Pleme Bratonožići

Portal Poreklo objavljuje studiju dr Jovana Erdeljanovića o crnogorskom plemenu Bratonožići, koje je ovaj čuveni srpski etnolog istraživao početkom 20. veka. Konkretno, Bratonožiće je istraživao u septembru 1904, a koristio se i rukopisima Petra Majića, koji je radio kao učitelj u Bratonožićima u periodu 1901-1902. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.

U ovom tekstu se pominju sledeća prezimena:  Avramović, Bajović, Baljević, Balević, Balićević, Barjaktarović, Barzić, Biljurić, Bismiljak, Bošković, Branković, Butrić, Veljić, Veljović, Velimirović, Vešković, Vidić, Vujović, Vujotić, Vukajlović, Vuković, Vukorepović, Vulić, Vučelić, Vučinić, Garić, Gilić, Gogić, Grujić, Gudović, Darmanović, Dmitrović, Dokić,Đelević, Đurđević, Đurić, Živković, Žmikić, Ilić, Janković, Jelavić, Jovanović, Jovović, Kaluđerović, Keljanović, Keković, Korać, Krkelić, Lajković, Lainović, Lalović, Lašević, Liković, Lukić, Lutovac, Ljajinović, Ljajković, Ljaljović, Ljaković, Ljašović, Malević, Marnić, Macura, Mijailović, Miajlović, Mirković, Muratović, Novović, Obrenović, Pavićević, Pavličić, Pejušković, Perović, Petrović, Praščević, Prelevčanin, Premović, Progonović, Radojević, Radošević, Radunović, Raketić, Rakić, Ratković, Sekulović, Stanišić, Stanković, Strahinjić, Toljević, Todorović, Tomašević, Tošković, Trimojević, Ćeklić, Ćetković, Ugričić, Femijić, Caričić, Cmiljanić, Čađenović, Čolić, Čubranović, Šćepančević, Šajinović, Šaković, Šoškić.

Bratonožići su malo pleme crnogorsko. Njihova je oblast jasno ograničena na zapadu Moračom i na istoku i jugoiistoku Malom Rijekom, samo što se na severoistoku produžava da bi se dnu stvorila veća parčad rodne zemlje. U narodu je sačuvana pouzdana uspomena da su Bratonožići nekad bili obrasli velikom gorom i da je usled toga bilo na pojedinim mestima i mnogo više zemlje za obrađivanje.

Vredno je pažnje, da su starija sela u Bratonožićima bila većinom na višim položajima nego današnja a neka čak i na brdima i na stranama visokih kosa. Neka od sela čine sasvim zasebne celine, kao na pr. mala sela: Moračice (5 domova ili porodica), Pavličići (6 dom.), Duga (5 dom.), Mala Rijeka (2 doma), Potkrš (11 dom.), Vidačica (6 dom.), i Jablan (6 dom.1, a veća: Klopot (35 dom.), Vilac (38 dom.) i Boljesestra (30 dom.).

Druga opet sela imaju istina svako svoje zasebno ime i smatraju se kao zasebna naselja, ali po više njih narod obuhvata i ukupno, kao celinu, jednim zajedničkim predeonim imenom. Tako se imenom Pelev Brijeg (ili Peljev Brijeg) zove ne samo selo Pelev Brijeg (35 dom.) nego i susedna mu sela: Zmijinac (10 dom. i Kisjelica (29 dom.). Svoštica (35 dom.) obuhvata pet manjih sela, od kojih je svako u zasebnom dodu (»rupi«): Velji Do, Šuplja Glavica, Trešteni Vrh, Rožanac i Lipovi Do. Lutovom (50 dom.) se zove predeo sa pet sela: 1) Lutovo ili Donje Selo 2) Gusnći, 3) Dubrave, 4) Rovanj i 5) Dubočice. Brskut je velnki predeo, koji je više od polovine naseljen Bratonožićima, a ostalo su Kuči: prvi većinom na desnoj strani reke a drugi svi na levoj. I Bratonožići i Kuči su u Brskutu nastanjeni sve po omanjnm selnma ili brastveničkim grupama, od kojih su bratonoške: Čađenovići, Garići, Mijailovići, Sekulovići, Pogšume, Bradašice, Lazi, Korjen, Caričići i Đukići u selu Zauglu (u kome je većina brastava od Kuča), Toljevići, Šajinovići i Vučelići. Među ovim selima su najveća Bradašica (20 dom.) i Lazi (15 dom.}, a ostala su manja. Sva bratonoška sela u Brskutu imaju ukupno oko 115 domova.

Što se ovake grupe od sela zovu jednim opštim imenom, uzroci su dvojake vrste: geografski i društveni. Prvi je u tome, što su sva ta sela nablizu i obično u jednom predelu, koji čini sobom geografsku celinu, a drugi u tome, što su sva ili gotovo sva takva sela naseljena ograncima od jednog istog velikog brastva. Tako su sela Peleva Brijega ne samo nablizu iego i naseljena porodicima od jednog brastva, Baljevića (izuvevši mali rod Caričića); slično je u Lutovu; u Seoštici je sve jedno brastvo. U Brskutu je pak prevladao geografski momenat: on je naseljen istina brastvima raznog porekla, ali je dobio svoje opšte predeono ime po reci, koja krozanj teče.

Sela po Bratonožićima, kao i svuda po zapadnim srpskim krajevima, većinom su naseljena od brastava, dakle čine srodničke, brastvene celine. Mnoga se od tih sela i ne zovu drukčije nego po prezimenu svoga brastva.

Poreklo Bratonožića i sastav današnjeg plemena

Najpre ćemo razgledati, šta su dosadašnji ispitivači kazali o poreklu plemena Bratonožića. Zatim ćemo potražiti sve istorijske podatke, koji nam mogu ma koliko pomoći, da saznamo štogod o etničkoj prošlosti bratonoške oblasti. Istorijski su podaci naravno i najpouzdaniji. Uz to ćemo uzeti u pomoć n razne ostatke od života i kulture ranijeg stanovništva i razmotriti topografska imena, izdvajajući naročito ona, u kojima je očuvana uspomena na neko davnašnje stanovništvo. Osobitu ćemo pažnju obratiti i na sva narodna predanja o starijem stanovništvu.

Kad sve ove ravnovrsne podatke među sobom uporedimo, možemo doći do prilično pouzdane predstave o etničkim promenama, kroz koje je prolazilo stanovništvo bratonoške oblasti.

Podaci iz književnosti

Do sad je o Bratonožićima malo ko pisao, pa i to sasvim nedovoljno. Prve književne podatke o Bratonožnćima imamo u Marjana Grbičića. Bolice u njegovu opisu skadarskoga sandžaka od 1614. godine, dakle sa samog početka 17. veka. On pominje, da su Bratonožići, Kuči i druga brdska plemena bila pre toga odmetnici a da su tada stojala pod turskom vlašću. Zatim nabraja plemena u Brdima deleći ih na srpska pravoslavna i na katolička, pa među prvima imenuje i Bratonožiće, za koje kaže da imaju 86 domova i 260 vojnika i da im je starešina Stanoje Radonjin (prevod Bolice u Rovinskog Černogoriji, I, str. 809).

Odmah da napomenem za ovoga Stanoja Radonjina, da je i u narodu očuvana o njemu sasvim pouzdana uspomena: on je bio predak današnjeg jakog brastva Baljevića s Peleva Brijega a živeo je u dvanaestom pasu računajući od danas. Dakle se i narodni račun tačno slaže s istorijskim podatkom u Bolice, jer pošto se obično jedan pas računa po 25 godina, onda dvanaest pasova ivnose 300 godina, a to nas upravo dovodi na početak 17. veka.

Crnogorski mitropolit Vasilije nabraja u jednom svom pismu od 1753. godine nahije i plemena u Crnoj Gori i u susednpm oblastima i kaže za Bratonožiće, da ee dele »na dva plemena” i da imaju jednog vojvodu (Marko Dragović: Mitropolit crnogorski Vasilije Petrović Njegoš. Cetinje, 1884. str. 13). Pod imenom dva plemena «razumeo je on bez sumnje dva glavna bratonoška brastva, pošto se u običnom govoru ne samo brastva nego i manji rodovi često nazivaju plemenima. I, danas ima u Bratonožićima dva velika brastva (jedno su »Bratovi potomci a drugo su Lutovci) različnog porekla, koja čine skoro svekoliko stanovništvo u plemenu.

U knjizi Vijale de Somijera nabrajaju se sva plemena crnogorska i brdska a Bratonožići se začudo ne imenuju. Možda ih je uračunao u Kuče, pošto se to u ono vreme kao i u ranijim vekovima, i po narodnom uzimanju često činilo. I pisac knjižice “Montenegro und die Montenegriner” (Štutgart, 1837) kaže, da jedni broje sedam Brda, dok ih drugi dele na četvoro i jedan od ta četiri dela su Kuči, u koje se računaju plemena: Drekalovići, Bratonožići, Vasojevići, Orahovo i Zatrijebač.

Rovinski ima istina o Bratonožićima i zaseban odeljak (u Černogoriji, sv. II, 1 deo, str. 85—91), ali ne kazuje o njihovu poreklu ničega stvarnoga, nego usled potpune oskudice u podacima izmišljava sam razne mogućnosti o njihovu poreklu u vezi s odnosom Bratonožića prema susednim plemenima, naročito Kučima. Tako nalazimo kod njega tvrđenje, kako Bratonožići o svom doseljenju znaju samo toliko da su došli od nekud iz Bosne ili Hercegovine posle kosovske bitke, dakle, veli, onda, kad i Kuči, prethodnici Drekalovci.

Zato se Rovinskome nameće pitanje: da nisu oni došli zajedno i da nisu nekad činili jedan rod? Koliko je ovo tvrđenje Rovinskoga napamet rečeno, najbolje se moglo videti iz podataka o poreklu plemena Kuča, koje sam ja objavio u svom radu o »Kučima“ (u Etnografskom zborniku u knjizi VI), a videće se i iz građe o poreklu današnjih bratonoških brastava, koju ćemo dalje izneti. Na osnovi tih nstih podataka pokazuje se sasvim neosnovanim i nagađanje Rovinskoga na str. 89 : »Najzad, ako su Kuči i Bratonožići došli iz Bosne ili Hercegovine, put im je vodio sa severozapada, od Foče, kroz Drobnjake i Pivu, kao što su išli i Vasojevići, što je faktično dokazano, i prema tome su oni svi morali doći najpre u Bratonožiće i tek odatle preći dalje u Kuče. Ni za pretka vasojevićskog, Vasa, ne znamo ništa pouzdano, odakle je došao (v. rad Bogdana Lalevića i Ivana Protića o Vasojevićima, u Etnograf. zborniku V), te prema tome poreklo Vasojevića iz Bosne ili Hercegovine nije ni najmanje »faktično dokavano.“

Rovinski se dalje trudi da pokaže kako se i nz prošlih odnosa između Bratonožića i Kuča vidi da su oni jedni drugima bili bliski i šta više srodni. Zato opširno priča o prelasku kučkog vojvode Lala Drekalova u pravoslavlje, u kojem je imao znatnu ulogu i bratonoški vojvoda Pejo Stanojev. Za Lalom su posle i ostali kučki katolici primili pravoslavlje. Za taj uspeh nalazi Rovinski da imaju zasluge i bratonoški Srbi. »To je, veli, razumljivo: Srbi, koji su se naselili u sadašnjim Kučima i bili okruženi mnogobrojnim arbanaškim stanovništvom, mogli su jedino u Bratonožićima tražiti ako ne materijalne, a ono moralne potpore svome elementu“ (str. 88 i 89). U ovome nagađanju Rovinskog o srodstvu Kuča i Bratonožića može zaista imati istine, ali samo u pogledu na stare Kuče i Bratonožiće. Ja sam već u »Kučima“ (str. 167 i 168) naveo razloge, koji idu ovome u prilog. Jedan je od tih razloga istakao i Rovinski. U jednoj od daljih tačaka, gde budemo govorili o sastavu starog bratonoškog plemena, pomenućemo i ovu pretpostavku opširnije. Na stare, sasvim davnašnje Bratonožiće može se odnositi i tamno vasojevićsko predanje, koje takođe saopštava Rovinski u svom članku »Građa za istoriju Vasojevića“ (»Nova Zeta za 1889“). Po tom predanju ima na brdu Nožici, u blizini kućišta vasojevićskog pretka Vasa, tragova od »nekakve građevine, za koju se priča, da je bio manastir, iz koga kaluđeri primorani bili su ukloniti se zbog zuluma sa strane Bratonožića (str. 340). I u pomenutoj knjizi Černogorije Rovinski pominje vasojevićsko predanje, da su na Nožici, koja je sad cela vasojevićska, nekad živeli Bratonožići i da su tamo činili razna nasilja i između ostaloga srušili i tamošnji manastir. Uopšte vasojevićsko predanje ne predstavlja odnos između starih Bratonožića i starih Vasojevića onako prijateljskim, kakav je bio po bratonoškom predanju u početku između njih: Bratonožići vele, da su Vasa njihovi stari prihvatili i naselili na Nožici, na svom zemljištu. Svakako kad su se Vasovi potomci posle namnožili i osilili i počeli otimati zemlje i od Bratonožića, nastalo je mesto ranijega prijateljstva neprijateljstvo. Dokaz tome vidimo u vasojevićskom predanju, da je bratonoški vojvoda Pejo tužio sultanu Vasojeviće i da je sultan naredio skadarskom veziru, da turska vojska napadne Vasojeviće. Pećski paša Mustaj-paša udari na Vasojeviće, ali bude pobeđen (Rovinski: »Građa za istoriju Vasojevića u »Novoj Zeti (za 1889, str. 342).

Rovinski smatra stanovnike najsevernijeg bratonoškog sela Jablana za ostatak bogumila (Černogor., 90). Ali je ovo njegovo mišljenje sasvim pogrešno. Narod u Bratonožićima ne zna ništa o bogumilima a stanovnike sela Jablana ne zove bokumirima nego Bukumirima. O tim Bukumirima govorićemo dalje opširno. Ovde samo da napomenemo, da su oni ostatak od najstarijeg poznatog bratonoškog stanovništva i da se njnhov naziv Bukumiri ne može dovoditi u vezu s rečju bogomili, nego da ima sasvim drukčiji postanak.

Rovinski nam i Brskulane, stanovnike sela Brskuta, predstavlja kao sasvim zagonetnu grupu bratonoškog stanovništva, koja se, veli, u Brskutu nastanila ranije od svih Bratonožića i ne smatra sebe ni za Bratonožiće ni za Kuče. I da bi povećao ovu zagonetnost, Rovinski podseća i na blizinu Bukumirskog jezera i Bukumirskog groblja (oboje u Kučima). Moglo bi se za neko ranije, nama nepoznato stanovništvo predela Brskuta verovati, da je bukumirskog porekla i da ima neke veze sa pomenutim jezerom i grobljem (v. i »Kučev“, str. 162). Ali poreklo današnjeg brskutskog stanovništva nije nimalo i zagonetno, nego je naprotiv sasvim tačno poznato: za svako se tamošnje brastvo zna, od koga se bratonoškog ili kučkog brastva odvojilo i kad je to bilo. To naseljavanje ovih brastava i nije sasvim davnašnje: počelo je tek pre deset pasova. O kučkim brastvima u Brskutu ja sam već govorio u „Kučima«, a o bratonoškim će biti govora u ovom radu. Najzad da pomenemo, da podatak Rovinskog, kako su stanovnici bratonoškog sela Lutovi Piperi (Černog., str. 91) takođe nije tačan. Njega treba u toliko izmeniti, što sami Lutovci nisu iz plemeva Pipera, nego je naprotiv veliki deo današnjeg piperskog stanovništva poreklom iz Lutova i u bliskom srodstvu sa sadašnjim lutovskim brastvima.

Istorijski podaci

Prema onome što nam je uopšte poznato o najstarijim etničkim prilikama u zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, možemo pretpostavljati, da je u oblasti sadašnjih Bratonožića bilo ilirskog stanovništva, koje je docnije bilo izloženo najpre romanskom a posle srpskom uticaju. Ali nemamo nijednog spomena o tome stanovništvu na samom današnjem bratonoškom zemljištu i o njegovoj docnijoj sudbini.

Prvi podatak, koji se tiče neposredno Bratonožića, imamo tek iz sredine 15. veka. Među selima i opštinama iz Gornje Zete, koji su se po ugovoru s Mlecima od 1455. godine dobrovoljno podvrgli mletačkoj državi, pominju se osim Pipera, Kuča, Bjelopavlića i drugih plemena i Bratonožići. Jer ime Vranovichi, koje nalazimo u Šafarikovu izdanju toga zećansko-mletačkog ugovora može se odnositi samo na Bratonožiće. Ono je svakako u originalnom tekstu tog ugovora napisano drukčije, vernije, pa je ili pogrešno prepisano ili pogrešno štampano.

Ako pogreška nije toliko velika, onda bi Vranovichi mogdo stojati na mestu »Brankovići“, a i to se je moglo odnositi samo na Bratonožiće, jer po predanju, o kome ćemo dalje opširno govoriti, najveći i gdavni deo Bratonožića imao je od starine prezime Brankovići.

Dakle su već u sredini 15. veka bili Bratonožići pod tim imenom kao neka zasebna politička jedinica, kao pleme ili brastvo. U tome istom ugovoru zahtevaju ovi Zećani od Mlečića, da im crkvene starešine budu pravoslavne vere a ne katoličke. To znači dakle, da su i Bratonožići bili svi pravoslavne vere.

U jednom dokumentu mletačkom od 31. marta 1658. g. imenuju se brdski glavari, kojima mletačka republika daje plate, i tu se pominju i Bratonožići: “Da Bratonosichi: Peio Stanovich – Reali – 4”.  To  je nesumnjivo Pejo Stanojev (sin pomenutog Stanoja Radonjina), o kome je u narodnom predanju očuvana vrlo živa uspomena.

To su nam jedini podaci iz istorije, koji mogu imati i vrednosti za etnološko proučavanje Bratonožića. Sve ostalo što nam je istorija zabeležila o Bratonožićima, tiče se samo njihove političke prošlosti: njihovih odnosa prema Turcima i Mlečićima i prema susednim srpskim plemenima.

