубничка братства, Ојданићи су имали бурну прошлост, живјећи више од три и по вијека у Лубницама и дијелећи судбину овога краја и људи у њему. Током те историје за понос, Ојданићи су дали много угледника, који се данас са поштовањем помињу. Прије свих ту је стари Максим Ојданић, човјек надљудске снаге и јунаштва, као и његов блиски рођак Алекса, који је својом горостасном појавом изазивао страхопоштовање, а невиненом храброшћу заслужио вјечни помен. И о Алексиној надљудској снази говори и свједочење, сада већ покојног Милете Кљаића, који је причао, да је Алекса,купујући потковице за коња, руком “провјеравао“ квалитет сковане плоче, савијајући исковану плочу између прстију, као од шале. При раскопавању гроба, ради сахране неког рођака (умрли су копани у гробове блиских рођака), су нађени остаци људског скелета, са костима неуобичајене величине, за које се претпоставља да су кости горостасног Алексе Ојданића. Својом отмјеношћу, јунаштвом и мудрошћу је одскакао Павле Јоксимов, стотинаш и командир лубничке чете у своје вријеме. Његов савременик и братучед Сава Максимов, звани Кадија је био главни пресудитељ, по законима обичајног права у крају, запамћен по мудростима, храбрости и чојству. Осим предњачења у јунаштву, било је доста умних људи из братства. Тако је на школовање, послије завршене основне школе у Лубницама, бивајући један од првих ђака те школе, кренуо Михаило-Буљо Миљанов Ојданић. Завршио је Велику техничку школу у Београду, постајући тако први грађевински инжењер из Горњих села, а међу првима из Доњих Васојевића. Његов најстарији брат Јован (Јосо) Миљанов је послије формирања Горњосељске општине са сједиштем у Лубницама, након стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, био њен први предсједник, оставши на мјесту предсједника општине 12 година. Као велики јунаци и часни људи се никад неће заборавити Лабуд-Суро Николин, први школовани официр из братства, који се школовао на Војној академији у Русији, да би као официр руске војске, храбро се борећи погинуо у руско-јапанском рату 1904. године, Радош-Рако Радомиров, амерички добровољац и јунак са Гласинца, Милија и Мијаиле Јованови, таконе велики патриоти и амерички добровољци за ослобођење Црне Горе од Турака у Другом балканском рату, учесници крваве Гласиначке битке и голготе Дринског фронта, у Првом свјетском рату. Неће историја заборавити ни Ојданиће, Михаила, Милисава, Павла, Павића и Благоја носиоце партизанске Споменице од 1941., првоборце из Другог свјетског рата и Реовлуције, као ни храброг јунака, много пута рањаваног у Другом свјетском рату, народног хероја Добрилу Мијаилову, удату у Брескут за Дима Дедића. Ојданићи, као и сва братства поријеклом од Шћекћа славе свету Петку, 27. октобра. Нихова стара слава је била 21. новембра, дан светог Арханнела Михаила, иста слава, коју слави већина Васојевића. Доласком у нови крај, промијенили су славу, хотећи да затуре трагове свога поријекла, бјежећи од крвне освете. Истовремено, живјећи у сусједству са Васојевићима, нијесу могли да иду код комшија и пријатеља на славе, па су промијенили своје стару, племенску славу.
П е ш и ћ и су поријкелом Бјелопавлићи и документа, као и братственичко предање говоре, да су од двије различите бјелопавлићке гране, које се нијесу истовремено доселили у Горња села и Лубнице.
Лубничани све Пешиће зову Мерићи, мада нијесу сви поријеколом од Мејре и њеног сина Сточка.Огранак Пешића, Суковићи, су ближи са басташким Пешићима него са Пешићима у Лубницама. Пеша, предак свих Пешића је са Орје Луке од братства Павличића. Био је чувени јунак, истичући се у борбама против Турака, против којих је, борећи се и погинуо. Истраживања, која је спровео Шобајић, су показала да је Пеша шукун унук Бијелог Павла, родоначелника Бјелопавлића.
