Порекло презимена, насеље Маслине (Подгорица)

14. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Маслине, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово релативно разгранато приградско насеље, у чијем атару се срећу знатни стари насеобински остаци, има веома повољан географски положај. Захватајући подгоринску зону брдског залеђа у подручју Куча, оно представља природну, саобраћајну и антропогеографску спону измећу сјеверног и сјевероисточног дијела Зетске равнице (укључивши старо дукљанско-подгоричко подручје) и кучке области са једним дијелом Малесије. Са источне стране граница његовог атара иде од куће Јована Попова Поповића у Поткршу преко крша Соколова, Перућице, Клопиша и Драчевца; са јужне од Равништа преко Бојчина, Бузељара и куће Никића у Новом Селу; са западне — од Новог Села па Врелима Рибнице и њеним током све до куће Лазовића у Ибричевини и са сјеверне — од ушћа Савиног потока у Рибницу и његовим током и Перућицом, преко бунара Стијовића — равницом све до Поткрша. Тако уоквирен, са дужином од преко 3 км и ширином од око 2 км, атар села захвата површину од 650 хектара, тј. око 6,5 км2.

Налазећи се, такорећи, на прилазима илирско-словенског Медуна, те у перивоју Дукље, старе Рибнице и Подгорице, атар овог насеља је у неким својим дијеловима од давнина био насељен.

О томе свједоче већ поменути налази у ужем истоименом дијелу насеља, затим пронађени остаци римског водовода и најновији налази у Ибричевини, као и неки топоними несловенског поријекла.

Као дио доњокучког подгоринског и равног подручја, насеље се у доба Турака налазило под непосредном контролом и претежном економском доминацијом подгоричке турске власти и муслимана земљопосједника, гдје су они, поред осталог, имали своје бостане и винограде. Мећутим, појачаним досељавањем кучког живља другом половином прошлог и почетком овог вијека, те истискивањем муслимана, аграрни односи су се измијенили у корист новодосељеника.

Из првих података о овом насељу, које је евидентирао Ј. Ердељановић 1904. године, сазнајемо да су Маслине, као главни дио данашњег истоименог насеља, имале 21 домаћинство, затим Покрајнице 9, Поткрш (Подкрш Соколов) 8, Скоче 4 и Ново Село 7. Двије деценије касније (1925) село је, према званичном попису имало 73 домаћинства са 365 становника, односно Маслине 60: 290 и Ново Село 13:75, а 1941. године 77:421 и то: Бурум 20:136, Покрајнице 9:48, Маслине 36:168, Врела Рибничка 7:39 и Ново Село 5 :30. Осам година касније (1948) Маслине су, као пописом обједињено насеље, имале 64 : 264, а 1953. 80 : 351. У периоду 1879— 1914. у друге земље, ради зараде, ишло је 8 мјештана, од којих се 6 вратило. Затим се у периоду 1918—41. иселило 12 домаћинстава са око 40 чланова, а током рата (1941—45) 2 домаћинства. У посљедњем периоду погинула су и умрло 44 лица.

Од постојећих 70 кућа у 1941. години, 38 су биле приземне, 29 на изби и 3 на два спрата. Огњиште се користило у 64 куће, огњиште и шпорет у 5, а само ппхорет у 1 кући. Уз толико кућа, село је имало 36 штала (појата) и три свињарника.

Будући да ово насеље сачињавају пет наведених, извесно подвојених дијелова, у даљем излагању посебно ћемо их укратко приказати. Тим прије што су улазили у приградску зону Подгорице.

 

БУРУМ:

Са сјеверне стране граница његовог атара иде од куће Јована Арсова Поповића, па равничарским дијелом западно према виноградима Стијовића до наспрам куће Вукашина Николина Поповића. Са источне стране је линија: Крш Соколов — Перућица — Клопиш — Љуг — Никељин; са јужне: Присоја — Равништа — Голија — Шута — Гомиештак. Површина атара је око 0,4 км2. Засеоци су му: Поткрш Соколов (6 кућа), Скоче (5), Пазариште (4), Бурум (3) и Љуг Маковића (2). Просјечно растојање мећу њима је 300—400 м. Од свих кућа 9 су биле са избом а 11 без ње. Уз њих је било 14 стаја. Огњиште је користило 18, а огњиште и шпорет 2 куће.3 Засеоци потичу: Бурум из 1874, Поткрш Соколов из 1875, Пазариште из 1878, Скоче из 1879. и Љуг Маковића из 1879. године. Године 1941. имали су: први 3 домаћинства и 16 становника, други 6 : 43, трећи 4 : 25, четврти 5 : 34 и пети 2 : 18.

