Племе Пјешивци Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује студију др Јована Ердељановића о црногорском племену Пјешивци, из књиге "Стара Црна Гора", Етничка прошлост и формирање црногорских пле Портал Порекло објављује студију др Јована Ердељановића о црногорском племену Пјешивци, из књиге "Стара Црна Гора", Етничка прошлост и формирање црногорских пле Rating:
You Are Here: Home » Презимена » По регионима » Племе Пјешивци

Племе Пјешивци

Портал Порекло објављује студију др Јована Ердељановића о црногорском племену Пјешивци, из књиге „Стара Црна Гора“, Етничка прошлост и формирање црногорских племена (Слово љубве, Београд, 1978.)

 

ОБРАЂЕНА СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА: Аџић, Антовић, Бањовић, Бацковић, Бошковић, Брешковац, Вукићевић, Вулановић, Вучетић, Вучићевић, Вучинић, Гавриловић, Драгићевић, Ђукић, Ђуровић, Живковић, Змијановић, Ивановић, Јанковић, Јеремић, Јоковић, Јокчевић, Капешић, Контић, Лакчевић, Лалатовић, Љешковић, Маговчевић, Мандаленић, Марковић, Матковић, Мијушковић, Мињић, Милетић, Милошевић, Милуновић, Мишковић, Мрвошевић, Никчевић, Павићевић, Перовић, Перуновић, Премовић, Рајовић, Радојичић, Радовић, Радуловић, Росандић, Савићевић, Спасојевић, Стриковић, Ћурчић, Ускоковић, Цебаловић, Шћепановић, Шакоруњић, Шантић, Штековић.

 

Пјешивци.

Ово се племе скоро на целој својој западној и југозападној страни граничи с Озринићима, и ту смо границу већ познали. Северни део те граиице раздваја Пјешивце од Рудина (Бијелих или Никшићских): почиње од североисточног краја планине Лигунара, па иде право на север преко највишег врха планине Будоша, Високе Главице (тако да је Будош без мало цео у пјешивачкој области) и затим прека низа омањих узвишења (Борова Брда, Лисац, Јеље, Свињеви Доци, Крушкова Продо, Ћелински До, Орлина) силази на „Ријеку“. А именом „Ријека“ зове народ у свима околним пределима (и у Пјешивцима и у целој никшићској области итд.) ону реку што тече јужним делом Никшићског Поља. Та се река у науци сматра за почетак и горњи ток реке Зете и зато се на картама и у научним делима она означава као „Зета“. Али народ тако не мисли, и зато ову реку не зове Зетом, већ просто именом „Ријека“. По народном схватању река Зета, која почиње ниже Повије, не добија воду из Никшићског Поља; а она вода што тече поменутом „Ријеком“ у Никшићском Пољу избија у јакој речици Обоштици (ниже села Дреновштице), десној притоци Зетиној. То доказују тиме, што је вода у Обоштици исто онако „слаба“ као и у Никшићском Пољу у оном делу корита „Ријекина“, које не пресише и које је око Царева Моста. Пошто у овом народном тврђењу има много вероватног, и ми ћемо се држати народних означења, те ћемо ову речицу у Никшићском Пољу звати само именом „Ријека“, а Зету ћемо рачунати тек ниже Повије.

Северна граница пјешивачка, према Никшићском Пољу, иде све поменутом „Ријеком“ до њена понора у Сливљу (а Сливље је југоисточни део Никшићског Поља), који се у народу обично зове именом Понор Сливски.

Од Понора Сливског настаје источна граница пјешивачка, и то најпре према Жупи Никшићској. Она иде најпре на висове Градину и Градац и затим преко јужних венаца планине Буавице. Даље скреће на југозапад, те одваја земљиште манастира Острога од пјешивачког. Тај део пјешивачке границе, према манастиру, иде најпре преко виса Ђеришнице и затим излази на високу Острошку Греду.

Ниже Острошке Греде настаје пјешивачка граница према племену Бјелопавлићима. Она се најпре наставља у исгом, југозападном, правцу све до реке Зете. Иде све преко узвишења, од којих су главнија: Пода, Вељи До, Шуме, Плочице, Разграђе и Градина, и најзад преко Подбјеља силази на Зету. Затим иде све реком Зетом до ниже цркве Св. Јована, која припада пјешивачким селима Загорку и Селиштима. А потом се одваја од Зете и иде источно од цркве Св. Јована, па даље пролази више изворишта потока Смрдана и затим се наставља доста великом дужином по североисточној суподини дугачког узвишења Средње Горе све до њена јутоисточног краја. Иде затим право на југ, прелазећи преко узвишења над источним крајем великог поља Доњега Луга и даље преко Јаворске Главице, са које се пење на Свињу Главу. А одатле настаје позната нам граница према Озринићима.

