На данашњи дан: Рођен војвода Степа Степановић

11. марта 2013.

коментара: 2

11. марта 1856. – У Кумодражу рођен Степа Степановић, српски војсковођа и војвода.

Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник (на слици десно из тог периода). У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и чиме је омогућио је победу Срба у тој бици Церске битке. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку.

 

ИЗВОР: Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. vojislav ananić

    Молнар Тибор
    Историјски архив, Сента

    ИСТРАЖИВАЊЕ ЉУДСКИХ ГУБИТАКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ СА ДАНАШЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ ВОЈВОДИНЕ

    Апстракт: Током Првог светског рата (1914-1918) на ратиштима је погинуло више милиона војника, укључујући и више хиљада са данашње територије Војводине. Архивистичким истраживањима је могуће саставити списак погинулих ратника. Најважнији извори за састављање спискова погинулих су: матичне књиге умрлих (цивилне и војне), судски списи поступака проглашења умрлим у рату несталих војника, досијеи породичних војних инвалида. Из наведених докумената је могуће доћи до података о трагичној судбини војника са ових простора, који су се борили на српском, руском и италијанском ратишту. Коришћењем поменутих извора до сада су објављена три издања са базама података погинулих/несталих војника са територија општина Кањижа, Сента и Бечеј. Демографско-привредне последице огромних људских губитака из Првог светског рата и данас су евидентне у Војводини.
    Кључне речи: Први светски рат, људски губици, истраживање, матичне књиге умрлих

    Борбе, које су вођене током Првог светског рата проузроковале су до тада невиђене људске губитке: погинуло је око 10 милиона војника, а на фронтовима је рањено или се разболело више од 20 милиона њих. Краљевина Србија, која је пред избијање Првог светског рата имала око 4 милона становника, имала је 400 хиљада мртвих и 150 хиљада рањених и болесних. Мађарска, која је била у саставу Аустро-Угарске, и према попису становништва из 1910. имала скоро 21 милиона становника, а која је током рата мобилисала 3,8 милиона војника, имала је 660 хиљада мртвих и 800 хиљада рањених и болесних.
    Становништво Мобилисано Погинули % Рањени/
    болесни %
    Аустро-Угарска 51.390.2232 9.000.000 1.534.200 17,052
    3,003 1.943.000 21,592
    Мађарска (у историјским границама) 20.886.487 3.800.000 660.000 7,363
    3,614 800.000 21,002
    Србија око 4.000.0005 700.000 400.000 57,142
    10,003 150.000 21,432