Politička prošlost plemena Bratonožići

Pošto su Bratonožići potpali pod Mlečiće prema ugovoru od 1455 god. ostali su pod njima jamačno do 1460 god. a tada su se po svoj prilici, kao i susedni Kuči, pokorili Turcima. Godine 1608 onn su se zajedno o ostalim brdskim plemenima odmetnuli od Turaka i borili se protiv njih do 1613. god. kad su Turci s većom silom napali. Tada ili nešto docnije su se možda i oni kao Kuči i druga brdska plemena ponovo pokorili Turcima idi priznavali njihovu vlast samo po imenu. Takvo je stanje moglo trajati do kandiskog rata (1644—1669), a tada su Mlečići uspeli da zadobiju za svoje saveznike protiv Turaka među ostalim brdskim plemenima i Bratovožićima. O tome svedoči pomenuti dokumenat mletački iz godine 1658, koji pokazuje da je bratonoški glavar Pejo Stanojev primao platu od Mletaka.

Svakako u doba ovog rata spada događaj, o kome priča narodno predanje. Po tom predanju Pejo Stanojev je vmao veoma depu sestru, Vidosavu. Kad je ona jednom čuvala stoku u Maloj Rijeci, nanđu tuda sultanovi momci, koji su putovali po ca- revini, pa je ukradu i na silu odvedu sa sobom. Zbog njene osobite lepote pošlju je samom sultanu u Carigrad. Ona je međutim za sve vreme neprestano ćutala i nije htela ni reči progovoriti. Sultan je obasipao milošću i darovima, ali ni to nije moglo slomiti njevu tugu. Sultan onda varedi, da je ostave u jednoj odaji, a da pred odajom postave stražu, da pazi hoće di kadgod progovoriti. I zaista, savladana tugom i čežnjom za svojom braćom i za svojim zavičajem, ona je počela gdasno tugovati, pa je, kako veli predanje, tada izgovorida i ove stihove:

Vjeterniče, moja carevino,
A Verušo, i grlo i dušo,
Planinico, mljekodavalico.
I Brskute, moj svileni skute,
Velja željo, Pejo i Stanoje!

(Vjeternik ili Vjetrnik i Planivica su i sad bratovoške planine; Veruša je visoravan i reka na severo-iotoku od Bratonožića; Brokut je bratonoška reka i predeo).

Straža čuje ove reči Vidosavine i javi sultanu. Sultan je dozove preda se i zapita, ko su joj to Pejo i Stanoje. Ona mu onda ispriča sve, koga ima na domu, te sultan naredi, da se pozovu Pejo i Stanoje. Ovi se zaista krenu: Pejo, koji je tada bio pop, mlađi mu orat Vujo i još trideset odabranih brastvenika. Za Stanoja nije pouzdano, da je išao s njima; a po jednom predanju on je ne samo išao tamo nego je na ulasku u Carigrad s konja dohvatio i udario rukom o gornji prag gradske kapije (toliko je bio visok), te kad je to javljeno sultanu, on je posle naredio, da se to mesto u kapiji za spomen izreže. Sultan je bio iznenađen kršnim rastom, snagom i lepom opremom u Peja i ostalih Bratonožića, pa ih bogato obdari i učini Peja vojvodom nad celom oblašću “od Lopara do Ivovika” (po P. Majiću: od reke Zetice kod današnje Plavnice u Donjoj Zeti, do reke Lješnice u Staroj Srbiji i da po jedan ferman Peju i bratu mu Vuju. Za Pejov ferman kažu, da je izgoreo prilikom nekog požara, a za Vujov ferman pričaju, da ga i sad čuva kapetan Nikola Vukov Dmitrović, oficir (kod P. Majića ima zabeleženo, da su »Fragmenti od toga fermana i danas kod Đoka Vukova Dmitrovića na Penevu Brijegu). Vele, da taj ferman nije do sad niko pročitao.

Pejo je za života bio vojvoda i vrlo ugledna ličnost. U njega je, vele, trpeza bida vazda postavljena, a o slivi mu dolažahu mnogobrojne znatne ličnosti svetovne i duhovne, pa sam vladika Rufim (iz Brčeda u Crmnici). Jednom je tako o slavi Pejovoj, kučki vojvoda Lale Drekalov prešao iz katoličanstva u pravoslavlje i oženio se Pejovom sestrom ili ćerku (predanja se u tome ne slažu). Ali ovo predanje o Lalovoj ženidbi treba nesumnjivo preneti u doba Pejova oca Stanoja. Lale je bio kučki vojvoda još 1614. godine i kao njegov savremenik pominje se Stanoje Radonjin, dok je Pejo, kao što smo videli, bio bra- tonoški vojvoda još 1658 god. Prema tome je Lale mogao uzeti samo Stanojevu kćer a Pejovu sestru za ženu. Narod je posle preneo ceo taj događaj na Peja, koji je bio mnogo čuvenija ličnost od svoga oca Stanoja. Doba vojvode Peja bilo je prema ovome i najznatnije vreme u prošlosti bratonošnoj. Ako je Pejo zaista imao povlasticu koju mu narodno predanje pripisuje, on je nju zacelo usled savezništva s Mdecima izgubio. Posle kandiskog rata su se Bratonožići po svoj prilici i dalje držali Mlečića. Vidimo, da 1687. god. Sulejman-paša nije uspeo dn ih pridobije za sebe i još manje su imali razloga, da se pokore Turcima, kad 1683. god. Kuči u dva maha sjajno pobediše istog Sulejman-pašu. Tako su oni mogli posle biti uglavnom samostalni i pomagati Mlecima u novom ratu protiv Turaka, koji se završio Karlovačkim Mirom, 1699. god. Po tom su miru Crnogorci i Brđani octali pod Turskom, pa dakle i Bratonožići. Dokle su ostali pod Turcima, ne znamo. Iz istorije mitropolita Vasilija vidimo, da su među crnogorskim i brđanskim plemenima, koja su se 1711. godine na poziv ruskog cara Petra Velikog digla protiv Turaka, bili i Bratonožići. Među tadašnjim pomoćnicima vladike Danila pominje se i »vojvoda Miloš Bratonožić (M. Dragović: »Mitropolit crnogorski Vasilije Petrović. str 115). Bratonožići su dakle tada ustali protiv Turaka i verovatno, da su još od tada pa za sve vreme kučkog vojvode Radonje Petrovića i još posle njega duže vreme za vojvodstva njegova naslednika Ilije Radonjina, dakle u prvoj polovini 18. veka i koju godinu posle toga, bili slobodni i u savezu s Kučima. Mitropolit Vasilije pominjući u jednom pismu kučkog vojvodu i gubernatora, Iliju Drekalovića, veli: »Pod njegovom gubernatorskom vlašću nalaze se četiri vojvodstva: Vasojevići, Bratonožići, Tuzi i Grude«. Tako su Bratonožići 1738. god. pomogli Kučima, da pobede i odbiju Turke, a 1706. god. učestvovali s ostalim Brđanima u odbrani Crne Gore od Turaka.

I za vreme Šćepana Malog čini se, da su Bratonožići bali slobodni i stojali u vezi sa Crnom Gorom, pa tako i posle Šćepanove smrti. Naravno da ta sloboda nije bila potpuna nezavisnost, nego se uvek računalo da su bar po imenu sastavni deo turske carevine a njihova sloboda se smatrala kao odmetništvo. To tvrdi ustvari i pisac kratkog »istorijsko-geografskog opisa Crne Gore na ruskom jeziku iz godine 1757, »Jovan Stefanović Balević Albano-Crnogorac iz Bratonožića.“ On kaže za Crnogorce, da su slobodni i da pribrajaju ovojim vladavinama i neke pogranične okruge kao: Kuče, Bratonožiće, Vasojeviće donje i Gornje; Pipere, Rovčane, Moračane, Bjelopavliće »koji iako su od pravoslavskoga naroda srpskoga, opet su u samoj stvari podanici turski…“ (v. Marka Dragovića u pomen. knjizi, str. 121). U vreme Prve pohare Kučke, 1774. god. Bratonožići nisu smeli pomagati Kučima, nego su im naprotiv smetali da prebegnu preko njihove oblasti. Po bratonoškom predanju jedini su Pelevčani pomogli Kučima, te uspeše da noću pređu tajno preko Bratonožića u Rovci. Zato Turci opljačkaše Bratonožiće, naročito Pelevčane, do gole duše i skadarski vezir obesi četiri glavna Pelevčanina (pop-Maška i brata mu Asana Šćepanova Premovića, Radoja Premovića i Radovana Spahijina Pavićevića). I vojvoda Marko Miljanov opisujući Kučku poharu pominje pljačkanje Bratonožića i veli da se tada s blagom bratonoškim sagradio most kod Podgorice, koji se zove Vezirov Most. Od tada su Bratonožići bili pod turskom vlašću. Ali kad se Crna Gora posle pobede nad Mahmud-pašom (1796) proširi do samih Bratonožića, i njihova je potčinjenost Turcima bez sumnje sasvim olabavila. Oni su stalno naginjali Crnoj Gori, i od vremena vladike Petra II i računali su se kao sastavni deo Crne Gore. Predanje zna i koji su poimence bili vladičini kapetani u Bratonožićima (u Donjim Bratonožićima Vuko Milošev Premović, a u Gornjim Bratonožićima, t. j. u Brskutu, pop Radoje Sekulović) i da je bila zavedena »gvardija“. U vreme kneza Danila najpre su bili Bratonožići izneverili Crnu Goru, zavedeni turskim podmićivanjem i obećanjima, ali su zatim uskoro ponovo prišli Crnoj Gori. Kad je 1859—60. god. crnogorsko-turska komisija određivala međe između Crne Gore i Turske, Bratonožići ostanu u Crnoj Gori.

Ovaj nam pregled političke prošlosti prikazuje Bratonožiće kao zasebno, jasno odeljeno pleme za sve vreme od kad o njemu imamo prvi istorijski podatak, t. j. od sredine 15. veka. Vidimo da su Bratonožići imali najtešnje odnose sa svojim susedima Kučima i vrlo često delili sa njima dobru i zlu sudbinu. Uzrok je tesnoj vezi između Bratonožića i Kuča njihova blizina, a posledica je čestih odnosa među njima bilo i etničko uticanje jednih na druge.

*   *   *

Da pregledamo razne ostatke i uspomene o starijem stanovništvu u pojedinim bratonoškim selima. Pomenućemo svud najpre ostatke, koje narod povezuje za neko poznato stanovništvo, nego za starije, nepoznate stanovnike, pa zatim one za koje se zna da imaju veze sa nekim mlađim, već poznatijim stanovništvom. Tom ćemo prilikom ujedno istaći i ona topografska imena, koja doprinose poznavanju starijih stanovnika bratonoških. Uzgred ćemo, radi potpunosti, navesti i sva ostala topografska imena, za koja smo mogli saznati, a zacelo je malo koje od njih ostalo nezabeleženo, naročito od onih što su oko naseljenih mesta.

U selu MORAČICAMA ima jedna gomila (humka) na mestu Grudici kod Morače. Gomila je sva od zemlje. U njoj se kopaju i današnji stanovnici. Prilikom kopanja nailazili su u toj gomili i na stare grobove, od kojih je jedan, kažu, bio zidan, na svod. Više Moračica, na Jelinu Dubu, ima jedna velika gomila od kamenja. U samom selu, na prelazu strana u ravnicu ima dve crkvine sa malim ostacima od zida.

Ime Moračice je jasno. Od drugih imena da istaknemo ime Ratkovića Pećina, kao uspomenu na neku porodicu ili brastvo toga prezimena; zatim Selišta, niže seoskih kuća, i Jelin Dub. Narod ne zna o tim imenima ništa.

Ostala topografska imena su: Smrdulja, pećina, i više nje Smrduljske Stijene; Ostrica, strana više sela, i u njoj Babina Pećina. Seoske se baštine zovu: Stupovi, Dračevači, Livade, Ograđica. Dva stenovita krša više sela su: Bijeli Krš i Sokolac.

PAVLIČIĆI

U ovom selu ima dve velike gomile od kamena: jedna, veća, na vrh Rudine Pavličića a druga više mesta Selina. Po seoskim baštpnama nailazi se svud na stare grobove. Na mestu Stolovlju ima guvno, na kome je bivala od starine “sjednica” i na kome su „osvještani dubovi«. Ime Pavličići je ostalo od nekog starog, sasvim nepoznatog stanovništva, na koje su uspomene još i nazivi: Glavica Pavličića, Brdo Pavličića, Škala Pavličića i Rudina Pavličića. Blizu starog sela Pavličića bili su nastanjeni Vukovići iz Pipera, od kojih je jedna kuća tek pre 25 godina prešla u Zetu, a ostali su ranije prešli ali su se istražili.

.Metesi* n ispaše oko Pavličića zovu se još: Gola Glava, Kupin Do, Dolovi, Stolovlje, Radova Lazina, Dubrave n Đurašev Obor. Baštine su: Do, Lijeska, Rupe, Ardomile. Vinograd, Rajičev Vnnograd, Vrtače n Sjenokosi.

DUGA

Zna se, da je u strani više sadašnjih seoskih kuća bila gusta gora. Tamo ima zidina od negdašnjih kuća. Da se i u nekima od mnogih pećina više sela stanovalo od nevolje, zbog Turaka vidi se po tome, što na nekima od njih ima i sad zidina od zaziđivanja. Turci su prodirali ovuda, te je oko ovih pećina bivalo bojeva. Misli se, da su možda i kakvi isposnici živeli kadgod po pećinama.

Na sadašnjem seoskom groblju više manastira Duge ima i jasan trag zida negdašnje vrlo male crkve. Ona je vrlo stara, jer je tako stajala i onda, kad se počeo zidati manastir Duga. Dužani pričaju, da su se za zidanje manastira Duge najviše zauzimaln nekakav kaluđer iz svijeta (“Čupo”) i Stojan Stanišin, predak današnjih Dužana. Ali su u građenju manastira imali mnogo učešća i Kuči, koji su pomagali u radu n dovlačili kamen. Zna se, da je za zidanje manastira Duge prenošen kamen sa manastirišta Sv. Gospođe kod sela Bioča. Po svoj prilici je narod baš u naknadu za porušeni Gospođin manastir sagradio dublje u planinama manasgir Dugu. I Piperi i Vasojevnći su pomagali manastir svojim prilozima kako prilikom zidanja tako i poznije dajući „zavjet“ manastiru u siru, vuni, stoci i dr. Otud su pored Bratonožića i ova tri pomenuta, plemena »imala dijela“ u manastiru Dugi.

Ime Duga, je svakako staro, a postalo je po narodnom objašnjenju otud, što je tu dugačka luka Moračina (Duga Luka). Od drugih imena može biti uspomena na neko starije stanovništvo, možda doseljenike, ime Kolomatnica, ako je ono postalo skraćivanjem ili kvarenjem od prvobignog oblika: Kolombaćnica ili Kolombatnica (kolombać u Vasojevićima i u Staroj Srbiji znači kukuruz, a ovde se zove „Frumetin«).

Druga su imena: Marinkovi Kuci (Kuci su množina od Kuk, što je vrlo zgodan geografski termin za ispupčene delove neke strme, stenovite strane), nad selom; Ljesine, više manastira; Orline, strane povrh Moračice; Lunjev Kuk, strana; baštine su: Lazine, Valovi, Kruševači, Potkućnice, Ili zemlja (Ilina Zemlja) i Potkućnica, ove dve poslednje manastirska svojina.

POTKRŠ

Niže sela ima dve omanje gomile od kamena. Ima i zemljište (baština) s nazivom Mogile, koje svedoči da su i tu bile gomile i da su one u govoru negdašnjeg stanovništva nazivane mogile a ne gomile, kao što je po sadašnjem narodnom govoru. Samo ime Potkrš odgovara položaju i jasnog je postanka. Interesantno je ime Srbin-kami, koje svakako nisu mogli dati Srbi, dalje imena: Ničin-glavica, Ljuc (zemljište), Mered (komunica), Suka, ime koje se sad i kod Srba upotrebljava za označenje oštrijih stenovitih vrhova, ali je moglo ostati i od nekog nesrpskog stanovništva. Glavice više sela zovu se Porednice i Velja Ograđa, a baštine: Kaluđerovići, Magrive, Petala i za selom rupa Debelj-do. Komunice su: Crveni Put, Pobrđe i Drinja.

KLOPOT

Pred selom s južne strane ima jedna vrlo velika gomila od kamenja. Gornje je kamenje uklonjeno, pa je ostala ravna površina od sitnog materijala. Na visokoj, stenovitoj kosi više Klopota ima četiri gomile na selištu Trimojevićima i jedna na samom visokom vrhu Gulovoj Glavi. Niže današnje seoske crkve ima stara crkvina, zidana „u klak“, pravca sz.ji. i kod nje vrlo staro groblje. Druga, ista takva crkvina, koja je pravo k istoku okrenuta, ima više sela, nedaleko od seoskih kuća. U blizini Klopota ima četiri stara selišta. Više Klopota, pod Gulovom Glavom je selište starog velikog sela Trimojevića, iz koga je, vele, bio u doba Ivana Crnojevića vojvoda Ilija Liković. Tako kaže i narodna pesma »Ženidba Maksima Crnojevića“:

Treću Ivan satnu knjigu piše
Lomnu Kuču i Bratonožiću
na vojvodu Likovin-Iliju:
,0 Ilija, Brdskoj zemlji glavo!…’

(Vukove pjesme, druga knjiga držav. izdanja str. 526).

Sad se na Trimojevićima poznaju vrlo velike n debele zidine od krupnog kamena. Na južnoj strani od Trimojevića je selina Koraći, pa do njih Bratnjiv i Ničin-Glavica. Pričaju, da je na svima tnm selištima bilo gotovo jedno, neprekidno naselje, iz koga se kupilo 800 „mačeva kod jednog starog duba više sadašnjeg Klopota. Uopšte i ostaci i predanja pokazuju, da su Trimojevnći s okolnim selima činili središte plemena, onako kao što ga danas čnni grupa sela pod imenom Pelev Brijeg. Od starog stanovništva iz tih negdašnjih sela zaostali su do sad samo Vukajlovići (Avramovići), za koje kažu, da su potomci od jednog deteta koje je bilo zaostalo od starih Koraćana. Ono se bilo pribilo kod Progonovića u Klopotu, koji su jamačno silom istisnuli staro stanovništvo. Vukajlovići su zajedno sa Progonovićima promenili i slavu (Sv. Nikolu), te sad slave jesenjeg Sv. Jovana (Ivanj-dan, 23. septembra). Njih ima još dve porodice u Brskutu, jedna u Rečinama u Morači i dve u Srbiji. Za stare Koraće zna se, da su se preselili u Vasojeviće. Iz opisa Bogdana Lalevića i Ivana Protića (»Vasojevići u turskoj granici“, str. 723) vidi se da zaista ima Koraća u vasojevićskim Gornjim Selima i Glavcima i da slave Sv. Nikolu. U Nikolinu Dolu niže klopotske crkve stoji veliko kamenje na kućištu jedne vrlo stare porodice, za koju kažu, da je davno digla odatle i ne prodavajući svoje imanje (dakle jamačno opet usled nasilja).