Овако ограничена област пјешивачка показује иам на карти два сасвим различна дела: северни, који је знатно шири и простире се у правцу од истока ка западу, и јужни, који је јако сужен а протеже се од севера к југу. Северни је део са свих страна заштићен високим брдима и планинама; чак и према Никшићском Пољу он је целом дужнином, од Острошке Греде па све до планине Будоша, затворен готово једноставним планинским венцем (у коме су од исгока ка западу главнија узвишења: Пејов Ком, Ђелова Главица, Мали Врх, Пандурице и Мужица), који се диже више садашње пјешивачке границе дуж поменуте „Ријеке“. Јужни део је напротив на целој својој источној страни врло слабо заштићен, јер су река Зета и ниска Средња Гора само мале сметње његовој отворености и приступачности са те стране. Северни је део пјешивачке области уопште и знатно виши од јужног.

Услед ових, тако знатних, разлика између ова два дела пјешивачке области и народ их јасно разликује један од другог: северни део зове Горњим Пјешивцима а јужни Доњим Пјешивцима.

Горњи су Пјешивци не само са свих страна добро затворени и заштићени, него се и одсвуда спуштају ка своме средњем делу, у коме су и најзнатнија, уједно и врло стара (вероватно и најстарија), насеља пјешивачка: Толићи, Церово са Богетићима и Доња Повија. Уз то Горњи Пјешивци имају по својим пољима и доловима доста родне земље, а по својим, небројеним пигомим главицама и високим брдима и планинама довољно паше и горе. Осим тога кроз поменути главни, средњи, део Горњих Пјешиваца ишао је од вајкада један од најглавнијих путева старе Зете, онај што је из Никшићског Поља силазио у Зетину долину.

Све су те прилике скупа учиниле, да је предео Горњих Пјешиваца био колевка племена Пјешиваца и како од најстаријих времена па кроза све векове, тако још и данас главно седиште његово. Насеља Горњих Пјешиваца готово су сва и сад заузета браствима, која су заједничког порекла и која су услед свога сродства и заједничких економских интереса, створених географским јединством области, непрекидно била у тесној међусобној вези и чинила језгро и стожер, око којега се окупљало цело племе.

Из предела Горњих Пјешиваца ширило се ово племе даље на југ, у крајеве садашњих Доњих Пјешиваца, у сасвим природној тежњи, да задобије плодне земље крај реке Зете и риболове на њој и јаку реку, подесну за млинове, а на странама више Зетине долнне до високих венаца Столачког Врха, Лупоглава и Вељега Гарча шуме и пашњаке. Како су Пјешивци и с истока и са запада имали за суседе велика и јака племена — с истока Бјелопавлиће који су тако исто тежили да се користе реком Зетом, а са запада Озриниће који су грабили за себе оближње високе планине — овај јужни део пјешивачке области био је у прошлости изложен приличним променама. Напротив старо седиште пјешивачко, Горњи Пјешивци, остало је не само кроза сва времена непромењено, него се је на северу, према Никшићском Пољу, и проширило.

Турско је освојење несумњиво затекло Пјешивце као чврсто организовано племе. Зато су их Турци учинили засебном административном јединицом у својој већој политичкој области, коју су назвали Црном Гором. И као таква засебна управна целина Пјешивци су остали за све време турске управе. Осим тога, ма да су Пјешивци због тога што су на ударцу главнога саобраћаја Зетином долином и што им је јужни део врло отворен и лако приступачан, били под знатно јачом турском влашћу него остали делови Црне Горе, ипак су успели, да се одрже као јака племенска целина. Често се шта више дешавало, особито од краја 17. века, да су Пјешивци као једноставна племенска целина ступали у борбу против Турака у савезу са суседним српским племенима, особито с онима из Катунске Нахије и са Бјелопавлићима. И после потпуног ослобођења од Турака (у другој половиии 18. века) Пјешивци се јављају као сасвим засебно, једноставно племе старе Црне Горе.

Распоред пјешивачких насеља размотрићемо по оним двема всликим предеоним целинама: најпре она у Горњим Пјешивцима, па затим она у Доњим.

а) Горњи Пјешивци.

Овај широки, северни део пјеши-вачке области обухвата три велика насељена предела: на северозападу је Стубица, на истоку Повија и на југу Церово.

Стубица се протеже од планине Будоша на западу па до Трубасина на истоку. У средини је овога предела његово главно „село“ Стубица. На западу је од њега, испод Будоша, „сеоце“ Међеђе (множ.) са неколико кућа од разних брастава, а на истоку је, испод великог брда Смољевика, друго „сеоце“  Толићи са свега једном кућом засебног браства Капешићи.