У рату 1941—45. погинуло је и умрло 19 лица.4 У претходном мећуратном периоду иселило се шест домаћинстава (12 лица) у Космет (Дечани), а прије 1914. године 5 особа је ишло у Америку (4) и Аустралију (1), ради зараде. Један је остао, а четворица су се вратила.

Овдје су 1941. године живјели:

Поповићи (16 дом.), Ивановићи (2) , Мирашевићи (1) и Николићи (1), односно у Поткршу Соколовом: Поповићи (6); у Пазаришту: Поповићи (2), Ивановићи (1) и Николићи (1); у Љугу Маковића: Мирашевићи и Ивановићи по једно домаћинство; у Скочу: Поповићи (5) и у Буруму Поповићи (3).

Поповићи су поријеклом од Дрекала ( Дрекале — Љаље — Илико — Мирчета — Пејо — Бошко — Мираш — Периша — Перован — Саво — Нико — Чедомир. То су Дрекаловићи — 12 пасова, на ужем братству Поповићи (од попа Мирчете) — 9 пасова, на још ужем братству Пејовићи — 8 пасова; Перовановићи — 4 паса. 0 поријеклу Дрекаловића видјети, поред осталог, и Глас. Црногорца 1897, бр. 33, стр. 2, 3.) Досељени су са Медуна у периоду од 1870. до 1880. године. Његова мања братства (огранци) су: Пејовићи, Бошковићи, Љаковићи, Чубровићи, Спаовићи, Перовановићи, Андрићи, Јовановићи и Пушовићи.

Ивановићи су поријеклом од Дрекала (Дрекале — Љаље — Илико — Иван — Томо — Перко — Миро — Шут ко — Иван — Вељо — Мако — Бошко — Бељко. То су Дрекаловићи — 13 пасова. На ужем братству Ивановићи — 10 пасова (од Ивана), на најужем братству Шутковићи — 6 пасова). Мања братства (огранци) њихови су: Шутковићи и Дацовићи; први су дошли са Горњих Сјеница око 1879. године, а други са Медуна у Врбицу, а одатле на Бурум (Љуг Лаковића) такође око 1879. године.

Мирашевићи су поријеклом старокучи (По Марку Миљанову од Грча Неналина, српског поријекла, од Мрњавчевића: Петар — Панто — Грча — Ненад — Гојко Мрљавчевић, или од Гојка овамо: Гојко — Ненад — Грча — Панто — Петар). Доселили су се са Горњих Сјеница око 1880. године.

Николићи су, такоће, старокучи, а зову се Криводољани (по Кривом Долу). Овдје су се доселили са Кржање 1913. године.

Сва ова братства су се овдје, при обрадивој и плодној равиици, доселили из економских разлога.

Комуница засеока и села је Какарицка гора. Она је главно сеоско пасиште. Вода за пиће доносила се са Мосорских извора, који су изван атара (око 300—500 м). Доносила се или прегонила у дрвеним бурадима на коњима и магарадима.

Преко љета стока се изгонила на Кучке Комове. Поред својих оваца, домаћинства су претежно узимала овце од пријатеља из Зетске равнице, највише из села Милеша, Вуксанлекића, Омербожовића, Врања, Матагужа и др. Погодба о надокнади најчешће је била у натури, а понекад и у новцу. Овај начин коришћења тућих оваца, у народу се зове „на зетску”. Издиг је обично био од 1. до 20. јуна, тј. зависно од договора народних представника за пашарину. Сјавак са планине, према потреби и метеоролошким приликама, био је различит и без заједничког договора. Обично су са планине силазили у Немовско поље или у Какарицку гору. Јунским изгоном стоке ишло се на високе планине: Царине, Бинџа, Широкар, Маглић и др. Сјавак је био друкчији. Силазило се са високе на средњу, па онда на ниже планине, највише због невремена и саме испаше. По тра- диционалном племенском кодексу свако домаћинство је имало своје одрећене катуне. У нижим планинама као што су Мокра, или Језера (Букумирско језеро) или Рикавачко језеро — Рикавац, постоје приватни забрани (ливаде и кртолишта) V близини самих катуна.