У Лубнице се прво доселила Мејра са сином Сточком, настанивши се уз кумове Ојданиће (Алексиће), у кући, од које је постојало доскоро кућиште, које се налазило у доњем дијелу Лубница, гдје се налазила кућа Бошка Пантовог Пешића. Тај дио Лубница се и данас по Мејри зове Мерића ма’ла. Кад су се “оватанили“, Сточко се оженио и добио бројни пород, меу којим и четири сина: од Делете су Савовићи и Перишићи, од Милоша Драговићи и Стојановићи, од Перуте Перовићи, а од Костадина Костадиновићи, чијих потомака нема више у Лубницама. Сточко је погинуо релативно млад, борећи се против Турака заједно са рођацима у Бастасима ( имао је тада око четрдесетак година), поред једног извора, који се данас зове Сточкова чесма. Мејра није директно дошла из Бјелопавлића у Лубнице, него се са рођацима населила у Лијевој Ријеци, па се једна ледина и данас тамо зове Пешића лука ( Др. Јагош Вешовић “Племе Васојевићи“), као помен на Пешиће, који су ту једно вријеме живјели. Према предању и пасовима које броје, Пешићи су се доселили у Лубнице крајем XVIII и почетком XIX вијека. Доласком у Лубнице затекли су насељене Обрадовиће и Шћекиће (Ојданиће), који су тада већ били скоро као старосједеоци Лубница. Посебан огранак Пешића су Суковићи, виспрени и бистроуми људи, вјешти мајстори сваком послу, и добри јунаци. Најстарији предак, кога они памте је Трипо Оташев, који се у Лубнице доселио првих деценија XИX вијека, гдје је и затекао ронаку Мејру, која је била већ постала житељ Лубница. Оташ је из Бјелопавлића доселио у Планиницу код Матешева, уредивши велико и добро имање. Одатле је морао брзо да сели због крвавог сукоба са колашинским Турцима Лалевићима, којима је “дуговао крв“. Друго предање, о којем додуше лубнички Пешићи не знају ништа, говори да су морали да бјеже од крвне освете морачких Радовића, јер је неки њихов роак Марјан Пешић издао брата војводе Мине, којег су погубили Турци. За тога Марјана не знају ни старији Пешићи у Лубницама, али се зна да се син Милића Дакиног, који се одселио из Бастаха у Расово код Бијелог Поља звао Марјан, што наводи на помисао да има неке истине о том предању, те да су се Пешићи били доиста завадили са Радовићима, јер није баш тако често име Марјан, нарочито не у овом крају, па постоји вјероватноћа да је сину Милића Дакиног дато то име, као успомена на тог старијег претка. О овој крвној освети и убиству Марјана Пешића у Морачи и данас живи предање и прича, док о тим доганајима се практично у братству Пешића не зна ништа. У тим окршајима је погинуо Оташ, на мјесту које се и данас зове Отова лука, једна ливада, која је била Оташево власништво. Послије Оташеве погибије у Лубнице је код рођака добјегао са породицом Оташев син Трипо. Има Пешића, који су пријешли на ислам, као инаџијски одговор књазу Николи за терор учињен над њима, послије погибије књаза Данила у Котору. Свакако су тада невини пострадали, али је војвода Миљан Вуков хтио по сваку цијену да се додвори Петровићима, протјерујући Пешиће са њихових огњишта ни криве ни дужне, због њихове, наводно, рођачке везе са Кадићима.
С у к о в и ћ и су посебна грана Пешића, који су са свима Пешићима у Лубницама далеки род. Они своје пасове броје овако: Марко – Драган – Страхимир (Мајо) – Милан (Гајо) – Радоје – Суко – Трипо -Оташ и даље не знају имена својих предака. Петар Шобајић у својој книзи “Бјелопавлићи и Пјешивци“ истражујући, изводи родословски ред од Пеше до Бијелог Павла, овако: Пеша – Рако – Никола – Митар – Бијели Павле. Пасови измену Пеше и Оташа нијесу познати, као ни колико их је било. Услови живота су наметали вјечиту борбу са Турцима, па се у тим борбама истакао и добар број Пешића, који су служили на понос братству и Лубницама. Један од највећих јунака из Горњих села уоште је био Суко Трипов, хајдукујући и борећи се жестоко са Турцима. Посебно се истакао у борби са Турцима на Лубницама 1862. године, спасивши доброга јунака Павла Николина Шћекића (Ојданића), лубничког командира, стотинаша, коме је неки Турчин пришао са лена криомице, а Суко га је дочекао голим рукама, отимајући му притом сабљу, којом је био узмахнуо да посијече Павла, убивши Турчина његовом сабљом. Суко се истакао заједно са ронаком Савом Делетиним, и осталим Лубничанима у одбрани манастира Ђурђеви Ступови, дајући живот за одбрану Манастира. Истакнути јунак и борац је био Саво Делетин, по коме један огранака Пешића и носи уже браственичко презиме, а који је био такође стотинаш, послије Павла Николина Ојданића. Добар јунак и истакнути паметар је био Перо Перутин. Нешто млане генерације добрих јунака и виђених људи су наслиједили своје угледне пријетходнике. Мену њима свакако треба споменути Панта Савова, Мирка Милошева, Бошка Пантова, носиоца Обилића медаље и Карађорнђеве звијезде. Један од угледнијих, и мену првим школованим Пешићима је био Радоња Суков, учитељ, који је погинуо као комита, као и првог доктора правних наука и професора на Правном факултету у Новом Саду, Рајка Милошевог Пешића (Перовића). Пешићи славе своју стару славу, свету Петку 27. октобар), коју су славили и њихови преци у родним Бјелопавловићима. Због тога што Ојданићи славе свету Петку, као и сва браства од Шћекића, дуго се мислило да су и они поријеклом Бјелопавлићи. Ту је дилему нарочито појачао др. Јагош Вешовић својом књигом “Племе Васојевићи“ и тврдњом да су Шћекићи и братства сродна са њима Бјелопавлићи. Доцнија истраживања и њихово исротијско утемељење су ту дилему разјасниле.
