Порекло племена Ровчана Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује (унеколико скраћену) студију Мирка Барјактаровића "Ровца". Ова етнолошка монографија објављена је у издању Црногорске академије наука и Портал Порекло објављује (унеколико скраћену) студију Мирка Барјактаровића "Ровца". Ова етнолошка монографија објављена је у издању Црногорске академије наука и Rating: 0
You Are Here: Home » Презимена » По регионима » Порекло племена Ровчана

Порекло племена Ровчана

Портал Порекло објављује (унеколико скраћену) студију Мирка Барјактаровића „Ровца“. Ова етнолошка монографија објављена је у издању Црногорске академије наука и умјетности 1984. године.

 

ОБРАЂЕНА СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА: Богавац, Бошковић, Букилић, Булатовић, Вељовић, Влаховић, Војинић, Вуковић, Вукотић, Гојаковић, Дмитрић, Дошљак, Драшковић, Дуровић, Ђорђевић, Ђурђић, Ђуровић Жижић, Илинчић, Јањушевић, Јанкетић, Јанковић, Јововић, Јошановић, Јукић, Јуковић, Кљајић, Калић, Катић, Ковијанић, Лакићевић, Марић, Маркишић, Марковић, Мартиновић, Мацура, Мердовић, Мијаиловић, Милетић, Милићевић, Мирковић, Мрвошевић, Муровић, Ницовић, Новаковић, Оташевић, Павићевић, Перавић, Перишић, Перовановић, Перовић, Петричић, Пижурица, Пођанин, Поповић, Пулетић, Радмановић, Радовић, Радуловић, Раичевић, Ровчанин, Рончевић, Савић, Селић, Синђић, Срезојевић, Стјеловић, Тодић, Томашевић, Тошковић, Трипковић, Ћетковић, Угреновић, Хоџић, Чигоман, Џудовић, Шћепановић

Мапа црногорских племена

Порекло имена Ровца

Стара славенска реч „ров“ значила је пре свега зарез, удубљење. Ова реч је такво значење и до данас задржала. Отуда и назив роваш или рабош за подсетник од комадића дрвета по којему се усеченим ‘зарезима и рецкама 0бележавају одређене бројке, а понекад и друге вредности. Према оваквом значењу (старе) речи ров јасно је од куда такво име крају као што су Ровца, крају који је својом површином, односно изгледом, као нарецкан, исечен, са урезима.

И народно објашњење овога имена подудара се са таквим стручним тумачењем. Наиме, предање казује како је Гојак, родоначелник највећег броја Ровчана, учинивши убиство у Никшићкој Жупи, побегао на исток, у правцу реке Мораче. Тражили га сродници, и, када га нису пронашли рекли су, после повратка, својима у завичају да крај, који су они у потрази за Гојаком обишли и видели, „беше сав у дубодолинама и ровинама“.

За име села Ровине у Цуцама, у Старој Црној Гори, Ердељановић каже да је очевидно да је оно дошло „по земљишним особинама овога села“. И село Ровца, у Горњем Полимљу, свакако је такво име добило по свом истински рововском изгледу. Ровињ, у Истри, помиње се као место на „клисурастом отоку“. Какве изгледају Ровине у Влашкој, где су, према предању, погинули Марко Краљевић и Константин Дејановић, не знамо, сем да се то место налази поред реке.

У народу се, иначе, чује само облик Ровца (множина од РОВЦЕ а не од РОВЦИ: та Ровца, идем у Ровца, преко Роваца, живим у Ровцима) мада се у писаним подацима, па и код појединих оавремених аутора, ваљда по аналогији имена Дробњаци, Пјешивци и сл. сретне и облгак Ровци.

Границе

Ако пођемо од географски најнижег дела, то јест од саме реке Мораче, грубља граница Роваца (најпре према Пиперима и Бјелопавлићима, а даље и према другима), ишла би, недалеко од места Купине, поред Мораче, са око 170 м. надморске висине, преко Јаворка, Мичин Дола, Смоника, Маганика, Курозеба и Рогођеда (сви поменути објекти су територијално ровачки) до пиперске Лукавице. Са Лукавице, поред Лукавичког (или Капетановог) језера, она се управља северно од места Радојева Продо, у омеру Утлице и Доли (и ови објекти су ровачки). Одавде према Горњој и Доњој Морачи, скоро правом линијом, гранзица иде на југоисток, преко Лукањег Чела, да изађе на речицу Ибриштицу, недалеко од Трешњице, засеока Церовице. Даље се спушта овом речицом до њевога ушћа да ту пресече Морачу, као и горњи ток њене леве притоке Сјевернице, обухватајући тако и Сретешку Гору (једино ровачко село с леве стране Мораче) да би, опет, јужно од тога села, код утока Сјевернице, поново изашли иа Морачу. Одатле на југ сасвим прецизну границу Роваца чини река Морача са познатим кањоном Платије, све до места Купине, одакле је и отпочела међашна линија према Пиперима.

Ровчани истичу да су некада имали и више планина, па су им од јачих и бројнијих суседа, нарочито Пипера и Бјелопавлића, преотете. Снажни Пипери су наваљивали, сем што су им отели највећи део Лукавице, и на неке друге ровачке планине, на пример Утлицу. Око ове је, као и око Брњика и Војиновца, било суђења у време књаза Данила и у Великом суду на Цетињу, који је решио да Пипери тамо могу да напасају стоку, али не и катуне лети да праве, а да у ровачком Требијешу Пипери пуштају стоку само пошто Ровчани покосе ливаде. Сада у Утлици и Брњику Пипери немају ни та права. У турском дефтеру (попису) из 1477, у којем су пописана и Ровца, као њихове планине помињу се Штитово, Пониквица и Вукотица, које су временом такође Ровчанима отете. Лукавицу и Штитово највећим делом су им отели Пипери, док су Пониквицу задржали Бјелопавлићи. Пипери су, иначе, некада имали планине у Комовима, па, када су их одатле Кучи протерали, они су се онда усмерили на ровачко Штитово и Лукавицу. Ровчани тврде да су без неких планина остали на тај иачин што су суседима „дуговали крви“, за које су, приликом умира, морали земљом да плате. Приповеда се да је тога било и у време владике Рада. У поменутом дефтеру данашње ровачко село Лијешње и Ибрија (сада је то заселак ровачког села Церовице) наводе се као села Доње Мораче. Данас се у селу Церовици, у засеоку Ибрија, једно мјесто зове Селиште.

Праисторија, средњи век, турски период

Ни даљу нити ближу историју Роваца не само да не можемо већ и не смемо одвојено да посматрамо од суседних крајева и области.

а) Археолози тврде да је праисторија Црне Горе везана за Медитеран, а можда и за Африку и предњу Азију. Преко археолошких налаза, нешто боље знамо време Илира и њихових племена: Лабеата, Доклеата, Аутаријата, а вероватно и њихова савеза под именом Ардиеји. Уопштено узето, Ардиеји су живели у планинским масивима Црне Горе, па према римском придеву aduus (висок, стрм) њихово име требало би да значи горштаци (нема ли потоњи назив Црногорска Брда и име Брђани неке везе са тиме?). Око Скадарског језера били су настањени Лабеати. У њиховој земљи налазили су се Скадар и Медун. По њима се и језеро називало Лакус Лабеатис (или је племенско име дошло по имену језера?). Уз реку Зету они су се протезали и даље од Никшића. Римски списатељ Плиније хвалио је доклеатски сир (казеус доклеас). По граду Дукљи, који је био развијен нарочито у римско време, названа је Дукљом потоња Зета, касније Црна Гора. По Будимиру, и назив Блато (за Скадарско, као и за Плавско језеро) као и арбанашто блате (balte) треба да је илирског порекла. Од Илира, односно њиховог племена остали су у ближем суседству Роваца називи Пива, Зета, Медун, Пераст, Котор, Дукља, Тара (или су, можда, илирски Аутаријати добили име по реци која је пре њих носила такво име?).

Имена пак Мораче и њене притоке Ибриштице вероватно су старија и од Илира и њихова присуства у нашим крајевима. Тако, познато је да су у Шпанији, пре наиласка првих индоевропљана (Келта), живели Ибери, чији су потомци данашњи Баски. Тамо постоји  и река старог имена Еброс. У баскијском, том прастаром језику, се иначе за долину и реке каже ибаи, иба/р/. Ово спомињемо због тога што је име ровачке речице Ибриштице исте основе, па свакако и истог порекла. Скок мисли да је и име Бојане, својим завршетком, прединдоевропског порекла, а Жупанић да су тога порекла: Ибар, Марица, Морава, Босна. Зато и смемо да тврдимо да је име Ибриштица, као и име реке Ибар у Србији, остало од прастановника наших крајева, од прединдоевропљана. Ово би ишло у прилог тврђењу археолога да је настарији начин живота у Црној Гори стајао у вези са Медитераном. Али и изнесени закључак археолога ишао би у прилог нашем тврђењу. Шуфлај мисли да је у арбанашка реч мал за брдо, као и називи љопа за краву, бер за овцу и маз за ждребе, те бројење по двадесетицама (два пута двадесет четврдесет, три пута двадесет шездесет) такође прединдоевропског порекла. О такво пореклу арбанашке речи мал и остацима од двадесетинчног система бројања и Оштир је тако мислио. Уосталом, овамо је свагда било услова за сточарење, као и за одређене ратарске културе.

Ровца су, сем тога, у прошлости била склоњен и од иоле значајнијих путева удаљен крај, па су и зато могла да остану по страни и изолована. Зато је и логично претпоставити да је освамо одавна било људи где су могли мирније да живе. У ровачком селу Лијешњу очувано је неколико овећих камених гомила. Могли бисмо као сигурно да претпоставимо да оне потичу од Илира, мада о њихову садржају за сада ништа не знамо. Садржај гомила у не много удаљеним Бањанима, и Готовуши кад Плеваља, које су раскопаване, истоветан је као и садржај гомила са Гласинца и из северне Арбаније, а што значи да су остале од Илира. Ни о садржају бројних камених гомила у Боки за сада не знамо. Ердељановић је мислио да ове томиле по Црногорским Брдима потичу од старих Срба. Једно јако врело у Ровцима назива се Нерини. За исти такав назив у Паштровићима Вукмановић мисли да је илирског порекла.

Да ли је штагод остало од Келта, и то такозваних јадранских Келта из групе Сенона, који су, после напада на Рим, делом отерани у балканске земље, за сада не знамо. Вероватно је да је у балканским земљама појам влах од тада почео да се употребљава, јер је познато да су Германи Келте називали Власима.

Када су балканским земљама загосподарили Римљани, почев од трећег столећа старе ере, дошло је делом до романизације затеченог балканског становништва, посебно Илира. Али било је и њиховог културног „конзервирања“. Црна Гора је добрим делом, а Ровца утолико пре, већ према својим географским особеностима, могла илирским групама добро да послужи да се и даље одрже. Уосталом зна се да су Римљани доста обазриво настојали да Илире што безболније уклопе у систем своје управе, поштујући им например затечено племенско уређење са локалиим старешинама, и племенским границама.

б. После повлачења Римљана и наиласка Словена у 6. и 7. столећу и Ровца су могла да добију новог становништва. Само, ово ново/словенско/ становништво до забачених Роваца свакако ће допрети нешто касније а не одмах по досељавању Словена у балканске земље. О броју, пак, и узајамним односима затеченог, мање или више романизованог, и словенског живља у овом подручју могло би само да се нагађа. Ти односи били су као и у другим и суседним областима. Али, када се зна да је име планине Дурмитор, која одавде иије далеко, романског порекла и ако имамо на уму предања у Црној Гори и делу Херцеговине о ранијем становништву и етничким групама под именима: Матаруге, Кричи, Шпањи, Мацуре и неки други као о „старом свијету“, који би у основи си могли да представљају слој или изданак староседелачког балканског становништва, онда бисмо могли да тврдимо да је тих старинаца, макар и сасвим мало, било и у Ровцима. Као потврда за то била би нам географска имена: ‘Мацурјама (у с. Трмању), Мацуревине (ливаде изнад села Лијешња), Мацур-бријег (део шуме Кунак у с. Цероиици), као и стара гробља за која се у Ровцима тврди да потичу од тог ранијег живља, а која се и називају „мацурским“. Гробаља са тажвим именом има у Трмању, Лијешњу, Вељем Дубоком, Сретешкој Гори и на два места у Горњим Ровцима. Скоро једногласна су казивања у народу да су кости из тих гробаља, колико су оне којом приликом и откопане, дуже и масивније од костију савремених људи (у церовичкој планини Доли једно место се назива Грчки До. Да ли овај назив иде у ред остатака од старог становништва, предсловенског, или је дат негде касније можда и људима православне вере/грчке? Иначе, и у Ровцима се чују казивања да су староседеоци одавде бежали „од кривог/западног ветра и крстате траве/папрати).