    По претрпљеним људским жртвама током Првог светског рата Србија се нашла на челу, док се Аустро-Угарска – иза Француске и Немачке – сврстала на четврто место неславне листе. Свакако морамо имати у виду чињеницу, да се иза ових бројки скривају безбројне трагичне људске судбине.
    Грађани који су живели на територији данашње Војводине били су аустроугарски поданици, и без обзира на националну и верску припадност служили су војску – како у миру, тако и у рату – у Аустро- Угарској оружаној сили. Током рата, део заробљених аустроугарских војника – претежно Срби – прикључили су се Српској војсци, или су приступили Српском добровољачком корпусу који је формиран у Русији. Поузданих података о томе, колико је војника погинуло у Првом светском рату са територије Војводине, за сада нема.
    Ратне операције Аустро-Угарске против Србије су отпочеле августа 1914. године, а у рат се убрзо укључила и Русија. Ступањем у рат Италије маја 1915. године аустроугарски војници су се борили на три фронта.
    Већ у првим данима рата људски губици су били огромни: за прикупљање лешева погинулих и њихово сахрањивање на ратишту било је могуће само у ретким и кратким паузама борби: понекад су лешеви данима, па чак и недељама лежали непокопани. Сахрањивање погинулих су обављали војни свештеници, којих је у оквиру Аустро-Угарске војске
    2 Према попису становништва из 1910. године.
    3 У односу на мобилисане.
    4 У односу на укунпно стновништво.
    5 Крајем 1913. године.
    било разних конфесија. Међу задатке војних свештеника спадало је и идентификовање и евидентирање погинулих. Идентификацију погинулих аустроугарских војника помагала је индентификациона ознака, која се састојала од металне футроле у којем се налазио листић са основним подацима војника. При штабовима јединица – обично пукова – задужени војни свештеници су водили пуковске матичне књиге погинулих. Матичне књиге умрлих војника вођене су и при војним болницама, одн. војним здравственим установама, где су многи од задобијених рана, одн. болести умрли. Велике војне болнице су се налазиле у позадини, па и на територији Војводине нпр. у Новом Саду, Суботици, Сомбору, Великом Бечкереку.
    Попуна војних јединица – пукова – Аустро-Угарске заснивала се на територијалној основи. То значи, да су са одређене територије војни обвезници позивани у одређене војне јединице. Имајући у виду да је пешадија била најбројнији род копнене војске, највише војних обвезника са територије данашње Војводине је за време Првог светског рата служило у следећим пешадијским пуковима:
    – Ц. и кр. 6. (новосадски) пешадијски пук,
    – Ц. и кр. 23. (сомборски) пешадијски пук,
    – Ц. и кр. 29. (велокбечкерешки) пешадијски пук,
    – Ц. и кр. 61. (темишварски) пешадијски пук,
    – Ц. и кр. 70. (петроварадински) пешадијски пук,
    – Ц. и кр. 86. (суботички) пешадијски пук,
    – М. кр. 6. (суботички) домобрански пешадијски пук,
    – М. кр. 7. (вршачки) домобрански пешадијски пук.
    Матичне књиге погинулих вој ника ових ј единица чува Вој ноисториј ски архив у Будимпешти. У њима се могу пронаћи основни лични подаци погинулих војника, познате чињенице о датуму и околностима смрти, као и о месту сахрањивања. Подаци о људским губицима војних јединица и војних болница су достављани заједничком Министарству рата у Бечу. У министарству је постојало посебно одељење, које се бавило људским губицима. Одељење за људске губитке је обрађивало и проверавало доспеле податаке, и састављало личне картоне губитака за погинуле, а исто тако и за рањене/болесне, односно и за оне, који су доспели у заробљеништво. Министарство рата је с времена на време издавало и званичну Листу губитака: у периоду 1914-1919. штампано је укупно 709 бројева овог службеног издања. Листа губитака је поред података погинулих и умрлих садржавала и податке рањених и оболелих, као и несталих. Категорију несталих су у највећем броју чинили они војници, који су доспели у заробљеништво. Званичне листе људских губитака су достављане и угарском Министарству унутрашњих послова. На основу доспелих званичних података ово министарство је издавало обавештења општинама и градовима, на основу којих су матичари могли погинуле војнике уписати у грађанске матичне књиге умрлих. Изводом из матичне књиге умрлих породице погинулих су могле да траже новчану потпору од државе, да регулишу спровођење оставинске расправе иза погинулог, односно исти је могао да послужи као доказ престанка брачне заједнице. Досадашња истраживања су доказала, да је закључно са 1920. годином – до склапања мировног уговора – у матичне књиге умрлих уписано 60-70 % војника погинулих у рату. Матични уреди су још за време рата водили и посебну Књигу погинулих у рату, која је била важна приликом исплаћивања социјалних давања породицама.