Ime Klopot biće svakako srpsko. Imena Trimojevići i Koraći teško da su srpskog porekla. Možda se ime Trimojevići može dovesti u vezu s arbanaškom rečju trim, junak. Korać znači u govoru tamošnjeg naroda: čekić, i možda je od te reči postalo ime Koraći. Čudno je i nepoznatog porekla ime jednog ubla kod Klopota: Bušat-uba. Iznenađuje, da usred sela ima Piperska Glavica. O postanku toga imena ne zna se ništa.

Ostala su imena oko Klopota, za komunice: Rudine, Porednice, Rijeka, Stara Lazina, Rogova Glava i još Platno u Maloj Rijeci; za metehe: Trimojevići, brdo iza selišta istog imena, Koštun, Ivanjska Glavica, Kupušnjaci, Strnina Lazovića (uspomena na neki stari rod, o kome se sad ništa ne zna, Grede, Dolovi, livade Koraći, Milinkove Njive, Bjeluši (oko crkve), Porednice i Rijeka, Pelimove Strane, Kupini Do Tvrda Glavica, gde su metesi i baštipe izmešani.

SEOŠTICA

ima od starina samo jednu crkvinu na Rudom Brdu, ia kojoj se poznaje jedino »stulac“ od svete trpeze. Od zemljišnih naziva podsećaju na staro stanovništvo: Ljukovići, komun; baštine Selišta, Katunište u Sekulove Doline, Stanislavov Kamen, Đurov Do, Pavlov Do, Bogićev Do, Vidakov Do, zatim ubao Šćepančević ubao.

Zna se, da su stari stanovnici ovog sela bili: Strahinjići, Živkovići i Garići. Od prvih je bio znatna ličnost Vuksac Strahinjić u doba vojvode Peja. Strahinjići i Živkovići sad su u Podgorici, muhamedanci. Garići su se najpre zvali Vučinići, potom Kaluđerovići i najzad Garići. Oni su se iz Svoštice preselili u Brskut, gde su i sad. Slave Sv. Nikolu. Ima preseljenih Garića u Donjoj Ržanici u Vasojevićima u Turskoj (v. pomen. rad B. Lalevića i I. Iro- tića u Etnograf. zborniku. knj. VI, str. 708.).

Druga, nepomenuta imena su: Velji Do, Šuplja Glavica, Trešteni Vrh, Rožanac, Lipovi Do sve dolovi i mesta sa kućama; Vrhprodo, Todorović-ubao, Lokva, Ublovi, Zaglavica seoski ublovi; Borova Glava, Velji Brijeg, Tvrde Stijene, vrhovi oko sela; Bulino Guvno i niše njega vrh Praljivac; Zorovice, vrh; Puhala, Stajine, Jasenovi Do, Zadrijenak baštine.

PELEV BRIJEG (predeo)

U okolini ima četiri gomile: dve više Trimojevića, jedna kod škole i jedna na vrh strane moračke više mesta Kaca. Istočno od sela Peleva Brijega, odmah više kuća a pod Ubličinom Glavicom, je stara crkvina od klačena zida, okrenuta istoku. Ruševine su još dosta održane. Poznaje se oltar. Jednom je bila crkva od starine, hram Sv. Nikole, i stojala je još u doba vojvode Peja, čija je kuća bila u blizini. Kažu, da se u toj crkvici kučki vojvoda Lale pokrstio i venčao sa Pejovom sestrom.

Više sela Vioca na jugu ima selište PARČE sa ruševinama od negdašših seoskih kuća, koje su sve bile zidane u suhozida. Tu ima i suhozidna crkvina, a podaleko od nje staro, vrlo pretrpano groblje, sad već dosta razoreno. Od starog stanovništva iz negdašnjeg sela Parča zaostali su u Bratonožićima samo Caričići, kojih ima sad u Viocu (3 doma) i u Brskutu (2 doma). Slave Sv. Nikolu. Za Caričiće neki kažu, da su došli iz Stare Srbije još pre vojvode Peja (po P. Majiću). Zna se, da su na starom Parču živeli i Šoškići, koji su se odavno preselili u vasojevićsku Nahiju, u Polimlje, gde ih, kažu, ima sad na 50 kuća. Svoju zemlju u Parču prodali su svojim kumovima, Balićevićima. Još se pominje, da su poslednji Parčani napustili svu svoju vemlju i otišli ne zna se kud (zbog oskudice i nerodice). U Viocu su ostatak starog stanovništva Pejuškovići (4 doma i 1 dom odseljen u Berane), koji su se pribili uz novije Bratonožiće (»Bratove“ potomke), tako da se njihovo staro poreklo teško doznaje. U selu Zmijincu bili su stari stanovnici Macure-Jelavići. Njih su odatle davno istisnuli Balevići. Ne zna se, kud su otišli. »Macure“ je karakteristični naziv, kojim se obeležava staro nesrpsko stanovništvo u crnogorskim Brdima.

U selu KISJELICI, pod Glavicom, stanovali su vrlo davno Barzići. U blizini je i Barzin-do, nazvat po pretku tih Barzića (u arbanaškom žargonu, beo). I Dolovi Markovića u Kisjelici uspomena su na neko davnašnje stanovništvo.

Druge su uspomene na starije stanovništvo još u imenima, na Parču: Voće, gde ima mnogo kućišta i voća, Rogan-do, Karkov-do; u Viocu: Glunčev-do i Korać-Do; na Pelevu Brijegu: Ljumečevica (koren možda srodan ili istovetan s arbanaškim: Giga, srećan).

Imena za sela: Vilac, Zmijinac i Kisjelica su čisto srpska. Za ime Pelev (ili Peljev) Brijeg narod kaže, da je postalo od imena vojvode Peja. Ovo je zaista sasvim mogućno. Najpre je to ime moglo glasiti Pejev Brijeg, pa je od toga postalo Peljev Brijeg, a kako se u govoru tamošnjeg naroda glasovi lj i l vrlo čssto mešaju, to se ime izgovaralo i Pelev Brijeg, pa je ovaj poslednji oblik i prevladao. I Rovinski tvrdi, da se je ovo selo prozvalo po vojvodi Peju (Černogor., II, 1, str. 90).

Ostali su zemljišni nazivi u Viocu s Parčem: Popova Strana (metesi) i niže nje ruine i baštine: Velji Do, Ljeskovci, Kruške i Rugota. dalje pak Lučev-do. Na Pelevu Bregu su glavice i metesi: Mali i Velji Grabovnik, Donja Gora, Lipa (strane do Morače), Velja Glava i Ostra Glava; ornice se zovu Njive. U Zmijincu su livade i ornice: Obatnjak, Plane i Vukotine Njive. U Kisjelici su metesi: Zanovjoti, Ljaljovina, Razvrš, Krajišta, Gradine, Meteh do Grabovnika, Ravni Grabovnik i Neboža (do Morače), Kisjelpca Velja (glavica); livade i ornice su: Ljugovi, Močali, Njive, Trešnja i Ljeskovci. II. Majić pominje još u Viocu veštačku lokvu Smrdijelj, a kao pelevačke ošitinske komunice: Mrčave i Gulovu Glavu. Rovinski pominje još nekavšena (Černog. II, I, str. 91), za koja nismo čuli ni ja ni Majić. To su: Latinska Glavica, Kotorska Glavica, gde je, veli, krčma, i pod njom dolina Zadušni Ubao.

BOLJASESTRA

Do pre četrdeseg godina to je bilo samo selište, na kome su stojale pelevačke staje, pa su se potom počeli naseljavati Pelevčani od svnju većih brastava. Od starijeg stanovništva ima dosta uspomena. Tako na mestu Crkvištu ima ostataka od »klačenog« zida negdašnje crkvice. Očuvana je uspomena na negdašnjeg sveštenika iz stare Boljesestre, koji se odatle odselno u selo Krnjice u Crmnici, blizu Skadarskog Jezera. Zna se n za brastvo Ljajinoviće, kojih ima odseljenih u Podgoricu. A od istih Ljajinovića nz Boljesestre su zacelo i »dve kuće Lainovića nz Bratonožića, koje slave Sv. Nikolu a u Vinickoj u Vasojevićima u turskoj grannci (vidi opis Bogd. Lalevića i Iv. Protića, str. 717). Na kome su mestu bili Bajinovići nastanjeni u Boljesestri, pokazuje nam ime Ostoji od Ljajinovića. Od istog muškog ličnog nmena, od koga je postalo prezime Ljajinovići po svoj prilici: Ljalje, Lalek možda je postao i naziv jednog meteha, koji glasi: Ljaljovke.

Ime Boljasestra je vrlo staro i niko mu ne zna postanak. Moglo je postati skraćivanjem od prvobitnog oblnka: Boljeva (ili Bojeva Sestra. Neobičnnja su imena: Metkovlas (meteh) i Anteševa Glava šeteh. Ostala su, za ornice i livade: Provalije, Vučkovi Dolovi, Stolovače i Bakovice; za metehe: Podovi, Ljeposajica, Glavica od Perivoja, Osoji od Sjednice, Borovo Brdo sa Borovom Glavom (gde su i vilačkn katuni), Drenova Glava 1 deo je vilački, Zalomi, Javorci, Lončarice, Kačena Glava i Ostra Glava.

VIDAČICA

Mesto ovoga malog sela kao da nije ranije bilo naseljeno, jer nema na njemu nikakvnh tragova. Do skora su na njemu stojale samo čobanske staje brastva Mijailovića sa Kisjelice, od koga su se nekoliko kuća stalno preselile u Vidačicu. Ime je nz ranijeg vremena, a postanak mu je jasan: od Vidik.

LUTOVO

Sadašnje stanovništvo ovog predela sve je novijeg porekla. Ali ima tragova i od nekog starijeg stanovništva. Na mestu Kulinama stoji kamena gomila. Po dnu Lutova, niže lutovskog Donjeg Sela, bilo je starih kućišta od nekog davnašnjeg stanovništva, o kome se ništa pe zna. Samo ime Lutovo, koje je vrlo staro, teško da je srpskog porekla. Na ranije, nesrpske stanovnike možda opominju i imena: Firunjač (ubao na čijem je mestu bila najpre lokva; u arbanaškom ima fire, otapanje, kopnjenje), Lečinstrane (od imena Leka ili Leča), Zuri (livade) i Radulovo Guvno.

Od ostalih topografskih naziva već smo pomenuli imena za pet sela ovog predela, koja su sva čisto srpska. Druga su imena, za planine: Siljevak sa vrhom Vilinim Kolom, Volujac i Duga; komun Kruševice (livada na međi prema Vasojevićima); metesi: Ravni, Pištet, Gola Strana, Ostra Glava, Prijevor, Pišino Brdo, Morača (granica prema Rovcima), Kruševi Potok, Jasikova Glava; ublovi: Velji Ubao, Mali Ubao i jezerce Siljevik: potočne doline (ujedno naj- veće u Bratonožićima): Lutovska Luka i Lužica.

JABLAN

Do pre osamdeset godina bilo je mesto ovog sela pasište sa ponekom njivom, ali se od starine zvalo tim imenom. Po narodnom objašnjenju ime Jablan je došlo od trave jablana, koja je tu mnogobrojno rasla. Od nekog ranijeg stanovanja nema nikakva traga. Samo u Kuminim Dolinama ima na mestu Ćeliji ostataka od klačenog zida. Samo ime pokazuje, da je tu bila neka ćelija. Vele, da je u njoj boravvo neki kaluđer.

Pre osamdeset godina naselili su se na jablansko zemljište Lalovići ili Ljaljovići – Bukumiri brastvo, koje je od najdalje starine živelo u selu Kisjelici na Pelevu Brijegu. Uz njih su se bili tamo nastanili i Baljevići. Jamačno usled kakvog nasilja od strane jakog brastva Baljevića, Lalovići se sa njima zavade i presele svi na Jablan. Tu su imali već od starine nešto svoga zemljišta a nešto su docnije pokupovali od ostalih Bratonožića ili dobili razmenom. Ovi Lalovići su i po svom kazivanju i po pričanju svih ostalih Bratonožića kao i susednih plemena (naročito Kuča) poreklom od najstarijeg bratonoškog stanovništva, od Bukumira. Slave bratonoške slave: Sv. Nikolu i Petkovdan. Ima ih preseljenih u vasojevićskoj Nahiji na Krš Femića (Laljovići) i u Polimlju; kod Verana („Bukumiri«), u Sjenici, u kosaoničkom srezu u Srbiji, zatim u Vasojevićima u turskoj granici: u Budimlji (Kneževićima) i u Lušcu. Vredno je pažnje saopštenje Bogdana Lalevića i Ivana Protića (»Vasojevići u turskoj granici«, str. 701 i 712), da su se Bukumire (kad su došli iz Bratonožića, rasturili po Budimlji, po Petnjiku, Ržanici i Lušcu i da su tamo na desnoj strani Lima činili većinu stanovništva. No oni se jako zavade s Vasojevićima i jednom prilikom (od prilike u drugoj polovini 18. veka), bojeći se njihove osvete, pobegnu Sjenici i Srbiji, a njihova imanja zauzmu Vasojevići. Oni iz Budimlje su se vratili ponovo od Sjenice, gde su jamačno bili promenili i slavu, te sad slave Sv. Vasilija, dok oni u Lušcu slave Sv. Nikolu.

Ovi podaci o negdašnjem velikom broju Bukumira, nastanjenih na desnoj strani Lima, svedoče nam, da je moralo biti nekog većeg iseljavanja bukumirskog iz njihova starog sedišta u Bratonožićima. Može biti da je ovo iseljavanje bilo posle bukumirske pogibije na visoravni Momonjevu (u sadašnjim Kučima), o kojoj svedoči mnogobrojno mramorje, pobodeno po toj visoravni. Narodno predanje kaže, da su se tu Bukumiri poklali među sobom, a meni se čini verovatnije, da su tu Bukumiri došli u sukob sa starim Kučima i da su ih Kuči nadjačali i odatle za svagda prognali (v. Kuči, str. 161 i 162). Da su se Bukumiri zaista nastanili i u Srbiji, vidimo po tome, što ih ima u ibarskom selu Ponorima, gde se i sad zovu Vukumire, slave Sv. Nikolu i zna se, da su se doselili »od nekud iz Crne Gore« (vidi Radomira M. Ilića: »Ibar, u VI knjizi Etnografskog zbornika, str. 622).

Dokaz, da Jablan nije bio ranije naseljen, imamo i u njegovim topografskim imenima, koja su sva čisto srpska. Glavice i strane oko sela zovu se: Osojnik (pelevski meteh), Osoje (meteh), Prodoli (livade), Vajovi Lazovi, Bregovi, Vilišta, Potok, Kotljenače (krš), Grede, Prnsoja (jedan deo je komunica, Pogane Meće komunica). Po dnu jablanskog dola su baštine: Ponori, Zagrab, Kaluže, Pošćenja i Brajčine. U sred sela je Košutina Glavica i na njoj je seosko groblje. Jablan ima i svoje izvore: Stupe (dve česme), Nejaka Voda (česma) i Dobrjak (dva izvorčića).

BRSKUT

se je počeo ponovo naseljavati tek pre osam pasova doseljenicima iz Kuča i iz Bratonožića. Pre toga je bio opusteo i obrastao u goru. Od starijeg stanovništva ima dosta tragova, poglavito na kučkoj strani Brskuta. O tim tragovima gomilama, grobljima i crkvinama kao i o uspomeni na izumrlo staro brastvo Grubače (Gurbače) govorio sam već u »Kučima“ (na str. 104). Tamo sam izneo i imena za sela i druge topografske nazive, koji su svi srpski.

PLANINE.

Vjeternik se zove i Vjetrnik (P. Majić piše samo ovaj drugi oblik). U njemu ima selište Borovo (po Majiću) pod Borovim Brdom. Vrhovi mu se zovu: Aptaševac, Praljivac i Kamena Glava. Uzvišenja, koja se od Vjeternika pružaju na jug duž Male Rijeke imaju, kao što smo već videli, sva srpska imena. Isto to vredi i za Siljevik i njegove vrhove i za brda, koja se pružaju od Siljevika k jugu duž Morače. I njihova smo imena već naveli u odeljku o bratonoškoj oblasti.

Ovome pregledu treba dodati, da je svud u Bratonožićima očuvana uspomena, da su najstariji bratonoški stanovnici bili Bukumiri i Lužani. Ime Bukumiri nije srpskog porekla, nego je po svoj prilici nadimak za neko staro vlaško ili ilirsko brastvo. O tome sam opširnije govorio u »Kučima« (na str. 111, 112 i 160—164). Prema uspomenama, koje su očuvane u plemenu Kučima i prema tome, što vidimo, da u Bratonožićima, u selu Jablanu, i danas sede potomci tih Bukumira (Lalovići), jasno je, da je u Bratonožićima zaista bilo staro sedište toga brastva ili plemena.