Занимљиво је навести и неколико карактеристичних топонима са подручја овог насеља — као:

Пазариште, гдје је у вријеме подгоричког забита Јуса Мучина био пазар. Пут је из града ишао преко Дољана до Пазаришта — у подножју Зеленике, односно Сјеничких страна. И сада се налазе остаци тог поплочаног пута.

Перућица је водоскок извора испод Зеленике, гдје су, вјероватно, жене прале рубље. Љуг Маковића је долиница са именом првобитног власника.

Клопиш је шумарак од Скоча према Врбици.

Скоче, рекло би се, значи сјеновито мјесто, јер се заселак налази у сјенци брда.

Бурум је, можда, од турске ријечи „Бујрум” у значењу добродошлице и гостопримства.

Шута је заобљени врх брда. Сука је назив брда.

Савин поток са изворима из Фундине утиче у Рибницу. Предање каже да је име добио по светом Сави који је овдје долазио.

Оручевине су имовина у равници; добиле су име по власницима муслиманима Оручевићима.

 

ПОКРАЈНИЦЕ:

Пружају се од куће Вукашина Николина Поповића до куће Миливоја Савова Перковића — поред самог пута у подножју Какарицке горе. Брдовитим предјелом изнад села гра- ница иде од Камена Радојева до Долине Бућића, а равничарским предјелом од Бурћевине и Стијовића бунара уздуж десно и лијево до Савиног потока и Перућице, тј. од главног сеоског пута до бунара Стијовића, винограда Стијовића и Возара.10 Површина атара је 0,56 км2. Насеље има повољан положај, јер се налази при самом подножју Какарицке горе. Чине га два засеока — Љуг (6) и Перковићи (2). Шест кућа су биле на изби (1941), а двије без ње. Једна је била покривена сламом. Од њих су шест користиле огњиште, једна огњиште и шпорет, а једна само шпорет. Била је само једна штала. До 1874. године подручје насеља било је власништво подго- ричког забита Јуса Мучина Крнића, односно његове породице до 1879. године, када су Ивановићи и Перковићи купили ту имовину.

Године 1941. Љуг је имао 7 домаћинстава са 35 становника, а Перковићи 2 : 13. У периоду 1918—41. иселила су се 3 домаћинства са 9 особа (у Метохију два дом. и у Београд једно), а у периоду 1941—45. године једно домаћинство (у Подгорицу, а затим у Београд). У првом периоду 2 лица су ишла у иностранство (Немачку и Француску); једно се вратило. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло 5 мјештана.

Године 1941. овдје су живјели: Ивановићи (4 дом.), Перковићи (4)12 и Поповићи (1).

Овдашњи Ивановићи су на 14 пасова од Дрекала (И то: Дрекале — Љаље — Илико — Иван — Томо — Марко — Но- кач — Јован — Шћепан — Петар — Велиша — Милован — Милан — Владан). На ужем братству су Накочевићи, од Накоча Маркова, или још уже Перковићи од Петра Шћепанова, односно Шћепановићи од (Петра) Шћепана Јованова. Петар и Новица Шћепанов су у вријеме ослободилачких ратова (1876—78) живјели на Горњим Сјеницама. Одмах по Берлинском конгресу доселили су се овдје и купили имовину Јуса Мучина, Одобрење за куповину овако квалитетног земљишта дао је књаз Никола. Отплаћивало се у ратама.

Перковићи су старокучи; дакле, по Марку Миљанову, српског поријекла од Гојка Мрњавчевића. И они су Криводољани; дошли су са Кржање из економских разлога. Њихов предак, звани Бућа, доселио се овдје око 1870. године (Перковићи су доласком овдје имали посебни забран са шумом. Зове се Долина Бућића).