    По завршетку рата постојала је могућност, да се војници, који су нестали у рату прогласе умрлим. Процесе проглашења умрлим су по правилима ванпарничног поступка најчешће водили срески судови, а понекад и окружни судови. Предлагач је суду требао да докаже, да је нестали војник стварно погинуо: као докази предлогу прикључени су разни документи. Позивани су сведоци, најчешће ратни другови несталих, који су у својим исказима описивали судбину несталих. Судски предмети проглашења умрлим су драгоцени извори података за проучавање судбине војника, који су се борили у Првом светском рату.
    Када се завршио рат, све државе – учеснице рата, било да су се нашле на страни победника или губитника, покушале су да се старају о породицама погинулих, односно о ратним војним инвалидима. За добијање статуса ратног војног инвалида било је потребно најмање 25% губитак радне способности, које је доказано проузроковано учешћем у рату, односно регулисано држављанство Краљевине СХС/Југославије. Због постојања могућности оптирања, које је гарантовао мировни споразум, многи припадници националних мањина су до средине 20- их година били спречени да остварују ово право.
    У Краљевини СХС је на основу Закона о привременој помоћи инвалида и породица погинулих, помрлих и несталих војника и неких грађанских ратних жртава било могуће предати молбе за инвалиднину од 1921. године. Овај закон је фактички признавао и остављао на снази оне прописе, који су у појединим крајевима били важећи пре уједињења: у случају Војводине то су били угарски закони и прописи. На основу овог закона је на територији Краљевине СХС било евидентирано 90 хиљада ратних војних инвалида, 180 хиљада удовица и 200 хиљада ратних сирочића. Године 1925. је на снагу ступио Инвалидски закон, који је питање ратних војних инвалида и породичних инвалида регулисао јединствено на територији читаве Краљевине СХС. На основу овог за- кона је крајем 1926. године инвалидску потпору примало 273 хиљаде особа: 62.500 војних инвалида, и 210.500 чланова породица. Следећи Инвалидски закон је ступио на снагу 1929. године, док је Уредба о рат- ним инвалидима и осталим жртвама рата ступила на снагу 1938. године.
    Приликом подношења захтева испуњаван је упитник, у који је поред личних података требало навести податке о војној служби у рату, у рањавањима и болестима, односно о погибији. Наведене податке је требало поткрепити одговарајућим документима: изводима из матичних књига, изјавама сведока, војним документима, лекарским налазима. Од прикупљених докумената су формирани инвалидски досијеи два типа:
    1. личних ратних војних инвалида
    2. породичних војних инвалида
    Приложени документи из ових досијеа пружају драгоцене податке, на основу којих се могу реконструисати судбине појединих војника, породични односи и социјални статус. Године 1941, односно 1947. извршене су ревизије процене инвалидности, односно испуњавање услова, а овим досијеима су и прикључени и додатни документи. Досијеима су – док је постојао основ за исплаћивање овог социјалног давања – располагале надлежне службе општина, а по престанку основа они су архивирани. Коришћењем поменутих извора – матичних књига умрлих (грађанских и војних), судских предмета проглашења умрлим, досијеа породичних војних инвалида – уз употребу додатних података из различитих извора – на територији Војводине – по општинама, одн. градовима – могу се саставити спискови погинулих војника у Првом 
    светском рату. Спискови се подацима из црквених матичник књига крштених, односно матичних књига венчаних могу допуњавати, прецизирати.
    На основу изложених извора до сада су састављене базе података за општине Сента, Кањижаи Бечеј и исти су објављени у три издања.
    Људски губици бачког Потисја по насељима у Првом светком рату (1914-1918) према истраживањима која су вршена у периоду 1999-2010:
    Насеље Број
    становништва
    (1910) Број евидентираних погинулих/несталих војника (1914-1918) Проценат људских губитака у односу на целокупно становништво
    Хоргош 8.037 177 2,20
    Мартонош 6.311 165 2,61
    Кањижа 17.018 781 4,58
    Сента 29.666 1.017 3,42
    Б. П. Село 10.049 218 2,16
    Бечеј 19.372 389 2,00
    Б. Градиште 6.882 148 2,15
    Укупно 97.335 2.895 2,97