На основи, пак, назива за главне географске објекте у Ровцима (Мртвица, Каменик, Сиљевица, Рогођед…) као и самог имена Роваца, који су словенсног порекла, могло би се претпоставити да тих староседелаца овамо и није било много те да је њихово славенизирање рано завршено. (Или су се групе староседелачног живља јављале овамо само лети, са стоком?). Славизирање као да се догађало мирније, уз одређену међусобну сарадњу и трпељивост. Ово кажемо на основи тога што је Мацур-јама, (снежаница у безводном Трмању, чије је име сложено од несловенског и словенског дела, могла и затеченом и новопридошлом становништву лети да буде једини извор снега, односно воде, и за људе и за стоку. Па и оно што видимо у Лијешњу и Вељем Дубоком да се гробља данашњег становништва налазе непосредно поред старих „мацурских“, говорило би не само о континуитету живота у овим насељима, већ и о одређеној сарадњи и заједаишгву ова два слоја. Дакле, први и малобројни словенаки досељеници могли су у Ровцима успешно да се наслоне на староседеоце и њихова искуства у начину живота и сналажења у овом крају. Само, понављамо, овамо су словенски досељеници (могли да се населе негде касније а не одмах по досељавању из раније словенске постојбине.

Дакле, ово старије становништво („први“ или „стари свијет“) не смемо буквално схватити као од Словена затечено становништво. Мацуре, Матаруге, Кричи и други ‘били су само становници другачијег порекла, који су овамо долазили, боравили или делом и стално живели негде у каснијим столећима средњега века, рецимо у 13. и 14. а можда чак и у 15. столећу. То треба да су биле сточарске групе, покретне, вероватно арбанашког порекла. Делом можда и романизоване. Њихова имена као да су дата по именима појединих лица. У једној повељи из 14. столећа, међу осталим лицима, помиње се Кричков син. И групно име Матаруге могло је доћи по личном имену. Уосталом, познато је да су се катунске групе сточара обично и називале у средњем веку по својим старешинама. Сличан ће случај бити и касније када се племенске заједнице називају по личном имену свог наводног претка. На основи опет онога што се предања о Мацурима налазе у Ровцима, Морачи, Братоножићима и Васојевићима могли бисмо да претпоставимо да је то некада, рецимо крајем 14. или почетком 15. столећа, била доста разграната групација издељена у више катуна. Или се та група често кретала, па је од ње остало успомена на више места? У турском попису Херцеговине (из 1477) пописане су влашке нахије Кричак и Матаруге, али не и Мацуре. Да ли они нису поменути зато што су можда у време пописа били изван пописне територије, па су рецимо у Ровца и Морачу касније дошли, или пописом нису обухваћени зато што су већ тада били асимиловани и некомпактни за посебно пописивање?

Још је Ровински забележио (раширена предања да су се ти староседеоци (Мацуре, Шпањи, Лужани, Букумире) међусобио свађали, клали и истребили, додајући и то да се у Морачи и Васојевићима о Мацурама говорило са подсмехом. У Ровцима и Морачи и сада се чује узречица „поклали се ка Мацуре“, а што значи до истребљења.

Пре тридесетак година у средњем делу Трмањског поља, приликом неких копања, наишло се било на темеље неке зграде и неке старије гробове, у којима је, (веле, било и остатака керамике. Тај материјал није сачуван и о њему се ништа одређеније не може рећи.

У селу Горњна Ровца, у месту Грабље, очувана је стара црква, посвећена св. Николи. Предање тврди да је она старија 120 година од манастира Мораче (подигнутог 1252 године). У Петковићеву Прегледу наших старих цркава ни о овој нити о којој другој цркви у Роццима нема података. Ако би било тачно ово што каже народно предање онда би то значило да је овде и у 11. и 12. столећу било сталних насеља. Јер, камене цркве сигурно није подизало сточарско, номадско становништво.

У време постојања Рашке и Зете као средњовековних држава територија Роваца углавноме је припадала Рашкој. Немања је, како се зна, ујединио те две државе. Његов унук Стефан, Вуканов син, имао је поседе у жупи Морача, где је 1252/3 подигао познати Манастир Морачу. Рашка се иначе, и касније, са посебном бригом односила ирема Зети. Свакако и зато да би преко ове успешније одржавала везе и односе са приморјем. А ти односи и везе били су видни и добри. Поред осталога то се запажа и по приморским утицајима на манастирским грађевинама у Рашкој (црква св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, манастир св. Ђурђа у Будимљи и Морачки Манастир). Познато је затим да су, као савладари рашких краљева, у Зети били принчеви Стефан Дечански и млади Душан.

У спису познатом под именом „Летопис попа Дукљаиина“, за који се досад мислило да је настао у 12. столећу, док С. Мијушковић тврди да он потиче најраније из 14. столећа и да га пре свега ваља сматрати као „литерарни“, а не историјски спис, помињу се жупе из Подгорја: Оногошт, Пива и Морача, али не и Ровца. Додуше, област Роваца не представља никакву географску па није била погодна ни за жупску, односно административну јединицу.

Католичанство, колико га је у средњем веку било у Рашкој и Зети, у Ровцима као да се није никада осетило. Није непознато да је још краљ Милутин изражавао спремност за унију, док се зна да је и у 17. столећу неки Павле Демски, папин изасланик, долазио у Манастир Морачу и калуђере натоварао на унију, а за шта је требало они да добију одређене привилегије. Географска имена Бискупићи, заселак села Прошћења, код Колашина, и име села код Пријепоља, као и име Бискуповине за један потес земље поред Лима, у Бихору, свакако подсећају на оно време када су овамо бискупи имали поседе и утицаја. За Бискупиће код Колашина ово је и доста разумљиво нада знамо да су у средњевековном Брскову католици (Саси и Дубровчани) имали и своју цркву.

Колико је опет Брсково са својим рударством и колонијом Саса и Дубровчана у 13. и 14. столећу имало утицаја на Ровца, уколико су она онда била насељена, тешко је рећи. Међутим, истина је да је најкраћи пут од Рисна и Дубровника, то јест из приморја, преко Никшића, за Брсково, као један од најпознатијих тргова средњввековне Србије, ишао баш преко Роваца. Брсково је најпре у средњем веку била пространа област, жупа. Али, од када је овамо, код данашњег Мојковца, у 13. столећу отворен рудник, под тим именом ће се углавном подразумевати насеље и трг. Трг Брсково често су посећивали Дубровчани и Которани, а понекад и Млечани. Овамо је доношено вино и чоја, а одавде одношени -сребро, коже, восак. .Насеље је имало цркву, дубровачки конзулат и прву ковницу српоког новца. Шта је било са Сасима и Дубровчанима после замирања рударства, то јест трга и насеља Брсково од половине 14. столећа, можемо само да претпостављамо. За породице Вараге у Потарју и Фуштиће у Брскову народно предање каже да су пореклом од Саса. Њихова несловенска презимена као да то потврђују.

Године 1470. од Босанског санџака издвојен је Херцеговачки санџак као засебна управна јединица. После неколико година (1477) нове власти су извршиле и попис новоосвојене (до тада „херцегове“) земље у којој је убележена и „нахија Ровца“ са 51 домаћинством. Пре тога она су можда могла да буду сматрана као део Никшића (као краја). Ровца су и тада, а пре тога још и више, била по становништву мала. Зато тешко да је овај крај гдегде и пре тога поменут. Сем тога, она су била веома неприступачна. Зато овај помен и узимамо као за сада први пазнати писани помен Роваца.

Овај попис је иначе доста садржајан. Ровчани су у њему представљени као сточари који имају зимска и летња боравишта. А ‘сточари су онда називани и пописани као власи. И у дубровачким архивским подацима, из тога столећа, као и нешто раније, када се помињу: Зупци, Бањани, Дробњаци, Никшићи и неки други, по правилу их све рачунају и називају власима или, ређе, морлацима. Влаха од групе (или рода) Никшићи било је у време доласка Турака, а можда и пре самог продора њихова у ове крајеве, насељених и у подручје старе жупе Брсково, између Колашина и Бијелог Поља, онамо где се сада налази село Липово, а где су потом временом постали ситни спахије (ешкинџије). Ђурђев мисли да су и Никчи, део севернаарбанашког племена Климената, у ствари део негдашњих Никшића. Само Никчи и Клименти нису баш близу Подгорице. Клименти опет истичу да су Никчи њихово братство, као и Вукли, Селца итд. и да је ово име дошло по претку Никч-у. Ово о Никшићанима помињемо због тога што и Ровчани имају предање да је родоначелник највећег њиховаг броја дасељен из Никшићке Жупе. Зато се они и сада, по племенском начину мишљења, сматрају делом или огранком никшићког племена. На Лукавици, недалеко од Језера, поред новијег „пиперског гробља“, чува се и „Нишин киљан“, (белега где је овај њихов заједнички предак, наводно, погинуо од Турака.

У цетињском летопису (Хрисовуљи), писаном у време Ивана Црнојевића, на једном месту се помиње утврђивање међа између Пипера и Дубочана. Ђурђев мисли да овај податак може да потиче само из „прве владе“ ‘Ивана Црнојевића, а не из 1485 како се обично и датира тај летопис. „Дубочани“ из овог летописа очигледно се односи на Ровчане. Данас у Ровцима постоје два Дубока (Мртво, у нижем делу ровачке територије, ближе Морачи, и Веље на супротном западном крају Роваца). Под претпоставком да су и онда постојала оба ова иасеља требало би овде да се радило о Мртвом Дубоком чији се атар географски додиривао са атаром Пипера. Данас пак, на самој Лукавици планина и катуни Пипера и Вељедубочана се додирују.

По попису Херцеговачког вилајета из 1477. Ровчани су припадали дринском односно фочанском кадилуку. Касније, када су Турци 1482. заузели Нови (Херцег-нови) основан је, 1485, новски кадилук коме су од тада припадали Никшић, Горња Морача, Доња Морача, Бјелопавлићи и Ровца.

Од тада, то јест од краја 15. столећа па надаље, Ровчани ће почети да се организују као племе. На то организовање свакако су их гонили и суседи који су посезали за њиховим планинама.

За 16. столеће немамо писаних података који би нам штогод говорили о Ровцима. Или барем ми не знамо за њих. Но, то је време не само стабилизовања турске власти у балканским земљама, већ и даљег снажења њихове силе и њихових продора ка средњој Европи. По ономе што се зна да је ровачки кнез Вукић Вучетић, 1575. обнављао Манастир Морачу и његове фреске, могло би се веровати да је то било за овај крај мирније и сношљивије време. Уосталом, колико се тада становништво Црне Горе, Брда и Арбаније и бунило, турске војске из Херцеговине или од северне Арбаније брзо су продирале да га умире. Тако су две буне племена око Скадра и Подгорице, 1565. и 1575. и угушене. Међу побуњеницима противу намета помињу се Кучи, Пипери и Бјелопавлићи. Турске власти су зато тада тражиле да се Брђани спусте у равнине и тамо населе.

Године 1597. Бјелопавлићи су се опет бунили. На устајању Брђана противу Турака тада је радио и Грдан из никшићког краја. Тражена је помоћ и са стране: од папе, Шпаније. Шта су тада радили Ровчани? Свакако оно што и њихови суседи.

Тако је било и првих година 17. столећа (1609, 1617, 1618) када су Турци због отказивања данка упућивали војску на побуњена Брда. Међу побуњенима тада су били и Ровчани. Од турске одмазде тада су лоше прошли нарочито они крајеви и племена кроз које је турској војсци пролаз био погоднији.