Поповићи су овдје на ужем братству Андрићи, тј. од Андрије, а то је на шест пасова до данас (Дрекале — Љаље — Илико — поп Мирчета — Пејо — Бошко — Павић — Радован — Андрија — Петар — Никола — Вукашин — Милош — Зоран (или Вукашин — Боно — Брацан); дакле четрнаест пасова од Дрекала). Доселили су се са Медуна око 1879. године. Имања су овдје купована од подгоричких ага и бегова, и то, како се сматра, доста повољно.

Разумије се, и овдашњи мјештани су изгонили стоку на своје планине и у Какарицку гору. Перковићи су је изгонили на Широкар (Криводољски).

Од карактеристичних топонима овдје вриједи споменути сљедеће:

Гомиештак — назив истакнутог брда у Какарицкој гори, изнад Љуга, у значењу гомила, урвина. Сам врх брда је заиста гомила камена. У фортификацијском смислу, Гомиештак је био доминантно брдо подесно за одбрану града и заштиту равнице од напада из града. У првом свјетском рату Аустријанци су ту имали ровове и била им је ту задња одступница 1918. године, када су напустили Подгорицу. У другом свјетском рату, исто тако. Посљедњи Немци из Подгорице били су у заштитници одступнице на овом брду, децембра 1944. године.

Стражарица — брдо поред долине Бућића, гдје су у првом свјетском рату биле војне страже.

Бојчин — најистуреније брдо у Какарицкој гори. Ту су скоро у свим ратовима били ровови — опкопи за одбрану Подгорице. У једном таквом шанцу, храбро је погинуо 1876. године познати црногорски јунак Раде Мучин.

Бунар Стијовића — налази се у равничарском дијелу. Изградио га је Перо Стијовић из Подгорице за потребе пољопривреде у дољанским виноградима, 1937. године.

Беговина — посјед са виноградима, који је од турског времена припадао породици Беговић из Подгорице.

Оџиница — ливада на лијевој страни потока Перућице, која је у турско вријеме припадала подгоричком хоџи.

Ђурђевина — дио имовине на десној страни Савиног потока; вјероватно некадашњи посјед подгоричких муслимана Ђурћевића, итд.

 

МАСЛИНЕ (у ужем смислу).

У оквиру читавог насеља имају средишњи положај. Ограничава их, углавном, ова атарска линија: од кућа Наста Милићева Ивановића — кучким путем до Савина моста, па Савиним потоком до ушћа у Рибницу. Затим коритом Рибнице до куће Мићана Велишина Поповића, па Дебелим бријегом на Бојчин, а одатле Стражарицом до куће Миљана Милићева Ивановића (старе куће). Површина атара је око 3,75 км2. Дијелови насеља су: Маслине (14 кућа), Првош (6), Поток Николића (8) и Ибричевина (2). Просјечно растојање мећу њима је око 400—500 метара. Од свих тридесет кућа, приземних је (1941) било 17, на изби 10 и на спрат 3. Уз њих је било 15 појата (штала). Изузев двије куће, које су поред огњишта имале и шпорет, све остале су користиле само огњиште.

Године 1941. имали су: Маслине 14 домаћинстава и 72 становника, Првош 11 : 5, Поток Николића 9 : 38 и Ибричевина 2 :7. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло 16 мјештана. У мећуратном периоду иселило се седам домаћинстава (два у Метохију, једно у Краљево и једно у Заграду — Кучи). У истом периоду у Америку су ради зараде ишла 4 лица, два су тамо умрла, а два су се вратила.

Године 1941. овдје су живјели: у Маслинама: Поповићи (6), односно на ужем братству Касомовићи (1) и Бошковићи (5); Ивановићи (4) (Дацовићи); Рашовићи (2), (на ширем братству Поповићи); Савовићи (1), (старокучи) и Вујошевићи (1) — (Божовићи).

Поповићи — Касомовићи су Дрекаловићи. Њихово једно домаћинство је овдје породица Марка Радованова (Генеалогија породице Марка Радованова Поповића-Касомовића је: Дре- кале — Љаље — Илико — поп Мирчета — Оташ — Никола — Касом — Крко — Никола — Пуниша — Радован — Марко — Угљеша. Од Дрекала је 14 пасова, а од Касома 8 пасова).

