Порекло презимена, село Голубовци (Подгорица)

22. марта 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Голубовци, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Највеће су сеоско насеље у Зетској равници. У њеном јужном дијелу, у свеукупном руралном комплексу Зете, захватају средишњи положај и повезани су са свим околним селима. Кроз ово насеље пролазе чворни путеви Зете, чију водећу окосницу чине стари путеви из сјеверних ка јужним дијеловима Зетске равнице, тј. према Скадарском језеру. Мећу њима је водећи, меридијални од Подгорице према Плавници и касније Вирпазару и Црногорском приморју. С њиме се укрштају попречни путеви, мећу којима је главни од Мораче, односно Вуковаца и Горичана према источном дијелу Зете — смјером ка Матагужима, Врању, Владнама и Тузима на једној, и према Балабанима, Гостиљу и Зетици, на другој страни. Ово велико село развило се дуж тих путева и њихових огранака, који повезују његове засеоке и њихове поједине дијелове.

Атар села ограничавају: са сјевера Шијаци, Карабушко поље и Црне земље са истока Владне и Матагужи; са југа Балабани и Шушуња и са запада Горичани и Мојановићи. У тим границама село захвата површину од 1.913 хектара, тј. око 19,1 км2 површине.

С обзиром да атар села није на домаку брдске околине, његове комунице имају искључиво равничарски карактер. У ближој околини села комунице су: Шијаци, Голубовачко поље, Оџино поље, Карабушко поље, Црне земље, Трешњица, Лазова ограћа, Рутоши, Угалци и Боново поље. Међутим, у нешто даљим пријезерским луговима село је имало, а и сада има дионице измећу Голубовачког потока и Смоковца и измећу Мале и Велике Мрке, гдје се ређају мјеста, звана: Амбо, Боронаде, Дракића жалица и др. И једне и друге је, као значајно и појединачно и опште добро село користило на начин који је, као што смо рекли, био карактеристичан и за друга овдашња села.

У насељу се, по броју и размјештају кућа у атару, издвајају засеоци: Вујачића Махала са 39 дом. и 233 становника, Брљивода (37 : 277), Бријег (48 : 498), Боља (24 : 148), Пашовића Махала (24:125), Аговића Махала (23: 126), Гошићи (11 : 111), Поље Голубовачко (33 : 186), Ханови (15 : 82) и Дубраве (4: 12). Осим Дубраве, сви засеоци су били међусобно повезани; Гошићи и Ханови су нешто удаљенији. Просјечно растојање измећу заселака кретало се од 0,5 до 2 км.

Први зачеци овога насеља, судећи према археолошким налазима, су веома стари. Ранији налази у недалеком Гостиљу и новији у Вујачића Махали (Усковића гувно) указују на његову илирско-хеленистичку старост. У которским изворима, још од почетка XIV вијека, помиње се стара властеоска породица Главати за коју се претпоставља да је поријеклом из Зете, по свој прилици из Голубоваца, од родоначелника Главата. Први помен једног представника те породице, у которским писаним споменицима, датира од 18. августа 1326. године. Тога дана, када се у истим споменицима први пут помиње Подгорица, Јовану од Подгорице посудио је Иван Главати 300 перпера »за предстојеће путовање, с обавезом да га подмири у року од три мјесеца«. Помињу се, затим и у тзв. Зетској пресуди из 1445. године, а исто тако и у склопљеном уговору измећу Млетака и Стевана Црнојевића 1455. године. Прве податке о Голубовцима налазимо код М. Болице, према којима су (1614) имали 100 домова са 245 војника.

