Порекло презимена, село Дољани (Подгорица)

14. април 2013.

коментара: 1

Порекло становништва насеља Дољани, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Захватајући доњокучке падине и дољанску равницу измећу Загорича и Мораче на западу и Маслина на истоку, ово село има веома повољан и значајан положај. Чинећи дио прелазне зоне сјеверног краја Зетске равнице према кучком залећу, његово подручје је својим благодјетним педо-климатским условима било привлачно за насељавање од најстаријих времена. Стара настањена мјеста (Медун, Фундина, Пеута, Дукља) била су стварни и симболични оквир тог насељавања. „Плодни и од вајкада густо насељени Дољани, близу којих је била стара Диоклеа и католичанска епископија, били су зацијело најподеснији, да се у њима подигне српска православна епископија у Зети”. И као што су, највјероватније, насеља Загорича, Маслина и Дољана у доба Дукље представљала њена предграђа и перивоје, то исто су значила за Подгорицу послије опустошења Дукље. Питома присоја, изворске воде, равница и недалека Морача и Рибница, дали су главни еколошки оквир овом крају. Маслина и винова лоза су свакако двије његове древне културе. Сјеверну границу дољанског атара чине Сјеничке стијене, сјеверозападну Морача, југозападну атар Загорича и источну и југоисточну атар Маслина. Већи, брдско-падинасти дио атара (Мосори, Подглавица, Пеута, Зеленика) захвата површину од око 500 хектара, а мањи, више равни (Златица) око 170 хектара, односно свега око 6,7 км2. Посве је природно то што је ово разгранато село „стекло” своје комунице и у брдском и у равничарском, периферном дијелу атара. Прве захватају Сјеничке стране, и то од горњег вијенца па према насељу и равници. Биле су искључиво власништво дољанског села. Сваком домаћинству биле су равноправно подијељене, с правом власништва при брању дрва за огријев, док је испаша остала заједничка. Њу, мећутим, нијесу смјели користити узимаоци стоке „на зетску” више од три дана за планински издиг и једне ноћи у повратку, послије љетње испаше горњих и доњих планина испод Кома.

У равничарском дијелу, комунице су обухватале Златичко поље које је у ствари било власништво племена Куча. Сјеверни дио овог поља био је испашни комун звани Лакат (на лијевој обали Мораче, око 8 хектара) и служио је као дољанско власништво. Југоисточно од Златичког поља хпире се простране обрадиве површине и чувени дољански виногради. Добрим дијелом држали су их подгорички власници, мећу којима један број муслимана, каснијих мухаџира. Мећутим, у самом Златичком пољу, у близини Мораче, „а много ниже данашњег села Златице, има широко мјесто које се зове Стара Златица. Предање тврди, да је ту било некад.српско насеље. Трагова од кућа сад нема, али има доста велико старо гробље и на њему црквина.. ,”. Иначе, и на простору саме комунице Златичког поља задржали су се стара имена као: Чобовина, Туровина, Муртовина, Крњевина, Суљовина, Нуковина, Бадара, те Смедерево код моста на Златици и др.

Падом Зетске равнице под турску власт и њеним, посебно Подгорице, претварањем у бастион борбе против околних пле- мена, дољанско подручје је стицајем прилика измијенило своју улогу. Као неодвојивом дијелу територије кучког племена, Турци су му придавали изузеган значај, настојећи да га што више потчине и економски присвоје. Подгоричке аге и бегови држали су овдје богате посједе, посебно винограде. Једно вријеме су чак имали своје пазариште у Дољанима, „те су Кучи с оружјем у руци слазили тамо и трговали са њима“. У извјесном смислу, могло би се рећи да су Турци на Дољане гледали као на своју тампон-зону према најмоћнијем и најратоборнијем племену, према Кучима. Отуда се и може схватити чињеница што је поновно насељавање Дољана кучким живљем једва започело тек средином прошлог вијека и интензивно се наставило уочи и нарочито посдије Берлинског конгреса, откада су подгорички муслимани све радије продавали своју имовину и исељавали се. Ритам тог насељавања не може се поуздано пратити, али се из података за 1925. годину може видјети колико је оно било замашно. Те године, заправо, Дољани су заједно са Златицом (19 : 110) имали 96 домаћинстава са 560 становника. До 1941. године њихов број је порастао на 116:770, а осам година касније (1948) на 123 : 595. У периоду 1879—1914. из овог села је, ради зараде, ишло у Америку 12 мјештана, од којих се 5 вратило. Број исељених у мећуратном периоду (1918—41) износио је 95, од којих за Америку 9, за Србију 22 и Метохију (махом породично) 66. Изузев 18 њих, који се нијесу вратили, сви остали су године 1941. из Метохије били насилно изгнани и дошли овамо. Из ратног периода (1941—45) број оних који су, као преживјели партизани, остали да живе у другим крајевима наше земље износио је 45, док је у истом периоду погинулих и умрлих у селу било 52 лица.