Главно становништво у пределу Стубици чини браство Никчевићи (с ужим презименима: Јокчевићи, Живковићи, Лакчевићи, Јеремићи и Радовићи) које броји 70 кућа. За њим долазе по величини Стриковићи или Вучићевићи, који се деле на „Стриковиће“ у ужем смислу (15 кућа) и Перовиће (15 кућа). Осим тога има 2 куће Шакоруњића и 1 Ивановића.

Повија се пружа целом дужином од „главе“ (почетка) реке Зете на југу па до Понора Сливског на северу. Херцеговци је зову именом „Превија“. И једно и друго име одговара месту на коме је овај предео: он је заиста на „повији“ или „превији“, на дугачком, седластом улегнућу, које је између Острошке Греде и целог низа високих брда и венаца на западу.

Повија се дели на пет „села“ и „селаца“. Најдаље је на југу Стара Повпја или Доња Повија, више „главе“ (почетка) реке Зете. Она је заиста најстарије насеље овога предела. Има свега десетак кућа. На североистоку је од ње Горња Повија, највеће насеље овога предела. На северу су од оба „села“ Долине а још даље на северу, под Вучичким Ждријелом, сеоце Вушља. Најдаље је пак на северу, по главицама према Сливљу, „село“ Кунак.

У пределу Повији живе измешано два браства заједничког порекла: Мијушковићи (66 кућа) и Контићи (32 куће). Осим тога има само још једна кућа Шантића на месту Крсту крај пута за Острог.

Церово (становници: Церани; придев: церски) се простире од брда Дрмића (више почетка реке Зете) и од извора реке Обоштице (десне притоке Зетине) на југоистоку па до планине Троглава на северозападу. Сва су насеља овога предела по питомим доловима и валама, које заузимају просграни предео између брда Дрмића (на југу), Смољевика (на северу) и Купића (на западу) и које народ означава општим именом „умина“ или, ређе, „жупнина” за разлику од „планине” која настаје даље на западу.

Церово се дели на девет „села“ — Најјужније су од тих „села“ Вукићевићи, који се деле на два мања „села“: источно су Вукићевићи а западно Добруш. У оба та сеоца има укупно 15 кућа, све браства Вукићевића. — Северозападно су од овога „села“ Ђурачићи, „село од 3 дима браства Змијановића„. На северу су од Ђурачића Ђуровићи са 14 кућа браства Ђуровића. – На североистоку је од Ђуровића а управо на северу од„главе“ Зетине „село“ Магудовица са „6 дима браства Маговчевића„. — На северозападу су од Магудовице, око глав-нога пута, Богетићи. У њима живи неколико малих брастава. Четири од њих — Маговчевићи (5 кућа), Премовићи (5 кућа), Јоковићи (3 куће) и Драгићевићи (3 куће) — заједничког су порекла, али се свако од њих само тако презива. Остала су браства: Мандаленићи (3 куће), Вучетићи (2 куће) и Контић (1 кућа).

На западу су од Магудовице и од Богетића Шкулетићи, и село и браство истог имена. Има их 7 кућа. — На северозападу од њих, а испод брда Купића, је „село“ Поткупић. У њему су два засебна браства: Љешковићи (15 кућа) и Живковићи (5 кућа). — На северу од Поткупића су Гостојевића, у којима живе три омања браства: Лалатовићи (6 кућа) и Цебаловићи (6 кућа) су заједничког порекла, али се држе свако свога презимена, а Рогановићи (7 кућ а) су сасвим засебно браство. — На северозападу од Гостојевића су Папрати или Попрати, у којима живи само једно браство, Папраћани или Попраћани, којих има 30 кућа а презивају се и ужим прези-менима: Вучинићи, Бањовићи и Мрвошевићи.

б) Доњи Пјешивци

Чине јужну, узану половину пјешивачке области. Њихова насеља почевши од севера па к југу иду овим редом: Дреновштица, Милојевићи, Витасовићи, Богмиловићи, Загорак, Селишта и на југозападу од селишта До. — У целини узети, Доњи Пјешивци представљају широку планинску страну или падину са нагибом од запада ка истоку, од високих планина и брда на граници према Озринићима па ка Зетиној долини. И Пјешивци је зову општим именом Страна све до ниских равница и ступњева у непосредној близини Зете, које опет означавају општим називом Поље. Та је пространа површина, поред делова који су под гором или стеновити, пуна „ластви“ (планинских „подова“ и „подањака“ тј. ступњева, са лепом заравњеном површином, која је сва покривена травом), „влака“ или „лака“ (великих, таласастих површина под ливадама), „долова“, „вала“, поља и „лугова“ (то су пространија и влажнија поља крај реке или речице).

