24. марта 1736. – У Будиму, мучењем на точку, убијен Пера Јовановић – Сегединац, вођа српских устаника у Аустрији.
Живот, подвиг и страдање српског јунака Пере Сегединца (рођеног у месту Pécska 1655) трајно је сачувано кроз вероватно најбоље драмско дело Лазе Костића. Драма “Пера Сегединац” први пут је одиграна 1882, изазвала је снажну реакцију, а због свог антиаустријског става, одмах је била забрањенa.
Лаза Костић приказује у рељефним сценама трагичну судбину Пере Сегединца, пуковника Помориске крајине. Сегединац је храбри ратник одан Бечу. Аустријски цар захтева од угарских Срба да иђу у рат против Француза и тек после тога биће им дозвољено да бирају свог војводу. Да би спровео свој план цар Карло VI ослања се на митрополита Вићентија Јовановића, каријеристу и улизицу, равнодушног према интересима народа (неки историчари се нису сложили са оваквим Костићевим описом митрополита Јовановића, као што је, на пример, Владимир Ћоровић, који Вићентију приписује заслуге за културни развој Срба у монархији). На скупштини, на којој треба да се донесе одлука, заставник Милан Тукеља се успротиви царевој вољи: угарски Срби треба да мисле на ослобађање завичаја од Турака, а не да иду на Французе и да гину за туђ рачун. Пера Сегединац оштрим речима напада Милана због непокорности цару. Избија свађа и у тучи сабљама Пера Сегединац, вешт борац, смртно рани Милана. Да би несрећа била већа Перина ћерка Јула воли погинулог официра. Сазнавши за ову Јулину наклоност, Пера Сегеђинац пати и каје се.
Митрополит Вићентије Јовановић убеђује официре да треба не само да иду у рат против Француза, него и да пређу у католицизам. Песник с гнушањем описује напоре митрополитове који захтева од Срба одрицање од православља и њихове националности. Тек тада Сегединац почиње да схвата истину о положају Срба у Угарској. Увиђа да су сви они само оруђе у рукама Беча. Он се побуни против аустријског цара: власти га хватају, суде му и на крају га погубљују. Пре погубљења стављају га на страшне муке. Али овај одважни човек неће да попусти. Језуита (исусовац) жели да га сломи префињеним средствима: доводи његову жену Мару и кћерку Јулу не би ли га оне наговориле да се покаје и пређе у католицизам, али и тај покушај пропада и Перу Сегединца одводи џелат.
ИЗВОР: РТС, riznicasrpska.net
27. март 2019. у 18:10
Војислав Ананић
Вођа сељачке буне
ПЕРА СЕГЕДИНАЦ (1655-1736)
Подручје Поморишја и Покришја, северно од Поморишке границе, 1735. године постало је поприштем оружаног сукоба између граничарске војске, која је заступала интересе монархије и побуњених “јобађа“ – кметова. Узроци побуне били су економсКе и социјалне природе. На челу побуњеника стао је граничарски капетан из Печке Пера Јовановић Сегединац.
Вођа буне Пера Сегединац родом је из Печке, као потомак српских војника који су у бурном ХVIII веку стекли славу неустрашивих бораца.
Када је формирана Поморишка граница Пера Сегединац је добио капетанију у Печки са 14 часника и по стотину пешака и коњаника.
Поседовао је и имање. Мада неписмен, одлично се сналазио у граничарској служби. Истакао се у борбама против Ракоцијевих устаника.
Иако су били у повлашћеном положају и учествовали у гушењу буне, српски граничари били су у незавидном пложају, једва нешто бољем у односу на “јобађе”, претежно мађарске, словачке и румунске националности, уз нешто Срба. Пера Сегединац и граничари били су им неопходни, јер су били вични ратним вештинама.
Немилосрдна експлоатација и гладне године изазвали су велико незадовољство кметова на коморским поседима Покришја. Њихови представници су још 1734. године ступили у контакт са граничарским официрима. Посебно поверење имали су у капетана из Печке Перу Сегединца. Он је постао координатор акција на дизању буне између вођа побуњеника Јаноша Шебешћена, Сича, Павла Матуле Сабоа, Иштвана Силаћија и граничара на челу са оберкапетаном Ђурком Шевићем, затим
са капетаном Јованом Штрбом и Периним сином, заставником Михајлом Јовановићем.
У преписци, до које су дошли аустријски истражни органи, Пера је наговарао побуњенике да крену на Арад.
Сазнавши за побуну, аустријске власти су марта 1735. године послале поморишке граничаре да је ликвидирају. Њих је предводио дојучерашњи оберкапетан Ђурка Шевић. У штабу капетани: Милић из Јенове, Радак из Семлака, Ранко Текелија из Арада, Мишко Текелија из Сабадхеља, Јован из Павлиша, Ђурађ из Чичира, Раја
из Глоговца и Јанко из Мандерлака. Заједно са старешинама под оружјем је било 1224 поморишких граничара.
На челу са Пером, побуњеници су се утврдили код Ердехеђа. После жестоког окршаја, око 400 побуњеника је остало на бојишту. Само неколико граничара је изгубило живот.
Током истраге Пера је мучен на свиреп начин. У извештају Дворског ратног савета записано је да је тешке муке “трпео са таквом телесном и духовном снагом да се чинило да је пре готов умрети на мукама, него што би издао појединости и учеснике завере”. Прво је “бацан на точак”, да би
коначно био обешен. Пресуда је извршена у Будиму 23. марта 1736. године.
После извршења пресуде Перино тело је неколико дана било изложено испред његове куће у Печки.
Херојска смрт Пере Сегединца и држање пред мучитељима остали су дубоко урезани у свест народа не само у Поморишју, већ много шире. Она је великог српског песника Лазу Костића инспирисала на писање поеме “Пера Сегединац”.
Речи судије који се током четири деценије нагледао свега, делују упечатљиво. Његов монолог Лаза Костић презентује шекспировском снагом:
“Чудновато је том човеку
мучење свако чисто нека сласт:
још више сам се измучио caм,
огорчен тим упорним пркосом
него он. Шта мислиш така поруга!
Од тешког једа – престах мучити
Па тог зар мислиш ти задобити?”
Извор: ЗНАМЕНИТИ СРБИ У РУМУНСКИМ ЗЕМЉАМА, Нови Сад, 1993.