Которанин Маријан Болица, описујући Скадарски санџак, 1614. направио је и врсту пописа овога санџака. Међу онима који се не покоравају Турцима, он је у том попису поменуо и „село“ Ровца, са старешином Иванишом Радоњиним, које је бројило 50 домова и могло да да 120 војника. Почетком тога столећа опет су обнављане фреске у Манастиру Морачи. Неке од њих се приписују 0ндашњем сликару Страхињи, из Будимље, а друге хиландарском зографу Георгију Митрофановићу, једној од главних личности у тадашњем обнављању Манастира Мораче. Иначе се у то време представници брђансних племена договарају о сарадњи са Млецима противу Турака, а зна се да су Млеци окоро увек подржавали Куче као бунтовнике противу Турака. Године 1654. у Будимљи је одржан састанак црквених великодостојника на коме је био одређен будимљански митрополит Пајсије (исто као и на састанку у Манастиру Морачи 1648.) да иде у Рим и тражи помоћ. Пајсије је тада издат, ухваћен и уморен. Турски путописац Евлија Челебија, боравећи у Рисну, 1664. пише како је околно становништво бунтовно и како су Турци тада приредили поход да умире и казне нахије Пиву, Никшић, Бањане и Дробњак. Хвали се како је тада турска војска заробила старце и жене и како је запленила стоку. Можда су Ровчани, у свом удаљеном и забитом куту, тада остали поштеђени? Године 1688. Кучи су два пута нападани од Турака из северне Арбаније и од Босне. Њима су и тада притицали у помоћ остали Брђани, па и удаљени Никшићани и Дробњаци. Нешто помоћи се тада добило, преко Котора, и од Млетака. Крајем 17. столећа (1691) Кучи и Ровчани иомажу Пиперима и Бјелопавлићима које су Турци нападали. У своме извештају о млетачким крајевима, како су тада називани северна Арбанија, Црна Гора, Брда и Херцеговина, из године 1692, Никола Ерицо, которски провидур, даје неке податке и о Ровцима. Пише да Ровца броје 800 становника, од чега 150 војника, да имају 41 коња, 64 комада крупније и 630 комада ситније стоке. Ови подаци, нарочито они који се односе на број стоке, сигурно нису ни приближно тачни. Ерицо саопштава да су Кучи католичке, а Пипери и Бјелопавлићи православне вере, те да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи људством и стоком јачи од свих пет нахија Црне Горе. И у то време Кучи траже помоћ од Млетака, а за неке појединце и „заостале“ плате. По ономе да је манастир Морача кроз 17. столеће имао овећи број монаха, (могло би се судити и о његовом утицају у одређеном погледу на околно становништво.

Из године 1709. сачуван је запис о томе како су Ровчани ,,одагнали“ овце калуђерске. Ваљда су то биле овце Манастира Мораче? Године 1737. и Ровчани су, под кучким војводом Радоњом Петровићем, учествовали у походу брђанских племена низ Лим, не би ли се спојили са аустријском војском која је тада била у рату са Турском. После потискивања аустријске војске, Турци су се, свакако, светили Брђанима за ово савезништво са Аустријом. Половином 18. столећа, када су коначно увидели да од помоћи Млетака и ослањања на њих нема користи, црногорске владике почеће да се окрећу Русији за помоћ. Због тога ће и даље, а можда и још више, да страдају и Црногорци и Брђани. За то окретање Русији нарочите заслуге имало је држање владике Василија Петровића. Од тада ће код Црногораца почети да се развија прави култ према тој православној земљи. ‘Они ће у то време лепо да приме и самозваног Шћепана Малог, који се казивао да је руски цар. Од године 1766, цетињска митрополија постаће и самостална, јер је тада српска црква, односно Пећка патријаршија, подвргнута васељенској патријаршији у Цариграду. И 1768. Ровчани су помагали Бјелопавлићима које су Турци напали.

Године 1774. Скадарски паша, Мехмед Бушатлија, провалио је у Куче и „похарао“ их. Ровчани су тада прихватили део избеглих Куча (Дрекаловића) и држали их код себе. Предање каже за „пет година“. Отуда и од тада у Ровцима називи Кучко катуниште, Кучке ливаде, Кучке баштине. Ердељановић је забележио предање у Кучима да се неки од ових избеглица нису ни вратили из Роваца. Да би се Ровчанима осветио за указану помоћ Кучима, Мехмедов син, Махмуд Бушатлија, на превару је домамио у Никшић известан број њихових представника, 1786, и погубио их. Од овог прихватања Куча од стране Роваца ова два племена постала су изузетно присни пријатељи и сарадници иако им се територије нигде не додирују. Тако, Ровчани су штитили Куче и 1856. када су ови, у време књаза Данила, „догоњени у ред“. Па и у првом и другом светском рату, када год је то требало и било могућно, пријатељство Куча и Ровчана истицано је, настављано и потврђивано.

При крају 18. столећа Ровчани су прихватили и део избеглих Требјешана (у ствари део племена Никшићи, настањен око брда ‘Требјесе, недалеко од самог града Никшића), по други пут „похараних“, и протераних од никшићких „Турака“, а који су ((Требјешани) од 1789. до 1792. као избеглице, били у Бјелопавлићима. Од стране Турака похарани су 1794. и Кучи и Ровчани. Године 1796, црногорска војска је, уз помоћ Пипера и Бјелопавлића, потукла турску војску на Мартинићима и Крусама, после чега ће ова два брђанска племена и да се припоје Црној Гори. По једном запису, Ровчани и Морачани су те године ратовали са Турцима на „Лопатама“, ондашњој матици племена Васојевића. После победе над Турцима на Мартинићима и Крусама владика Петар I добија велики углед не само као духовно лице већ и као војсковођа. И не само у Старој Црној Гори. Отада он умирује завађена и уједињује расцепкана галемена, успоставља законе и суд: једном речи ствара темеље државе. Од тог времена ће и Ровчани све више да се окрећу Црној Гори. Владика Петар I из Стањевића, 1799, пише посланицу Морачанима и Ровчанима, саветујући их да живе мирно и сложно.

Ровчани иначе тврде да нису били Турцима подложни онолико колико рецимо суседни им Морачани. У прилог овоме и сада показују места, границом према Доњој Морачи, где су држали страже. Тај гранични простор зато и називају „Стражница“.

Устанак у Србији Брђани су свакако дочекали са радошћу. Године 1809. Морачани и Ровчани су, са осталим Брђанима, срели и доченали Карађорђа на Суводолу, недалеко од Сјенице. По предању, тада је морачки војвода добио од Карађорђа барјак. И Ровчани имају предање да је њихов војвода Коћа био на том дочеку и да је тада његовом синовцу, Тошку, Карађорђе такође дао барјак. Исте године Скопљак паша удара на Морачу и Ровца с намером да их примора на поновно плаћање харача, који су они били отказали још пре петнаестак година. И, после отпора, бојева и нових невоља, Ровчани и Морачани се и формално, 1820, двадесет и четири године после Пипера и Бјелопавлића, прикључују Црној Гори. Од тада ће, а под утицајем власти са Цетиња, и у Ровцима локална племенска организација почети да се мења и нестаје. Ровца ће касније бити капетанија. Све до уједињења Црне Горе и Србије 1918. године.

Иза битке на Граховцу (1858) и комисијског разграничавања Турске и Црне Горе, Црна Гора је проширена у правцу Колашина на Горње Липово, Речине и делове Бјеласице. Ровчани ће после тога у том правцу стати у већем броју да се исељавају из овог дотадашњег завичаја. Ослобођењем Никшића ((1877) и Колашина (1878) и Колашинских Поља (1886) у ослобођене крајеве, поред других Брђана, иселиће се и знатан број Ровчана. Ослобођење суседних градова (Подгорице, Никшића и Колашина) иначе је имало велики и вишеструк значај и за Ровца. Од тога времена они ће несметано моћи да са својим производима иду на тамошње пазаре, појединци да одлазе у школе и да се уопште слободније и живље крећу.

Додајмо овде и следеће. Прво, када су Турци брижљивије пришли обнављању никшићкога града, а од 17. столећа када су почели да подижу и ново утврђење у Колашину (као области), та два насеља постаће позната уточишта потурчењака, озлојеђених осветника и убица. Зато су Никшић и Колашин (као насеља) све до ослобођења ових места, код околног становништва били на злу гласу. А Ровчани су се некако, иако удаљени, налазили између ових „тврдих“ и „љутих“ градова и „крајина”. Друго, одметање Скадарских и херцеговачких везира од централне власти у Цариграду, у прошлом столећу, изазвало је код Црногораца и Брђана не само недоумице, већ им је то сигурно доносило и нових тешкоћа.

Поставља се овде и питање зашто се Кучи често помињу и истичу као нека врста руководећег племена међу Брђанима, уз које су се, опет, ако не увек а оно веома често, јављали и Ровчани? Пре свега, Кучи су својим бројем били значајнија, ако не и највећа група (племе). Друго, они су се налазили између северне Арбаније, важног седишта турских војних снага, с једне, и за Турке често немирне Црне Горе, с друге стране. Треће, својим унутрашњим саставом ово племе чинили су Срби и Арбанаси, а његови припадници су исповедали три вероиоповести (највише је православних, мање католика а најмање муслимана). Зато ‘су на „истоверну“ браћу из овога племена могли да рачунају, и рачунали су, не само Црногорци већ и Млечани и Турци. Њих Турци често хоће да покрену на Црногорце (што им понекад делом и успева), а Црногорци и Млечани опет на Куче свагда рачунају противу Турака. Кучи су, дакле, растрзани између спољних сила и својих домаћих (племенских) интереса. Због свега тога је њихова новија историја била изузетно сложена и тешка. Малобројни Ровчани као да су све то разумевали, па су свагда и желели да им помогну. Да су им Кучи били непосредни суседа, помеђаши, који би можда имали потребе и за ровачким планинама, као што је то био случај са Пиперима и Бјелопавлићима, Ровчани свакако не би онако несебично и безрезервно подржали Куче у свакој прилици.

Како је и када „џемат“ Ровца почео да се уобличава у племе

Пре него пређемо на то како је џемат (катун сточара са повластицама) отпочео стварање организованије заједнице-племена Роваца, која ће као таква постојати све до почетка прошлог столећа, да укратко поновимо два-три основна податка о Ровцима.

Године 1441. Стефан Вукчић (онај који се прогласио за херцега и по коме ће његове земље да се назову Херцеговина) провалио је из Херцеговине у горњу Зету и заузео крајеве до реке Мораче. То значи и Ровца. Северни крајеви Црне Горе до тада су, иначе, припадали Рашкој (Србији), ређе Зети. У жупи Морачи, граничној области Ровцима, половином 13. столећа (1252/3) Немањићи су подигли познати манастир Морачу. У 13. и 14. столећу, од манастира Мораче далеко неколико часова хода, развио се и цветао рудник, трг и насеље Брсково у коме је кован и први српски новац. Најкраћи пут од мора за Србију, полазећи од Рисна и Дубровника, ишао је преко Никшића, Манастира Мораче и Брскова. Тај пут је пролазио преко Роваца, која, колико знамо, нису нигде у тадашњим споменицима и поменута. То свакако и зато што су становништвом била мала, затурена и безначајна.

Турци су године 1465. освојили земље херцега Стефана и његових синова. И, у попису новоосвојених (до. тада херцегових) земаља, из године 1477, уписана су и Ровца као џемат од 51 домаћинства, са влашким повластицама и Вуксаном као кнезом. Овде џемат ваља разумети као катун, а катун је у оно време означавао и економску, и друштвену и правну јединицу. Била је то и врста војне јединице. Џемат Ровца истовремено је тада предео и као „нахија Ровца“. Додуше, влашка нахија није морала да значи и нахију у административном погледу. То је био и први, нама познати, писани помен Роваца. Зато је и јасно што одатле почињемо у трагању за временом и начином њихова уобличавања у племе.

Из наведеног пописа, где је убележено име сваког домаћина (уместо данашњег презимена уписивано је име оца), у коме је поменуто око сто личних имена, јасно се види, када су у питању Ровца, да се ту радило о словенском становништву. Тек неколико имена као Влахо, Станул, Братул и Прибил су несловенског (влашког) порекла. Додуше, лична имена из средњевековних повеља, као уосталом и из овог турског пописа, нису сигурни подаци о нечијој етничкој припадности. То због тога што се јављају овакве комбинације: отац има несловенско, а синови сл0венска имена, или, отац има словенско а синови несловенска имена. А баш такав случај је и са именима из овог турског пописа, у коме читамо да је Богдан Влахсхв, а Божидар Прибилов, док је Станул Љубин а Братул Дајков. Толико што се тиче ондашше етничке припадности Ровчана. Уосталом, до тога времена је затечено ромаиизовано (или нероманизовано) стагаснвништио уопште у динарским крајевима већ било слави- зрфано.