Сва су доњопјешивачка насеља по ивицама и по странама оваких земљишних партија, подесних за људски живот, и то само по онима које су у нижем делу ове области, ближе Зетиној долини. А свуда више њих даље на западу настаје „планина“ са пашњацима ц горама.

Дреновштица (становници: Дреновљани; придев: дреновски и дреновачкц) се својим земљиштем протеже од Голих Брда на северозападу гИа граници према Озринићима) па до потокал Добрика, десне притоке Зетине, на југоистоку. Има два главна „села“: Дреновштицу на северу и Туњево Дреновачко на југу.

„Село“ Дреновштица се дели на два „краја“: „горњи (северни) крај села се зове Куће Бацковића, а доњи (јужни) крај Куће Перуновића„. „На сред села је црква Св. Никола“.

— Туњево Дреновачко је „село таман код Добрика“ т.ј. на северу више њега.

У оба дреновачка „села“ живе два браства, која воде порекло од истог претка: Бацковићи (45 кућа) и Перуновићи (такође 45 кућа).

Милојевићи имају такође поред свога главног „села“ Милојевнћа, које је на северу, код цркве, и друго, мање „село“, Туњево Милојевић село, које је више Туњева Дреновачког, на западу од њега. У оба ,,села“ станују измешано два милојевићска браства: Росандићи (17 кућа) и Радуловићи (с ужим презименима „Радуловићи“ — Гавриловић или „Спица“; укупно 20 кућа).

Витасовићи су између врела Добрика на истоку и Брезова Дола и Комненове Долине на западу (на граници према Озринићима). Њихово су главно насеље Витасовићи у средини овога предела, око цркве, у два дола (Змијинице и Радовча Долина), и њега становници и означавају као „село“; али осим тога има доста кућа и у неколико других мањих насеља, која су већином по доловима на западу и југозападу од главног „села“, у „планини“. Почевши од истока па даље навише она иду овим редом: Влака Возничка, Бачвеник, Улин Сербеч, Папратни До, Папратине (до) и Јасенови До.

Главно становништво овог предела чине четири браства, која су сва пореклом од заједничког познатог претка (Штековића) а зову се: Спасојевићи (10 кућа), Радојичићи (10 кућа), Милошевићи (3 куће) и Савићевићи (5 кућа) и Осим свих има још и једно браство засебног порекла, Мињићи (3 куће).

Богмиловићи се простиру од Зете код ушћ а потока Смрдана па на југозапад до венца планине Лупоглава, поглавито до његове велике главице, „Кома од Лупоглава“. Главно су насеље „село“ Богмиловићи у неколико долова и долаца у близини цркве, са 32 „дима“. На северозападу од њих има још само 4 куће у Рудиницама, таласастој заравни испод Борове Стране.

Браства су овога предела: Милуновићи (3 куће) и „Брешковци„, једно браство које се старином тако звало, а сад се дели на мања браства, која ее зову само својим ужим презименима: Бошковићи (21 кућа), Перовићи (6 кућа), Аџићи (1 кућа) и Мијушковићи (5 кућа).

Загорак и Селишта. Ово су два „села“ истог великог насеља, за које се понекад у говору чује опште име „Селиште“, али пошто се много чешће именује свако од ових „села“ за себе, ми смо их свако за себе и навели. Ипак смо их морали узети заједно, јер им је „удут“ заједнички: у оба „села“ живи једно главно браство, које је првобитно имало све земљиште заједничко па га је после у више махова делило на ужа браства и на „димове“, тако да су сада Загорчанима и Селиштанима и приватна имања у оба „села“ јако измешана.

Село Загорак је у „Пољу“, т.ј. у Зетиној долини, око потока Смрдана и више њега (западно од њега) до под Загорачку Страну. Разликује се Загорак, који је на југу, више цркве Св. Јована (заједничка црква Загорчана и Селиштана), и Доњи Загорак, који је на северу, ка потоку Добрику. Главно је насеље Загорак, и у њему је већина (око двадесет) кућа на месту, које се зове Тополе, а остатак на месту с именом Ропотине.

У „селу“ Загорку има три браства. Једно су „Загорчани“ или Шћепановић и с ужим презименима Лакчевић и Ђуровић (укупно 17 „димова’). Они су грана општег селишко-загорачког браства, које нема заједничког презимена, него се зове по своја два главна насеља „Селиштанима“ (њих зову понекад и општим надимком „Срнадичићи“) и „Загорчанима“. Друга су група загорачког становништва 5 кућа браства „Селиштана“ (Срнадичић а). Треће су Вулановићи, засебно браство од 7 „димова’.