У доба Турака у овом великом селу појавиће се бројна муслиманска братства, чији прваци су, овдје и другдје по Зети, стварали своје чифтлуке.  Нека од њих, истичући се богатством, служиће као вјерни експоненти турске власти (као на примјер Лекићи) и у селу успјети да створе извјесно средиште исламизације у Зети. У том погледу од не малог утицаја била је овдашња џамија са својим вјерским органима, која је, како изгледа, рано подигнута. Богађење муслимана нарочито се огледало у подизању великих кућа – кула и чардака, какве су биле куле Лекића, Беговића и др. И управо зато што су “Голубовци били највеће мухамеданско насеље”, како каже А. Јовићевић, сви отпори турској власти у Зети, укључивши и онај највећи из 1832. године, започињали су баш овдје. Џамија је два пута рушена. Отуда није случајно да су се голубовачки муслимани први иселили из Зете и да су на њихово мјесто, поред осталих, најнише усељавани Кучи и Пипери. Према муслиманима које еу овдје затекли, они су се доста жустро понашали. Овдје су, према Јовићевићу, живјели Лекићи (15 кућа), Хоџићи (7) и Пиранићи (10); Пашовићи, Аговићи, Адемовићи и Муминовићи чинили су један род са око 40 кућа; Аркочевићи (25), Муслић (15) и Аливодићи (4). Живјели су обично у својим махалама чија имена су се и касније задржала; нека чак и до данас, као и називи бројних мјеста, мада се њихова употреба временом смањивала.

Године 1925. А. Јовићевић је у селу евидентирао 199 домова. са ’42 братства. Према попису, пак, Голубовци су тада, укључив Гошиће, имали 212 домаћинстава са 1031 становника, а 1941. године 288 првих и 1756 других. Осам година касније (1948) број домаћинстава био је смањен на 270, а становника на 1402.

Од 205 кућа 1941. године, колико их је село имало, приземних је било 147, на изби односно коноби 31, на спрат (у оба спрата се становало) двије и кућа-појата 25. Добар дио првих кућа задржао се: из турског доба; мећу њима их је доста било запуштених и трошних. У основи, припадале су оном познатом типу куће »изједна«, релативно често без патоса и редовно са отвореним огњиштем, онижим вратима и ријетким и малим прозорима. Неке од њих су биле издужене, тако да је под једним кровом живјело по неколико домаћинетава. Неке од ових на изби, уз мању дораду, биле су такође из тога периода. У онима са два спрата живјели су имућнији мјештани. А појате у којима се становало биле су грађене од камена или од прућа и дрвета и једном овдашњом »бијелом« љепљивом земљом омалтерисане и покривене сламом. У око 270 кућа овога села коришћено је огњиште, а остале су имале шпорет или и шпорет и огњиште.

У обично повећим двориштима свих кућа налазили су се помоћни објекти разне величине, који су тамо гдје су куће биле груписане чинили знатну тјескобу. Неупоредиво је било више појата за стоку и свиње него за живину.

У појединим засеоцима (Вујачића Махала, Аговића Махала и другдје) збијеност кућа је, мјестимично као и сада, била таква да Су куће биле мећусобно повезане »наслањајући« се једна на другу. Њихова густина за разлику, рецимо, од старе Црне Горе, није имала облик »гроздова«, него понајвише »низова«. Просјечно растојање мећу кућама и њихова удаљеност од средишта села, због разбацане имовине међу њима, били су, као и сада, условљени и удаљеношћу заселака, као на примјер подаљених Гошића и Дубраве. Удаљеност мећу кућама највећа је у Пољу Голубовачком, јер је у том засеоку свако према могућностима градио кућу, било на своме или на комуну.

У селу су двије цркве Стара Никољска црква, или како је народ назива Никољ-црква; по предању, подигнута је на темељима старе цркве из доба Немањића. Посљедњи пут је обновљена 1932—34. гадине, а освећена крајем септембра 1937. Налази се у Станиславцима, тј. измећу Голубоваца и данашњег аеродрома, односно бившег Карабушког поља. Источно је од засеока Дубраве. Око ње је старо гробље, а код ње веома дубоки бунар. »Цркву су похарали зетски Турци из освете за голубовачку џамију, коју су Црногорци бацили у ваздух.« Друга црква (св. Параскеве) подигнута је у XVIII вијеку. Лоцирана је у средини села; обновљена је 1894. године. У њеном гробљу сахрањују се мјештани Голубоваца, Балабана и Шушуње.