У поменутом попису џемата (односно катуна) Роваца запажа се и ово: од 51 домаћинства на почетку списка налазе се 5 Стјепових синова, 4 Срезова и 2 Влахова. Зашто ово помињемо? Зато што народно предање тврди да су Шћепо, Срезо и Влахо били браћа (а синови Гојакови). Али, предање никада не пропусти да каже да су ова тројица имали и четвртога брата — Булата, те да је Вуксан, у попису поменути ровачки кнез, био Булатов син. Овоме можемо да верујемо, јер Вуксан је у попису наведен као кнез. Кнез је опет био ослобођен дажбина које остали имају да дају, па му је самим тим презиме по оцу изостало. У попису нису убележени ни његови синови, јер ни они нису били порески обвезници. Затим, у попису није могло да се прочита име Николина оца. Биће сигурно да је то био Влахо. Ровачко предање саопштава да је Влахо имао синове Богету и Николу. Неки „трбушчићи“ (мали родови) братства Влаховића и доводе своје порекло баш од Николе, сина Влахова. То су: Селићи, Ницовићи, Дуровићи, Марићи, Јуковићи, Мартиновићи, Вељовићи, Новаковићи, Милићевићи и Пековићи. Као Влахови синови у попису се помињу Богдан и Вук. Богдан из пописа и Богета из предања свакако су исто. Потом, у попису се међу тим прво пописаним домаћинствима јавља и Мара, удовица Владова. Име Владова оца није уписано, а може бити да је и он био син неког од ова четири брата. Због чега ове ово износимо? Због тога да би се видело да су онда на челу катуна Роваца уписана 13 (или 14) домаћинстава која су међу собом била блиски крвни сродници. То је већ био мали род. Из тога рода је и старешина катуна. А овај мали род, који је онда чинио једну четвртину свих ровачких домаћинстава, сасвим јасно, могао је да буде, и свакако је био, језгро и зачетник окупљања око себе и других несродника овога катуна. Утолико пре ако се претпостави да је и после тога било и нових (појединачних) усељавања на територију Роваца. Као прву заштиту инородни досељеници могли су да нађу код неког домаћег рода. Зато су ови, да би се било јаче, радо и прихватани. У сваком случају, родовска заједница, особито јача, могла је појединцима само да импонује. Дакле, стварање Роваца као организованије групе могло је да отпочне самим почетком 16. столећа, када су и сами пописани Ровчани нарасли природним прираштајем (из пописа се види да су појединци имали већи број деце) као и новим усељавањима, којих је сигурно морало бити. Природно је да су међусобна стапања и несродника убрзавана међусобним женидбеним везама. Да су одређени тон организовања дали и давали досељени Никшићи, иако су у почетку чинили само једну четвртину свих Ровчана, могло би се закључити и на основи говора Роваца који припада источнохерцеговачком дијалекту. То што се тиче времена у коме је отпочело уобличавање Роваца у племенску заједницу.

У попису из 1477. Ровчани се изричито помињу као власи (то јест сточари), којима и нове, турске власти остављају одређене привилегије. То, с друге стране, значи да је и само ондашње турско уређење ишло на руку јачању локалних самоуправа. Власи су, црема „закону“ који је уз попис и приложен, имали да дају: свака кућа (боље је рећи домаћинство) о Ђурђев-дану по дукат, овцу с јагњетом (или у новцу 12 акчи) и овна (или 15 акчи). Поред тога што поједино домаћинство, годишње треба да да, од сваких педесет домаћинстава, у овом случају то је од целог катуна Роваца, тражи се још по једна черга (шатор), а када је био ратни поход да сваких десет домаћинстава даје једног наоружаног коњаника. Разуме се да је Рончанима било стало да сачувају повластице, ако већ нису могли да избегну уопште и икаква давања. Јер, у односу на оно што је имала друга раја да даје, коју је обухватао феудални режим, дукат, овца и ован и нису били неко велико оптерећење за домаћинство које је држало више стоке. Одржавање тих повластица ишло је, сасвим природно, на руку уабличавању Роваца у организованију самоуправну друштвену групу, племе. Колино је пак и оно да су на одређени начин морали да учествују у ратним походима за рачун Турске учинило да се они све чвршће, па делом и на војнички начин, организују, то нам је у овој прилици тешко рећи.

У оном попису Ровца се помињу као катун који има зимска и летња боравишта. Зимска су била: Богутов До, Гостиње, Плате, Јаниште и Крановић, а летња: Штитово, Вукотица, Пониквица и Брњик. Ђурђев није успео да у Ровцима пронађе Јаништа и Крановић. А то су била Јагњило и Каранове Рупе, простор између ровачког села Трмања и Пипера, недалеко од Трмањског поља, богатог травом, која је сигурно и онда кошена за зиму. Овако велики простор мала Ровца су могла да чувају и одрже за себе само слогом, заједнички и уз одговарајућу организацију. Потреба, дакле, да се очувају пространа подручја шума и пашњака, природно је, гонила Ровчане на што тешње међусобно збијање. Временом су им, ипак, јачи Пипери и Бјелопавлићи отели добар део планина (Штитово, Пониквица, Вукотица). Преотето им је и негдашње зимско боравиште Гостиље, које се налази у нижем делу Бјелопавлића, а за које Ровчани такође знају да је некада било њихово. Уосталом, у прошлости је доста често свако имао онолико права и правде колико је имао снаге и моћи. Пораније је и речено да је јачем племену била јача и правда. Ровчани су у односу на суседе били малобројни, па су им зато и отимане територије. Дакле, Ровчани се још у 15. столећу помињу као прави сточари. И то типични сточари катунскога типа, чија је стока лети боравила у вишим, а зими у нижим деловима своје територије. У оваквом начину живота, који се одвијао поред јачих суседа, природно је да су и малобројни Ровчани стално морали да мисле о својој слози и јединствености и да их је то све чвршће здруживало. Уосталом и само то да су припадали истом катуну већ подразумева одређену организацију, јер катун је био традиционално изарађена и од власти већ призната као одређена заједница.

Да ли је кнез и колико допринео формирању ровачког катуна у племе, тешко је ишта сигурно рећи. Ђурђев тим новим, каже и „феудализираним“, појединцима, односно локалним старешинама у првим деценијама турске управе, придаје одређени значај за окупљање људи у територијалну групу. Јачањем старешина, вели, јачали су и њихови катуни. Чак каже да је од катуна прво створена кнежина а од ове племе. Ако би се смело судити по ономе да су Вуксанови потомци добили презиме не Вуксановићи већ Булатовићи, рекло би се да је пре овог пописа и његов отац био старешина Роваца. Ђурђев као да је испустио из вида да феудалац, био он стари или „нови“, пре свега мисли о себи и својим интересима. Они опет, које је тај феудалац имао да представља и можда заступа, свакако су морали да више мисле о себи и својим интересима него о своме старешини. Утолико пре када је овај тек „постао“ феудалац. И, само заједнички и солидарно могли су да се бране како од самовоље тог свог („феудализираног“) старешине тако и од суседних група које су посезале за њиховом територијом. Разуме се да је појединац, особито старешина, у одређеним приликама, у извесној мери, понешто и могао да усмери код своје групе, али ми за случај ровачких кнежева у том погледу не можемо ништа да кажемо. Истина је да Вуксана традишија и песме величају. Чува се и сећање на место где је било „Вуксаново кућиште“ у селу Горњим Ровцима. Ако је, пак, кнез био лош и неорганизатор, он је у основи за групу био деструктиван. Шуфлај каже да такви појединци феудалци разарају племе. Зато бисмо пре смели да тврдимо да је род из кога је кнез потицао дао (и давао) одређени тон у образовању племенске групе, пре него што је томе доприносио сам старешина групе.

Затим, по оном турском попису Ровцима је дат и статус нахије. Да ли је колико ово признавање статуса нахије, мада влашка нахија није исто што и нахија у административном погледу, припомогло и њиховом груписању у чвршћу друштвену локалну заједницу? У случају израстања Куча у племе, с обзиром на њихову ондашњу „етничку и културну“ неједнакост, Чубриловић је придавао скоро одлучујући значај њиховој припадности самоуправној заједници „која се звала нахија Кучи“. Могло би да се верује да су и Ровца, док су још фигурирала, као (посебна) нахија са одређеном унутрашњом самоуправом, ту околност искористила и за боље уобличавање у посебну, новога типа, самоуправну заједницу-племе. Утолико више ако су она дуже времена вредела као нахија. И утолико пре што су Ровца била истински одвојена и удаљена од турских посада, као и других околних нахија и њихових седишта. Утолико се више наметала потреба да своје ствари што више сами уређују.

Ђурђев каже да је после доласка Турака и сеоска организација, када је дошло до њеног спајања оа катунском, такође имала конститутивну улогу у образовању племена. То је сасвим јасно и то је сигурно, мада он већи значај у томе придаје катунској организацији. Села су и пре тога, када год су и колико год су могла, настојала да се организују и да се тако успешније бране од појединаца, дажбина или чега другог. У средњем веку у одређеним приликама на село су ударане и заједничке одговорности, чак им се претило и колективним „расипањем“ (расељавањем) ако би се рецимо у неком селу нашао лопов. Нису случајно у средњем веку брижљиво уписиване међе села. Па и Турци су од села на чијој би се територији нашао мртав човек тражили крвнину. Све власти су у прошлости остављале селу као правном лицу, управљање (самоуправљање) својим ужим пословима. Као оно што се и у наше време не само допушта већ и тражи од стране власти да се самодоприносом или на који други начин људи појединих места сами помогну и снађу. Колективне одговорности за село или жупу било је не само у средњем веку и у време Турака већ и код балканских староседелаца. Село је, дакле, свагда настојало да има своју локалну организацију. У средњем веку можда и организацију налик оној која је постојала код сточара. Зато је и сасвим природно да су искуства и традиције жупљана, односно ратара, морале да имају одређеног значаја и удела у стварању нових, племенских заједница. На концу, и сама установа кнеза (или војводе) за старешину групе, пореклом је из жупе. Да су села и жупе понекад имале једнак, ако не и већи, значај за образовање појединих племена него што су та имали сточарски катуни говорило би нам и то да су неке потоње племенске групе прво имале жупска имена, имена географске природе, а не по старешини катуна. Тако, Никшићи су се прво звали Грачаница, Дробњаци Комарница а Бјелопавлићи Зета. Занимљиво је да је и у Пољицама, у »сливу Цетине, недалеко од Сплита, још у 14. столећу, а где су села такође називана катунима, била створена локална аутономија. Пољичани су временом изградили и свој (Пољички) статут. Пољичка самоуправа и њихов статут као да су се јавили и развили по угледу на ондашње аутономије приморских градова. Ова самоуправа иначе се била развила пре доласка Турака у наше земље.