„Село“ Селншта се протеже североисточном страном Средње Горе, али осим тога има и два своја сеоца подалеко на северозападу, у „планини“: једно су Јаребичине Долине, а друго Јавор. У целом „селу“ има укупно 30 кућа све од браства „Селиштана“ („Срнадичића“, с ужим презименима: Радојичићи, Марковићи, Ђукићи и Јанковићи).

До је врло пространо насеље, које захвата целу велику „валу“ испод Вељега Гарча, на североистоку од њега па даље све до Средње Горе. Становници се зову „Дољани“г придев гласи „дољски“.

У Долу су четири „села“: најдаље су на југу Ржишта, испод Гарча; на северу од њих Мишковићи; даље на северу, код заједничке дољске цркве (Св. Ђорђа), „село“ До, а на северозападу од њега, испод греда високе Ђинове Главице, Ћурчићи.

У „селу“ Матковићима живи само браство Матковићи, кога има „6 огњишта“, а у „селу“ Ћурчићима само браство Ускоковићи (10 кућа). У друга два дољска „села“ станују измешано браства: Павићевићи (50 кућа), Антовићи (4 куће), Рајовићи (3 куће) и Милетићи (3 куће).

 

ИЗВОР: Др Јован Ердељановић, „Стара Црна Гора“, Етничка прошлост и формирање црногорских племена, Слово Љубве, Београд, 1978.


Коментари (6)

  • niša petronijević

    Оно што одмах упада у очи при погледу на Пеменску карту Црне горе је да су Црногорска Племена у односу на Херцеговачка и Брдска далеко слабија и са мањом и сромашнијом земљом ( уколико се њихов камењар може назвати земљом ). Тим више задивљује то да су управо они ( Бројчано и материјално најслабији ) успели у другој пловини XIX века да се наметну јачим племенима, да их асимилирају и да им наметну своје племенско име. Па тако, данас, једни Кучи, Васојевићи, Дробњаци или вазда слободни Паштровићи који у потоњим временима нису никако сматрали Црногорце за Јуначније и Чојственије од себе самих, чак напротив … сад се утркују ко ће од њихових савремених потомака бити већи Црногорац. То иде тако далеко да се данашњи потомци Васојевића у Топлици а чији су преци дошли у те пределе као Срби ( јер је тадашњи краљ Милан позвао искључиво Србе да дођу и добију земљу коју су Србијанци ослободили од Арнаута и Черкеза )данас изјашњавају као Црногорци. Та трансформација је је један јако занимљив феномен тако карактеристичан за одређене Српске пределе.

    Одговори
  • Aleksandar Radojicic

    sve sam povezao i nasao vezu izmedju Spasojevica i Radojicica koji su dosli u moje selo i tacno znam sve bas super

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПЈЕШИВЦИ, племе у Црној Гори, у долини и странама ријеке Зете. између Бјелопавлића, Озринића и Никшићког Поља. Има до 750 домова са око 3.700 душа. Земљиште је крашко, већим дијелом безводно, оскудно земљом за обрађивање и планином за пашу. Сјеверни дио планине зове се Горњи, а јужни Доњи П. У Горњим П. су већа села: Стубица, Повија и Церово, а у Доњим: Дреновштица, Витасовићи, Богмиловићи, Загорак и До.
    П. су старо српско племе. Спомињу се први пут 1455. Старији облик је гласио Пљешивци, ријеч изведена од придјева пљешив, што значи го, ћелав. Ово су племе основали Лужани, први Срби, који су дошли у Горњу Зету. Они су ондје затекли балканске старосједиоце, које народ назива Шпањима, и асимилирали их. У П. су, по Косову, међу Лужане дошли ускоци са разних страна, развијали се и постепено потискивали Лужане, тако да њих сада ондје има врло мало. Скоро сви Горњи П. воде подријетло од једног заједуичког претка, кнеза Богдана, који је у 15. вијеку дошао из племена Груда а далња му је старина била из Старе Србије. Од њега су јача братства: Мијушковићи, Контићи, Никчевићи, Вукићевићи, Перуновићи и Бацкивићи. Братства у Доњим П. воде подријетло од ускока, који су у племе дошли са разних страна, највише из катунских племена Чева и Цуца. П. чине једну опћину, чије је сједиште у селу Болетићима. Кроз племе пролази колни пут Никшић—Подгорица.

    Литература: П. Шобајић, Пјешивци (Насеља, 15, 1923). П. Шобајић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top