Порекло презимена, село Вуковци (Подгорица)

21. марта 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Вуковци, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Налазећи се на десној обали Мораче, између Грбаваца и Понара са једне и Горичана са друге схране, ово село је у прошлости имало деликатан и значајан положај. Кроз његов атар је још од раног средњег вијека пролазио пут од подручја Жабљака и западног дијела Скадарског језера, укључивши Горње блато, који је преко Понара, уз десну обалу Мораче, водио према Грбавцима, долини Ситнице и Љешкопољу. Насеље се, управо, развило на његовом непосредном западном домаку. У овом дијелу ободне зоне Зетске равнице оно је заједно са Понарима и Грбавцима чинило дио прелазног подручја доњозетске равнице према старој Црној Гори у залећу; Село се простире рубном подгоринском зоном Вуковачког поља, и то једним већим дијелом њеним сјеверним и мањим јужним крајем. Први се назива Горње, а други Доње село у чијем саставу је и заселак Потоци. Горње је пониже Црковне главице, а Доње подно Вељег стола. Изузев шго је на истоку према Морачи атар села отворен, са свих осталих страна је окружен брдима. На југу су Лијепа плоча и Вељи сто, на западу Облун, а измећу њега и Вељег стола је Лаповачко око. Сјеверну страну окружавају Маркова главица, Мали и Вељи Миљан, Пробишници и Миранглавица на Морачи. Ова страна је увелико голорудинаста. Попут грбавачких гора, и вуковачко брдско залеђе представља кречњачку и знатно карсификовану прелазну зону према Скадарском језеру, односно Горњем блату. У њој се, између осталих крашких појава, јавља и једна врста еставеле, која се, надолазећи у вријеме пораста нивоа Горњег блата, претвара у језерце и плави околно земљиште. Тада на поплављеним њивама наноси штету усјевима. То је у ствари Доњоливадско око. На другој страни према Морачи, која на овом, доњем дијелу тока протиче кроз своју релативно разгранату алувијалну раван, такоће у вријеме високог поводња долази до поплава. У том дијелу атара, званом Шарике и Врбиш, као и у оном брдском (Гомила, Лијепа плоча, Љутеза, Сјенокос, Облун, Кабија, Мала и Велика орловина) простиру се сеоске комунице, те заједно са њима читав атар села захвата површину од 1266 хектара, односно 12,6 км2.

Логично је претпоставити да је на овом простору, у непосредној близини Скадарског језера од најранијих времена постојало насеље. На то указују недавни налази на брду Облуну, гдје је пронаћено »утврћење с остацима ,киклопских’ квадера у темељима и једном срушеном средњовјековном црквицом. Утврћење је идентификовано као Оболон, под којим именом је и споменуто у Љетопису попа Дукљанина… Он доминира над великим пространством сјеверне обале Лабеатског (Скадарског) језера и залећа — Вуковачког поља, Зете и Љешкопоља«.

У средњем вијеку (1336) на ужем простору самога насеља била је подигнута црква св. Тројице, односно »у оно доба манастир«, који је порушен у вријеме Ћуприлићевог похода на Црну Гору. Црква је обновљена 1888. године, а затим од 1909. до 1922. године повећана и доведена у данашње стање.

Недалеко од села, на другој страни према језеру, налазило се насеље Скупо, које је касније, издизањем воде у Горњем блату, расељено. Оно је, како смо навели, према турским дефтерима из 1521. и 1523. године имало 14, односно 12 кућа. Ово село је, како се памти, прије пресељавања на данашње уже подручје Вуковаца имало 32 куће. Сматра се да је, из већ наведених разлога, до пресељења дошло крајем XVI вијека. Стога се у Боличином попису (1614) село не помиње под данашњим именом. Умјесто њега, два пута се наводе Горичани, чији атар је свакако обухватао највећи дио данашњег вуковачког простора. Указује на то и приличан број кућа (33 са 70 војника у првом и 67 дом. са 130 војника у другом помену) у Горичанима те 1614. године. Пресељењем из Скупог, не само. што је насеље добило садашње име, него се још више проширило и увећало. Судећи по редосљеду села, у Боличином попису може се уочити да су првопоменути Горичани, наведени одмах послије Грбаваца, у ствари данашњи Вуковци.