Многи аутори, ако не и већина, када говоре о формирању неких племенских заједница, наглашавају и улогу заједничке земље (комун или комуница). Неки чак веле да су за обједињавање и међусобно груписање и окупљање и несродника те земље биле „привредна основа племенских друштава“, те да су заједничке земље биле не само „конститутивни“ део привреде, него су оне биле главна материјална основа и оно што је држало људе на окупу и са колективним осећањем. Булајић је чак тврдио да су племена израсла као потреба новог реда и регулисања нових односа код појединих заједница које су, после пропасти средњевековних држава, приграбиле одређена подручја земље. Али, ваља знати и следеће, а што се, разуме се, односи и на Ровца. Заједничке планине и пашњаци за сточаре имају значаја два или три месеца у години, а за оне који немају стоке ни толико. На планини се стока лети само напаса. Тамо се траве коси веома мало. И то на присвојеним а не заједничким земљама. Зато се, по правилу, са планине и пре зиме бежи. Како онда и где држати стоку, нарочито овце, осталих месеци у години? Заборавља се да је сточарима било лакше држати козе него овце. Ако коза нема вуну као овца, она даје више млека од овце. Где је било близу шуме, а у Ровцима је има доста и свуда, козе је, и без посебно спремљене зимнице, било лакше изимити. Коза је пробитачнија, пентра се и прoпиње па долази до брсти и под снегом. У Ровцима и народно памћење потврђује да су, и не тако давно, нека села (Мртво Дубоко, Горња Ровца, Међуријечје и Церовица) држала више -коза него оваца. Само привремено и за невољу овце су могле зими да се хране лисником и „четином“ (посеченим гранама четинара) које би овце брстиле. Зато, ако у завичају није било осигуране зимнице, овце су на зимовник одагоњене у који други и жупнији крај. Ровчани то и нису морали да чине, јер су имали и жупне и још више планинске крајеве. Уосталом, у овом попису из 15. столећа помињу се ровачка зимска и летња боравишта, а која су се састојала од непрекинутог комплекса земље од 200 до 2000 метара надморске висине, то јест од долине реке Мораче до планине Лукавице. Из оног пописа (1477) види се да су зимовишта Ровчана била у Вогутову Долу, Платијама и Гостиљу, што значи у жупним и нижим крајевмма, а да су „Крановић“ и „Јаништа“ како је Ђурђев прочитао места Каранове Рупе и Јагњила, била недалеко од ливада Трмањскога поља, где је и онда кошена трава за зиму, и где су онда Ровчани оммовали. Дакле, ма колико заједничке планине биле значајне за сточаре у време летњих месеци, не треба тај значај пренаглашавати као „привредну основу“ настајања племенских друштава. Планине су лети биле богате пашом и живе од људи и стоке. Као заједничка добра оне су свакако и окупљале и везивале људе у одређене заједнице. Али, за више од пола године, чак и до девет месеци, високе планине су пусте и ничије. Оне су тада без вредности и за саме сточаре. Када се истиче значај планина било би прецизније говорити о значају заједничких земаља уопште, јер су шуме, у деловима средње висине, за козарство значајније од пашњака у вишим рејонима.

Шта је то онда још служило као кохезиона и обједињавајућа веза људи у племенске заједнице? Овде ћемо додирнути две ствари, које до сада и нису посебно истицане. Једно су сродничке везе а друго иста идеолошко-религиозна традиција међу припадницима одређених подручја.

а. У динарским крајевима значај крвно-сродничких веза одавна је познат не само као одређена и природна веза већ и као ,,света“ спона међу људима. Зато су често постојале забране орођавања и међу „сродницима“ који би могли женидбеним везама да се орођавају. И, нигде у нашој земљи није тако изграђена и богата сродничка терминологија као у зони ранијих наших племена. То свакако и зато да би се дуже браниле ендогамне брачне везе. Некада се те забране протежу кроз дужи низ генерација. Али, ни то није сваки пут довољно. Због тога се и на фиктивно-обредни начин људи „орођавају“. Наиме, 0ни који се братиме, узајамно један од другога попије по кап крви. Таква обредна веза држи се чак и за „јаче“ сродство од крвносродничких веза. Јер, каже се „брат је сродник по крви, а побратим и по крви и по Богу“. Код племена Бањана, иначе састављених од разнородних досељеника и групица, практиковано је мешање крви у некој посуди и на нивоу племена. Код Ровчана се истичу њихове сродничке везе са племеном Никшићи, јер и једни и други доводе порекло од истог претка Никше. Додуше, ово вреди за 3/4 Ровчана. Остали јесу Ровчаии али не и потомци Никшини. Гдекад је чак за одређену групу становништва и измишљан заједнички предак. У Бјелопавлићима два слоја становништва, једни пореклом из Дукађина, а други из Хота, временом су се таво узајамно стопили да су стали да доводе и порекло од истог претка. У горњем Полимљу, на проширеној територији племена Васојевића, временом је од административно-привредног а потом и географског назива Хас (некада од цара дато добро) направљено и лично име Хасо. И, Хасо је постао брат Васов, па су Хашани, то јест невасојевићи у горњем Полимљу, или Хасу, према томе, сродници Васојевића! Преко заједничког и измишљеног претка гледали су да се и они, насупрот Васојевићима, уобличе у племе, иако, како Вукосављевић каже, „ни по чему нису племе“. Дакле, за стварање одређених група становништва као и одговарајућих друштвених и територијалних заједница, сроднички мотив је сигурио имао велики значај. Код Ровчана у 15. столећу од Гојака је потицала једна четврина пописаних житеља. Данас од Гојака овамо доводи порекло три четвртине Ровчана. Истиче се да су старије породице, или оне одакле касније досељене, примивши ровачку славу, св. Луку, тако почињале да се стапају са „правим“ Ровчанима. Дакле, имати што већи број сродника, макар то и не били блиски и прави сродници, некада је значило бити заштићен, сигурнији и јачи. Већ смо помињали народну узречицу да је јачем племену била јача и правда.

б. Припадност истој религији, уопште узев, такође је био веома значајан фактор у сједињавању људи. Да видимо како то? Када су средњовековне балканске државе пале под турску власт шта је од свега ранијег остало? Остао је народ и његова тежња да се како тако буде и што слободнији. И, остала је дотадашња црква као организација и идеологија. У први мах турске власти и нису насртале на веру покорених народа. Познато је, с друге стране, да је у Турској ислам био државна и повлашћена религија. Онај који би прихватио ислам као своју нову религију није имао потребе да тражи и неку заштиту у каквој локалној организацији. Њега је, као муслимана, штитила држава, дајући му над иноверцима чак и одређену предност и повластице. Међутим, они који су остали у дотадашњој (својој старој) религији самим тим били су без државне заштите и без повластица које је нова вера нудила својим верницима. Зато раја и тражи заштиту у локалним организацијама, ослањајући се на своју религију. Православна црква опет гледала је да јој се верници не осипају. Зато је здруживање у племена сигурно имало подршку и цркве као такве. Уосталом, свако потоње племе имало је овоју богомољу и врсту свог племенског заштитника или славу. Ровчанима је то био св. Лука, (31-Х-) Кучима св. Никола (19-ХII-), Васојевићима св. Арханђео (21-XI-), итд. Утицај манастира Мораче на не много удаљена Ровца могао је такође да има одређени значај.

Локалних општинских самоуправа, са карактером црквених самоуправа, у време турске владавине било је не само код нас већ и код Бугара. Ово двоје, дакле, религија и тежња за било каквом слободом и самоуправом удружило се. Уосталом, зна се да се раја на такозваним свечаностима религиозне природе договарала и о другим питањима, касније чак и о устајању на Турке. Онај који би напустио стару веру сматран је разбијачем и издајником свога „рода“. Зато су у појединим временима на ,,потурчењаке“ приређиване и праве „истраге“. Кучи су у том погледу нека врста изузетка. Код њих је у оквиру истог племена било православиих, муслимана и католика. У Ровцима није никада било потурица. Утолико је код њих компактност била већа и сигурнија. Да је верска припадност недржавној и неповлашћеној религији била значајна снага и подршка у стварању и одржавању локалних народских заједница очигледна потврда су нам и аналогни примери из раније историје, када је још увелико поистовећивана нечија религиозна и народносна припадност. Наиме, када је последњих деценија прошлога столећа турска власт у Доњем Колашину почела да узмиче и нестаје, исламско становништво се тада почело да осећа угроженим. Зато муслиманска братства почињу да се окупљају у „племена“. Братство Калићи (по једном казивању ровачког порекла) и , Мицани, које Мркоњић, по народном, погрешно назива „племенима“, почела су тада да се организују баш онако како је пре тога у оквирима турске империје било организовано православно становништво. Исто тако, после ослобођења Никшића, (1877) и никшићки „грађани“ (муслимани) почеће да се, насупрот хришћанима, „сплемењују“ у чвршћу заједницу. Била је то сада опозиција, односно облик организовања исламског становништва према за њих, туђој државној власти, која је долазила оа Цетиња. Организовање, дакле, у локалне или племенске заједнице била је, макар то било и притајено, у основи својој и врста опозиције туђој власти.

Као племе, Ровца су се у овом затуреном крају организовала онда и онако када (и као) и њихови суседи друга брђанска племена. Можда делом и због неких од њих. Делом можда и по угледу на које од суседних и јачих племена. И код њих ће рано приче и песме почети да уздижу и величају појединце из своје средине или -Ровца као целину. У песмама ће појединци били унапређени у кнежеве, војводе, бан0ве, капетане, барјактаре. Ту се помињу Вуксан, Иваниш, Цоле, Милутин, поп Радован, Реџа, Божина, Нова, Вујо и други). Тако су радили и други око њих. Уосталом, песме и приче су онда овамо биле и једина историја (Скоро сви Ровачки главари потицали су из братстава Булатовића и Влаховића).

Племена код нас, тај занимљиви и истински сложени проблем, ваља, дакле, посматрати као процес који није само једном настао и отпочео, већ који је у динарским крајевима трајао неколико столећа. Тако, нека племена су образована нешто раније, а друга и касно да понеко од њих није успело ни да се сасвим уобличи, нека су имала свој век трајања па су на одређени начин раније и нестала; нека су била боље друга нешто лабавије организована. Једна су постајала у такозваној карсној а друга у зеленој зони. Нека су захватала мало, а друга и повелико пространство. Све је то зависило од општих као и локалних услова. Дробњаци су по попису из 1477. имали 16 катуна, а Ровца свега један, па се временом од оних 16 формирало једно а на другој страни од оног једног друго племе. Од појединих племена гранањем је могло да настане и по два или три племена. Тако, око брда Требјесе, поред никшићког града, од племена Никшића било се уобличило ново племе, Требјешани, који су потом, будући гпреблизу и на удару Никшићу и његовим обесним „Турцима“, „разурени“ и као посебна група нестали. И Ровчани се рачунају као 0гранак племена Никшића, јер највећи део њихов доводи порекло од Никшиног сина. У оквиру племена Васојевића, који су се низ горње Полимље, проширили у 18. и 19. столећу, постојало је и даље мало старије племе Шекулар. Најкасније су, у 18. односно 19. столећу, биле почеле да се уобличавају племенске заједнице у Ускоцима и Колашинским Пољима. То свакако и зато што су се у Ускоцима и Пољима нашли на окупу досељеници из већ постојећих племена а који су собом донели традиције племенског начина живота. Само, племе Поља (или Пољани) није успело да се до краја уобличи, јер су се Колашинска Поља од краја прошлог столећа нашла у саставу „своје“ државе (Црне Горе).

 

СТАНОВНИШТВО

Може се рећи да за ранији период о становништву Роваца немамо довољно података. За неколико минулих столећа ту су свега неколико помена самих Роваца, броја њихових житеља или броја војника на које би из Роваца могло да се рачуна. Подаци у два од ових (М. Болице из 1614. и Н. Ерицо из 1692.) дати су уопштено и очигледно одока. Једини сигуран, прецизан а истовремено и богат архивски докуменат о становништву Роваца, јесте и онај први, већ помињани турски попис Херцеговине, па и Роваца као њеног дела, из 1477. године. То је не само ваљан и важан већ и први нама познати историјски спис који говори о Ровцима. Подаци из писаних извора, разуме се, биће искоришћени на одгаварајућим местима, док је овај одељак углавном урађен на основи народног казивања и памћења.

А. Порекло Ровчана

а. Најстарији становници у Ровцима, које је родоначелник већине данашњих Ровчана, Гојак, затекао приликом досељавања у Ровца, веле да су били „по једна или двије куће“ Синђићи и Дмитрићи, од којих и данас има по неколико кућа у Сретешкој Гори, и Милетићи у Горњим Ровцима, од којих данас има само једна кућа, јер су се последњих година остали из Роваца иселили. Има затим појединачних тврђења и за још неке породице да су од тог старијег ровачког становништва. Тако се и за Петричиће из Међуријечја, као и Радуловиће из Лијешња, а којих опет има свега по која породица, казује да су од тог „старог свијета“. По једном опет казивању, Петричићи су досељени из Босне. Радуловићи казују да им се предак доселио из Комана (Катунска нахија). Они славе ов. Арханђела, као и остали становници Лијешња. За Мрвошевиће, којих је донедавна било у Влаховићима, али су одсељени ка Колашину, који су славили св. Луку и исказивали се за Влаховиће, по једном казивању се вели да су били од „старих Мацура“. И у Церовици, где сада живе само Булатовићи, може се чути да и међу њима има „неких“ који су се „прибили“ уз Булатовиће, а пореклом нису од Булата.