Голубовачка основна школа је једна од најстаријих у Зети. О почетку њенога редовнога рада, поред већ реченога, треба навести да се она у једном документу помиње 1873. године. Тада се неколико угледних Зећана обратило »Високоправосвјешћенству и милостивом архипастиру у Србији« с молбом да им се пружи помоћ за плаћање учитеља који би радио у новоподигнутој згради. Пошто је тражена помоћ добијена, школа је почела са радом 1873. године.

У засеоку Аговића Махала: налазе се остаци џамије, која је порушена послије ослобоћења од Турака. На другој страни, источно од Дубраве, наспрам села Владне, налазе се остаци »фортице« у којој је од краја прошлог вијека до балканског рата била пригранична црногорска стража према недалекој турској граници.

Сматра се да је у реону њива и испаше, званом Станиславци, на широком потезу измећу Поља голубовачког и Дубраве, било много винограда у доба Немањића. То показује и тамошње мјесто’ саме Никољ-цркве, те њено гробље и бунар. Чињеница је уосталом, коју памте стари људи да су око Голубоваца, а највише у сјеверном дијелу атара постојали велики виногради.

За многа имена имања и комунице у селу сматра се да су веома стара. Поред поменутих, то су: Раке, Балијаче, Милатовица, Шијаци, Киљани, Пијавник, Мати, Алипахпин пут; и у луговима (при језеру) — Бистрац, Стружице, Гушеља, Сјерава, Реџуље, Балук пазар (рибљи пазар), Капаџића бријег, Аљов луг и др. На старост и развој насеља извјесно указују и називи путева, као: пут за Станиславце, Карабушко поље и Црне земље, гдје се изгонила стока на испашу; пут за Малу Мрку, пут за Босанке, пут за Пијавник и Боромаде, пут иза Балабана који покрива имања — Бокаре, Киљани, Сјенокосе, Веље њиве. Њима треба додати и старе ублове као што су: Томића убао, Поповића убао, ублови у Вујачића Махали и Брљи- води. Први убао је значајнији и по томе што је код њега од давнина било »дућана«, кафана и ковачких радњи и што је ту било мјесто окупљања мјештана.

Стари сеоски тзв, сентови за риболов налазили су се измећу Голубовачког потока, Смоковца и Мале и Велике Мрке према Скадарском језеру. У вријеме кад су цепоплављени служили би за испашу, а док су били под водом за риболов.

До пред крај потоњег рата у селу су постојале три догање и двије кафане. Биле су смјештене у приватним кућама. У догањама се продавала колонијална роба, па и пољопривредне алатке. Биле су утолико значајне што су умањивале одлазак мјештана у Подгорицу, ради куповине истих предмета. . .

 

Порекло фамилија села Голубовци

Године 1941. у селу је живјело 59 братстава. Дакле, много више него у било ком другом селу Зетске равнице. Има братстава која носе исто презиме а нијесу рођачка односно родствена, као што је случај код Вуковића, Ивановића, Вукчевића, Поповића и Филиповића. Уз то, било је братстава која су, уосталом као и другдје, имала по једно, два или три домаћинства — а да се ни до данас нијесу ширила, као на примјер: Вуковићи (II), Филиповићи (I), Радуновића, Косовићи, Грујићи, Вујовићи, Асановићи, Ћетковићи, Кулевићи, Матићи и др.

Пошто су поједини засеоци овога села доста велики, навешћемо колико су овдашња братства у њима била заступљена. Тако је, односне (1941) године, Вујачића у селу било 34 домаћинства са 213 становника, од којих у Вујачића Махали 18: 114, у Гошићима 15 :42, у Брљиводи 5 : 27, Хановима 2 : 12, Пашовића Махали 3 : 12 и Бол>и 1 : 6. Као што смо већ рекли, Вујачићи су стара разграната српска породица чији преци су се из јужне Србије преко Албаније (Скадра и Хота), те нешто касније, како казује њихово предање, преко Куча и Пипера доселили у Зету, а затим неки њихови огранци у Црмницу и Грахово. По предању се сматра да су се дуже задржали у Хотима гдје су били доста утицајни. Тамо се један од њих потурчио и од њега су Отовићи, који су се с њима касније рођакали. Тамо су, сматра се, у некој завади заштитили Мараше и с њима се толико спријатељили (можда побратимили) да су се са њима отада рођакали.