LUŽANI

0 njima je puno uspomena u brdskim plemenima crnogorskim a naročito u Pješivcima, u Bjelopavlićima i u Piperima, manje u Bratonožićima i u Kučima. Za njih se svuda kaže, da su bili stari narod, koji su zatekli Srbi, kad su dobegli ovamo posle kosovske propasti. Još se u popa Dukljanina pominje Luška Župa i Podlužje. Lušku Župu možemo jedino tražiti u donjem delu Zetine doline, oko Danilova grada i Spuža, gde je i danas puno lugova i takih naziva, kao što su: Lug, Kosovi Lug, Donji Lug, i dr. Ja se dakle ne mogu složiti s mišljenjem Račkoga, Crnčića i Novakovića, da je Lusca današnje Lješko polje ili Lješanska Nahija a Podlugiae da su sadašnji Bjelopavlići (St. Novaković: Srpske oblasti X i XII veka, str. 15 i 16). Mislim, da će biti tačno, ako uzmemo baš obrnuti red: da je Luška Župa bila severnije, u današnjim Bjelopavlićima, a Podlužje da je bilo južnije, niže Luške Župe, ili u današnjoj Lješanskoj Nahiji ili još južnije, ka Žabljaku, kao što misli Ljub. J-ć slažući se sa Jirečkom (Dukljaninova Prapratna) u Starinaru za 1881 god., str. 69 p 70). Za ovakvo tvrđenje daju nam dovoljno oslonca na prvom mestu sama imena Lusca i Podlugaie, jer nam jasno pokazuju, da je Podlužje moralo biti pod Luškom Župom, t. j. niže nje, dakle u ovom slučaju južnije, a osim toga i sam Dukljanin ih na oba mesta, gde o njima govori, pominje pravilno po redu: najpre  Lusca zatim i Podlugaie. Još je potrebno napomenuti, da Luška Župa bez sumnje nije zahvatala cele današnje Bjelopavliće, jer je njihova oblast najvećim delom planinski predeo na severu od Zetine ravnice, u kojoj su lugovi i koja se mogla zvati Luškom Župom. A osim toga Bjelopavlići su po svoj prilici vrlo staro pleme (pominju se već 1411. god. V. Pucić: Srpski spomenici, I, str. 104), koje je moglo najpre imati manju oblast severno od Zetine ravnice i tek se docnije proširiti i na Lušku Župu. Da treba baš za pomenute predele vezati imena Luške Župe i Podlužja, utvrđuje nas još bolje i pomenuti ugovor zetskih plemena s Mlecima od 1455. god., u kome se Luxeni pominju pre Podgorice a Luxane pred Bjelopavlićima, te se bar jedno od ova dva imena, Luxani ili Luxane, odnosi na Lužane. Bjelopavlići su ne samo u najbližem susedstvu Zetinih lugova nego sad i drže najveći deo od njih. Očevidno je dakle, da se je imenom Lužani nazivalo neko starije stanovništvo oko donje Zete, možda stanovništvo obe župe: Luške i Podlužja. Ono je bez sumnje bilo srpsko, jer to pokazuje i njegovo ime a sam položaj njegove oblasti u rodnoj Zetinoj ravnpci. Srbi su, kao što je poznato, po svome doseljenju va Balkansko Poluostrvo poglavito pozauzimali ravnice i župne predele kao najbolje komade zemljišta. Lužani su dakle po svoj prilici bili jako srpsko pleme, koje se namnožilo i posle raširilo i po okolnim planinskim predelima idući poglavito za pašnjacnma i potiskujući na taj način starosedelačke pastire Vlahe dublje u unutrašnjost krševitih planina. Tako se jedino i može objasniti, što je u svima pomenutžm brdskim plemenima očuvana uspomena o tome, da su u njihovim oblastima stanovali Lužani i, što je glavno, svud se vidi, da su Lužani držali poglavito južnije, dakle toplije i za život najpodesnije delove tih oblasti..

Imena Bukumiri i Lužani danas su svuda u Crnoj Gori podrugljiva. Njima se izražava kao neko preziranje toga starijeg stanovništva. To nije ništa čudno. Ovaki su slučajevi sasvim obična pojava u svima predelima, u kojima je novo, doseljeno stanovništvo bilo mnogobrojno i jako, pa u borbi sa starosedeocima najzad sasvim preotelo mah. A tako je bilo u svima brđanskim plemenima. I baš zbog te borbe uspomene na staro stanovništvo nisu bile prijatne.

Da je u negdašnjim Bratonožićima bilo još mnogo više starih rodova i porodica, koji su se odavno iselili, svedoči nam i to, što su npr. ispitivanjem samih Vasojevića pronađene neke porodice, koje su poreklom iz Bratonožića a za koje narodno predanje u Bratonožićima danas ne zna. Tako imamo u radu Bogdana Lalevića i Iv. Protića »Vasojevići u crnogorskoj granici“ imenovane ove porodice i rodove, koji su poreklom iz Bratonožića: Keljanovići u Konjuhu (str. 680), Žmikići i Stankovići u Polimlju (prvi na Ulotini, drugi u Gračanici; str, 595), a u njihovu radu „Vasojevići u turskoj granici“: Gudovići u Donjoj Rdoanici, doseljeni s Peleva Brijega, slave Nikoljdan (s. 707); Barjaktarovići u Petnjiku, slave Nikoljdan (s. 711); Praščevići u Budimlji, doseljeni iz Lutova slave Sv. Nikolu (s. 713); Vujovići u Dapsićima (s. 714), i u Polici (s. 716), slave sv. Nikolu; Veljići u Polici (s. 716) i u Docu (s. 719); Butrići u Pešcima, slave Sv. Nikolu (719); Dokići u Zaostrom, da koji su, naterani siromaštinom, dodigli ovamo pre 300 godina iz Bratonožića s Peleva Brijega. Slave Nikoljdan. Bismiljaci su takođe iz Bratonožića. Slave Sv. Nikolu (s. 724).

Za takva stara iseljavanja iz Bratonožića, o kojima već nije očuvan nikakav spomen, karakterističvo je jedno bratonoško kazivanje. Vele, da se je jedanput u vreme kneza Danila sastalo na Cetinju sedam kapetana, koji u razgovoru nađu, da su svi poreklom iz Bratonožića. Jedan je bio Vuko Milošev Premović od današnjih Baljevića s Peleva Brijega, a ostali: Savo Batrićev iz Uskoka u Drobnjacima, Božo Neškov iz Osredaka u Morači, Boško Milutinov Đurić iz Zagarča u Katunskoj Nahiji, Vukadin Femijić iz vasojevićske Nahije kod Berana, Luka Ljakov iz plemena Zubaca u Hercegovini i Kolja Petrov iv Krnjica u Crmničkoj Nahiji. Samo se za jednoga od ovih kapetana, za Femijića, zna pouzdano, da je poreklom od iseljenih Bukumira. Za kapetane iz Drobnjaka, iz Morače i iz Zagarča nagađaju, da su možda od »Bratova« roda, a za ostale misle, da su od nekog davno iseljenog, starog bratonoškog stanovništva.

STARO PLEME BRATONOŽIĆI

Podaci, koje smo izložili u trećoj tački, čine glavnu građu, na osnovu koje bi trebalo doći do zaključka o poreklu i o sastavu onog stanovništva, koje je činilo starije pleme Bratonožiće. Jednu veću grupu te građe čine materijalni ostaci od starijeg stanovništva, a drugu grupu čine razne uspomene o starijem stanovništvu.

Materijalni su ostaci: gomile, groblje, crkvine, selišta i kućišta. Gomile su bez sumnje ostale iz nekog srazmerno dalekog vremena. Kad bismo znali koji je narod to bio, što je gradio te gomile ili bar do koga su vremena gomile u ovim krajevima građene, to bi nam dosta pomoglo, da raspravimo i pitanje o najstarijem bratonoškom stanovništvu. Ali se nažalost o tom ne može za sad ništa pouzdano reći.

Narod u Bratonožićima kazuje dvojako o poreklu gomila: jedni vele, da je na njima neki stari narod prinosio žrtve, a drugi, da su se na mestima tih gomila kupili stari stanovnici (P. Majić piše: „bogomilja, ali je on mogao taj naziv čuti samo od kakva školovana čoveka), koji su u Bratonožićima živeli i da je svaki donosio po jedan kamen i bacao ga na hrpu. No meni se čini, da nijedno od ova dva kazivanja neće biti narodnog porekla, nego da su uneta u narod u novije vreme uticajem školovanih ljudi.

U svome radu o Kučima ja sam izneo, da je i kamene i zemljane gomile nesumnjivo podigao isti narod nad grobovima svojih glavara i velikaša i obratio sam pažnju na neke činjenice, koje nam mogu biti od pomoći, kad bi se rešavalo pitanje, od koga su naroda gomile. Te činjenice postoje i na gomilama u Bratonožićima: 1) Svuda se zapaža, da su gomile već bile podignute, kad su se stanovnici počeli sahranjivati u grobljima i podizati crkve, jer su groblja i stare crkvine gotovo navek u blizini ili niže kamenih gomila, a kod zemljanih gomila (kod one u Moračicama) taj se odnos još bolje vidi, jer su u već gotovoj gomili posle zakopavani umrli. Gomile su dakle starije od grobalja i od crkava. 2) Gomile nisu rasturane, da bi se napravilo mesta za groblja i za crkve, a to znači, da je i gomile i groblja sa crkvama podigao isti narod: i pošto je prestao graditi gomile, taj narod nije napuštao osvećena mesta na kojima su mu bile gomile, nego je na njima posle podizao svoja nova svetilišta i sahranjivao svoje mrtve po novom, hrišćanskom načinu. Ali koji je to narod bio? Ima razloga, po kojima bi to mogli biti još Iliri, ali ima isto toliko i možda još jačih razloga, da su gomile mogli podizati i Srbi. Pitanje će se moći tek onda rešiti, kad budu sve vrste gomila na Balkanskom Poluostrvu dobro proučene i upoređene kako među sobom tako i sa gomilama drugih evropskih, naročito slovenskih zemalja.

Isto tako kao gomile ne mogu nam gotovo ništa kazati o etničkim prilikama u starim Bratonožićima stara groblja i crkvine. Grobalja ima zaista vrlo starih, skoro sasvim zarivenih u zemlju. Ali ni ta stara, kao ni druga, novija, groblja nemaju na sebi nikakvih znakova, koji bi se mogli upotrebiti za etničko razlikovanje niti ima kakve vidne razlike između starijih grobalja i novijih. Sva su ona bila obložena, a neka i pokrivena, grubim, povećim kamenim iločama i imala po jedan nadgroban kamen nepravilna, većinom konična oblika.

Ni crkvine nemaju ničega karakterističnog. Vidimo samo, da su crkve bile neke zidane krečom, ,u klak’, a neke i prosto, bez kreča, od naslaganog kamenja, »u suhozad“. Da li se može smatrati, da su ove zidane crkve ostale iz jednoga vremena, a one od suhomeđe iz nekoga drugog, to je teško reći. No ipak mi se čini verovatnije, da je i jednih i drugih bilo u istim vremenima i da je zavisilo od stanja i od drugih prilika, da li će stanovnici sagraditi jednu ili drugu vrstu. Sve su crkvine vrlo male, te je jasno, da su i njihove crkvice služile samo za potrebu pojedinih brastava.

Za selišta, koja su do danas očuvana, već smo pomenuli, da pokazuju, kako su negdašnja sela bida na višim položajima nego sadašnja: na višim stranama ili i na brdima i kosama. Tako su na višim stranama i na zaravnima selišta: Borovo u Vjeterniku (po Majiću i Boljesestra; na zaobljenim bregovima; Trimojevići, Koraći, Bratnjive i Seline; na kosama: Parče i Vratigoj. Po onima, koje sam ja video, i po drugima. koje je opisao Majić, sme se tvrditi, da su i kuće u tim starim selima bile više razmaknute jedna oh druge nego u današnjim selima. Dakle se po svemu vidi, da je i način naseljavanja u Bratonožićima ranije bio drukčiji, što je svakako dolazilo od drukčijih fizičkih prilika, naročito od veće šumovitosti, i od mnogo jačeg zanimanja stočarstvom, nego što je danas.

Stara kućišta su retka, jer obično novo stanovništvo podiže kuće na ranijim kućištima. Zato se i za ono kućišta, što ih ima, većinom znaju porodice, koje su na njima živele. Samo u selima Dugi i Lutovu ima starih kućišta, o čijem se stanovništvu sada ništa ne zna. Po očuvanim ostacima od starih kuća vidi se, da su to bile sve suhozidne kuće od krupnog materijala. Ima i vrlo debelih zidova, od preko jednog metra debljine.

Jasno je prema svemu, da se materijalni ostaci od starog bratonoškog stanovništva ne mogu upotrebiti kao znaci za proučavanje o etničkom karakteru toga stanovništva. Ostaje nam da vidimo, koliko nam u ovom pogledu mogu pomoći oni drugi ostaci: uspomene, očuvane u topografskim imenima i u narodnim predanjima o starijem bratonoškom stanovništvu.

Na prvom mestu da se zadržimo na samom plemenskom imenu Bratonožići. Videli smo, da se ono javlja prvi put sredinom 15. veka i da se bez sumnje još onda njime zvalo celo pleme ili neko znatnije, veće brastvo, koje je stanovalo u današnjoj bratonoškoj oblasti. A to znači, da je ime Bratonožići moralo postati još pre 15. veka, jer se najpre tim imenom moglo prozvati samo neko manje brastvo, pa se posle sa jačanjem toga brastva širilo i njegovo ime, dok nije zahvatilo davašnju oblast. Imamo dakle pred sobom dve pouzdane stvari: prvo, da je u današnjoj bratonoškoj oblasti već u srednjem veku moralo biti neke jače srodničke, plemenske ili brastvene, celine pod imenom Bratonožići, i drugo: samo to ime Bratonožići. Kakvog je porekla moglo biti ovo ime? U starim srpskim listinama nalazimo poveći broj imena od korena Brat.(vidi npr. Daničića Rječnik iz književnih starina ili Svetostevansku hrisovulju u Spomeniku Srp. kralj. akademije nauka, IV), pa među njima i jedno, koje je vrlo blisko imenu Bratonožići (Daničića Rječnik iz knjiž. starina). Ali što je za nas najznačajnije, to je, da su sva ta imena nosili Vlasi, pastiri romanskog porekla, koji su većinom živeli po katunima. To nam daje razloga verovati, da je i muško ime Bratonog, od koga je moralo postati prezime Bratonožići, bilo ime nekog Vlaha. Taj je Vlah bio predak pastirskog brastva koje je imalo svoje katune u oblasti današnjih Bratonožića i koje se po njemu prozvalo Bratonožići. Da li je to brastvo bilo već posrbljeno, kad se prozvalo Bratonožićima, to ne znamo. Po nastavku mogli bismo verovati, da je već bilo posrbljeno. Ali da se moglo tako prozvati a biti još zadugo vlaškim brastvom, pokazuju nam današnji primeri sa Vlasima u istočnoj Srbiji: mnogi od njih imaju prezimena srpskog oblika ili čak i čisto srpska prezimena, a međutim su još neprestano pravi Vlasi.

Iz jezika bratonoških Vlaha, koji je naravno bio mešavina od ilirskog i romanskog, pa docnije podlegao i uticaju srpskog jezika preostala su svakako i ona nesrpska brastvena i mesna imena: Bukumiri, Trimojevići, Macure, Merad, Suka, pa možda i neka od ovih: Ničin-Glavica, Koraći, Bušat-uba, Parče, Vratigoj, Gulova Glava, Karkov Do, Ljumečevica, Barzii Do i Barzići, Ljajivovići, Ljaljovke, Ljaljovina, Lečin- strane, Lutovo i Firunjač.

Sva ova imena, izuzevši poslednja tri, nalazimo u predelu oko Klopota i Peleva Brijega, dakle baš u sredigatu bratonoške oblasti. A to znači, da su ti stari bratonoški Vlasi zaista i sedeli u tome predelu. Njima je odatle i bilo najzgodnije raširiti svoje ime i svoju oblast na celo zemljište između Morače i Male Rijeke. U prilog ovome tvrđenju ide i to, što je današnje brastvo Lalovići u selu Jablanu, koje je poreklom od starih Bukumira, sve do pre 80 godina stanovalo na Pelevu Brijegu, u selu Zmijincu, i što su mnoga od iseljenih brastava u Vasojevićima, za koja se sad u Bratonožićima više i ne zna, takođe poreklom sa Peleva Brijega. Ko se nazivao Bukumirima, to sad ne znamo. Mogao je to biti epitet celog starog plemena Bratonožića ili samo jednog njihova dela, a moglo se tim imenom zvati i neko zasebno brastvo, koje je docnije ušlo u obim bratonoške oblasti i plemena.

Iz kojih je rodova i brastava bilo sastavljeno staro bratonoško pleme, o tome se sad može samo nešto, i to nepouzdano i nepotpuno, govoriti na osnovi očuvanih imena i uspomena i na osnovi navedenih podataka iz opisa plemena Vasojevića. Tako su u Moračicama bnli svakako neki Ratkovići, u Pavličićima nesumnjivo brastvo toga prezimena, u Viocu Pejuškovići; blizu Klopota: Trimojevići, od kojih je možda bilo i brastvo vojvode Likovića, dalje Koraći; u Seoštici: Šćepančevići, Strahinjići, Živkovići i Vučinići (sad Garići u Brskutu) i Ljukovići; u starom selu Parču blizu Peleva Brijega: Šoškići, Caričići i još neke nepoznate porodice; u Zmijincu na Pelevu Brijegu: Macure (Jelavići) i Bukumiri (Lalovići); u selu Pelevu Brijegu: Barzići, Gudovići i Dokići; blizu sadašnje Boljesestre: Ljajinovići; u Lutovu Praščevići i još neke nepoznate porodice. Osim toga u stare Bratonožiće spada svakako bar većina pomenutih bratonoških doseljenika u Vasojevićima, za koje ne znamo, iz koga su bratonoškog sela: Keljanovići, Žmikići, Stankovići, Barjaktarovići, Vujovići, Veljići, Butrići i Bismiljaci (ovima poslednjima nije poznato ranije prezime).

Za svaki od imenovanih rodova i brastava zna se, da nije ni u kakvom srodstvu sa današnjim glavnim bratonoškim brastvima, koja su novijega porekla. Ali ne znamo, da li su bila u kakom srodstvu i ta stara bratonoška brastva među sobom. Vrlo je verovatno, da su se u bratonošku oblast rano počeli nastanjivati Srbi, i to svakako najpre Lužani s juga, iz Zetine doline. To je uticalo, da se i bratonoški Vlasi vremenom posrbe. Otud vidimo, da i većina pomenutih imena za stara bratonoška brastva ima srpski oblik i da su imena za sela i za ostala mesta s malim izuzetkom sva srpska.

Svi rodovi, koji su i do danas zaostali od starih Bratonožića, a to su: Garići u Brskutu, Caričići i Pejuškovići u Viocu i Lalovići-Bukumiri u Jablanu slave i sad Sv. Nikolu a preslavljaju Sv. Petku (26. jula). Izuzetak su samo Vukajlovići (Avramovići) u Klopotu, koji su promenili slavu.1) Videli smo osim toga, da sve bratonoške porodice, koje su se preselile u Vasojeviće, i sad slave Sv. Nikolu. Ovome treba dodati i to, da su i stari doseljenici, Vujotići u selu Duga mesto svoje negdašnje slave primili Sv. Nikolu kao bratonošku slavu, a to su isto učinili i preci današnjeg najjačeg bratonoškog brastva, „Bratovih” potomaka. Sve nam to onda nesumnjivo pokazuje, da je slava starih Bratonožića bio Sv. Nikola a »prislužica“ letnji Petkovdan. Ovu prislužicu starih Bratonožića primili su i svi doseljenici, tako da sad celo pleme slavi letnju Sv. Petku; jedino današnji stanovnici sela Lutova preslavljaju mesto letnje jesenju Sv. Petku (14. oktobra). I ovo jedinstvo po slavi i preslavi pokazuje nam, da su stari Bratonožići zaista bili plemenska celina, noja se prvobitno razvila iz jednog srodničnog jezgra.