А. Јовићевић је 1925. године у селу евидентирао 72 куће. Међутим, према званичним подацима те године село је имало 76 домаћинстава са 310 становника, а 1941. године 96 првих и 490 других.

Осам година касније (1948) село је имало 110 домаћинстава са 510 становника.

Од свих 96 кућа (1941) само их је осам било на спрат, тј. на коноби, а остале су биле приземне, међу којима многе без патоса. У погледу њихове опреме и унутрашњих изгледа, стање је мање-више било као у претходним селима. И овдје положај кућа карактерише њихова мјестимична збијеност са омањим двориштима и исто тако малим збијеним помоћним објектима. Према њима се од главног сеоског пута разгранавају прилазни путељци. Густином кућа нарочито се одликује Горње село. Имовински потеси размјештени су у пољу, понеки и извјесно удаљени. Њихови комплекси су у знатној мјери задржали братственички распоред. Добрим дијелом присојно положени пружали су повољне услове за виноградарство, које је овдје нешто више него у другим селима Зете одраније било развијено. Сточарство је, аналогно Грбавцима, такоће било доста заступљено. И овдје се оно на истим основама темељило: на ливадама, посједима у доњозетским луговима и комуницама.

 

Поријекло фамилија села Вуковци

Године 1941. у селу су живјели:

Поповићи (21 дом.), Радичевићи (20), Ђуровићи (19), Перазићи (12), Лазовићи (10), Ноковићи (8), Пеличићи (1), Мугоши (2), Шушкавчевићи (1) и Драговићи (1).

Поповићи, Ђуровићи, Лазовићи, Ноковићи и Драговићи су од једног рода званог Ламбуљићи, чији преци су послије косовског боја доселили у Груде, а потом у ово село. Сви славе св. Николу и мећусобно се све до новијег времена нијесу женили.

Поповићи су названи по поповима, којих је у том братству било све до четрдеоетих година овога вијека. Бивало их је једновремено по тројица-четворица и поповали су у селима од Врањине до Кокота.

Родоначелник Ламбуљића (Лабо) имао је, по предању, три сина; један се иселио у Далмацију и од њега су, сматра се, Квекићи, а други се потурчио. Од овог су, касније истражени, Катанићи и Афинићи. „Када је потурчени брат дошао из Подгорице у Вуковце, браћа су га убила. То мјесто и данас показују и зову га “урчинов гроб.“

Од Лабовог пасторка из другог брака, који се звао Андрија, настали су Андрићи. Они су се доцније прозвали Радичевићи.

О поријеклу Перазића већ смо говорили. Пеличићи су из Балабана, а даљом старином из Бањана (Приликом досељења један од два брата се потурчио и од њега су Аливодићи. Пеличићи су род и са Лисичићима, који су од њиховог трећег брата). У Вуковце су се доселили прије око 120 година.

Мугоше се овдје сматрају старосједиоцима и исти су род онима у Доњој Горици.

Таквим се сматрају и Шушкавчевићи, досељени из Загарача од тамошњих Мустеровића.

До 1862. године у овом селу је било муслимана. Те године, мећутим, када су Вуковци и Понари стали уз Црну Гору, они су се због несигурности преселили у Спуж. Истовремено Вуковци и Понари све више бивају везани за Црну Гору, постајући значајни пунктови појачаних ослободилачких утицаја и подухвата са Цетиња. Мада и прије, али нарочито отада, ова села одржавају сталне везе измећу Цетиња и осталих крајева Зете.

За ово село је карактеристично да је приличан број мјештана ишао ради зараде у друге земље. У периоду 1879—1914. године таквих је било 18; само 7 их се није вратило. У мећуратном периоду иселила су се 4 домаћинства. Током рата (1941—45) погинуло је 7 и умрло 12 оосба.

Познати као једно од старих културних (духовних) средишта у Зети, преко чијих су свештених лица одржаване везе са Врањанским манастиром и Цетињском митрополијом, Вуковчани су, посебно поповско братство Поповићи, били на гласу како у Зети тако и у Љешкопољу. Поред осталог, и због тога је село, држећи се традиционалних порука, одржавало и његовало нашу познату патријархалну солидарност.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.