Према предању о поријеклу Вујачића које је написао и као књигу објавио Никола С. Вујачић из Никшића, они потичу из Куча, а још много раније од Мрњавчевића из Скадра. Водећи, наводно, поријекло од Мрњавчевића прозвали су се по некој жени Вујачи, којој су Турци убили мужа, а она остала са три сина. (Види опширније у тој књизи, штампаној у 500 примјерака 1983/4), »Свјетлост«, Сарајево, ООУР штампарија »Требиње«, Требиње. Књига је интересантна због тога што предања о овом братству досежу до доба цара Душана. А предања са толиком старошћу су, као што је познато, веома ријетка. Овоме треба додати да су и Вујачићи, попут Поповића и других старијих братстава били истакнути носиоци старе српске традиције.

Анђушића је исте године било 16 породица са 165 становника, од којих: у Бријегу 11 :122, у Бољи 1 :6, у Пољу 2: 17 и у Гошићима 2:20. Поријеклом су из Љешанске нахије (Ораси), одакле су се због крвне освете доселили 1802. године. Рођакају се са Пејовићима и Ђуровићима из Ораха.

Калуђеровићи 26: 116, односно у Бријегу 17:70, Брљиводи 4 :19, Хановима 2:7, Гошићима 2: 13 и Бољи 1:7; поријеклом су из Љуботиња; досељени су због сиромаштине око 1750. године. У овом братству су три огранка: Мијатовићи, Мирковићи и Балијаши. На ширем братству сви се знају као Калућеровићи.

Поповићи 20: 110, тј. у Бријегу 11 : 57, Бољи 5 :29, Пашовића Махали 2: 11, Вујачића Махали 1 :8 и Пољу Голубовачком 1 :5. У Зету су се прије четири-пет вјекова доселили из Србије. Има их готово у свим селима Зете, као и у другим крајевима Црне Горе и Југославије.

Братство Поповића — Маровићи 3:13, односно у Пољу Голубовачком 2: 8 и у Брљиводи 1 :5. Ово братство, које се већином презива Поповићи, раније је имало презиме Маровићи. Од њих се и сада једна породица зове Маровић, а остале двије узеле су презиме Поповић, иако нијесу у сродству са претходним Поповићима. Поријеклом су из Враке. Приликом доласка из Албаније прво су се населили у Херцеговини, а одатле су због крвне освете досељени овдје прије око 120 година. Има их и у Матагужима..

Вулетићи 15 : 92; у Бријегу 7 :45, Пољу Голубовачком 5 : 34, Бољи 2: 10, Пашовића Махали 1 :3. Досељени су из Цуца (из неутврћених разлога) око 1810. године. При пресељењу, краће вријеме су се задржали код Штитара, а затим дошли овдје (у мјесто Балинице, источно од Гошића), а одатле у поменуте засеоке и у Матагуже.

Вучинићи 13 :68; у Бријегу 3 : 15, Пашовића Махали 3:13, Брљиводи 3:11, Бољи 2:9, Пољу 1:13 и Гошићима 1 :7. Поријеклом су из Ријечке нахије (Вуков крш). Раније су се звали Пејовићи. Групно су досељени на имовину добијену одласком Турака из Зете. Једна њихова породица живи у Балабанима.

Кукуличићи 8 : 60; у Аговића Махали 3 : 26, Бријегу 3 : 23 и Пољу 2:11. Поријеклом су из околине Скадра, одакле су досељени прије око четири вијека. Братство се није много ширило; неки од њих живе у Гошићима, Балабанима и Матагужима. Недалеко од Аговића Махале гдје су се први Кукуличићи доселили налази се тзв. Локва Кукуличића која је служила за појење стоке.

Раичевићи 8 : 60; у Бријегу 5 : 39, Пашовића Махали 2 : 18 и Бољи 1 : 3. Сродници су љешкопољских Раичевића, што ће рећи да су старином од Мартиновића из Бајица. Из Љешкопоља су досељени у Зету (најприје у Матагуже) прије готово два вијека. Ти први досељеници на ужем огранку звали су се »Масларице«, а они што су се касније доселили »Татанићи« или Тотанићи.