STARI BRATONOŽIĆI I STARI KUČI 

U svome radu o Kučima (str. 167 i 168) ja sam izneo razloge, po kojima će zaista imati verovatnosti pretpostavka Rovpnskoga, da su stari Kuči i stari Bratonožići (oni srpskog porekla) bili jednog porekla, t. j. da su stari bratonoški Srbi bili deo starog srpskog plemena kučkog, koji se nastanio preko Morače. Da u to verujemo, navodi nas na prvom mestu to, što se po jasnim uspomenama i predanjima zna, da su Kuči i Bratonožići imali nekad kao zajedničku svojinu vrlo mnoge zemlje i planine oko Male Rijeke, oko Brskuta i u celoj južnoj podgorini planine Komova; dalje, što je nesumnjivo utvrđeno, da su i stari Kuči i stari Bratonožići svi slavili Sv. Nikolu; treće, što je i najprirodnije bilo, da se Srbi, koji su se svakako po okolnim planinama širili iz Zetine doline, najpre rašire u kučku oblast, pa da odatle pređu u Bratonožiće.

U radu o Kučima kazano je već da su Bratonožićima i Kučima bile zajedničke planine: Mokra, Bljuštura i Momonjevo, sve tri na istok od Brskuta, i da su Kuči tek u novije vreme Potisnuli sa njih Bratonožiće. Dalje su nekad ceo predeo Brskut, dolina Male Rijeke u visoravan Stravče i zemljište današnjeg kučkog sela Bioča (na Maloj Rijeci) bili bratonoški. Ali su posle skoro pola Brskuta zauzeli Kuči, tako i svu levu stranu od doline Male Rijeke n celo Stravče i Bioče. Bratonožići su još imali zajedno s Kučima dela i u današnjim kučkim planinama: Širokaru, Studenici, Rikavcu (kod jezera istog imena) i čak u Lukama u Kučkom Komu. To je pak moralo biti vrlo davno, jer narodno predanje kaže, da su Studenicu bili u doba Marka Biljurića najpre zauzeli Klimenti. A Marko Biljurić je po narodnoi predanju živeo u vreme Ivana Crnojevića.

Još su Bratonožići držali zajedno s Piperima planine: Bušat, Crnu Planinu i Turjak, sve tri u jugo-zapadnom delu komovske oblasti. Danas su neki delovi Crne Planine i Turjaka bratonoški a neki kučki, dok je Bušat samo kučki. Da je planina Nožica, koja je sad cela vasojevićska, nekad bila bratonoška, to jasno pokazuje samo vasojevićsko predanje. Napadu pećskoga Mustaj-paše na Vasojeviće bila je po vasojevićskom predanju uzrok tužba bratonoškog vojvode Peja Stanojeva samome sultanu. Peju je sultan, kao što znamo, bio zet. Ovu Pejovu optužbu je na- rodna pesma predstavila u ovim lepim stihovima:

Sultan care, ogrijano sunce,
Ja sam doša’ k tebi od nevolje,
Od zuluma od Vasojevića,
Što no meni zulum učinješe:
Carske džade nama prekidoše,
Svaku sreću nama oduzeše,
Oduzeše vodu na Nožicu;
Ubiše mi zelene planine,
Kad mi dođe vakat od planine.
Na planinu mi ne nadižemo.

(Rovinski: »Građa za istoriju Vasojevića«. Nova Zeta za 1889. str. 342).

Bratonožići su, i to poglavito Lutovci, držali i planine: Ptič, Štavanj i Rabri, koje su sad ljevorečke, i još na rovačkoj međi Suvodo sa Jasikom. Ptič i Suvodo sa Jasikom su prodali Ljevorečanima. Rabri su darovali Lutovci svojim prijateljima Tomovcima Ljevorečanima, a Štavanj opet poklonili manastiru Moračkom.

Koje su bile stare i od vajkada čisto bratonoške planine i pasišta, lepo nam pokazuje i onaj narodni stih, koji pripisuju zarobljenoj Vidosavi, sestri vojvode Peja (vidi str. 353). Odatle vidimo, da su te planine i pasišta bili: Vjeternik, Veruša, Planinica i Brskut.

Stari su Bratonožići, kao što nam ovaj pregled pokazuje, imali dakle zaista najviše zajedničkog zemljišta sa starim Kučima. Što su oni docnije mnogo od toga zemljišta pogubili, došlo je otud, što su nastala neprijateljstva sa Kučima, koji su bili mnogo jači. Po svima kazivanjima u Bratonožićima čini se, da se je u neko ranije vreme veliki deo starog bratonoškog stanovništva zbog rđavih godina bio sasvim iselio i da je usled toga bratonoško pleme jako oslabilo. Zato su Kuči i mogli olako istisnuti Bratonožiće sa zajedničkih planina. Za svaku od tih planina ima i pričica, zašto su je Bratonožići izgubili. Neke od tih pričica istina više liče na izmišljene anegdote, ali su sve karakteristične, jer jasno pokazuju, kako su većinom bili mali uzroci, zbog kojih su Bratonožići morali napuštati svoje planine. Tako su mi npr. pričali, kako je neki od Đukića (iz Brskuta) čuvao brave na Momonjevu i jednom izbaci pušku, a tada neki Kuč iz gore povika u šali: „Ej, što me ubi!« Tada se Đukić poplaši misleći da ga je zaista ubio, pa pobegne sa svom stokom i napusti za svagda katun. Za Bljušturu pak vele, da su je Šajinovići (iz Brskuta) izgubili zbog toga, što je jedan njihov pas ujeo muhamedanca Đurđevića iz Kuča, s Ubala, te se usled toga izrodila svađa, itd.

Što su stari Bratonožići imali osim toga i planine na drugim stranama, zajedno s Piperima ili sami, i još sve zemlje s obe strane Male Rijeke, to dovoljno pokazuje, da su oni nekad bili srazmerno veće i jače pleme.

SASTAV DANAŠNJEG PLEMENA BRATONOŽIĆA 

a) Glavni je predstavnik sadašnjeg plemena jedno veliko brastvo ili bolje reći grupa od srodnih brastava, koja je svojim sedištem zahvatila celo središte bratonoške oblasti, počevši od Potkrota pa do Vidačice. Ovo brastvo ima predanje, koje je u plemenu opšte poznato i po kome je to brastvo poreklom od stare srpske vladalačke porodice Brankovića. Po jednome kazivanju, koje sam slušao u Klopotu (naročito od starog popa Milovana Grujića, kome je preko 80 godina, i od sina mu popa Nova Grujića), u Bratonožiće je dobegao unuk Stevana (Šćepana) Grgurova Brankovića sa četiri sina. Kad mu žena umre, taj se doseljenik pod starost oženi i dobije još jednog sina, koga su ostala braća zvala »Brato“. Ona starija četiri sina raziđu se na razne strane (ovde nadovezuju poznato predanje o Vasu, od koga bi bili Vasojevići, Otu pretku Hota, Pipu pretku Pipera i Ozdru pretku Ozrinića). »Brato“ pak ostane kod kuće i od njega se razrode današnja brastva, koja su po njemu i dobila ime Bratonožići.

Samo malo drukčije mi je kazivao starac Risto Ljakov iz Seoštice, kome je preko 100 godnna. Ov veli, da je u Bratonožiće došao jedan potomak Lazara Grgurova Brankovića, a u ostalom se slaže sa prethodnim kavivanjem. Treće je kazivanje Pauna Miletina Mitrovića, starca od 80 godina iz Boljesestre. On veli, da je Đuro Branković imao sina Grgura, Grgur Lazara, a Lazar Brata. Po njemu bi dakle Brato bio praunuk despota Đurđa Brankovića i on bi se doselio u Bratonožiće.

P. Majić je zabeležio, da je »Brato« bio sin ili unuk Grgura Slijepoga« i da je to predanje potvrdio i kaluđer manastira Duge, Ilija Drekalović, koji je živeo krajem 17. veka. Priča, i kako je došlo do toga. Jednom se, veli, »na veče Uskrsa« skupe Bratonožići i Kuči kod manastira očekujući noćnu službu, pa se izrodi među njima raspra oko toga, da li je veći Đuro Kastriot, kučki predak, ili Đurđe Smederevac, od koga su Bratonožići. Raspru prekine kaluđer Ilija pročitavši iz jedne stare, debele knjige, da su zaista Bratonožići od Đurđa Smederevca a Kuči od Đura Kastriota, i da je onaj, od koga su Kuči »držao konja onome, od koga su Bratonožići“.

Vojvoda Marko Miljanov Drekalović slušao je, kako se u narodu govori, da je „Brato« od Grgura, sina Đura Despotovića, kojega je car turski oslepio. Ali jasnoga dokaza, veli, o tome nema. (Marko Miljanov Drekalović: Nešto o Bratonožićima. „Nova Iskra« za 1901. god., br. 1, str. 7.). I vojvoda Marko pominje, da je u stvaranju ovoga bratonoškog predanja o njihovu poreklu od Brankovića imao neku ulogu pomenuti kaluđer Ilija na Dugi. Za njega kaže vojvoda Marko, da je bio Kuč, »s Meduna Popović«. Kad se jednom na Veliki Četvrtak među Kučima i Bratonožićima zapodela raspra o tome, čije je poreklo znatnije, kaluđer im je rekao, da su Drekalovići od Đura Kastriota, a Bratonožići od Đura Despotovića i da ima istorija o tome, ali da se je izgubila (u pomenutom članku vojvode Marka u »N. Iskri“ za 1901, br. 1, str. 10).

Kad je »Bratov« otac ili predak došao u Bratonožiće, možemo dosta približno odrediti prema broju pasova, koje današnja brastva nabrajaju. Tako Progonovići nabrajaju do Brata 11 pasova, a vele, da je otac Bratov dobegao u Bratonožiće. Za primer da navedemo pasove od njihova roda Grujića: Milo-Jakova- Kajo (Spasoje) -Stefan –Drago- Gruja-Radoš Ljako- Prentaš –Janko-Jovan -Raslav -Progo -Vučeta –Lazo- Niko- Brato.

Seoštitičani (Ljumovići) imaju do Brata samo 14 pasova, jer su se sporije množili nego Progonovići. Tako rod Stankovića ima npr. ovake pasove: Paun- Jovan- Gruja- Perovan -Miloš -Savić –Radoš- Stanko- Pejo- Lale – Stanislav- Ljumo (Lumo) – Niko -Brato.

Baljevići računaju takođe pasova do Brata a do Đurđa Brankovića 20.

Rod pelevskih Dmitrovića ima npr. ove pasove: Vuko -Nikola –Đoko- Vuko –Miloš- Dmitar- Đuka – Prbmo- Otaš- Pejo- Stanoje- Radonja- Balje- Vučeta- Lazo- Niko- Brato- Lazar – Grgur- Đuro Branković.

I po onim Bratovim potomcima, koje nabraja vojvoda Marko Miljanov u svom članku »Nešto o Bratonožićima“ (Nova Iskra za 1901. god., br. 1., otr. 7.) izišlo bi da rod Dmitrovića mora imati 17 pa čak i 18 pasova do »Brata“. Vojvoda Marko nabraja ove pasove: Brato- Niko- Laao – Vučep – Bale- Radonja- Stanoje -Pejo -Otaš -Premo – Đuka -Dmitar -Suro –Mileta- Paun. Dakle petnaest pasoova do Pauna, a taj je Paun onaj isti starac Paun Mileta Dmitrović iz Boljeseotre, koga sam malo napred pomenuo. Pošto je Paunu sad preko 80 godina, on bi mogao imati ne samo odrasle sinove i unuke, nego i odrasle praunuke, a tad bi izišlo upravo 18 pasova.

U svakom slučaju možemo dakle uzeti, da do »Brata« ima preko ili bar oko 400 godina. To već dovodi do na kraj 15-og ili na početka 16-og veka, a a to je zaista vreme, kad su mnogi znatniji Srbi, uklanjajući se ispred turske sile, napuštali svoju otadžbinu i odlazili ili u tuđinu ili u nepristupne krševe brdske i crnogorske.

Ovo nas narodno predanje mora iznenaditi, u toliko pre, što vidimo, da i po vremenu odgovara onome doba, kad su zaista živele znatne istorijske ličnosti, za koje se ono vezuje. Pitanje je samo, koliko ima u ovom predanju stvarnoga. Da bismo mogli na to pitanje štogod odgovoriti, potrebno je izneti istorijske podatke, koje imamo o potomstvu despota Đurđa Brankovića, naročito njegova sina Grgura, na koga se bratonoško predanje neposredno odnosi.

Kritički su razmatrali podatke o potomstvu despotskog roda Brankovića: Ilarion Ruvarac u svojoj knjizi „Odlomci o grofu Đorđu Brankoviću i Arseniju Crnojeviću patrijarhu (Beograd, 1896. Izdanje Srpske kraljevske akademije) i Aleksandar Protić u delu »Naši moderni istoričari (Beograd, 1899).

Ruvarac nam iznosi ono što je grof Đurđe Branković, nesuđeni despot ugarskih Srba, napisao u svojoj hronici i u drugim spisima o svome poreklu i o drugim Brankovićima. Grof Đorđe Branković piše, da je on potomak oslepljenog Grgura najstarijeg sina despota Đurđa. Grgur je, veli, imao osim sina Zmaj-despota Vuka (umro 1485 god.) još dva sina Lazara i Grgura, i od toga srednjeg sina Grgurova, Lazara, proizilaze njegovi preci (str. 3). Grof Đorđe Branković nazivao je sebe Podgoričaninom, kao što svedoče natpisi na njegovim knjigama: »ot knig Georgija Brankoviča, Podgoričanina i dr. (str. 13 i 14). Tako i u latinskim listinama: „de Podgoricza (str. 10). A njegov stariji brat, Sava mitropolit ili vladika u Brdelju, naziva se u diplomi Đorđa Rakocija, kneza erdeljskoga od 28. decembra 1656. “Sava Branković i Korenić”. A isti grof Đorđe pominje za svoga strica Lazara, u kaluđerstvu Lonđina, bivšeg arhiepiskopa u Jenopolju (u Banatu), koji se prestavio u Vlaškoj, da mu je na grobu natpis: „Božieju milostiju Loggin rodom ot Korenič Brankovič arhiepiskop Jenopoljski.. .“(str. 10).

Ne znajući da su Korenići pleme u Hercegovini, grof Đorđe je pogrešno preneo poreklo Brankovića na reku Korenicu u ličko-krbavskoj županiji i usled toga napisao, da se pleme Brankovića, koje je najpre na toj reci stanovalo, po njoj prozvalo: Korenići — Brankovići. Ruvarac je i pronašao, otkuda mu ta pogreška: iz ugarske istorije Ištvan Fijeve, u kojoj se pominje reka Korenica (str. 11). Dalje kazuje grof Đorđe, da su se Brankovići docnije preselili u Podgoricu, gde su sagradili grad istog imena, i da su se po treći put preselili u „braničevsku državu”, gde su postali naslednom vladalačkom porodicom u Smederevu.

Ruvarac pobija gotovo sva ova tvrđenja grofa Đorđa. Tako kaže, da za onoga Lazara Grgurova, kojega grof Đorđe smatra za svoga pretka, ne zna osim grofa Đorđa niko drugi. Šta više, veli, ne zna sem to, da je Grgur, najstariji sin despotu Đurđu, ikada bio oženjen (str. 3). „Srpski letopisi, dodaje Ruvarac, ne znaju za ženidbu oslepljena zajedno s bratom svojim Stefanom g. 1441. despotovića Grgura, i danas se već slobodno može tvrditi i pisati, da ni Zmaj-despot Vuk nije bio zakoniti već van braka rođeni sin Grgurov (s. 4). Još tvrdi Ruvarac i ovo: »Do grom Brankovića nije se znalo u srpskom narodu za Brankoviće i nije se pisalo o Brankovićima, kao vladalačkom plemenu”. „Od sviju članova plemena ili porodice te, jedini se Vuk “nesretnog i prokletog spomena zvao i nazivao Vuk Branković po ocu sevastokratoru Branku – jedini Vuk i braća njegova”.

Za pričanje grofa Đorđa o poreklu njegovih starih iz Korjenića Ruvarac misli da može imati stvarnu podlogu: Ja mislim, da je Grof Branković nešto načuo o tom, odkud su došli njegovi stari u Jenopolje, a naime, da su od Korenića u Hercegovini. Naposletku da navedemo ovu Ruvarčevu napomenu sa 12. str.: Iz lista »Srpski Narod“ za g. 1375. br. 54., pribeležio sam iz “naznačenja varoši i varošica u Hercegovini” ovo: »Klobuk grad na visokom kršu sagrađen, a nasred Klobuka su Korenići u jednoj vali, a tu je dom Vuka Brankovnća, u kojem se rodno“. Ovo je zabeleženo po »kazivanju korenićskih Brankovića.

Aleksladar Protić se u pogledima o grofu Đorđu Brankoviću ne slaže sa Ruvarcem. On najpre pokazuje o istoriji Jovana Rajića rodoslov grofa Brankovića. Po tom se rodoslovu vidi da je čukunded grofa Đorđa, koji se takođe zvao Đorđe a živeo sredinom i u drugoj polovini 16. veka, smatrao sebe za praunuka despota Đurđa Brankovića I. Protić na to dodaje: »Zašto ne bi bilo dozvoljeno pretpostaviti« da je Đorđe Branković bio odnegovan n vaspitan u predanju, da mu se poreklo vodi od smederevskih Brankovića? To se može u toliko više verovati, što se iz izvesnih činjenica daje izvesti, da je to verovanje vladalo ne samo među članovima porodice Brankovića, nego i u samom srpskom narodu, i to mnogo ranije nego što se doznalo o kakvoj pisanoj hronici Brankovićevoj, i mnogo pre nego što se sam Đorđe Branković javno počeo izdavati za despota srpskog?« (str. 291.) Kao dopunu ovome Protićevu mišljenju da navedemo njegovo pitanje Ruvarcu, koji poriče, da je patrpjarh Maksim miropomazao u Jedrenu osamnaestogodišnjeg Đorđa Brankovića za despota srpskog. Protić pita: Kako je mogao Đorđe Branković, kad mu je bilo tek godina (1663) navesti patrijarha Maksima I i tolike trakiske bojere da ga za despota priznadu na osnovu nekakvog rodoslova, koji je jedan deran od 18 godina kadar bio da smisli?« (str. 34).