Из тог ужег братства је војвода Марко Миљанов (Генеалогија породице војводе Марка Миљанова гласи: Дрекале — Ља- ље — Илико — пои Мирчета — Оташ — Никола — Касом — Мартин — Беље — Јанко — Миљан — Марко — Саво).

Такође и Поповићи — Бошковићи су Дрекаловићи. Од Дрекала су на четрнаести, а од Бошка на девети нараштај.

Ивановићи (Дацовићи) су Дрекаловићи.

Рашовићи су на ширем братству Поповићи, а још ширем Дрекаловићи. И сви Рашовићи из Фундине су на ширем братству Поповићи. Овдашња два домаћинства Рашовића су на ужем братству Станковићи.

Вујошевићи, или на ужем братству Божовићи, су Дрекаловићи.

У Првошу су били: Јокановићи (6) и Ивановићи (5), тј. на ужем братству Драгојевићи (3) и Пешовићи (2).

Јокановићи су старокучи; доселили су се средином XIX вијека.

Драгојевићи су се доселили са Доњег Медуна, а Пешовићи из Врбице.

У Потоку Николића били су: Прелевићи (5), Ивановићи (2) и Шаковићи (1).

Прелевићи су Дрекаловићи, односноЧејовићи (Генеалогија породице Вуксана Пушова Прелевића је: Дрекале — Љаље — Чејо — Вучо — Преле — Деда — Мићо — Станиша — Радоња — Цуџо — Томо — Пушо — Еукеан — Владо. Значи од Дрекапа 12, а од Чеја 14 пасова).

Ови Ивановићи су на ужем братству Машовићи; од Дрекала их дијели четрнаест, а од Маша шест пасова.

Шаковићи су се доселили из Братоножића (Клопота).

У Ибричевини су били: Лазовићи (1) и Адровићи (1).

Лазовићи су на ширем братству Вуксановићи, а на најширем Дрекаловићи (Генеалогија Велише Лазовића је: Дрекале — Љаље — Илико — Вуксан — Вука — Лазо — Станоје — Станко — Буро — Пуниша — Велиша — Блажо. Значи 12 пасова).

Адровићи су муслимани из Подгорице. Иселили су се у Сарајево послије 1945. године. Сва наведена братства доселила су се: Јокановићи средином XIX вијека, Поповићи са Медуна крајем XIX вијека, Ивановићи са Медуна и Врбице крајем XIX вијека, Прелевићи са Стравча и Убала крајем XIX вијека, Лазовићи са Стравча крајем XIX вијека, Савовићи из Дучића почетком XX вијека и Адровићи из Подгорице 1937. године.

Што се тиче коришћења планине, највише сезонских планинара било је из Првоша и Маслина (у ужем смислу). То су Јокановићи, Ивановићи (Пашовићи), Ивановићи (Дацовићи) и Поповићи. Први су излазили на Корита и Рикавачко језеро, други на Точар, Језера и Широкар, трећи на Језера и Царине, а четврти на Широкар и Царине. У Маслинама је за сезонску испашу било скоро 800 домаћих и око 600 зетских оваца. По једном домаћинству највише је било око 100 домаћих и око 80 зетских оваца.

 

ВРЕЛА РИБНИЧКА

У прошлости је овај заселак имао деликатан положај. Означавао је прелазно мјесто из Немовског поља према доњокучкој равници, Загоричу и Морачи. Његов атар површи- не од око 1,5 км2 ограничавају потеси: сјеверно од куће Мићана Велишина Поповића, па западно преко Рибнице и око 400 метара уздуж ње до куће Милутина Перића, а са јужне и источне стране Какарицком гором до Срћа и Бузељара изнад Стране Пепине до Кућишта.

Године 1941. имао је 7 кућа од којих 5 приземних и 2 са избом. Уз њих су биле 3 штале. Растојање измећу кућа износило је око 400 м. Све су биле са огњиштем. Исте године заселак је са 7 домаћинстава имао 39 становника. У периоду (1918—41) иселила су се 2 домаћинства са 15 чланова (у Метохију), а у ратном (1941—45) само је једно лице погинуло (стријељано), на страни партизана.

У 1941. години овдје су живјели: Пајовићи (4 дом.), Поповићи (1), Перишићи (1) и Колчевићи (1).