Братство Раичевића, овдје звано Раичевићи — Круси (једна породица) досељени су из Круса и сматра се да нијесу родственици са претходнима. Доселили су се послије 1879. и то прво у Брљиводу, а затим на Ханове гдје и сада живе.

Братство Крстовићи 8:48; У Вујачића Махали 6:36, Брљиводи 1:7 и Пољу 1:5. Према њиховом предању и сачињеном родослову који нам је стављен на увид, доселили су се из Хота око 1600. године. Каже се да су тада дошла тројица, и то Крсто са два брата или два сина — Вујо и Марко. У овом случају од Крста су Крстовићи, од Вуја Вујачићи и од Марка Мараши. Мећутим, њихови први досељеници настанили су се у Вујачића Махали, да би временом, непосредно уз њу, подигли своје куће и »отворили« своју »улицу«. И поред тога што се Крстовићи блиско роћакају са Вујачићима, чињеница да су се доселили у Вујачића Махалу, говори о ранијем досељењу Вујачића. Ово друго гледиште заступају Вујачићи.  Брагственика Крстовића има у Улцињу, Тивту, Титограду, селима Махали и Горичанима, Београду, Војводини, Албанији, Холандији и Аустрији.

Братство Мијовићи 6:48; у Аговића Махали 3:27, Бријегу 2 : 14 и Бољи 1 :7. Досељени су из Куча (Лијешта) послије одласка Турака из Зете. Населили су се на добијеној земљи. Братство се ширило; његова два братственика преселила су се у Матагуже (1921. год.) гдје и сада живе њихови потомци.

Вучковићи 7 :44; у Вујачића Махали 6:38 и у Пољу 1 : 6. Досељени су из Пипера (Стијена Пиперска), најприје у Горичане око 1600. године, а одатле овдје прије око 120 година. Како смо рекли, првобитно су се звали Вушковићи. Роћаци су са Иванчевићима из Пипера (Близна) и са Марковићима у Зети (у Гостиљу).

Ковачевићи 9:38; у Бријегу 5 :23 и у Пољу 4: 15. Поријеклом су са Грахова; досељени су прије 6—7 пасова (кољена), односно прије око два вијека. Због крвне освете дошла су три брата: два су се населила овдје, а један на Врањини. Његови потомци су Генераловићи на Врањини.

Братство Божовићи 6:37; сви су живјели у Брљиводи. Поријеклом су из Стијене Пиперске, досељени на добијену земљу послије одласка Турака. Рођакају се са Савовићима, Милутиновићима, Бољевићима и Марковићима из Пипера. Њихови Огранци су Војводићи и Маровићи који се, такоће, зову Божовићи.

Раковићи 3:38; у Гошићима 1 :29 и у Бољи 1 :9. Поријеклом су из Цеклина; доселили су се као и Калуђеровићи у Матагуже око 1870. године, а затим промијенили презиме. Из Матагужа у Голубовце дошли су око 1912. године. Рођака имају у Матагужима, и, наравно, рођакају се еа Калуђеровићима. Њихови ужи огранци су Балијаши, Мијатовићи и Мирковићи.

Братство Пејовићи 6 : 35; у Пашовића Махали 4 : 23 и у Бријегу 2 : 12. Поријеклом су из Ријечке нахије (Горњи Цеклин), а доселили су се око 1860. године. Њихов огранак су Вучинићи, који су то презиме узели крајем прошлог вијека.

Братство Пајовићи 5 : 34; у Брљиводи 2 : 9, Бољи 2 : 19 и у Бријегу 1 :6. Доселили су из Бјелопавлића (од Главице) по одласку Турака. Има их у Матагужима, Врању и другдје.

Којичић 6 : 35; у Аговића Махали 4 : 27 и у Пољу 2 : 8. Поријеклом су из Буроња (Љешанска нахија) од братства Радусиновића. Доласком у Зету око 1875. године, прозвали су се Којичићи по Којици који се тада доселио у Матагуже, а потом у Голубовце.