Неки од 0них „старинаца“, ако су они уопште староседеоци, од поодавно везују своје порекло за остале Ровчане и славе св. Луку као и мајвећи део Ровчаиа. Поред Мрвошевића такав је случај и са Милетићима, Синђићима и Дмитрићима. Сами Дмитрићи (неки се казују и пишу као Митрићи) тврде да су потекли од Стевана Срезојевића, дечака који се у време неког покоља „једва“ спасио. До тог Стевана набрајају 15 генерација (Радун — Драгољуб — Милисав — Раде — Новак — Бошко — Станоје — Шалета — Брацан — Раде — Јоксим — Новак — Шалета — Раде Стеван). То значи да су у Ровцима одавна, јер се толико генерација набраја и до самог Среза.

Оно што је заједничко свима овим, за које се тврди да су старији слој становника Роваца, јесте то да не воле о своме пореклу да говоре.

У Ровцима се иначе тврди да су се ове породице, које смо помињали, мало размножавале. То је карактеристично и за остале делове Црне Горе када се говори о „староседеоцима“. И у Ровцима је, као и другде по Црној Гори и Брдима, било погрдних надимака томе становништву. Петричиће су називали и Мурићанима а понекад и Шокцима. Радмановиће у Вељем Дубоком, за које се и не тврди да су староседеоци, али их је мало, задиркују што имају презиме по Радману који је, наводно, у детињству доживео неку незгоду.

„Староседелачких“ домаћинстава у Ровцима данас има 20.

6. Други слој Ровчана, такође малобројан, јесу досељеници из Љешанске нахије. Наиме, неки Богдан, из села Лијешња у Љешанској Нахији, најпре се био одселио на Чево, у село Војинић. Ту је, наводно, мало остао, али је за то време прихватио презиме Војинић. Убрзо се вратио у своје Лијешње, да би се после тога преселио у Ровца. Када је дошао у Ровца, предање каже, Вогдан је ка месту Брезе, засновао сасвим ново насеље коме је и дато име по његовом родном селу Лијешњу у Љешанској нахији. Лијешње је иначе највише ровачко село. Налази ое на преко 1.100 м. надморске висине. Богданови потомци, који свога претка називају и „кнезом“ су: Јанковићи, Перишићи, Јововићи и Букилићи. Од Јанковића су и десетак кућа Вуковића у Вељем Дубоком. Љешњани славе св. Арханђела, док су некада славили Ћирилов дан (св. Килик и Јулита, 15-VII). Ћетковићи и Кљајићи од њих одсељени у морачко село Рашко и сада славе Ћирилов дан. Иначе „Љешњана“, то јест Богданових потомака, одавде у Морачу одсељених има неколико нараслих братстава (Бошковићи, Вуковићи, Ђурђићи, Јанкетићи, Кљајићи, Ковијанићи, Марковићи, Муровићи, Тошковићи, Трипковићи). Према броју нараштаја од Богдана до данас морачка братства рачунају да се Богдан у Ровца доселио у 16. столећу. Ови пак у ровачком Лијешњу од Богдана до нашег времена набрајају 18 генерација (Богдан — Вукота — Војин — Новак — Сава — Новица — Вукота — Јанко — Стамат — Ђуро — Јанко — Јошан — Радован — Милета — Милинко — Радован — Милета и Драгоје сада дечак). Ако би се узело да на једну генерацију отпада по 30 година, онда би требало да се Богдан у Ровца доселио у првој половини 15. столећа, негде пре 540 година.

Али, ако су они у Ровцима старији од Гојакових потомака које је попис од 1477. године забележио, онда не би вредело узимање 30 година трајања једне генерације, већ нешто више. Или је и овде генеалогија од 18 генерација од досељавања у Ровца до данас побркана, или непотпуна?

Од „кнеза“ Богдана, то јест Љешњана, данас у Ровцима има 40 домаћинстава.

в. Као трећи слој, који ће се показати најенергичнијим, који ће временом постати бројнији и преовлађујући и бити организатор и носилац племенског живота Роваца, јесу потомци Гојакови. Предање, наиме, овако казује. Најстарији син Нишин (по једном предању Ниша је досељен од Ниша. Отуда му, тобоже, и такво име. Најпре се био доселио у Кртоле, у Боки, па одатле отишао у Оногошт, који је касније по њему и назван Ни(к)шић), Гојак, убије неког виђеног човека, наводно бана Угрена, од староседелаца, у свом завичају, Никшићкој Жупи, па побегне на исток, у правцу Мораче, у пуст и непознат крај. У том новом и „ненасељеном“ пределу Гојак је најпре тешко живео, „0д лова и корења“. Али, намери се у Лијешњу на Богданове потомке, узме од њих девојку и окући се поред Мртвице, на њеном изласку из кањона, а недалеко од њенога утока у Морачу. То место, у рејону села Мртво Дубоко, од тада и отуда названо је Гојачевине. Донедавна су се, наводно, ту познавали и темељи његове куће.

Према предању, Гојак је имао 4 сина: Влаха, Булата, Шћепа и Среза. Када су браћа одрасла, и изделила се, разишли су се са Гојачевине: Влахо је отишао пут Трмања, Булат се настанио у месту Грабље (Горња Ровца), где се и сада срета назив Булатово Кућиште. Шћепо је остао у месту Липље, на територији потоњег села Међуријечја. Срезо је остао поред саме Мораче, такође подручје Међуријечја.

Овај слој „досељеника“, који се у Ровцима назива и Гојаковићи, слави св. Луку. По Гојаковом пореклу и заједничкој слави Ровчани се и сматрају делом ранијег племена Никшића. Јер и Никшићани су потекли од Нише (као и Требјешани, део Никшићана, који су се оно брда Требјесе, недалеко од града Никшића, оформили као група). Иначе Гојакови потомци брзо су се снашли, намножили и ојачали. Затеченом становништву почели су да импонују. Зато су неки од њих и примили св. Луку као своју славу па временом почели и они да се исказују за Гојакове потомке. Занимљиво је да су и две куће Поповића, досељених из Зете у Лијешње пре неколико деценија, примили св. Луку за своју славу, а дотадашњу своју славу, св. Ђурђица, оставили само као прислужбу.

Од свог заједничког претка до данас Гојакови потомци набрајају 15 генерација (Селићи из Трмања, који су део Влаховића, али су ирезиме добили по Сели, удовици, од пре 4 генерације, овако набрајају од данашњег младића: Ђорђе — Милун — Ново — Ђоко — Лука — Мато — Аџија — Брацан — Секула — Драгоје — Вуксан — Вукић — Никола — Влахо — Гојак /Нишин/). Ако би се овим предањима веровало, излазило би да су Љешани у Ровцима за три генерације старији, па би Гојак требало да је од Никшића овамо дошао пре око 450 година, негде у првој половини 16. столећа. А то значи баш онда када је код Никшића и живео бан Угрен, кога је, према предању, Гојак и убио. Овде се историја и предање „слажу“ у томе да је постојао неки Угрен у жупи Грачаници (потоњи Никшић). Можда је то био цариник Угрин који је поменут 1411. године. Шобајић је забележио да су од староседелаца, Лужана, у Никшићу остали Угреновићи и Раичевићи (или Рончевић?). Али, ако узмемо да на једну генерацију отпада по тридесет година, како се обично рачуна, онда време досељавања Гојака у Ровца не би падало почетком 16. већ почетком 15. столећа. Јер, ако су у оном попису од 1477. године уписани Гојакови унуци као носиоци домаћинстава (синови Срезови, Влахови и Стјепови, а Гојаков унук је и кнез Вуксан, син Булатов) онда је сасвим јасно да се у овом случају не могу узимати 30, већ око 36 тодина за једну генерацију. Онда би се историјске чињенице и предање слагали, или редослед генерација није добар. Трагајући за генеалогијом и прецима Петровића/Његоша/, Ковијанић налази да се њихов најстарији предак, Богут, јавља у которским архивским списима 1399. године. Народно предање набраја од данас до Херака (Богутова унука, а сина Ђурђева, за Богута и Ђурђа предање не зна) 22 генерација. Дакле од 1399. до 1960. године изређало се 24 генерације. То значи по 4 на једно столеће. Како видимо број генерација у једном столећу тешко је иоле прецизно одређивати.

Нека народна казивања желе да Гојаково досељавање у Ровца ставе у време подизања Манастира Мораче (половина 13. столећа), а што је, према броју нараштаја, од данашњег до Гојака, немогућно. С друге стране, друго предање каже да су Нишу, Гојакова оца, убили Турци. А Турци су овамо дошли не у 13. већ у 15. столећу. Већина, дакле, Ровчана као свога претка узима Гојака. Од његових синова највише су се намножили Булатовићи, па Влаховићи, а мање Шћепановићи и Срезојевићи (Шћепановића има у Међуријечју и Вишњама, а Срезојевића само у Међуријечју. Срезојевићи кажу да су њих неком приликом Васојевићи доста побили).

Свега у Ровцима Гојакових потомака данас има 386 домаћинстава или 75 процената ровачког становништва.

г. И, као (још) каснији слој ровачког становништва јесу житељи Вељег Дубоког: 1. Пижурице, 7 кућа, чији су преци пре 14 или 15 генерација „од крви“ побегли из Куча. Тврде да су они први стални насељеници овог села (ево једне њихове генеалогије: Петар — Ратко — Петар — Симо — Никола — Бека — Теодор — Новак — Бошко — Милош — Шћепан — Јоко — Новица — Павле, који је добегао); 2. Радмановићи, 5 кућа, досељени из Загарача; 3. Јањушевићи, 4 куће, пореклом из Озринића, од Копривица и 4. Радовићи, 4 куће, пореклом из Мораче, али овамо доспели преко Чева. (По једној верзији и Радмановићи и Јањушевићи су затечени у Ровцима од Гојака). Ови новији досељеници углавноме су се концентрисали у Вељем Дубоком. Два домаћинства Јукића, у Међуријечју, не тако давно су досељени из Босне.

Овај, по редоследу четврти слој ровачког становништва задржао је своје славе (Пижурице, Јањушевићи и Радмановићи славе св. Николу, а Радовићи св. Арханђела). Својим пореклом овај се слој не поистовећује са Гојаковићима, као што је већином случај оа онима који су у Ровцима „затечени“ од Гојака. Занимљиво је да се ни ово ставовништво није осетније множило. Када човек данас запита неког од ових каснијих досељеника, како су били прихватани и гледани од затечених и снажнијих Гојаковића, одговоре: „Добро“, уз објашњење „што је нас ускока било више, онда смо као Ровчани били јачи“. Чак истичу да су раније у суседном селу Вишњама живели неки Жижићи, па када су се мало осилили и постали непослушни и несолидарни, Ровчани су их отерали из своје средине.

Свега овог новијег /или четвртог/ слоја Ровчана има 22 куће:

Дакле, према народним казивањима (која се сваки пут међусобно и не слажу), становништво у Ровцима по своме пореклу оваквог је састава:

„Старинци“……………………………………………………….. 20 кућа

Пореклом од Никшића (Гојакови потомци)…………. 386 кућа

Љешњани………………………………………………………….  40 кућа

Новији досељеници разног порекла…………………….  22 куће

_________________________________________________

С в е г а                                                              468 кућа

 

Према попису, опет, од 1971, у 9 ровачких села (села Горња Ровца и Мртво Дубоко пописним подацима исказани су као Булатовићи, док је Трмање пописано као село подгоричке, а не колашинске општине) било је 2041 становника, или нешто више од 4,3 члана на једно домаћинство.

Пре сто година /1880/, по подацима Ровинског, Ровца су имала 1800 душа, а пошто је просечан број чланова ондашњег домаћинства био 6 онда су она имала око 300 кућа или домаћинстава.