    У овим издањима постоје спискови за евидентиране погинуле војнике, у којима су дати следећи подаци: име и презиме, војнички чин и назив војне јединице којој је припадао, датум рођења одн. животна доб, место рођења и име родитеља, вероисповест, цивилно занимање, ако је био ожењен име супруге, место и датум склапања брака, подаци о месту, времену и околностима погибије, подаци о проглашењу умрлим – изложени су и извори података.
    Приликом анализе изложених података мора се имати у виду, да је велика већина погинулих/несталих војника припадала генерацијама животне доби од 21-40 година, што је у послератном периоду – поред личних и породичних трагедија – проузроковало велике демографске и привредне потешкоће, од којих се – због следећег светског рата, који је ове просторе задесио између 1941. и 1944. године – друштво до данашњег дана није у потпуности опоравило.

    ИЗВОР: А Р Х И В В О Ј В О Д И Н Е, ЗБОРНИК РАДОВА СА МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ, АРХИВ, МЕДИЈИ И КУЛТУРА СЕЋАЊА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, НОВИ САД, 29-30. ОКТОБАР 2014. Нови Сад, 2014.

  2. Војислав Ананић

    Цивилне жртве уз Церску битку (Васељенска.ТВ, Илија Петровић)

    Аустроугарска војска прешла је Дрину 12. августа 1914. године, а у ноћи између 15. и 16. дошло је до изненадног ноћног боја код Текериша, који је отворио врата коначној српској победи на Церу. Иако су окршаји трајали до 24, обично се пише да је битка окончана 18. августа.
    Биланс Церске битке био је стравичан: аустроугарска војска имала је око 25.000 мртвих и рањених, док су Срби изгубили 16.000 војника и подофицира и 259 официра.
    О војном делу ове битке зна се ваљда све, тако да ће чувари (кустоси) Музеја церске битке, постављеног у Текеришу, бити спремни да то посетиоцима препричају до најситније појединости.
    Потписник ових редова признаје да је у више наврата, водећи тамо планинарске групе, сазнао све о оперативном, тактичком и стратешком надмудривању зараћених страна, али зато може посведочити да о аустроугарским злочинима над српским цивилним становништвом и жртвама које су пратиле ту величанствену српску војничку победу – није чуо ни реч. Због тога, он је сваки пут, да ли у аутобусу пре доласка у Текериш или на повратку из Текериша, а два пута и у Музеју, као додатак “званичним” саопштењима, не би ли његови сапутници стекли потпунију слику о целини тог догађаја, на своју руку преузимао улогу “резервног” тумача и изговарао понешто од овога што ће бити садржано у наредним редовима.

    Аустроугарски злочини над цивилним становништвом

    Уопштено речено, Србима је својствено да прерано заборављају злочине које су над њима извели не само ратни противници, већ и непријатељи по духовности. Били би заборављени и злочини с почетка Првог светског рата, да није података које је свету саопштио др Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминалист, капетан српске војске, српски добровољац. Др Рајс дошао је у Србију на позив српске владе, непосредно по окончању Церске битке, да у Мачви утврди ратне злочине које је аустроугарска војска починила над српским цивилним становништвом.
    Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аустроугарске инвазије, на најзверскији начин побијено приближно четири хиљаде цивила. “Какви су то људи”, питао се др Рајс, “каква је то убилачка помама нагонила ове “хероје пљачке” да ништа и никога не штеде… каква је то »злочиначка гнусоба« пировала код »племенитих« барона, грофова и витезова, салонских углађеника и лажних побожника, да са највећом суровошћу уништавају све што виде у Србији, силују, кољу, спаљују живе немоћнике, погане, пљачкају…
    Хабзбуршки ритери и »покорни римокатолици« су од богомоља правили штале… у олтарима су жене напаствовали. И свуда су војници остављали измет, чак и на столу за обед«. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, криминал”, оптуживао је др Рајс, али његова сведочења о злочинима, с обележјима прворазредне правне и историјске документације, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији” (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990).