Ивановићи — Кучи 5 : 31; у Аговића Махали 1 : 6, Брљиводи 1 : 7 и у Бољи 3 : 18. Доселили су се из Медуна на добијену земљу, 1879. године. Прво се доселио Шћепо Драгојев, а иза њега други са Пеуте. Код Томића убла (у Брљиводи) населио се и Раде Иванов.

Други Ивановићи, звани Метиљевићи 5 : 25; живе у Пашовића Махали, близу Томића убла. Поријеклом су из Станисељића (Љешанска нахија). Досељени су прије око 150 година. Прије досељења овдје, неко вријеме су живјели у Кучима, а затим у Матагужима.

Вукчевићи — Гашовићи 6 : 26; у Вујачића Махали 5 : 19 и у Хановима 1 : 7. Доселили су се из Дражевине послије 1879. године.

Други Вукчевићи — Тушовићи 2 :23; сви су живјели у Брљиводи. Досељени су из Глухог Дола прије око 150 година. Иако носе исто презиме, ова два братства се не сматрају рођацима.

Братство Трипуновићи 5 :24; живјели су у Пољу Голубовачком. Поријеклом су са Орје Луке (Бјелопавлићи) и род су са Бошковићима. Досељени су прије око 200 година.

Баљевићи 4:25; у Пашовића Махали 3:19 и у Аговића Махали 1:6. Досељени су из Братоножића послије Берлинског конгреса.

Цавнићи 3 : 22; у Брљиводи 1 : 10, у Бријегу 1 : 7 и у Пољу 1 : 5; поријеклом су из Мартинића, а досељени су почетком прошлог вијека. Даљом старином су из Враке. Каже се да је мајка са пет малољетних синова пошла из Враке и да је један остао у Тузима гдје је примио ислам; од њега су Аџовићи и Рамићи. Са њима су се Цавнићи роћакали. Једна породица Цавнића живи у Понарима и она се раније (до 1935) презивала Савелић. Једна породица се преселила у Матагуже. Било их је и у Балабанима и другим мјестима. У луговима се нека тзв. »ока«, зову Цавнића ока.

Цековићи 3 : 19; у Бријегу. Поријеклом су из Братоножића; сматра се да су досељени прије око 150 година.

Пауновићи 2 : 19; у Брљиводи. Поријеклом су из Пипера (Радећа). Досељени су око 1870. године. Рођакају се са Бојићима и Илићима у Пиперима.

Братство Алигрудића 2:7; у Брљиводи. За разлику од претходног казивања о њиховом поријеклу, по другрм предању каже се да су »давно« дошли из Груде (Херцеговина). Неки њихов предак, звани Никола, добио је надимак Алија, па су комбинацијом тог надимка и мјеста поријекла добили презиме Алигрудић. Прво су дошли у Балабане, а затим су се неки доселили у Голубовце 1918. године.

Филиповићи 4: 18; у Брљиводи 3: 16, у Хановима 1:2. Досељени су из Добрског Села (Ријечка нахија) прије око 150 година. Имају рођаке у Мојановићима и Бјелопавлићима.

Братство Филиповићи — Пипери 1:9; у Бријегу. Доселили су се из Радеће (Пипери) на добијену земљу 1880. године. Дошла су два брата са мајком; од њих се једна породица преселила у Балабане.

Вуковићи — Братоножићи 3 : 16; у Аговића Махали. Досељени из Братоножића, по свој прилици, крајем прошлог вијека.16

Други Вуковићи 1 : 8; у Бријегу. Сматрају да нијесу род са претходнима; не могу ншнта да кажу о свом досељењу.

Братство Пеличићи 2 : 15; у Бријегу 1 : 8 и у Бољи 1 : 7. Како смо рекли, давно су досељени из Бањана.

Радовићи 4 : 15; у Вујачића Махали 1 : 6, у Пашовића Махали 1 : 1, у Бољи 1 :2 и у Пољу 1 : 6. Досељени су из Орахова (Кучи) након ослобоћења Зете од Турака. Имају рођаке у Матагужима, Махали и другдје.