 

Б. Одсељавање Ровчана

И из овог затуреног и планинског краја свакако је свагда морало да буде одсељавања, макар то било појединачно, и то нарочито у суседне крајеве или насеља. Већ смо спомињали читава братства у Морачи која су пореклом од Љешњана из ровачког села Лијешња. Од Љешњана су и Мирковићи и Вукотићи у Липову код Колашина. Одсељеници из Роваца често су мењали презимена, па их је без посебног истраживања тешко и познати и пронаћи. Тако, Мијаиловићи у Бјелопавлићима, у селу Баре Шумановића, су од Булатовића. Будинићи у Загреди, у Кучима (а били и Чигомани па истиснути), такође су од Ровчана. Почетком нашег столећа Ердељановић је нашао и 23 породице Булатовића у кучком селу Раћеси. Од ових су поред Будинића, били Оташевићи, Тодићи и Томашевићи, од којих се, вели, доста и одсељивало. Из Роваца су старином и Јошановићи, у селу Милошевићи, те неки у селима Слатини и Тимару, у Дробњацима. У дробњачком селу Милошевићи има одсељених Пижурица. Прича се да су у Милошевићима насељени и протерани Жижићи из ровачког села Вишње. Пижурица одсељених има и у селу Бијела, код Шавника, као и у Липову и Селишту, код Колашина. После Другог светског рата два домаћинства Пижурица одсељена су и у бачко село Крушчић. Има Ровчана и у селу Дучицама, у Жупи Никшићкој.

У околини Плава казују да су пареклом из Роваца: Џудовићи, Савићи и Маркишића. У горњем Полимљу, у селу Улотини, између Плава и Андријевице, има неколико кућа Влаховића, а у околини Иванграда Богавци, Мердовићи, Дошљаци и Пођани су пореклом из Роваца.

У средњем Полимљу, околина Бродарева, такође има сразмерно овећи број досељених Ровчана (Булатовићи, Шћепановићи, Драшковићи, Вуковићи, Јовановићи, Пулетићи, Ровчани). Истога порекла су и исламизовани Хоџићи и Ровчани у селима Букавићу /око 20 кућа/, Крушеву /19 к./ и Поткршу /11 к./. Код неких од 0вих исламизованих донедавна су у кућама чуване и иконе, а што значи да су сразмерно касно исламизовани.

У Бихору и Коритима (у селима Ивању, Затону, Стројтеници, Мојстиру, Црнчи, Оброву, Бољанину, Побретићима) има око 240 домаћинстава пореклом из Роваца.

У Потарју за овеће братство Калиће данас исламске вере, каже се да су пореклом од Ровчана.

У Ибарском Колашину, Катићи у с. Војимислићи и Лучкој Ријеци, пореклом су Ровчани. У овом крају има више становника пореклом из Роваца, али их је испитивач ставио у исту струју досељеника са Никшићима.

Ердељаносвић је, боравећи у Кучима, првих година нашег столећа, сазнао да су Стјеловићи, сада Арбанаси, старином из Роваца.

Ровчани су напуштали завичај бежећи од немаштине, суше и од крвне освете. Колико се зна највише су ишли за Србију. Појединачно су одлазили и за Бугарску, Грчку, Турску, Русију. Одсељевања из Роваца нарочито су била бројна од друге половине прошлога столећа када су суседни крајеви и вароши (Никшић и Колашин) ослобођени од Турака. Тада су нека села око Колашина (Радигојно, Селишта, Дуловине, Бабљак, Дрпе, Ријека Мушовића, Речине, Требаљево Ровачко) добила знатан број становништва из Роваца. Да је при крају прошлог столећа /1882/ било бројног исељавања из Роваца јасно се види и по молби ондашњег ровачког капетана (Мира Павићева) министру Врбици на Цетињу да се Ровчанима и даље не издају пасоши за Србију јер хоће, каже се у писму, „сви“ да се иселе. Ових исељавања у Србију било је и пре. Предање у Ровцима тврди да је и Хајдук Вељко пореклом из Роваца, од Влаховића, као и Лазар Мутап. На месту Липље, у Међуријечју, и данас показују једно место које се зове „Мутапове Кућиштине“. Веле да је био од Шћепановића.

У планском насељавању Јужне Србије (Топлица, Јабланица, Косаница) 1889. Црногорцима, сигурно је било и Ровчана. Тако у с. Растовници донедавна је било Булатовића, а у селу Балчак Влаховића; од Булатовића су опет Вељовићи, Павићевићи и Лакићевићи, а од Влаховића Ђуровићи. У Топлици ровачког порекла су: Јовановићи, Илинчићи, Ђорђевићи као и Перавићи и Перовановићи у селу Гајтан. У ровачком селу Лијешњу сачувано је предање да од њихових Јанковића има одсељених у Гајтану. И у селима Растелици и Дрену има Булатовића, у Плочнику Перовића, а у Коњарнику Влаховића, Вуковића и Радуловића. Досељавања Ровчана у Србију било је и почетком нашег као оно и крајем прошлог столећа. Али, када се помињу Ровчани досељени у Топлицу, додајемо да савремени испитивач становништва Топлице вели, да данас Ровчана тамо више скоро нема. Они су се, нарочито у новије време, иселили у градове и друге крајеве Србије.

После Другог светоког рата /1945—6/ насељено је 40 породица Ровчана (Влаховићи, Булатовићи, Шћепановићи и др.) у Бачкој у селу Вепровац, касније назваиом Крушчић. Само, ови највећим делом нису баш из Роваца долазили, већ највише из села околине Колашина. За Јовановиће у Крушчићу зна се да су директно из Лијешња прешли.

После Првог, а још више после Другог светског рата бројни Ровчани су одлазили на школе, а после Другог светског рата и на друге непољопривредне послове, нарочито у правцу Колашина, Титограда (Подгорице) и Никшића. Оваквих појединаца из неких ровачких домаћинстава има и по три или четири, који су у новим местима боравка углавном засновали своје породице па се многи од њих само лети, у време „одмора“ могу да виде у Ровцима. Њихови потомци већ се неће осећати Ровчанима.

Ровца су у прошлости била склонит крај. Коме је било до слободнијег живота, макар и оскудније живео, овамо је могао да нађе погодно уточиште и скровиште.

Бежећи од разноликих невоља, од времена до времена, овамо су, као ускоци, стално и други придолазили. Традиција тако и каже. И за ,,старе“ Милетиће, као најстарије, тако и за Јукиће, као најмлађе становнике Роваца, каже се да су однекле досељени. За Милетиће се такође прича да су били од Босне досељени. И најмлађи Јукићи, су из Босне пореклом. Богдан је дошао из Љешанске Нахије, Гојак од Никшића. То значи да се овамо долазило као у неки знани збег. Да су Ровца заиста служила као збег знамо и по случају Куча и Требјешана. Тако је то трајало од прадавних времена па све до прошлог столећа.

Кажо видимо, у Ровцима су се током времена сусретали и мешали досељеници из разних наших крајева. И Ровински је записао да су Морачани и Ровчани састављени од досељеника с разних страгна, а — који су овамо доспевали у разна времена. Када ово знамо, онда можемо да претпоставимо да је и овде између појединих слојева становништва било неслога и неспоразума. Уосталом, тако је било свуда по Црној Гори и Брдима. У суседним Бјелопавлићима старинце су држали за „несој“ и „нечист“. У Ровцима можда и није било баш тако, али је ипак било сличних гледања и надмености јачих наспрам малобројних. Али, из те мешавине временом се у Ровцима развио здрав, окретан и покгретан Ровчанин, који је у себи накупио доста снаге и свежине. Зато, када су почели да се одсељавају из свог скученог и неплодног завичаја, код њих су стале да се ослобађају стваралачке снаге у разним правцима и облицима (књижевност, наука, политика) и они у стопу иду и успешно се такмиче са онима чија је прошлост била подношљивија, а услови развоја бољи.

Из бројно малих Роваца временом се одселио велики број људи и то на разне стране, у ближе и даље крајеве и земље. Потомци Грде, коју предање помиње као Гојакову жену, умножили су се и заиста раселили ,,свуда по свијету“.

 

ИЗВОР: Мирко Барјактаровић, „Ровца“ етнолошка монографија (стр. 11 – 51). Издање Црногорске академије наука и умјетности 1984. године.

 


Коментари (35)

  • niša petronijević

    Добра и обимна студија о једном Сточарском ( Влашком ) Племену које се у својим тумарањима скрасило у каменитим недођијама што даље од Турске силе и присиле. Али кад год се, ова студија ) позива на предање почиње да губи на истинитости. Најбољи пример за то је име БУЛАТ. Тог имена нема у Првом Турском попису Пореских глава али га предање упорно управо у та предТурска времена Пенетрира и наравно …греши! Име Булат је чисто Турско име и њега није било пре Турака на Балкану али се касније доста јавља међу Црногорцима. А зашто. Одговор је једноставан, Два су главна разлога била што су Црногорци почели носити имена Турака својих окупатора јер се поред Булата јавља и Ме(х)мед, Мујо итд. Један разлог је била Мимикрија а други Потурчавање које је оштрим мерама успео да спречи Владика Данило.

    Одговори
  • vojinenad

    Bulat se ne spominje zato što su u pomenutom popisu upisani sinovi Vlahovi, Šćepanovi i Srezojevi i to najpre njihovo ime pa ime oca, a Bulatov sin Vuksan je bio knez i nalazio se na čelu džemata, pa se njegovo ime spominje u naslovu kao džemat kneza Vuksana, a odmah ispod u nabrajanju upisanih lica na prvom mestu je upisan kao pomenuti. Druga stvar, u Rovcima nikada nije bilo poturčavanja a muslimanska imena su davana deci u slučajevima kada je u nekim porodicama bilo slučajeva umiranja dece, iz istog razloga zbog koga su deci davana imena Vuk, Vukota, itd. Važilo je verovanje da ako se detetu sakrije pravo (kršteno) ime, da se na taj način može spasiti od zlih sila koje ih odnose. Tako je i čuvenom Redži daničinom Bulatoviću pravo ime bilo Petar. Bilo je i slučajeva da su uzimali za kuma inovernika tj. nekoga ko je bio muslimanske veroispovesti koji bi detetu dao ime, faktički nadimak, a pravo kršteno ime bi nakon toga ako bi kojim slučajem odrastao i poživeo, obično padalo u zaborav. Otuda u Rovcima i Morači Mujo, Ibro, Redžo itd.

    Одговори
  • slavacvetanovc

    a sam rovcanka ali nosmo prezime golubovic a pricao mi djeda da vodimo poreklo od bulatovica i djeda mi je rodjen u ljesnjanima

    Одговори
    • vlatko

      Da Golubovici su od Bulatovica mislim ima nekih Bulatovica koi su na manjem brastvu Golubovici

      Одговори
    • vojinenad

      Selo se zove Liješnje a ne Lješnjani, ali ja koliko znam Bulatovići – Golubovići su iz susednog sela Cerovica. Na Liješnju osim potomaka kneza Bogdana ima i nekoliko porodica koje su tamo preselile iz Cerovice (Barugdžije, Radojičići, Redžići – Laketići, svi ogranci velikog bratstva Bulatović), iz Donjomoračkog sela Ocka Gora Radonjići, iz Gornje Morače Popovići, i po jedna kuća Radojevića iz Jasenove i Tuovića – Djedovića koji su se tu naselili kao domazeti.

      Одговори
    • Marija

      Postovani,
      Bila bih vam zahvalna za jos neki podatak o Golubovicima iz Rovaca naravno ako imate. Hvala

      Одговори
  • zoran bulatovic

    za slavu cvetanovic
    Vase selo se zove Lijesnje inace je jedno od ljepsih Rovackih sela. i dobilo je ime po Lijesnju u Ljesanskoj Nahiji gdje je Vuksan od Rovaca podigao crkvu.

    Одговори
    • vojinenad

      Vuksan Bulatović, potomak Vuksana sina Bulatovog koji se pominje u turskom defteru iz 1477. god., nije podigao crkvu sv. Ilije na Liješnju u Lješanskoj nahiji već u Veljoj Gori koja se takođe nalazi u Lješanskoj nahiji. Crkva je podignuta 1694. god. nakon njegovog bekstva iz Skadra.

      Одговори
      • Goran

        Ovo nije isti Vuksan. Rijec je o dva covjeka. Jedan knez koji se pominje u defteru iz 1477. a drugi koji koji je tamnovao u skadarskoj tamnici za vrijeme Morejskog rata u znak zahvalnosti Bogu sto je uspio ziv da pobjegne iz skadarskog zatvora na jedinoj glavici koju je vidio iz tamnice sagradio je crkvu posvecenu Svetom Iliji na Veljoj Gori iznad sela Parci u Ljesanskoj Nahiji 1694.

        Одговори
  • Окир

    Господине Петронијевићу, име Булат се јавља у дечанским хрисовуљама још 1330. године.