У дољанском подручју са његовим падинама и подгоринским равнима и присојима разасуло се насеље са бројним локацијама гру- писаних кућа. Године 1941. село је имало 116 кућа, и то: у Златици 18, у Пеути 13, у Мосору 7, у Зеленици 7, Подглавици 7, Рачици 5, Ограћеници 5, Табачици 5, Крњану 4, Чобовини 4, Под улицом 4, Старој Златици 4, Шкалицама 3, Кулинама 3, Плосној главици 3, Долинама 3, Жалани 3, Муратовинама 3, Смоковцу 1, Троглавици 2, Суљовинама 2 и у Киљану 3. Од свих њих приземних је било 63, на изби 49 и на два спрата 4. Поред помоћних објеката неопход- них за смјештај стоке, не мање их је било потребно за оставу фрута и посебно вина и ракије, чијом производњом се ово релативно богато село одувијек одликовало. А основу сточарству, и крупном и ситном, давале су не само комунице него и заливаћене пићне површине, поглавито у дољанској равни. Имовинска моћ претежног дијела домаћинстава огледала се у боље урећеним кућама него другдје, као и у знатном проценту дјеце, која су се школовала у подгоричким школама. Већ уочи посљедњег рата, приличан број домаћинстава је, поред огњишта, користио и шпорет. Село је имало и своју школу и цркву. Прва је подигнута на Мосору 1915. године, а затим реновирана 1918. До почетка њеног рада настава је извоћена у приватним кућама. Друга је подигнута под Ограћеницом 1883. године и то до мјеста гдје је била омања црква коју су Турци порушили. Што се тиче осталих културно-историјских вриједности везаних за прошлост овога краја, подсјетимо само на оно што смо већ рекли о илирско-римском, словенском и турском периоду у овом дијелу Зетске равнице.

Посве је природно што су Дољани, у најширем смислу, у посљедњих око 130—150 година, постали подручје за доминантно насељавање Куча. Велика пренасељеност и честе гладне године принуђавали су досељенике да аргатују на овдашњим агалуцима и џамијским имањима, на којима се највише развијало виноградарство и „бостанлук”. Надничарењем, које је временом бивало масовније и тако рећи стално, сами досељеници су се све више осамостаљивали, тако да су најприје наполицом, а касније и откупом земље постајали њени власници. И, мада досељавање није престајало, ипак је најинтензивније било од Берлинског конгреса до првог свјетског рата. Досељеници су највише силазили из доњих и средњих, али и из горњих Куча. За релативно малобројне иноплеменике било је мало мјеста.

До 1941. године били су то:

Милатовићи (1 :5) испод Острога (Пеута), Браковићи (1 : 8 ) из Братоножића (Муртовина), Гарићи (1 : 8 ) из Брскута (Зеленика) и из Љешанске нахије — Вукчевићи (1:9) и Бурзани (1 : 7) у Троглавицама. Сви остали, прије свих најбројнији Ивановићи (68 : 446), затим Поповићи (17 : 124), Прелевићи (3 : 17), Вујошевићи (5 : 29), Белојевићи (7 : 62), Николићи (2 : 12), Милачићи (4 :28), Перићи (2 : 9), Радевићи (2:11) и Павићевићи (1 : 7), досељени из Куча (Многа имања у Дољанима и касније су задржала стара имена својих власника, као: Трнови Дековића, Реџовина, Суљовина, Муртовина, Виногради Аровића, Сератлића и др. Исто тако релативно дуго су се задржала, мјести- мично чак до данас, имена оних имовинских дионица које су држали православни подгорички трговци, као: Пиштелићи, Лучићи, Стијовићи, Радовићи, Радојковићи и др. У аргатовању и једним и другам посједницима, особито у виноградарству, били су најбројнији Ивановићи).

Сви дољански Ивановићи су од Ивана Иликова — унука Дрекалова, а по огранцима су: Кекићи, Шутковићи, Машовићи, Миловановићи, Ђуровићи, Јоковићи, Паовићи и Перишићи. Од Поповића је огранак Спаовићи.

Село је имало двојаке комунице — сеоске и племенске. Прве су се, као и сада, налазиле на падинама Сјеничких стијена и богате су извориштима воде (Мосори, Жалана, Котлевик и Пеута). Квалитетна водом за пиће, служила су и као сточна појишта и за натапање земљишта, посебно бостана. Племенска комуница у атару села налазила се у Златичком пољу и као испаша је неограничено коришћена. Друге пак племенске комунице, размјештене у Кучким планинама, коришћене су по традиционалном обичајно-правном тур- нусу, тј. љетњем племенском режиму коришћења планинских пашњака. У том домену вриједи посебно нагласити да је, до прије 50—60 година, било „буљука оваца узетих на такозвану зетску”, који су бројили и до 1.000 грла.

Постепеним насељавањем и напоредним исељавањем муслиманског живља из овог краја, јачала је патријархална солидарност новодосељеника; утолико више што су долазећи из истог или приближно истог матичног подручја, уједно мање-више били братственички и пријатељски повезани. Најприје су, рецимо, заједнички подигли цркву, затим практично у два наврата школу, те уједно неке сеоске путеве и др. И сви остали облици солидарности (моба, помоћ при изградњи куће, помоћ настрадалим од пожара или других непогода и сл.) били су такоће практиковани.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 143-149).

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Док

    Interesuje me ima li tu negde prezimena Dokljan. Nigde ne mogu da nadjem nikakav dokument a najstariji za kojeg znam zvao se Djura i on je ziveo okolini Panceva za vreme drugog svetskog rata.