Радоњићи 2:13; у Бријегу. Досељени из Куча (Убли) око 1880. Дошла су четири брата; неки су се настанили у Балабанима, Марковићи 2 : 12; у Брљиводи 1 : 5 и у Хановима 1 : 7. Досељени су из Стијене Пиперске око 1870. године. Имају роћаке у Мојановићима, Гостиљу и другим мјестима. Златичани 2 : 12; у Пољу. Сматрају да су из Златице (Кучи); досељени су крајем прошлог вијека.

Ђурићи 2:11; у Пољу. Поријеклом су из Братоножића, а досељени су прије око 150 година. Прије досењења овдје, неко вријеме су живјели у Подгорици.

Спичановићи 2:11; у Хановима. Досељени су из Глухог Дола (Црмница) прије око 130 година, и то прво у Балабане, а затим на Ханове (1924) године.

Братство Терзићи 2: 10; у Вујачића Махали 1 : 8 и у Хановима 1 :2. Како смо навели, доселили су се из Херцеговине, прво у селу Српску (ови овдје кажу око 1780. године), а затим у Голубовце, прије око 100 година.

Грујићи 2:10; у Брљиводи. Доселили су се из Клопота (Братоножићи) уочи ослобоћења Зете од Турака. Прво су се населили у Матагужима и након 3—4 деценије, прешли овдје. По ужем огранку зову се Кучевићи. Дио комунице у луговима назива се Кучевића лаз.

Пешукићи 3 : 10; у Аговића Махали. Досељени су из Љешанске нахије прије око 100 година; прво у Ботун, а деценију касније овдје.

Ћулевићи 1 : 10; у Бољи. Доселили су се из Братоножића (Пелев Бријег) око 1890. године.

Бољевићи 2: 8; у Бријегу. Од Бољевића су из Љешкопоља, давно досељени.

Вујовићи 1 : 8; у Хановима. Поријеклом су из Бјелица (из Микулића), а досељени су прије око 160 година, прво у Грбавце па затим, по потреби посла (занатлија) 1924. године овдје.

Асановићи 1 :7; у Хановима. Досељени (један члан, као ускок) из Херцеговине (Зубци) око 1880. године. Ова породица се претежно бавила крчмарским и другим трговинским пословима.

Матићи 2 :7; у Аговића Махали. Досељени су из Пипера (Стијена) око 1880. године.

Ћетковићи 1 : 6; у Аговића Махали. Досељени из Бера (Љешанска нахија) 1918. године.  Од три брата Ћетковића досељених у Подгорицу 1941. године један се доселио овдје – ту се оженио и бавио опанчарским занатом.

Матовићи 2 :7; у, Дубрави. Давно су се доселили из Црмнице; прво у Курило па отуда, због поплава, овдје 1922. године.

Бушковићи 1 : 6; у Дубрави. Овдје су дошли са Врањине средином прошлог вијека; најприје у Курило, па затим овдје 1924. године. Бушковићи су даљом старином из Никшићке Жупе, одакле су због крвне освете пребјегли у Мрацеље (код Ријеке Црнојевића), а касније на Врањину.

Каљевићи 1 :7; у Дубрави. Поријеклом су из Груда (Малесија). Досељени су као католици послије ослобоћења Зете од Турака.  Пошто су изразили лојалност књазу Николи, он им је дао земљу у Дубрави.

Карадаглићи 1:6; у Ђољи. Поријеклом су из Љуботиња. Доселили су се прије око 150 година; прво у Врањ, а касније (1912) овдје. Рођакају се са Вукићевићима и Вујановићима. Прије досељења у Зету звали су се Вукићевићи.

Радуновићи 1 : 5; у Хановима. Досељени су из Прогоновића 1929. године.

Пелевићи 1 : 6; у Пољу. Поријеклом су из Братоножића, а овдје су дошли из Метохије 1941. године. Радуновићи су се, као свештеничка породица, доселили у Голубовце гдје и сада живе. Пелевићи су се из Братоножића око 1870. године преселили у Враку, а одатле у Метохију 1934. године.