    Злочини у Мачви

    Др Рајс је о аустроугарским злочинима у Мачви сведочио у свом Извештају достављеном априла 1915. председнику српске владе Николи Пашићу, а потом објављеном у Лондону 1916. године. Изводе из тог извештаја, као посебну књижицу (без назнаке које је године издата), објавио је Манастир Свете Тројице, под Овчаром, а под насловом: Аустроугарска зверства, Сегменти извештаја поднесени србској власти о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију 1914. године, а који су обрађени од стране професора универзитета у Лозани Арчибалда Рајса.
    У предговору том издању истакнуто је да су “варварске методе ратовања и свирепост према цивилном становништву окупиране земље које је немачка војска примењивала у Белгији, верно опонашали њени аустријски савезници у Србији. Ова истраживања и извештај… заправо доказују да су »пријатан аустријски народ« и »поносна и витешка мађарска раса« имали неславну част да премаше у бестијалности, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље.
    Материјал за свој извештај др Рајс је прикупио на лицу места током септембра, октобра и новембра 1914. године. Он је непотпун, с обзиром на то да је “у то време велики део Србије још увек био окупиран, па је у том делу било немогуће приступити истрази. Осим тога, пошто су многи цивили побегли са опустошених подручја, било је немогуће прецизно утврдити број жртава. Из тих разлога штета која је нанесена приликом прве аустроугарске инвазије много је већа а број жртава премашује бројку која се у извештају наводи”.
    Рајсов извештај казује да само у селима (али не свим) шабачког и лозничког среза “укупан број убијених… износи 1.300 људи, укупан број рањених је 116, док је укупан број несталих 562. Убијено је 994 мушкараца и 306 жена, 51 мушкарац и 65 жена је рањено, док је нестало 489 мушкараца и 73 жене. Убијено је 87 деце млађе од десет година (осморо млађе од годину дана – ИП), 15 их је рањено, а 20 нестало… Стварни број рањених је много већи од оног који показују цифре; међутим, због тога што сељаци не придају велики значај ранама које нису смртоносне, они пропуштају и да их пријаве властима”.
    Поред тога, Рајс “није имао на располагању спискове убијених, рањених и несталих у бројним селима, или чак градовима кроз које су Аустријанци прошли приликом прве инвазије. Град Шабац, на пример, није урачунат у…статистике, а на основу (непотпуних) података… Аустријанци су одатле одвели око 1.500 становника. С друге стране, аустроугарска војска се често решавала талаца тако што их је убијала. Зато се може са сигурношћу претпоставити да је међу несталима било много убијених. Под овим условима усуђујем се да проценим, наравно, без могућности да апсолутно прецизно потврдим ове цифре, да је укупан број цивилних жртава прве аустроугарске инвазије око 3.500 до 4.000… Жртве су стрељали, наносили им смртоносне убоде бајонетима, убијали их ножевима, одсецали им руке, ломили их или су са њих драли кожу, ломили им ноге, одсецали нос и уши, вадили им очи, одсецали им гениталне органе. Жртве су каменовали, жене су силовали, убијали и одсецали им дојке; жртве су вешали и живе спаљивали, једно дете бацили су свињама, задавали су им кундацима или штаповима смртне ударце, набијали их на колац и драли им кожу на каишеве. Велики број особа су живе спалили. Само у прњаворској општини било их је 122. Како код убијених, тако и код рањених, ране су наношене по свим деловима тела. Број осакаћених такође је велики”.

