24. marta 1736. – U Budimu, mučenjem na točku, ubijen Pera Jovanović – Segedinac, vođa srpskih ustanika u Austriji.
Život, podvig i stradanje srpskog junaka Pere Segedinca (rođenog u mestu Pécska 1655) trajno je sačuvano kroz verovatno najbolje dramsko delo Laze Kostića. Drama “Pera Segedinac” prvi put je odigrana 1882, izazvala je snažnu reakciju, a zbog svog antiaustrijskog stava, odmah je bila zabranjena.
Laza Kostić prikazuje u reljefnim scenama tragičnu sudbinu Pere Segedinca, pukovnika Pomoriske krajine. Segedinac je hrabri ratnik odan Beču. Austrijski car zahteva od ugarskih Srba da iđu u rat protiv Francuza i tek posle toga biće im dozvoljeno da biraju svog vojvodu. Da bi sproveo svoj plan car Karlo VI oslanja se na mitropolita Vićentija Jovanovića, karijeristu i ulizicu, ravnodušnog prema interesima naroda (neki istoričari se nisu složili sa ovakvim Kostićevim opisom mitropolita Jovanovića, kao što je, na primer, Vladimir Ćorović, koji Vićentiju pripisuje zasluge za kulturni razvoj Srba u monarhiji). Na skupštini, na kojoj treba da se donese odluka, zastavnik Milan Tukelja se usprotivi carevoj volji: ugarski Srbi treba da misle na oslobađanje zavičaja od Turaka, a ne da idu na Francuze i da ginu za tuđ račun. Pera Segedinac oštrim rečima napada Milana zbog nepokornosti caru. Izbija svađa i u tuči sabljama Pera Segedinac, vešt borac, smrtno rani Milana. Da bi nesreća bila veća Perina ćerka Jula voli poginulog oficira. Saznavši za ovu Julinu naklonost, Pera Segeđinac pati i kaje se.
Mitropolit Vićentije Jovanović ubeđuje oficire da treba ne samo da idu u rat protiv Francuza, nego i da pređu u katolicizam. Pesnik s gnušanjem opisuje napore mitropolitove koji zahteva od Srba odricanje od pravoslavlja i njihove nacionalnosti. Tek tada Segedinac počinje da shvata istinu o položaju Srba u Ugarskoj. Uviđa da su svi oni samo oruđe u rukama Beča. On se pobuni protiv austrijskog cara: vlasti ga hvataju, sude mu i na kraju ga pogubljuju. Pre pogubljenja stavljaju ga na strašne muke. Ali ovaj odvažni čovek neće da popusti. Jezuita (isusovac) želi da ga slomi prefinjenim sredstvima: dovodi njegovu ženu Maru i kćerku Julu ne bi li ga one nagovorile da se pokaje i pređe u katolicizam, ali i taj pokušaj propada i Peru Segedinca odvodi dželat.
IZVOR: RTS, riznicasrpska.net
27. mart 2019. u 18:10
Vojislav Ananić
Vođa seljačke bune
PERA SEGEDINAC (1655-1736)
Područje Pomorišja i Pokrišja, severno od Pomoriške granice, 1735. godine postalo je poprištem oružanog sukoba između graničarske vojske, koja je zastupala interese monarhije i pobunjenih “jobađa“ – kmetova. Uzroci pobune bili su ekonomsKe i socijalne prirode. Na čelu pobunjenika stao je graničarski kapetan iz Pečke Pera Jovanović Segedinac.
Vođa bune Pera Segedinac rodom je iz Pečke, kao potomak srpskih vojnika koji su u burnom HVIII veku stekli slavu neustrašivih boraca.
Kada je formirana Pomoriška granica Pera Segedinac je dobio kapetaniju u Pečki sa 14 časnika i po stotinu pešaka i konjanika.
Posedovao je i imanje. Mada nepismen, odlično se snalazio u graničarskoj službi. Istakao se u borbama protiv Rakocijevih ustanika.
Iako su bili u povlašćenom položaju i učestvovali u gušenju bune, srpski graničari bili su u nezavidnom pložaju, jedva nešto boljem u odnosu na “jobađe”, pretežno mađarske, slovačke i rumunske nacionalnosti, uz nešto Srba. Pera Segedinac i graničari bili su im neophodni, jer su bili vični ratnim veštinama.
Nemilosrdna eksploatacija i gladne godine izazvali su veliko nezadovoljstvo kmetova na komorskim posedima Pokrišja. Njihovi predstavnici su još 1734. godine stupili u kontakt sa graničarskim oficirima. Posebno poverenje imali su u kapetana iz Pečke Peru Segedinca. On je postao koordinator akcija na dizanju bune između vođa pobunjenika Janoša Šebešćena, Siča, Pavla Matule Saboa, Ištvana Silaćija i graničara na čelu sa oberkapetanom Đurkom Ševićem, zatim
sa kapetanom Jovanom Štrbom i Perinim sinom, zastavnikom Mihajlom Jovanovićem.
U prepisci, do koje su došli austrijski istražni organi, Pera je nagovarao pobunjenike da krenu na Arad.
Saznavši za pobunu, austrijske vlasti su marta 1735. godine poslale pomoriške graničare da je likvidiraju. Njih je predvodio dojučerašnji oberkapetan Đurka Šević. U štabu kapetani: Milić iz Jenove, Radak iz Semlaka, Ranko Tekelija iz Arada, Miško Tekelija iz Sabadhelja, Jovan iz Pavliša, Đurađ iz Čičira, Raja
iz Glogovca i Janko iz Manderlaka. Zajedno sa starešinama pod oružjem je bilo 1224 pomoriških graničara.
Na čelu sa Perom, pobunjenici su se utvrdili kod Erdeheđa. Posle žestokog okršaja, oko 400 pobunjenika je ostalo na bojištu. Samo nekoliko graničara je izgubilo život.
Tokom istrage Pera je mučen na svirep način. U izveštaju Dvorskog ratnog saveta zapisano je da je teške muke “trpeo sa takvom telesnom i duhovnom snagom da se činilo da je pre gotov umreti na mukama, nego što bi izdao pojedinosti i učesnike zavere”. Prvo je “bacan na točak”, da bi
konačno bio obešen. Presuda je izvršena u Budimu 23. marta 1736. godine.
Posle izvršenja presude Perino telo je nekoliko dana bilo izloženo ispred njegove kuće u Pečki.
Herojska smrt Pere Segedinca i držanje pred mučiteljima ostali su duboko urezani u svest naroda ne samo u Pomorišju, već mnogo šire. Ona je velikog srpskog pesnika Lazu Kostića inspirisala na pisanje poeme “Pera Segedinac”.
Reči sudije koji se tokom četiri decenije nagledao svega, deluju upečatljivo. Njegov monolog Laza Kostić prezentuje šekspirovskom snagom:
“Čudnovato je tom čoveku
mučenje svako čisto neka slast:
još više sam se izmučio cam,
ogorčen tim upornim prkosom
nego on. Šta misliš taka poruga!
Od teškog jeda – prestah mučiti
Pa tog zar misliš ti zadobiti?”
Izvor: ZNAMENITI SRBI U RUMUNSKIM ZEMLJAMA, Novi Sad, 1993.