Бечићи 2 : 5; у Аговића Махали. Досељени су са Чева прије окр 250 година. Више их је у Балабанима и са њима су у сррдству. Братство је раније било познато под ужим називом Мргудовићи.

Бошковићи 1 : 5; у Брљиводи. Досељеии са Орје Луке прије око 140 година. Рођакају се са Трипуновићима у Матагужима.

Радиновићи 1:5; у Хановима. Доселили су се из Грбаваца – прво у Курило око 1880, па затим овдје 1918. године.

И најзад Косовићи 1 :4; у Вујачића Махали. Поријеклом су из Купинова, а досљени су 1938. године. Косовић се овдје населио у тазбини. Наиме, његова жена имала је само мајку и посједовали су (као и сада) добро имање, па се он ту настанио.

У периоду 1879—1914. из овог села је, ради зараде, ишло у Америку 23 лица; колико се зна, скоро сви су се вратили за балкански и Први свјетски рат. И у међуратном периоду је, у истом циљу, ишло око 20 мјештана. У ратном периоду (1941—45) иселило се 29 лица. То су, углавном, они што су као учесници рата остали у разним крајевима.У истом периоду из овога села је у разне логоре било интернирано 27 лица. Али, највише је било погинулих, умрлих и несталих; укупно 190 мјештана. На страни партизана погинуло је 40 лица, затим троје умрло од посљедица рата, а петоро погинуло од бомбардовања Подгорице и заостале муниције. У четницима је погинуло или нестало (одступило) 67 особа, а према прикупљеним подацима у истом периоду је умрло 75 мјештана.

Голубовци су, попут осталих села, имали одређене традиционалне форме заједништва и међусобног потпомагања. Значајну основу у заједништву давале су комунице и удруживање ради риболова, док је испомагање обичајно било усмјерено на немоћне или било чиме угрожене мјештане. Недалеке окосеоске комунице могле су се користити неограничено током цијеле године. Поједини засеоци, па и нека братства имали су »своје« излазе према њима. Наравно, те комунице су преко љета, па и ране јесени, због врућине биле непогодне за стоку, па је зато тјерана у лугове, удаљене од села 3 — 5 км. Тамо се, како смо рекли, послије косидбе стока слободно пуштала у пашу. За своја стада чобани су правили торове и кућице за себе. Тако су, у ствари, лугови надомјештали »планину«.

И овдје су се, ради ефикаснијег улова рибе, »људи удруживали, склапали ловачка друштва, правили грибове и ловили заједнички«. Тридесетих година овога вијека, како је забиљежио Јовићевић, Голубовци су имали два риболовна друштва. Ловили су великим мрежама – грибовима, као и са мањим званим »притисак«. Ноћу се највише ловило у вријеме мријешћења крапа, особито помоћу карбитне лампе и харпуна, званог »ости« (ошћи). Улов су удружени рибари међусобно дијелили, а често су давали и другим мјештанима, нарочито онима који нијесу имали могућности да лове. Други облик заједништва испољавао се у солидарном испомагању онима којима је помоћ била пријеко потребна. Одвијала се према потребама – у мобама, у помоћи на изградњи оних кућа које су страдале од пожара и сл. Заједничка брига била је одржавање путева, гробља и цркве, па и школе итд.

Важно је подвући да су голубовачки Ханови представљали средиште Зете, гдје се њено становништво, било због трговинских, прометних и других разлога, највише окупљало. Била је ту и станица на ускотрачној прузи Подгорица – Плавница.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. crni

    Greska, Vujovici ovi iz Hanova su sa Čeva, od Ziva iz 1810. god ,a Pero i Savo su naselili Grbavce, a Luka Hanove…kasnije sin Stevan, itd, itd …

  2. Prijatelju ako su Matovici pobjegli od poplave iz Kurila,okle onda puskarnica na Dubrave koje se stvarno zovu kula Matovica.Molim Vas kada tako sve znate da nijesu mozda Matovici stigli iz Banjana u Zetu ,na kulu Matovica zato sto ih je zvao kralj Nikola da brane granicu crne gore.

  3. Milan Rus

    Interesuje meni poreklo prezimena Djuric. Slava Mratindan