O prezimenu Brankovića kaže Protić ovo: ,Mogli su se Brankovi potomci potpisivati i kao Vukovići, Đurđevići i Lazarevići, ali je za ime Brankovića suviše jako vezana uspomena kosovske katastrofe, da bi ono moglo preći u zaborav. Zato su Vukovi potomci u narodu, u pesmi, u istoriji sačuvali prezime Branković… (str. 57».

To su podaci i mišljenja o potomstvu slepoga Grgura. Šta se prema ovome može reći o predanju bratonoških brastava, koja svoje poreklo dovode neposredno od njega?

Jedini pisac, koji nam kaže, da je slepi Grgur imao potomstva, jeste grof Đorđe Branković, koji i sam ubraja sebe u njegove potomke. Mi mu ili možemo ne verovati, kao što čini Ruvarac, ili verovati kao A. Protić. I za jedno i za drugo ima, kao što smo videli, dosta jakih razloga. Glavno je za nas ovde istaći nešto, što nas iznenađuje i što najviše zaslužuje pažnje, a to je, da i bratonoško narodno predanje zna za Lazara, sina slepoga Grgura. Ovo slaganje između hronike grofa Đorđa i narodnog predanja u Bratonožićima može se tumačiti samo na dva načina. Ili je slepi Grgur zaista imao sina Lazara, i onda je pričanje grofa Đorđa potvrđeno ovim bratonoškim predanjem, ili je bratonoško predanje postalo bilo celo bilo delimično uticajem nekog pismenog čoveva, koji je od nekud znao za rodoslov iz spisa grofa Đorđa Brankovića. Mogli bismo npr. pomišljati na ovoga kaluđera manastira Duge, Iliju Drekalovića, za koga narodno predanje jasno kaže, da je sakupljenim Kučima i Bratonožićima potvrdio narodno kazivanje pročitavši iz neke stare, debele knjige, da su Bratonožići zaista od Đurđa Smederevca.

Koje je od navedena dva tumačenja verovatnije, nemogućno je sad presuditi. Presuđivanje je još otežano i time, što jedno bratonoško predanje predstavlja stvar drukčije. Po tom kazivanju se „Brato“ ne smatra za potomka Lazara Grgurova, nego se predstavlja kao praunuk Stevana, Grgurova Brankovića. A o tome Stevanu nemamo u grofa Đorđa nikakva pomena.

Teško je dalje poverovati u to, da je nekome od potomaka despotske porodice Brankovića moglo pasti na um, da iz Banata dođe čak u Bratonožiće. Ali kad bi ostali podaci bili dovoljno pouzdani, mogli bismo dopustiti i tu mogućnost. Porodica banatskih Brankovića bila je, kao što svi istorici naglašavaju, znatno osiromašila i izgubila od svog ugleda. Mogao je neki od tih Brankovića biti nezadovoljan stanjem u Ugarskoj ili je mogao čak i štogrd skriviti i usled toga se skloniti u crnogorska Brda.

Još da pomenem ovu misao. Prema svima uspomenama, koje je zabeležio grof Đorđe, nesumnjivo je, da su banatski Brankovići bili starinom iz hercegovačkih Korjenića. A videli smo, da u Korjenićima ima i sad Brankovića i da se čak kazuje, da se tamo rodio Vuk Branković. Dalje nam grof Đorđe kazuje i o preseljenju svojih predaka iz Korjenića u Podgoricu i niže u braničevsku državu, tj. u Srbiju. Sve to možemo uzeti kao dokaz, da su korjenićski Brankovići bili veoma razgranat vlasteoski rod, od koga su se granci razišli na razne strane. Jedan (ili nekolicina) od tih Brankovića, ponajpre od onih što su se nastanili u Podgorici, mogao je u prvo doba turske vladavine iz ma kojih razloga dospeti u Bratonožiće i tamo zasnovati jako brastvo, kome su ugled i jačina porasli i zbog samog znatnog porekla. Zatim je u nekom od docnijih vekova uticajem koga pismenog čoveka, sveštenika ili kaluđera, možda pomenutog Ilije Drekalovića, mogla biti udešena veza između ‘Brata‘ i slepoga Grgura, za čije je srodstvo sa ovojim precima bratonoško predanje i inače moglo znati. To nadovezivanje na slepoga Grgura moglo je još biti olakšano time, što su možda najstariji poznati »Bratovi« preci imali slična imena sa potomcima vladalačke porodice Brankovića.

No posle svega ovoga moramo najzad priznati, da su ovo nagađanja i da se ne može reći ništa pouzdano o tome u koliko ima istine u bratonoškom predanju o „Bratovu“ poreklu od vladalačke porodice Brankovića.

Valja još samo naglasiti, da su u ovom predanju nesumnjivo kombinovani elementi nekog starijeg predanja s onima iz drugog, novijeg. »Brato“ je deminutiv od imena, kojim se mogao zvati praotac najstarijih Bratonožića, t. j. onoga brastva ili plemena, koje je dalo ime celom predelu. Predanje o tome „Bratu“ moglo se držati do onog vremena, kad su se potomci doseljenih Brankovića namnožili u jako brastvo i postali glavnim predstavnicima celog bratonošskog plemena. Da bi sebe još bolje predstavili kao prve i jedine Bratonožiće, oni su istakli »Brata“ nao svoga pretka. Uostalom mogli su oni i bez ikakvog predanja o starinskom Bratu doći na misao, da svoga pretka nazovu imenom ili nadimkom „Brato“.

Od »Brata“ ima danas četiri brastva, koja su se ovako razrodila. ,,Bratom se rodio u selu Zmijište ali se posle preselio u Vilac. Tu je imao sinove Pavla i Nika. Od Pavla je brastvo Čađenovići, kojem je staro sedište u selu Kisjelici, ali se dosad celo izuzevši jednu porodicu preselilo u Brskut. Drugi sin »Bratov«, Niko, imao je dva sina: Ljuma i Laza. Od Ljuma je današnje brastvo Svoštičani, a Lazo Nikov je imao sina Vučetu. Vučeta je pak rodio dva sina: Proga (Progona) i Balja. Ova se dvojica podele: Progo pređe u Klopot i od njega je današnje brastvo Progonovići, a Baljo ostane u Viocu i od njega je današnje glavno i najveće bratonoško brastvo Baljevići, koje se razrodilo na više rodova i raširilo se na sva sela Peleva Brijega i još u Potkrš, u Boljesestru, u Vidačicu i dosta u Brskut.

Prvu grupu »Bratovih“ potomaka čine dakle Čađenovići, kojih ima 1 porodica u Kisjelici i 20 porodica u Brskutu, i uz njih Đurići (3 porod. na Pelevu Brijegu a nedavno odseljenih u Podgorvcu, u Zagarač i u Krnjicu u Zeti). Druga su grupa Svoštičani, Ljumovi potomci, voji se tavo zovu po ovome selu Svoštici, u kome i danas svi stanuju. Dele se na dva glavna »trbuha“: Velimiroviće i Stankoviće. Velimvrovići opet imaju dva „trbuščića“ ili »trbuška«: Boškoviće, Ljakoviće, a tako isto i Stankovići: Radoševiće i Stanišiće. Seoštičana ima u Seoštici 35 porodica. Odseljeni su: 3 porod. u Srbiju (1 u »Karanovac«, dakle u Kraljevo, 2 »u dobitak«, t. j. u Nove Krajeve), 3 por. u Zetu, 2 u Podgoricu, 1 u Zagorič kod Podgorice, 1 u Zagrad u Bihoru (u Vasojevićima). Treća su trupa Progonovići, koje zovu Klopoćanima po njihovu glavnom selu Klopotu. Oni su se ovako razgranali. Njihov predak Progo (Progon) Vučetin je imao tri sina: Raslava, Darmana i Đuku, sa kojima je, pošto se sa bratom Baljem podelio, predigao iz Vioca u Klopot. Raslav Progov je imao dva sina: Jovana i Stamata. Jovan Raslavov je imao takođe dva sina: Janka i Đurišu. Janko Jovanov je pak rodio pet sinova: Prentaša, Pavića, Batrića, Tomaša i Jovana. Prentaš Jankov je imao sinove: Toška i Ljaka. Toško Prentašev je predigao u Brskut i od njega su tamo Jankovići na Lazima. Ljako Prentašev je imao sina Radoša, a Radoš sinove: Gruju, Iliju i Petra, od kojih su današnji: Grujići (10 porod. u Klopotu, 1 za Goricom, 1 u Podgorici i 6 u Srbiji), Ilići (4 porod., sve u Klopotu) i Petrovići (5 por.sve u Klopotu). Od Pavića Jankova su Vučelići (3 porod. u Klopotu, 1 por. u Zagoriču, 1 u Brskutu, 1 u Podgornci i 2 u Vasojevićskoj Nahiji). Batrić Jankov je predigao u Brskut i od njega su tamo Toljevići. Od Tomaša Jankova su Kekovići u Klopotu (5 porod.).

NAPOMENA: U Bratonožićima ima opšte poznato predanje, po kome bi ovaj Tomaš Jankov bio predak vladalačke porodice Obrenovića u Srbiji. Pričaju, da se Tomašev sin Radoje bio najpre preselio u Brskut i pošto tamo u zavadi ubije jednog Brskućanina (neki vele: brata), pobegne u Bijelo Polje ili u Berane. Tamo opet ubije Turčina, što mu je ubio kozu. Neki vele, da je zbog toga poginuo a drugi kažu da je umro na putu za Srbiju. Glavno je, da mu žena sa tri maloletna sina za koje kažu, da su se zvali: Miloš, Jovan i Jevrem dođe u Srbiju, gde je najpre služila a zatim se preuda za Obrena, kome dovede i svoje sinove. I ti su sinovi, vele Bratonožići, docniji Obrenovići. Prema dosadašnjim ispitivanjima ovo se predanje ničim ne potvrđuje, jer se tačno zna, da je otac Miloša, Jovana i Jevrema, docnijih Obrenovića, bio Todor Mihajlović iz Srednje Dobrinje u okrugu užičkom (vidi Milićevića »Spomenik“, str. 471). Kojim je povodom ovo predanje postalo, niko sad ne zna. Ali ono svakako nije sasvim izmišljeno. Do toga Radoja Tomaševa, za čiju ženu vele, da se sa sinovima preselila u Srbiju, ima 6 sedam pasova (kao što nam pokazuje i napred navedeni pregled za pasove Grujića- Progonovića), a to čini najmanje 170 do 180 godina. Predanje se dakle odnosi na preseljenje, koje je bilo još u prvoj četvrtini 18. veka i prema tome se ne može nikako ticati Miloša n njegove braće, koji su se rodili tek posle 1780. godine. Ali se ono može odnositi na njihove arvghe, pa je možda docnije preneto na njih kao poznate istorijske ličnosti.

Od najmlađeg sina Jankova, Jovana, koji se preselio u Brskut, postalo je brskutsko brastvo Marnići. Đuriša, sin Jovana Raslavova, imao je sina Šaka, od koga su sadašnji Šakovići i to; 2 porod. u Klopotu, 1 u Brokutu, 6 u Zagoriču i oko 10 por. u Kolašinu (potarokom) gde oe zovu Padnbrci.

Od Stamata, sina Raslava Progova, potomci su svi sad u Brskutu i dele se na Sekuloviće (Simoviće), Novoviće i Šajinoviće (Raketiće, Lukiće i Ćetkoviće). Potomci od dva mlađa Progova sina, od Darmana i od Đuke, svi ou digli u Brskut i od njih su tamošnji Darmanovići i Đukići. Od ovih Đukića su muhamedanci Šajinovići u Gusinju.

Četvrtu i najveću grupu »Bratovih“ potomaka čine Baljevići (Balevići) od Balja, brata Progova. Mnogi kazuju, da je Baljo (ili Valje, Bale) imao četiri sina; Radonju, Rajiča, Banka i Čelebiju, dok neki tvrde, da su njegovi sinovi bili samo Radonja i Rajič, a za Banka i Čelebiju kažu, da ou bili Baljevi stričevi, t. j. braća njegova oca, Vučete. Ovo je drugo predanje zabeležio i P. Majić. Mi ćemo pak uzeti ono prvo, u kome se većina pripovedača slažu. Radonja Baljev je nmao dva sina: Stanoja i Vuja. Stanoje Radonjin je imao sina Peja, koji je kao što znamo, po predanju dobio od sultana vojvodstvo. Od Peja su današnji Pelevčani, koji se dele na četiri roda: dva se prezivaju po Pejovim sinovima, Premovići i Toškovići (ovi drugi: 20 porod. i 2 u Brskutu), a dva po Pejovim unucima: Pavićevići (6 por. i 2 u Zeti a 4 u Srbiji) i Stanišići (8 por. i 7 u Srbiji) (Vojvoda Marko Miljanov saopštava malo drukčije podatke. On kaže, da je Pejo imao četiri sina: Otaša, Toška, Mantjaša n Stannšu. Od njih su četiri brastva! Premovići od Otaševa sina Prema; Toškovići od Toška Pejova; Pavićevići od Matijaševa snna Pavića; Stanišići od Stannše Pejova).

Prvi od ovih rodova, Premovići, deli se po Premovim unucima na: Veljoviće (kojih ima 8 por. na Pelevu Brijegu, 5 u Srbiji i 1 u Zagoriču), Todoroviće (6 por.), Dmitroviće (6 por. na Pelevu Brijegu i 2 u Srbiji) i Čubranoviće (8 por. i 1 u Zagoriču a 3 u Srbiji. Premovića ima preseljenih i u Vasojevićima u Turskoj, u selu Beranima (B. Lalević i I. Protić »Vasojevići u turskoj granici”, str. 721) i u selu Zaostrom (isti rad, s. 725′.) Od Rajiča Baljeva je 31 porodica današnjih Viočana (t. j. stanovnika sela Vioca), koji se dele na Brankoviće (Giliće; 7 por. i 2 u Podgorici), Vidiće (7 por.), Čoliće (4 por. i 2 u Srbiji), Đeleviće (4 por.), Bajoviće (4 por.) i Maleviće (Đuriće: 5 por. i 1 u Zeti. Za Banka Baljeva vele, da je pošao s Ugričićem Jankom u Dalmaciju, kad se Janko vraćao sa Kosova i nastanio se u Kotare. Misle, da se od njega razrodila čuvena porodica Cmiljanića (ovo je zabeležio P. Majić). U ovom je predanju možda očuvana uspomena na odseljenje toga Banka ili njegova roda u vreme ugarskih pohoda na Turke u Bosni u 16. veku, jer je Banko živeo pre 13 do 14 pasova, dakle pre 350 i više godina. Od Čelebije Baljeva je jedan deo stanovništva sela Potvrša. Najpre su oni stanovali na zemljištu Buncu preko Male Rijeke, koje im je bio dao Vojvoda Pejo Stanojev. Zatim su jedni od njih prešli pre pet- šest pasova u Potkrš, gde su im bile staje, i to su sadašnji Boškovići (2 porod.). Jedan je pas od tih Baljevića morao zbog krvi bežati u Podgoricu i tamo se poturčio. Od njega su podgorički muhamedanci Rakići. Jedan se od tih poturčenjaka vrati na ovoje staje u Potkrš i pokrsti se. Zvao se Murat a sin mu Hasan Muratov. Po tom se njegovo potomstvo u Potkršu i sad preziva Muratovići (3 por).

Potomci Vuja Radonjina Baljevića su nastanjeni u selu Kisjelici. Sam se Vujo bio nastanio u Kisjelici, pošto je odagnao i posdednji ostatak starih Kisjedičana, Jelaviće-Macure. Od Vuja su ovi sadašnji rodovi: Markovići (11 por. Mijajlovići (Boškovići, 5 por.) i Balićevići sa tri manja trbuška (Veškovići, 5 por. i 1 u Brskutu a 5 u Srbijn, 3 u Konjusima u Vasojevićima; Perovići, 5 por. i 2 u Zagoriču kod Podgorice; Vulići, 2 por. i 1 »na Kastiu« u Boki po zabelešci P. Majića).

U Kučima, na Bezihovu, ima brastvo Milovići, poreklom od bratonoških Baljevića (vidi »Kuče«, str. 15). Još da uzgred pomenemo, da je među Crnogorcima (koji se preseliše u Rusiju, bio i jedan od Baljevića (a možda čak još i više iz Bratonožića), koji je tamo napisao kratak geografsko-istorijski opis Crne Gore (u 18 tačaka) i na kraju toga opisa potpisao: »Jovan Stefanović Balević Albano-Crnogorac iz Bratonožića. U Petrogradu 29. junija 1757. god.« (v. Dragovića pomenutu istoriju, str. 125).

Da dodamo još ovo kao napomenu. Pomenuti starac Risto Ljakov iz Seoštice kazivao mi je o grananju »Bratova“ potomstva malo drukčije. »Brato« je veli, imao sinove Pavla i Nika. Od Pavla su Čađenovići. A Niko Bratov je imao tri sina: Ljuma, Proga i Laza. Od Ljuma Nikova su Seoštvčani, od Proga Nikova su Klopoćani, a Lazo Nikov je imao sina Vučetu, Vučeta Balja a Balje samo Rajiča i Radonju. No svi ostali pripovedači među njima osobito stari pop Mijov Grujić iz Klopota i Paun Miletin Dmitrović iz Boljesestre kazivali su onako, kako smo napred izložili, tvrdeći da je samo njihovo kazivanje tačno, a da je Risto Ljakov zbog velike starosti (bilo mu je preko 100 godina) vek pobrkao.

Ova četiri brastva od »Brata« imaju sad ukupno preko 300 domova (skoro polovinu od toga broja, 133 porodice, čine sami Baljevići) i kad se setimo, da u celom plemenu nema više nego 408 domova, onda je razumljivo, zašto ovi »Bratovi« potomci smatraju sebe za jedine predstavnike bratonoškog plemena, za prave Bratonožiće, i na ostala, manja brastva gledaju s prezrenjem. Oni dovode i samo ime Bratonožići od svoga pretka „Brata«, ali koliko ima u tome istine, videli smo napred. Ova težnja, da se ime Bratonožići dovede u vezu s imenom najstarijeg pretka današnjih glavnih brastava, jeste svakako i uzrok, da se tome pretku zaboravilo pravo ime a da se istakao ili možda izmislio ovaj nadimak »Brato«. Moglo bi se još posumnjati, da može biti neko od ovih brastava, koja se računaju u „Bratovo“ potomstvo, nije proizišlo baš neposredno od toga »Brata«, nego od neke sporednije grane, pa da je u težnji, da sebe predstavi kao prave Bratonožiće, namerno unelo svoje pretke među „Bratove“ potomke. Ali takvoj sumnji teško da bi ovde bilo mesta, jer je narodno predanje do »Brata« tako jasno i pouzdano, da mu moramo verovati. Osim toga imamo i primer u Kučima, na brastvu Drekalovićima, da se zaista od jednog čoveka u toku od 12—13 naraštaja može namnožiti ogromno potomstvo sa tačno održanom uspomenom o grananju na manja brastva i rodove.