    Демић Петар

    Одговори
  • niša petronijević

    Господине Демићу хвала на информацији и баш у вези тих предОтоманских имена у Срба постоји још једна енигма. А то је порекло оца Косовског Јунака – Мусић Стевана, познатог Српског великаша – Челника Мусе.
    Муса је Арапски облик имена Мојсије кога Јевреји иначе у оригиналу зову Моше.

    Одговори
  • Zoran Đokić

    Šta je sa prezimenom Đokić? U jednoj od starih knjiga pročitao sam da su bila 4 Gojakova sina, s tim što je umesto Sreza bio Đoko od koga su nastali Đokići. Samo da napomenem da je u Lipovu jedno od prezimena i Đokić.

    Одговори
    • vojinenad

      Đokića je bilo u Gornjoj Morači, a što se tiče potomstva Gojakova (Bulatovići, Vlahovići, Šćepanovići i Srezojevići) najbolje da se konsultuješ sa Predragom Šćepanovićem (adresa poznata uredništvu sajta) koji je sigurno jedan od najboljih, ako ne i najbolji živi poznavaoc te materije.

      Одговори
  • Aleksandar

    Ispravke u tekstu:
    1. ,,Од Љешњана су и Мирковићи и Вукотићи у Липову код Колашина“, а треба Мировићи и Вуковићи.
    2. ,,Богданови потомци, који свога претка називају и „кнезом“ су: Јанковићи, Перишићи, Јововићи и Букилићи“. Изоставлјени су Јоковићи.

    Одговори
  • Milos

    Mi se prezivamo Antic, ranije Kovacevic, slava je sveti Luka, deda je pricao da smo od Rovaca naseli li su se u Orlanu na kosovu., nigde ne mogu da nadjem neke potpunije informacije, pa ako neko ima, bio bih zahvalan. Hvala

    Одговори
    • Filip Todorovic

      I meni je deda pricao da smo poreklom od Rovaca, direktan predak Teodosije Marićevi pa od njegovog sina Todora sada Todorovići. Isto slavimo svetog Luku kao i svi Rovčani.
      Ako neko zna nešto viđe molim da mi pišu. Hvala

      Одговори
  • Стеван Вељовић

    Име Булат није турског поријекла. највјероватнији источник овог имена је староперсијска ријеч pulâd, која управо значи челик. Ово име је иначе раширено на територији Русије, где га једнако носе и муслимани и православци. Ако вјерујемо германској историјској школи, словени као хорда варвара која се сјурила у европу није могла бити у контакту са персијанцима, али пошто не вјерујемо у њу, везе између словенских народа, персијанаца и аријских народа су сигурно постојале, па није чудно да се и имена преплићу…

    https://ru.wiktionary.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%82

    Одговори
    • Aleksandar I1

      Све је то лепо, само што је “булат“ међу Србе дошао са Турцима, а не с Русима или непосредно од Персијанаца. Дакле, Турци су преузели од Персијанаца и донели на Балкан где су га од Турака преузели њихови савезници и потчињени.

      Одговори
      • Стеван Вељовић

        Како гођ, само да није турско… 🙂

        Одговори
        • Aleksandar I1

          Пааа….да не беше Турака, не би било ни презимена Булатовић.

          Одговори
          • Luka

            Aleksandre objasnite mi onda kako je moguce da je Bulat koji se rodio 1257 godine po vasem strucnom misljenju dobio ime od Turaka koji tada nisu ni bili u planu u Crnoj Gori?Kako onda Turaka nije bilo na prostorima Crne Gore 1257 godine?Kako je moguce da je Bulat po vama ime dobijeno od Turaka,da li to znaci da su Scepan,Vlaho i Srezoje imena isto dobijena od Turaka,oni su Bulatova rodjena braca ako niste upuceni…Bulat prvenstveno je ime koje nema veze sa Turcima,ne znam uopste gde ste dobili te informacije..Prezime Bulatov je najvise rasprostranjeno u Rusiji,ima ih preko 50000,ocete da kazete da su Turci harali Rusijom i da su tako nastala ta prezimena?Mozete jednostavno i da ukucate na googlu bulat meaning of the name da vidite sta to ime znaci na ruskom(having great strength)..Po tom imenu su mnogo ruski i ukrajinski tenkovi dobili ime…Upucen sam u ovu materiju i znam svoj rodoslov u poslednjih 1000 godina,tako da ako imate neke valjane argumente samo udrite 🙂

            Одговори
  • Filip Todorović

    Zaboravili ste da stavite Marićeviće, njihovo potomak knez Teodosije Marićević koji na čijem imanju je podignut Prvi srpski ustanak. Od Teodosijevih sinova ima još potomaka kao i moji Todorovići i svi slavimo sv. Luku krsnu slavu Rovaca

    Одговори
  • negic ivan

    prezivam se negic i imam zelju da nesto vise saznam o poreklu,mozete mi nesto reci ako vam je poznato ovo prezime,zivim i Banji koviljaci kod Loznice,hvala vam puno.

    Одговори
  • Vukašin

    Jukići iz Medjuriječja
    Može li neko da me uputi kako-gdje da potražim rodoslov za ovo prezime
    Hvala unaprijed

    Одговори
  • rovca

    jedino pleme kojem nikad turci nijesu mogli uzeti harac bili su rovcani

    to su bili pravi ljudi i junaci

    Одговори
  • Јоксим

    У Ровцима је било правих људи и јунака. А да Турци никад нијесу могли узети харач је бајка. Шта је са оноликим Ровчанима што се потурчише? Има их у широм Рашке области, цијелом Бихору… Неки чак и презиме Ровчанин имају. И онај непоменик, што крвнички напада бесмртног Његоша, био предсједник скупштине општине на сјеверу Црне Горе је Ровчанин поријеклом.

    Одговори
  • Nikola Draskovic

    Vrlo dobro i dosta tacno napisano. Ima tu jos dosta toga da se doda.
    Interesantno je ovo sto se tice groblja u Rovcima tacnije u blizini crkve na Ćecima, o dzinovskim skeletima, ja mogu da potvrdim iz prve ruke. Otac mi je pricao da je licno vidio skelet koji je bio ogroman, stopalo skoro duplo vece nego kod prosjecnog covjeka, kosti noge nenormalno dugacke. Na Kablovima brdu iznad Veljeg Dubokog postoji Grcko groblje, tako ga nazivaju ovi moji domorodci. Neko bi stvarno trebao da se pozabavi i istrazi te grobove, jer interesantno je da na jos par mjesta u Crnoj Gori, cini mi se u okolini Skadarskog jezera ljudi su nalazili dzinovske kosture. Hvala za tekst!

    Одговори
    • Darko Bulatovic

      Postoji veza između tih priča i porijekla Ilira na tom prostoru. Tako je prvi grčki heroj osnivač Thebe se povukao i osnovao Budvu i od njega su Iliri nastali.
      Ono što je za njega interesantno jeste da je potomak Titana i bio jedan od giganata.
      Odavno se spominje u spise da su ljudi odatle bili gorostasi. Masivne građe.
      Ako se Gojak pomiješao sa njihovim potomcima… Bi objasnilo o našoj nadprosječnoj visini.

      Одговори
  • Branislav Arsa Ristovog Boskovic

    Бранислав, Арса Ристовог Бошковић

    На основу горе изложеног слободан сам, у најбољој намери, да наведем неке појединости мени познате, као прилог о пореклу мојих Бошковића – Лучинаца.

    У књизи, нажалост преминулог крајем прошле године, Петка Ђузиног Бошковића (из Бијелог Поља), дат је родослов Бошковића – Лучинаца. У истој се помиње Гојак и његова четири сина. У даљој прошлости се говори да вуче корене од Грбаљског бана Илијана, који је био ожењен сестром Стефана Вукана-Немањића. Моји су били Шћепановићи по Гојаковом сину Шћепану. Али уназад девет пасова од Бошка Шћепановића – Перчинаша , узели презиме Бошковићи. Али им је већином Крсна слава Свети Лука.

    Нешто што знам поузданије је уназад до чукундеда ми Јована, који је имао четири сина:Анта, Јефта, Арса и Марка. Они су били позната трговачка породица у Колашину. Данас нас нема у Колашину, осим на гробљу, и на једној кући на којој и данас стоји натпис Браћа Бошковић. Данас имају потомке Јефто и Арсо који живе у Подгорици, Намибији и сви ђеда ми Риста у Београду.
    Ја сам од Арсових, са напоменом да се код нас имена надевају по ђедовима (Јован, Арсо, Ристо, Арсо, Јован, (мој старији брат), Арсо (мој синовац-братов син) и за сада Ристо (мој син).

    Одговори
  • Војислав Ананић

    РОВЦА, племе у црногорским Брдима између Горње и Доње Мораче, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића и Никшића. Р. су забачен и тешко приступачан крашки предјел, отворен према Доњој Морачи, у југозападном крају оскудан водом. Племенска насеља леже у дубокој, врло стрмим странама ограђеној, долини ријеке Мртвице, притоке Морачине, око које се дижу високе планине (Маганик, Каменик, Рогодед, Требијеш, Иглица). Најнижи дијелови племенског подручја око Мораче чине залив медитеранске климе, гдје успијева воће, шљиве, крушке, смокве. У осталом племену влада планинска клима. Мало је земље за обраду. Осим земљорадње Ровчани се баве много сточарством. Имају у околним планинама простране и добре пашњаке, на које љети изгоне стоку, и велике шуме. Производе износе и намирнице набављају у Подгорици, Никшићу и Колашину. Племе броји око шест стотина домова. Главна су села: Веље Дубоко. Лијешње, Церовица, Међуријечје, Мртво Дубоко, Богутов До и Трмање. Р. су старо племе. Спомињу се већ у записима из 15. вијека. У њима су некад становали Мацуре, старо становништво несрпског подријетла, којили је оданде давно нестало. Од старосједилаца Срба има само једно мало братство. Двије трећине племена чине потомци заједничког претка Гојака, који је, по предаји, био син властелина Никше, претка племена Никшића, а у Ровца је прешао из Никшића негдје крајем 14. вијека. Његови се потомци дијеле у четири велика братства: Булатовиће, Влаховиће, Срезојевиће и Шћепановиће. Сви славе Лукин дан. Много су се расељивали у разна времена, највише у Санџак. У селу Лијешњу живи неколико мањих братстава, чији су преци давно дошли у Р. из Љешанске Нахије. Има нешто досељеника и из околних племена, Куча и других.
    Которски провидур Маријан Болица нашао је 1614. у Р. 60 домова, а према једном другом извјештају млета-чком, крајем 14. вијека имали су Р. 150 људи способних за оружје. Ровчани су познати и признати као велики јунаци, борили су се много с Турцима и били су увијек слободно племе, које је рано одржавало везе са владикама на Цетињу и давно се припојило Црној Гори. У племену су се истицале породице Булатовићи и Влаховићи. Од њих су махом били главари племенски. Од најстаријих се зна за војводу Вуксана. Народна пјесма опијева његово ропство у Скадру и бијег отуда. Ровачки војвода Савић Минић погинуо је у Кучима 1739, а виђеног племеника Пола Радовића погубили су никшићки Турци 1786. са шездесет Ровчана, кад их је на вјеру био позвао Махмут-паша Бушатлија, да преговарају о миру. У вријеме владике Петра I племе је држао сердар Реџа Даничин Булатовић, иза њега је у почетку прошлог вијека био војвода Коча Булатовић. Од каснијих су виђени били главари сердар Павић и његов син сердар Мијо Влаховић. Посљедњи се истакао у ратовима од 1862. и 1877/78. Према предаји из Р. су старином били Хајдук Вељко Петровић и Лазар Мутап. П. Шобајић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Бранислав

    Занима ме да ли знате, порекло Ровчана који су се из Роваца доселили у Мојстир?

    Одговори
  • Darko Bulatović

    Pola od ovih podataka bi tek imalo smusla ako bi smo znali tačan podatak koliko ima danas potomaka.
    Jer ovo sve zvuči kao masivni broj potomaka iz Rovaca koji se ne može objasnit ovako sa razdobljem od 500 godina…
    Ako ih nisu lagali 1477. I po nekoliko familija živjelo zajedno.
    Ne zaboravimo da su krili Kuče 5 godina u Rovxima a da Turci nisu to ni znali!

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top