Р а к о в и ћ и из Лубница, као и они из Курикућа, су поријеклом Кучи, али никад није утврнено кад су се, и ко се први од њих доселио. Братственичко предање Раковића из Лубница говори да им се предак Рако доселио са Медуна, док Раковићи из Курикућа тврде да је поријекло Раковића из села Безјово у Кучима. Лубнички Раковићи су се из Куча доселили директно у Лубнице, и о својим прецима знају једино да су Кучи Дрекаловићи. Прво насељавање Раковића у Лубницама је било на Баћиној луци, са лијеве стране ријеке Суводола, засеоку који се налази уз пут за Курикуће, гдје су куће саградиле двије породице, које су се презивале Гидићи, да би се код њих доселили преци данашњих Раковића из Лубница, дошавши директно из Куча, предвонени претком Раком. Гидићима се није допао нови крај у који су се доселили, па су са сеобом наставили према Србији, а Рако је остао са породицом у Лубницама. Славе светога Николу (19. децембар), стару славу својих саплеменика Куча. Живећи у том свом новом завичају, Раковићи су дијелили судбину свих Лубничана, па их нијесу мимоилазили турски погроми и терор, ни тешке и епидемичне заразне болести, од који је преживљавао мали број житеља Лубница. Не знају тачно кад, али у братству живи прича, како их је била напала нека болешчина, коју су сељани звали чума, од које је према предању једно јутро освануло око четрдесетак мртвих Раковића. Тешко су страдали и у сукобима са Горњовасојевићима, ради власништ
10. јануар 2016. у 12:31
Milos
Nadam se da je Gospodin Brakocevic zadovoljan odgovorom za upit oko Obradovica i Knezevica …
Jos da dodam da oba plemena slave sv Vasilije Veliki 14 januar,..
10. јануар 2016. у 13:55
Milos
Imam i jos jedno pitanje za vas Gospodine Brakocevicu da li ste uradili makar jedan Dnk test da dokazete vasa pisanja oko plemena u Sekularu ili su vasa pisanja cuo i kazao … Pozdrav
10. јануар 2016. у 14:25
Раде Бракочевић
Чему олако одбациање попа Богдана Лалевића… Извор за Бабачиће је академик Милисав Лутовац, Бихор и Корита, антрополошка истраживања, књ. 40, Београд, 1967, стр.77. гдје стоји:”Бабачићи, кажу да су пореклом из Његуша. Рођаци су им Обрадовићи у Горњим Селима ( околина Иванграда) и Зекићи код Рожаја, са којима су се подијелили…” Виђети : дигитална библиотека Порекла. О Бабачићима, Обрадовићима, Зекићима… све то наводи и Ђ.Ојданић. Једино гријеши о мјесту пребивалишта за Реброње. Они не живе одавно у Туцањама, већ у Годуши.
Очигледно, Милоша “љути” став попа Богдана Лалевића и Ивана Протића о протјеривању Кнежевића из Будимље у Сјеницу. То је кључни разлог за његово овакво реаговање, што ме увјерава у неспорну чињеницу да се иза имена “Милош” крије неко ко није од Кнежевића из Будимље. Лалевић и Протић пишу: “Са Рамусовићима су дошли и Букумире из Братоножића и населили се по Будимљи, Петњику, Ржаници и Лужцу. Доцније су злостављани од стране Васојевића, те су се неки Букумире бранили. А када се једном неки Букумира потурчи, убије тројицу Васојевића, ови се раздражени, здоговоре да све Букумире покољу, те они сазнавши за то, утекну Сјеници и Србији, а њихова имања заузму Васојевићи. Ово је отприлике било у другој половини 18.вијека.”( Исто: поп Б. Лалевићи И. Протић, стр.701.) Виђети: дигитална библиотека Порекла.
Милоше, није довољан нет за информисање. Шта ћемо са архивама, библиотекама рдовима истраживача… Књигу Ђорђа Максимова Ојданића сам читао. Ти из ње наводиш по уобичајеном маниру, само, оно што ти тренутно одговара. Остало, прескачеш, замјењујеш тезе, подмећеш…. Пренеси од Ђ.Ојданића и о Љеворечком гробљу… о сукобљаваљу Љеворечана и Горњоселаца око планине. ” Милоше”,”Момире”, “Беранац”… и ко зна како, појављујеш се под разним именима. Имаш неке друге мотиве, за јављање, нема сврхе са тобом расправљати!