Svi »Bratovi« potomci slave Sv. Nikolu (6. decembra) osim Progonovića, koji slave Sv. Jovana (jesenjeg, 23. septembra). Vele, da je Sv. Jovan bio najpre prislužbica svih »Bratovih“ potomaka, pa su ga posle po zajedničkom dogovoru uzeli slaviti samo Progonovići, da bi se mogli s ostalim svojim saplemenicima uzajamno pohoditi o slavama. Prvo su slavili zimnjeg Sv. Jovana (7. januara), ali su se jedne zime, noseći kao i uvek iz Podgorice vino za slavu, bili ponapijali tako da su se »pomeli“, t. j. da ih je sneg zatrpao. Zbog toga zamole tadašnjeg vladiku (vele: Rufima Boljevića iz Brčela u Crmnici), te im odobri, da mesto zimnjeg slave jesenjeg Sv. Jovana. Ali oni i sad održavaju pomen svojoj staroj slavi: nose o zimnjem Sv. Jovanu u crkvu punje i pale sveću. Zajednička je prislužba svega »Bratova“ potomstva, kao i ostalih Bratonožića: Sv. Petka (26. jula i 14. oktobra).

*   *   *

b) Drugu zasebnu grupu u bratonoškom plemenu čine stanovnici sela Lutova. Njih ima 50 porodica, od kojih samo 5 porodica brastva Gogića možda nisu istog porekla s ostalim Lutovcima, a svi drugi čine jedno brastvo. Po njihovu pričanju poreklom su od nekoga kapetana Gojka, koji se iz Pirota u Srbiji doselio u Brda, a njegov sin Nikola sa sinom Pipom došao jo u Lutovo (i to u Donje Selo, u pravo Lutovo). Pipo je imao sina Mijajla a Mijajlo četiri sina: Đurka, Petra, Vukotu i Gojislava. Od Đurka su svi današnji Lutovci, a ostala njegova tri brata su se preselila u Pipere i od njih su se tamo izrodila mnoga i jaka brastva. Odmah da napomenem, da zaista i u Piperima ima sasvim pouzdanih predanja za mnoga novija a jaka brastva, da su im preci došli iz Lutova i da su rod sa današnjim Lutovcima. To se vidi još i po slavi: Lutovci svi slave Sv. Arhanđela Mihaila (8. novembra) i prislužuju jesenju Sv. Petku kao i njihovi rođaci u Piperima (osim nekih Pppera, koji su dociije izmenili slavu). Samo Lutovci osim toga prislužuju i „Ćirilov-dan“ (t. j. Sv. Ćirila, 15. jula). Osim pomenuta tri brata Đurkova prešlo je još i dosta drugih Lutovaca Đurkovih potomaka u Pipere, kao što ćemo dalje izložiti. Otud im je i zemljište s obe strane Morače zajedničko sa Lutovcima.

Lutovci nabrajaju od pretka Gojka do sad 16 pasova, dakle su skoro jednake starine sa »Bratovim« potomcnma, te je možda i njihov predak Gojko dobegao po padu Srbije. Radi primera da iznesem pasove od roda Jovanovića:

Gojko-Nikola-Pipo-Mijajlo-Đurko-Milovan-Vuko-Joko-Manojlo-Jovan-Šaban-Nikola-Mićun-Stefan- Milun-Nikola.

Po kazivanju oficira Milije Mušikina Radojevića ja sam pobeležio do pojedinosti grananje i pasove sadašnjih Lutovaca i brastva odseljena u susedne Pipere. Od toga ću izneti ovde, koliko je najpotrebnije, a većinu od ostalih podataka biće zgodnije upotrebiti u radu o poreklu plemena Pipera. Kao što je rečeno, praunuk „kapetana Gojka« Mihailo imao je četiri sina, od kojih je najstariji, Đurko, ostao u Lutovu. Đurkov sin se po kazivanju pomenutog oficira Milije zvao Milovan a po kazivanju nekih drugih Lutovaca, pa i mnogih Bratonožića i Pipera njemu je bilo ime: Milica (ili Milika). I Rovinski je zabeležio za njega ime Milica (Černog., sv. II, deo 1, s. 93), samo što nije tačno njegovo tvrđenje u napomeni, da ovoga imena ima i sad u Piperima. Piperima se taj naziv za muškoga čini tako isto neobičnim kao i ostalim Srbima. Za toga Milovana ili Milicu zna se, da je bio vojvoda. On je imao tri sina: Vuka, Radula i Raduna. Vuko je imao sinove Joka i Pavića, od kojih su sva današnja lutovska brastva. Od Joka Vukova su: Jovanovići (16 porodica), prozvati po Jovanu Manojlovu, unuku Jokovu; Mirkovići (8 por.), prozvati po Mirku Jokovu; Radojevići (4 por.), prozvati po Radoju Đurovu, kome je Joko čukunded, i Tomaševići (2 por.), za koje vele, da su poznije odvojeni ogranak (od Mirkovića). Od Pavića Vukova su današnji Krkelići (15 por.), prozvati po Krkeli (pravo mu je ime bilo: Radoje), koji je u petom pasu od Pavića.

Potomci od druga dva sina vojvode Milovana, od Radula i od Raduna, svi su se preselili u Pipere. Radulovi potomci stanuju sad u piperskim selima Zavadi, Potpeću i Radeći, a Radunovi (Radunovići) u piperskoj Rijeci prema Morači.

Zna se, da od Lutovaca, Đurkovih potomaka, ima još preseljenih u Vasojevićskoj Nahiji, u selu Dapsićima, gde se i zovu »Lutovcima.“ U radu popa Bogdava Lalevića i Iv. Protića »Vasojevići itd. (Etnogr. zborn., VI, s. 714) pominju se ti isti Lutovci u selu Dapsićima a osim toga (na str. 710) i Lutovci u vasojevićskom Zagorju, i kaže se i za jedne i za druge, da su iz Lutova u Bratonožićima i da slave Sv. Nikolu. Dalje su mi u Lutovu pričali da su i Ćeklići (vele oko 60 por.) u selu Crnom Vrhu u Vasojevićskoj Nahiji takođe iz Lutova. Adi se u pomenutom opisu Vasojevića od Lalevića i Protića ne pominju u Crnom Vrhu uopšte nikaki doseljenici iz Bratonožića. Možda su oni tu nekad stanovali, pa se odsedili, ili je predanje pogrešno zamenilo neki drugi Crni Vrh s ovim vasojevićskim. Još su mi Lutovci kazali, da su od njih odseljeni i Ljašovići u Polimlje u Vasojevićima. U opisu Vasojevića od B. Lalevića i Iv. Protića (u Etnogr. zborn. V, s. 595) navode se zaista Laševići (Lutovci) u Polimlju na Murini.

 *   *   *

v) Za pomenute Gogiće (5 por.) zna se, da su došli iz Bijela Polja pre šest pasova i da im je doseljeni predak (Periša Šćepanov) bio zidar, te su ih zbog toga, vele, prozvali Gogićima. Većina tvrdi, da Gogići nisu nikakav rod s ostalim Lutovcima, dok sami Gogići kazuju, da su i oni od »plemena« ostalih Lutovaca i da je jedan od njihovih predaka pobegao zbog krvi u Bijelo Polje, te su tamo probavili samo neki pas i ponovo se vratili u Lutovo. Navode i pasove, kojima se vezuju za Vuka Milovanova, unuka onoga Đurka, od koga su svi ostali Lutovci. Ali dok ostali Lutovci tvrde, da je Vuko imao samo dva sina, Joka i Pavića, dotle bi po ovom kazivanju on imao i trećeg sina, Dmitra. Zbog svega toga je sumnjivo, da su Gogići istog porekla sa drugim Lutovcima (iako imaju istu slavu i preslavu, jer su ih mogli namerno usvojiti, kao slabo brastvo pored jačega). Biće to jedan od čestih slučajeva, da se slabo brastvo pribija uz jako, te veštački dovodi sebe u srodničku vezu sa njim. Zato ćemo Gogiće i smatrati kao zasebno brastvo.

 *   *   *

g) Dužani ili Vujotići, kojih ima 5 domova, poreklom su, po sopstvenom kazivanju, iz Pipera sa sela Stijene. Njihov predak Nika Vujotin došao je iz Pipera pre deset pasova. Ovo su ti pasovi:

Nika Vujotin Staniša –Stojan- Velimir -Drago -Panto -Ni- kola -Stojan -Đuro -Mihailo.

O njihovu poreklu iz Pipera svedoči i to, što oni i sad izdižu leti na Medžgar u Crnoj Planini, gde su Piperi imali katune od starine. Pomenuti Nika Vujotin i njegovi potomci stanovali su najpre na mestu Selini blizu sela Pavličića. Pošto su tako bili na okrajku Bratonožića, imali su da izdrže dosta neprilika. Izbežavali su od krvi u Pipere i ponovo se vraćali, krili se od Turaka po pećinama više današnjeg sela Duge, pa se oko njih i tukli s Turcima. Sa Selina su Vujotići sišli na svoju zemlju kod sadašnjeg manastira Duge i tu zasnovali selo, a tamo su im bile ostale staje. Oni su najnre slavili Mitrovdan i jesenji Petkovdan, pa su posle promenili i uzeli da slave bratonoške svece: Nikoljdan i letnji Petkovdan. Uzroci su toj promeni: prvo, što su time sebe uvrstili u red ostalih bratonoških brastava, i drugo, što im nije bilo mogućno izdržati slavljenje Mitrova-dne, jer bi im dolazili na slavu ne samo Bratonožići nego i Kuči. Svuda po Bratonožićima nazivaju Vujotiće Lužanima. Ovo je zaista i opravdano, jer su Vujotići bili u Piperima sastavni deo starog srpskog stanovništva, koje je bez sumnje najvećim delom bilo lužanskoga porekla.

Nedavno se nekoliko porodica od Lužana preselilo u Srbiju, vele: u Mrdare (u srezu kosaničkom) i u Stragare, svakako u Stragare u srezu jaseničkom, jer iz opisa Stanoja Mijatovića (»Temnić« u VI knjizi »Etnografskog zbornika«, str. 300) vidimo, da ih nema u temnićskim Stragarima.

*   *   *

d) Lajkovići (Ljajkovići) zovu sebe i Pavličićima po imenu staroga sela, u kome su se najpre nastanili. Ima ih svega 9 domova. Oni sami pričaju, da su došli iz Bjelopavlića, ali svi ostali Bratonožići kažu, da je njihov predak Ljajko, koji je bio kovač, došao pre devet pasova odnekud od Skadra i pribio se da služi u kući Vukovića, jednog starog piperskog roda, koji se bio nastanio u selu Pavličićima i posle se nešto istražio a nešto odatle raselio (poslednja kuća Vukovića odselila se pre triestak godina u Zetu. Od tih Vukovića Ljajko je dobio zemlju i okućio se. Ljajkovići su uopšte vrlo nepoverljivi i što svoje poreklo dovode lažno od Bjelopavlića, to je još bolji dokaz, da je kazivanje ostalih Bratonožića istinito. Jer obično mala i slaba brastva, koja su još neznatnog porekla, gledaju, da dignu sebi cenu dovodeći svoje pretke u vezu sa kakvim uglednim brastvom ili pdemenom. Vrlo je verovatno, da je predak Ljajkovića pobegao od krvi, pa da su oni i zbog toga krili svoje poreklo. Ljajkovići slave Arhanđelovdan i letnji Petkovdan 26. jula). Sad ih je u selu Pavličićima samo 2 porodice, a ostali su se preselili u Moračice (5 por. i u Malu Rijeku (2 por.).

*   *   * 

đ) Jovovići, 6 porodica, u Potkršu su poreklom od Jova Bojovića iz Kuča (od brastva Bojovića s Ubala, koga je majka bila dovela kao pastorka u Potkrš.

*   *   *

e) Biljurići ili Vukorepovići su došli pre 200 godina iz starog sela Kupusaca u Kučima. Stojali su najpre na Trimojevićima (kod Klopota), pa su pre sto godina digli u Brskut i sad su tamo.

*   *   *

ž) Najzad u sastav današnjeg plemena Bratonožića ulaze već pomenuti ostaci starog stanovništva (ukupno samo triestak porodica): Bukumiri-Lalovići, Garići, Caričići, Pejuškovići i Vukajlovići, koji svi osim Vukajlovića slave Sv. Nikolu i Petkovdan.

*   *   *

Ovaj nam je pregled pokazao, kakav je sastav današnjeg plemena Bratonožića. Glavni je predstavnik plemena jedna grupa od srodnih brastava, koja se razvila od 400 godina na ovamo i koja je, kako uspomene pokazuju, još od pre 250 i više godina već bila zadobila glavnu ulogu u plemenu. Ta su brastva uspela da brzim množenjem ojačaju i, što je najglavnije, da se rašire po celom središtu bratonoške oblasti istiskujući pred sobom starije stanovništvo i ne dajući novim doseljenicima, da se naseljavaju u njihovu sredinu. Nema sumnje, da je uspešnom napredovanju ovih brastava doprinosilo i predanje o njihovu uglednom poreklu. Jačina ovih brastava bila je uzrok, da su stari i pravi Bratonožići morali da se rasture, te je od njih preteklo samo ono nekoliko malenih i raštrkanih ostataka. Osim ovih brastava uspelo je da se razvije i održi još samo jedno jače brastvo, Lutovci, koje se zacelo baš zato moglo održati, što je podaleko u strani, na samoj ivici bratonoške oblasti. Osim ovog brastva ima još samo tri manja doseljena brastva, ali su i ona sva tri naseljena opet na ivici Bratonožića.

Prema tome ne samo danas nego već četiri veka i više od onda, otkad je počelo doseljavanje s istoka ispred Turaka ali Bratonožići nisu činili jednostavnu celinu pego je bilo sastavljeno od raznovrsnih elemenata. Ali je vredno istaći, da su se ipak svi ti elementi osećali kao celina, kao jedno pleme sa zajedničkim imenom. Tome će biti glavni razlog u ovome. Kad su prvi doseljenici došli u bratonošku oblast, oni su tu već zatekli staro stanovništvo, koje je svakako bar najvećim delom i bilo potomstvom starih, pravih Bratonožića. Zbog toga su doseljenici, da bn se održali među ovim starincima, morali se njima i prilagoditi: primiti njihovo plemensko ime, pa i njihovu plemensku slavu. Posle, kad su doseljenici ojačali i počeli istiskivati stare Bratonožiće, oni su i sami zadržali bratonoško ime u toliko pre, što je ono već odavno bilo vezano i za samu oblast. A oblast bratonoška, koja čini zgodnu geografsku celinu (između dve duboke rečne doline i planina na s.), bila je takođe jednim od vrlo znatnih činilaca, da se sva brastva i rodovi, nastanjeni u toj oblasti, osećaju kao celina i u slučaju potrebe osobito u ratovnma uzajamno se pomažu.

Telesne osobine i plodnost

I po opštim telesnim osobinama i no tipovima bratonoško stanovništvo se slaže sa Kučima. I u Bratonožićima prevlađuju crnomanjasti i plavi tipovi kratke, okruglaste glave i poširokog, okruglastog lica dakle brahicefalni tipovi srednjeg i povisokog rasta.

Kolika je plodnost, pokazuju nam ovi primeri. Ima nekoliko staraca od sedamdeset i osamdeset godina, koji su se u tim godinama ponovo ženili i imaju dece, a pouzdano se zna za Toška Pejova (pre devet pasova), da se oženio u svojoj osamdeset i četvrtoj godini i imao četiri sina, od kojih je današnje najjače pelevsko brastvo, Toškovići (oko 20 domova). Pok. Ljakić Lukin Tošković na Pelevu Brijegu imao je dvadesetoro dece: žena mu je pet puta rodila po dvoje dece. Neru Ristovu Pavićeviću, bivšem učitelju na Pelevu Brijegu, rodila je žena šesnaestoro dece i to opet u pet mahova po dvoje (tu sam ženu video: još je jedra i snažna, tako da će možda i dalje rađati). Mihailo Radovanov Šaković iz Peleva Brijega rodio je sa ženom trinaestoro dece. A već ima puno roditelja, koji su izrodili po desetoro dece.

Porodice, zadruge n plemensko uređenje

Roditelji sa decom, dakle porodica, to je najčešći oblik društvenog života u Bratonožićima. Po podacima, koje sam prikupio, obična porodica ima 7—8 članova kao srednji broj. Zadruge, koje tamo zovu zadružnom kućom, sad su vrlo retke, ali ih je do skora bilo više. Najveća je sadašnja zadružna kuća Beše ‘Beljeva u Viocu od 20 čeljadi, a do skora su bile i poveće zadruge: Milete Toškovića na Pelevu Brijegu od 25 čeljadi, popa Milovana Grujića u Klopotu od 22 duše, Andrije Milovanova Čubranovića u Boljesestri od 18, Gruje Perovanova Stankovića u Seoštici takođe od 18 čeljadi i Miraša Toškovića na Pelevu Brijegu od 15 čeljadi (zadruga od četiri brata). Ove su se sve nedavno podelile.

Čeljad u kući se i kod Bratonožića zove interesantnim izrazom rob i robje. Muško se dete redovno zove samo đetetom i đetićem, a žensko đevojkom.

Plemensko uređenje u Bratonožnća nije se u prošlosti odlikovalo nekom čvrstom organizacijom. Oni su svega jedanput nmali vojvodu, koji je upravljao celim plemenom: Peja Stanojeva Baljevića sa Peleva Brijega.

Ali posle Pejove smrti u Bratonožićima je nastalo stanje isto onakvo, kakvo je bilo i pre njega. Zajedničkog plemenskog starešine nije bilo, a što se pleme ipak držalo kao celina, osobito u slučaju odbrane od spoljašnjih neprijatelja, tome ima više razloga. Pre svega sama oblast ima od starine opšte plemensko ime Bratonožići, te se i sve stanovništvo te oblasti osećalo međusobno vezano tim imenom. Da je je sama oblast tako zgodna geografska celina, da je već sobom upućivala svoje stanovnike jedne na druge i činila od njih izdvojenu, zasebnu, tešnju grupu u odnosu prema okolnom, daljem stanovništvu. Najzad, svakad je bilo u plemenskoj oblasti po jedno jako brastvo, koje se isticalo kao predstavnik celog plemena n uz koje su naravno morala pristajati i ona mala, slaba brastva, što su bila nastanjena pored njega.