Пајовићи су старокучи; дошли су из Орахова 1878. године;

Поповићи (на ужем братству Бошковићи) су Дрекаловићи;

Перишићи су старокучи, а Колчевићи су из Малесије (Коћа), досељени 1878. године. Сви су овдје купили имање након одласка Турака. Два топонима указују на њихово овдашње земљопосједништво, а један на некадашње Какариће. Први је Страна Пепина. Дио је Какарицке горе и налази се изнад Рибнице и Врела. Потиче од муслиманског имена Пепо, потурчењака, како овдје кажу, из XVI вијека. У даљој прошлости био је власник овог мјеста. Алковине су ливаде на десној обали Рибнице. Назив потиче од муслиманског презимена Алковићи, некадашњих власника тих ливада. Кућишта су дио Какарицке горе изнад Стране Пепине. Предање каже да су ту биле куће првобитних становника, из доба Илира; „биле су толико збијене да је мачка лако прескакала са једног крова на други“. Становници су се звали Какарики. По предању напустили су ову гору због јаких вјетрова који су тада несносно дували. Одселили су се, наводно, према Србији и Бугарској.

Поред кучких планина и Какарицке горе, као комуничну испашу користили су и Немовско поље и један појас уз Рибницу, ширине око 400 метара.

 

НОВО СЕЛО

Са сјеверне стране ограничено је Какарицком гором — преко Војне и Срђа. Са источне стране од куће Алексе Никића, па равницом јужно од пута Омербожовићи — Подгорица. Са западне стране је поток Рјечина до врела Рибничких. Површина атара је око 1 км2. Насеље је 1941. године имало 5 кућа (приземних 2 и на изби 3), с просјечним растојањем од око 80 м. Уз куће су биле 3 штале и 3 свињарника. У кућама се користило само огњиште. Исте године заселак је имао 5 домаћинстава са 30 становника. У рату (1941—45) погинула су 2 мјештанина.

Године 1927. једно домаћинство се иселило у Бар, а 1942. такоће једно у Зету. Једно лице је 1918. ишло у Немачку ради зараде и вратило се послије 30 година.

У 1941. години овдје су живјела братства: Главатовићи (2 : 8), Мићковићи (1-: 8), Ивановићи (1:7) и Никићи (1 : 7).

Главатовићи су старокучи; доселили су се из Фундине;

Мићковићи су Дрекаловићи, досељени са Безјова. Ови овдје су на ужем братству Зрновићи (Ево њихове генеалогије: Дрекале — Љаље — Чејо — Вучо — Божо — Мићко — Бјелан — Мрво — Зрно — Драго — Томица — Милош — Милан).

Ивановићи су Дрекаловићи, дошли су из Фундине, а још раније са Горњих Сјеница. На ужем братству су Бећовићи.

Никићи су старокучи, досељени из Лазораца (заселак у Орахову). Сви су се доселили из економско-политичких разлога. Имања су добили од црногорске власти; сам књаз Никола је желио да овдје у приграничној зони према Турцима (послије 1878. год.) насели своје људе.

Николићи су са стоком ишли у своју стару планину Лабодницу, изнад Радеће. Имали су око 40 оваца и 2 краве. Остали, због мањег броја стоке, нијесу сезонски ишли у планине. Као ближу комуницу користили су Какарицку гору — до Војне и Срђа, као и Кемовско поље у појасу од 500 до 800 метара од насеља.  Име села потиче отуда што овдје није било кућа прије 1879. године. Била је само једна турска караула; чим су се доселили Црногорци, оно је заиста постало ново. Назив Војна има једно брдашце у Какарицкој гори, на коме има остатака од војних ровова — шанчева, који су као гранична предстража служили у војне сврхе. Караула је првобитни назив куће Никића, гдје је и била караула.

Што се тиче патријархално засноване солидарности, она је у свим дијеловима села била заступљена у наведеним карактеристичним облицима. Уз остало, стимулисана је традиционалним заједништвом повезаним са сезонском испашом стоке. Ипак, рекло би се да је она овдје више него у другим селима била мотивисана братственичким и пријатељским везама и односима, него такозваним општим, сеоским.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 135-141).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.