Brastva su imala svoje glavare, koji nisu naročito birani, nego su to bile najistaknutije ličnosti u njima. Docnije su pojedina sela imala i po jednog kneza. Kad se imala u plemenu da izravna neka raspra, npr. između dva brastva, sastavljali su izborni sud, u koji su ulazili brastveni glavari ili za tu priliku izabrani zastupnici pojedinih brastava, koje su „u jedno vreme« (jamačno po turskom uticaju) zvali nezerima.

Bratonožići su imali u znatnijim prilikama, koje su se ticale celog plemena, i zajedničke skupštine, na kojima je odluka morala biti donesena jednoglasno, da bi je svako brastvo primilo.

Ratovanje je gotovo navek bilo zajednički posao celog plemena. Bilo je pravilo, da svaki iz plemena trči na onu stranu, gde je pukla puška protiv Bratonožića, pa ma inače neka brastva u plemenu bila u međusobnoj zavadi. Pleme je dakle u borbi protiv neprijatelja, koji napadne na plemensku oblast, bilo navek sjedinjeno, iako nije imalo naročitog opšteg vojskovođe. Naravno da je u takim prilikama vođstvo uzimao na sebe neki već oglašeni junak i vojskovođa, obično onaj, koji je bio iz jedne od najglavnijih i najmoćnijnh, kuća (t. j. rodova) u plemenu. Takve su »kuće“: Premovići i Toškovići (od Baljevića na Pelevu Brijegu, Balićevići u Kisjelici, Grujići u Klopotu, Đelevići-Vučevići u Viocu, Jankovići i Sekulovići u Brskutu sve rodovi od »Bratova“ potomstva.

Kad su Bratonožići, od doba vladike Petra II, već prišli Crnoj Gori, počeli su im crnogorski vladaoci postavljati kapetane i serdare nzmeđu najznatnijnh ličnosti od pomenutih rodova. Tako je iz roda Premovića bio prvi vladičin kapetan i serdar Vuko Milošev (u četvrtom pasu u nazad). Za Vukom je bio kapetan Milovan Radojev Balićević (samo tri godine), pa potom Vuksan Mušikin Grujić, za čije je vreme uvedeno uređenje i vojni zakon kneževine Crne Gore. Tada je Brskut bio zasebna kapetanija (kapetan je bio pop Radoje Sekulović) Posle su glavni činovi kapetanstvo i komandirstvo prelazili s jedne od pomenutih kuća na drugu. Sad je (1904. godine) kapetan Pavle Punišić Ilić (Radošević, iz Klopota) a komandir Bogdan Sekulović, sin pređašnjeg komandira, popa Nnkole Sekulovića.

Dodatak 0 sveštenicima u Bratonožićima

Pošto se i sveštenički čin smatra u brđanskim plemenima kao odlikovanje i zato kao povlastica znatnijih rodova, da kažemo nekoliko reči i o tome. Uopšte je u Bratonožićima bivalo vrlo malo svoštenika. Najstarija je uspomena očuvana o svešteniku sa stare Boljesestre, koji se iz Bratonožića odselio u Crmnicu. Posle njega nije bilo zadugo u Bratonožićima sveštenika, nego su samo kaluđeri dolazili te vršili svešteničke dužnosti, a pošto je podignut manastir Duga, njeni su kaluđeri bnli i sveštenici bratonoški. Zna se samo za Peja Stanojeva da je pre nego što će postati vojvodom, bio sveštenik. Posle Peja su bili još sveštenicima samo njegov unuk Maško Toškov (i to kratko vreme) i posle Radoje Sekulović u Brskutu. Tek u novije vreme Bratonožići su prvi put dobili dva sveštenika: jednoga, Milovana Grujića iz Klopota, u Doljim Bratonožićima p drugoga, Marka Balićevića pz Kisjelice, u Gornjim. Sad imaju opet samo jednoga, popa Nova Grujića iz Klopota.

Kad razgledamo prezimena ovih sveštenika, vidimo, da su i oni, isto onako kao i plemenski glavari, svi nz najznatnijih „kuća“ bratonoških od »Bratova« potomstva.

Oblici svojine u zemljištu

Veći deo bratonoškog zemljišta i sad su komunice, tj. zajednice brastvene i seoske. Pravih plemenskih zajednica Bratonožići nemaju, jer se take zajednice zadobivaju otmicom od drugih plemena, a Bratonožići su naprotiv gubili.

Na severu su „planine« s katunima, na koje izdižu preko leta. One su gotovo sve bile zajednica pojedinih većih brastava, samo što se znalo svakome rodu mesto, gde katunuje. Tako je Vjeternik u celini pelevačka planina, ali pojedine njegove delove drže od starine ista brastva, i pošto su to jaka brastva, ona te delove već smatraju kao svojinu, pa su neke od njih u novije vreme i podelila na domove. Tako su Pelevčani n Boljesestrići izdelili na domove svu zemlju svojih katuna, koja se može raditi (Vladojev Sjenokos, Javorci, Metkovlas, Zalomi, Anteševac, Brajino Katunište i Ostra Glava). Gora Zalomi nije podeljena, već je zajednička za pelevske, vilačke i seoštičke katune. Viočani još nisu podelili svoj deo u Vjetrniku. Kisjeličani su izdelili rodnu zemlju, a ostalo im je i sad za katune zajedničko (Krotaja, Kaćuni Do, Korita i Kaluža).

Osojnik kod Jablana je nepodeljena zajednica jednog dela pelevskih Premovića. Bila je tu najpre zajednica svih Premovića, pa je izdeljena na rodove, te su jedni svoje delove izdelili na domove ili isprodavali.

Siljevik je zajednička »planina« lutovska. Tako i Volujac, Duga i Nruševica.

Planinica js klopoćanska »planina“, u kojoj već ima i delova, koji se obrađuju.

Crna Planina je od starine bratonoška i piperska. Na nju su po svoj prilici izdizali još stari bratonoški Pavličići, te otud i sadašnji njihovi zamenici, Lajkovići, imaju pravo na deo u Crnoj Planini. Piperi sad nemaju dela u Crnoj Planini, nego su ih zamenili Kuči. Priča se (u Lutovu), da je piperski vojvoda Dragiša napustio Crnu Planinu zbog toga, što mu je u njoj zmija ujela sina.

Turjak je takođe bio od starine piperski, ali biće da su pored Pipera izdizali na nj i Bratonožići. Sad je piperski, bratonoški i kučki. Od Bratonožića imaju tamo katune: Klopoćani, Nelevčani sa Kisjeličani (imaju zajednički deo), Viočani i uz njih nekolikn Seoštičani, koji su od Viočana kupili deo.

Nekad su Bratonožnći imali mnogo više planine, pa su im je većinom pootimali susedi, najviše Kuči.

Zemljište, koje je oko sela bratonoških, deli se na komunice, metehe i baštine. Komunice su zajednička svojina »opštinska« ili seoska, odnosno brastvena, jer su sela još velikim delom brastvene celine. »Opštinska« komunica se sad tako zove, a to su u stvari zajednice pojedinih naseđenih predela, kao što su Pelev Brijeg (u širem smislu), Klopot, Lutovo, Seoštica i Brskut. Njima su obuhvaćena dalja a veća zemljišta na domaku pojedinih predela i služe za ispaše.

Seoske su komunice u blizini pojedinih sela. Neka sela već imaju malo komunice, jer su je zbog potrebe u zemlji izdelila (npr. Seoštičani konunicu u Maloj Rijeci a selo Kisjelica je već i nema). Komunice su ili stenovite glavice sa nešto paše ili gora i još ponegde lokve.

Metesi su zabrani, a baštine su ornice (njive i livade) i jedno i drugo privatna svojnia. Metesi su većinom mladi zabrani, podignuti na zemljištu, koje su pojedini domovi dobili prilkom deljenja komunice, pa nnje bilo podesno za obrađivanje. Kako je uopšte malo zemlje za obrađivanje vidi se po tome, što obično na jednu porodicu dolazi svega io dva rala zsmlje.

Dodatak 0 kući i o drugim zgradama

Po spoljašnosti se ni kuće ni druge zgrade nimalo ne razlikuju od onih u Kučima. Samo je po koje ime drukčije. Ozidana ograda oko dvorišta zove se stombor. Ona je veoma retka. Kuće su ili zidane »u klak“, tzv. kule ili »kuće pa pod« (vidi sliku: kula u Vidačici), ili su građene od naslaganog kamenja bez klaka, »u suvomeđu“. Suhomeđne su kuće sve prizemljuše a pokrivene su ili štncama ili slamom („slamnice« ili »pojate“) a ređe kamenim pločama (»polače«). Krov je uvek kod ma koje vrste kućne samo »na dvije vode“, t. j. sa nagibom na dve suprotne strane. Pazi se, da kuća ne bude okrenuta severu (zbog vetra) ili zapadu (zbog jake kigae).

Kuće sa dva odeljenja su retke i to su navek kule. Jedno odeljenje je onda »kuća« ili ognjište ili odžak a drugo je kamara (soba). U poneku kulu se ne ulazi neposredno spolja, nego se uđe najpre u izbu, u kojoj su nameštene drvene »stube“ ili »skale« za izlaženje k ognjištu. Tada kula ima samo ta jedna vrata, na izbi. Inače su na kuli po dvoja vrata: jedna za izbu i druga za »kuću«.

Na kulama, koje su građene u ranije vreme, ima ponegde na oba boja otvor za pucanje, puškarnica. Usled pređašnjih neprekidnih ratova zaista se morala kuća udešavati kao kakva tvrđava. To će biti i uzrok, što je na ponekim kulama udešen samo jedan ulavak, i to kroz izbu. Znatnija brastva i jake zadruge su radi odbrane i gradila kuće nablizu, pa ih još opkoljavala tvrdim zidom, te je takva grupa od kuća ličila na omanje utvrđenje. Lep je primer od takog utvrđenja očuvan u Klopotu, u sredini sela. Ima dva prostrana, ograđena dvorišta sa kućama, koje su zajedno gradila tri brata: Gruja, Petar n Ilija, sinovi Radoša Ljakova. Kuće su vrlo tvrde, od »klačena« zida: u gornjem dvorištu ima šest kuća, od kojih je jedna bila kulica, udešena za »džebanu“. Kulica je bila na dva sprata. U donjem dvorištu ima tri kuće. Sve kuće i zidovi oko dvorišta imaju »puškarice«. Kuči kojn su napadali na ovu tvrđavu i bivali od nje odbivani, nazivali su je zbog njene tvrdoće »malim Skadrom«. Sve su ovo zidali majstori, dovedeni čak nz Primorja jer ih onda ovuda nije bilo. Ovo svedoči o bogastvu te negdašnje zadruge, o kome se vrlo mnogo priča (kažu da su imali preko hiljadu ovaca i na 300 koza n da im se godišnje telilo na stotinu samih teladi).

U katunima se grade kolibe od suhomeđe sa krovom od »štnca«. Uz kolibe idu torovi. Ređe se nađe i po koji »savrdak«.

O starijoj nošnji

P. Majić je opisao po kazivanju stariju bratonošku nošnju, n ovde ćemo izneti njegove nodatke.

Muški su nosili dugu haljinu, koja se spuštala čak do listova. Ona je bila opervažena oko ruke svitom a tako i spreda i ispred do donjeg ruba. Iza svite je išla čerazija oko ruke i na prsima. Bilo je svite n na ramenima. Prsa su bila otvorena, a niže pasa su se krajevi presavijali na sliku bugarskih gunjina. Ispod haljine su išle brageše, koje su nalik na današnje crnogorske gaće, ali su uže i u dva nita tkane. Zato su se i zvale dvonitne brageše. Bilo je, ali ređe, i četvoronitnih. Valjane brageše su počele u novije vreme zamenjivati dvonitne i četvoronitne. Četvoronitne i danas postoje u Bratonožićnma, u Kučima i u drugim plemenima. Te brageše su vezene belim vunenim ili pamučnim koncem sa badžicama na ivici nogavica, a šivene su mitačom. Ispod brageša su išle šarene dokolenice, koje su se ozad zakopčavale. Gornji i donji deo dokolenica bio je crven a sredina bela. Slnčnih crvenih dokolenica bilo je i u Zeti. Na sastavak brageša i dokolenica vezivale su se podveze od konca na natricn opletene (izatkane). Njima se po nekoliko puta omotavala noga, pa su se ozadi privezivale i puštale kite da vise niz listove. Ta vrsta podveza sa kitama postoji i danas u neoslobođenom delu Zete. Na glavi se nosila crvena kapa sa kitom (Fes) ili pustenjača, kakva se i danas nosi u neoslobođenoj Zeti. Nosili su dugi perčin, koji su pod kapom omotavali.

Ženskinje su nosile prave arbanaške cupelete koje su se zvale urupnjača. To je jedan komad za rašu (suknju) i za gunjicu. Donji deo, od pasa na niže, bio je sav ukrašen gajtanima, koncem i svitom tako da je imalo nekoliko slojeva od rupca na kolenima do pojasa. Gornji deo, od pasa naviše, po kroju je mnogo naličio na današnju dušanku, koja se viđa na crnogorskoj momčadi. Naravno da je materija i izrada bila mnogo grublja i prostija. Rukavi su bili »na čepkenje”, da su se mogli i obućn i nositi opušteni. Povrh urupnjače išao je zubun sa čemprizima niz prsi. On se i danas može videti na kakvoj babi u Bratonožn- ćima. Na zubunu su sem čempresa bile kite, kojih je jedna tuba stojala na oba ramena a po dva do tri para nspod pazuha. Svaka kita je bila načičkana sitnim »đinđuvama“. Na nogama su nosile debele, koncem i gajtanima izvezene čarape, koje su svitom bile opervažene i na strani su se zakopčavale. Na glavi su žene nosile povez i belu maramu, koja je na krajevima bvla izvezena i kitama urešena. Kose su spuštale do pojasa a u kosi nosile šestake i đinđuve. Glavom su mnogo naličile na hercegovačke žene iz Bileća. Pojasevi su takođe bili slični onim kod hercegovačkih žena. Na prsima su nosile mlade po tri para đer- dana, koji su se zvaln verižice. Devojke su nosile haljinu i džupeletu, a na glavi male, kao tanjir plitke kapice od belog sukna i vrh njih krpu. Muški su išli golih, otvorenih prsi, a ženske su prsi pokrnvale urunnjače, koje su bile ispod pazuha prekrojene, da se može dojka izvući napolje.

Napomene o govoru i o nekim običajima u Bratonožićima

Iako su Bratonožići malo pleme i samom prirodom gotovo sasvim ograđeno od okolnih plemena, ipak se i u njima zapažaju znatne razlike u akcentu i u izgovoru ponekih glasova, pa donekle i u rečima. Osobito je jasna razlika u govoru između stanovništva u bratonoškom središtu n onoga na ivici prema Kučima i prema Piperima. Stanovništvo bratonoškog središta, a to je gotovo samo brastvo Baljevići, govori uopšte otegnuto, ima mnogo dugog naglaska, čak i onde, gde mu inače u srpskom jeziku nije mesto, npr. u rečima: brate, Stanoje ili u karakterističnom izrazu: ,tako mi Boga (a se u poslednjem slogu izgovara skoro kao e, a to dolazi otud, što se prethodni slog izgovara isto onako kao i u prvom padežu). Ovaj govor, koji je poglavito karakterističan za stanovništvo predela Peleva Brijega, sad se sve više gubi. Mlađi svet već napušta to otezanje, zbog koga mu se okolni stanovnici podsmevaju. U južnim bratonoškim selima i u Lutovu izgovor je već brži, oštriji, sličan kučkom i piperskom. Lutovci uopšte govore isto onako kao i Piperi.

U Lutovu se npr. (po P. Majiću) govori noj (noć), doj (doći), čok (m. čovek), isto kao u Piperima i kao u Kučima. Ovo u toliko više zaslužuje pažnju, što su Lutovci s Piperima rastavljeni od Kuča pomenutim središtem bratonoškim, u kome se ti oblici ne čuju, u kome je naglasak drukčiji i u kome je govor uopšte gramatički pravilniji. Zbog toga se nameće misao, da su mnoge osobine toga govora iz bratonoškog središta doneli doseljenici, a da su u kučkom i u piperskom govoru bolje očuvane osobine starijeg srpskog dijalekta u ovim predelima.

Običaji su u Bratonožićima sasvim jednaki s onima u Kuča. Zapazio sam samo dve-tri malo drukčije pojedinosti. Tako o Božiću imaju Bratonožići običaj, da na prvi dan Božića rano ujutru neko od najstarijih iz kuće iziđe i triput obilazi oko kuće, govoreći glasno sve što želi domu dobra od Boga, a sva čeljad u kući ponavlja za njim te iste reči. Muštulugdžiju mladoženjinih svatova zovu Bratonoži prvijencem. O svadbi ima obično i devojačka rodbina starog svata, koji zameće šale i prepirke sa mladoženjinim svatima, naročito sa njihovim starim svatom: postavlja im npr. razne pogodbe, da svati učine ovo ili ono junaštvo, pa da im se da devojka.

Vredi naglasiti, da je i u Bratonožićima običaj da o svadbi kod devojačke kuće seda za trpezu onoliko od roda devojačkog, koliko je svata.

Krstonoše zovu u Bratonožićima i litijom. Svi Baljevići nose litiju o Spasovu-dne; Klopoćani, Pavličići i Dužani o Markovu-dne a Lutovci na Ćirilov-dan (15 jula). Kad idu krstonoše, neki domaćini priteraju svoju stoku, da krstonoše prođu kroz nju, n poklone krstonošama po jednog brava. Onog dana, kad se nosi litija, dočekuju imućnija sela goste iz okoline i časte ih.

0 Đurđevu-dne je pored ostalog bio i običaj, da se donese u kuću “štruglja” vode, u koju se metne zdravac, da se i na solila za stoku meće zdravac o osim toga su ga i ljudi zadevali za pas.

Proletnjak, običaj, koji se drži i u Bratonožićima, smatraju kao sredstvo protiv zmija.

IZVOR: dr Jovan Erdeljanović, “Bratonožići”, Srpski etnografski zbornik, knjiga 12, štampana 1909. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.