    Убиства

    На основу изјава бројних ратних заробљеника из састава аустроугарске војске, која је Рајс сматрао веродостојним, “с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску”, у извештају је наведен велик број злочина над цивилима у Мачви. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи на местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу “поткрепљујућих доказа” увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.
    “Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непрекидно подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио официри су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, живину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање војске или не”. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу српске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да “никоме не смете поштедети живот, чак ни детету у мајчиној утроби”, а за убијање “не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу”.
    Војник из 26. линијског пука “тврди да је извесни поручник Лазар са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним лешевима. Ово се догодило недалеко од Зворника (у селу Зулине)… Војник из 26. пука трећег позива “изјавио је да је људима било наређено да бајонетима избоду све што је живо, жене, мушкарце и децу без икакве разлике. Војник из 79. пука… је рекао да су у близини Дреновца аустријски официри направили обруч од двадесет шесторо људи око једне куће да би потом спалили кућу и свих 26 жртава у њој… Војник из 78. пука “каже да је капетан Ајзенхут издао наређење да се у Србији поубија све што је живо… Каплар из 28. ландверског пука, сведочио је да су Аустријанци у Шапцу поред цркве убили преко 60 цивила који су претходно у њој заточени. Искасапљени су бајонетима како би се уштедела муниција. Осморица војника били су извршиоци овог злочина. Сведок није могао да поднесе тај призор. Тела су два дана лежала на тргу док их нису сахранили… Један генерал и официри су издали наређење за овај масакр.
    Међу жртвама је било и неколико деце и стараца… Војник из 18. пешадијског пука… тврди да је у Добрићу видео како војници из 37. мађарског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр извршен је по наређењу натпоручника Нађа и догодио се 16. или 17. августа. Сведок је био само на тридесет-четрдесет метара удаљен од војника убица… Војник из 6. забалског пешадијског пука (вели да им је) пре преласка границе, капетан Боснаи издао наређење да убијају све редом, од петогодишње деце до старица. Међутим, кад су прешли границу и стигли до првог српског села, капетан им је наредио да запале две куће; том приликом им је наложио да убију чак и новорођенчад у колевкама. Ухватили су 30-40 жена, деце и стараца и поставили су их испред трупа за време окршаја (испред прве борбене линије) и сведок је видео како ови цивили гину од аустријских и српских метака. Ово се догодило у Околишту. Сведок је додао да би му било веома драго када би био у прилици да о томе посведочи на суду”.
    Према Рајсовим налазима, у Шапцу су “углавном Мађари злостављали жене и децу, а потом их убијали”. Један заробљени војник из 96. линијског пука потврдио је да су аустроугарски војници “злостављали цивилно становништво и да су се нарочито Мађари истицали у овим масакрима”.
    У селу Богосавцу, у кући Николе Антића затечени су лешеви домаћинов и његове жене, њихове снахе старе двадесет година, тројице дечака између три и седам година и једне девојчице старе између три и четири године, у другој соби леш Николиног брата. У другој соби нађена су тела осам измасакрираних особа: три жене, два мушкарца и три дечака – бачена на гомилу. У трећој кући нађена је жена “из чије су утробе аустроугарски војници извадили мушки плод”. У Прњавору, у згради основне школе затворено је седамнаест особа и тамо живо спаљено.
    У општини Брезјак, састављеној од села Слатине, Горње и Доње Недељице, аустријски војници су убили 54 особе; Рајс је навео имена две трећине тих несрећника, дајући краћи опис њихових рана. “Већини је извађена утроба помоћу великих сабљи. Ово оруж-је има следеће димензије: ширина сечива 5 цм, дебљина тупог дела сечива 0,7 цм, дужина сечива 46 цм, дужина целе сабље 63 цм… Сва ова зверства Аустријанци су починили приликом доласка 3. августа. Нико од цивила није пуцао у непријатеља и већина сељака је побегла. Скоро сви који су остали, измасакрирани су… Александар Стевановић, инжењеријски капетан, видео је лешеве двеју жена у Бастави. Жртвама су одсечене дојке и стављене у уста (жене из породице Солдатовић)… У Шљивову је капетан пронашао тело једне четворомесечне бебе којој су проболи гркљан… У Костајнику… Алексија Гајић, која је била у одмаклој трудноћи, прво је сва избодена бајонетом, а потом убијена. Масакрирано је још осам жена”.
    Аустријанци су у Лешници убили 109 цивила између 8 и 80 година. “Свих 109 жртава је одведено до места у близини станице где је већ ископана велика јама дуга 20 и широка 3 метра. Таоци су имали везане руке, а цела група је била окружена жицом. Потом су војници заузели свој положај на железничком насипу на 20 м удаљености од јаме, и одатле испалили плотун. Сви су на гомилу упали у јаму која је одмах прекривена земљом, а да притом нико није проверио да ли међу стрељанима има још живих или су сви мртви. Многе жртве без сумње нису биле смртно рањене, а неке можда нису уопште биле рањене, али су их остале повукле у заједничку јаму. Мислим да не грешим у процени да их је око 50 процената живо затрпано”. Рајс у свом извештају додаје да је “прегледао… и измерио заједничку гробницу и затражио да се делимично отвори… Приметио сам да су тела лежала нагомилана на земљи, нека су била окренута главом надоле, нека у чучећем положају, друга пресавијена надвоје итд. Положај неких тела указује да су ове жртве вероватно биле само рањене и да су покушавале да се ослободе земље која их је покривала”.

    Силовања

    У Љубовији, Сима Савић, који је због излива крви у мозак лежао непокретан, “жив је спаљен у својој кући. Остале жртве су стрељане или избодене бајонетом. Жене су силоване. У почетку су се жалиле на то, али сада ништа не кажу и покушавају да сакрију своју срамоту… У једном селу недалеко од Крупња, две девојке старе 17 и 21 годину пронађене су како леже без свести јер их је силовало више од двадесет војника… Миросаву Васиљевић, стару 21 годину: силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Умрла је тек непосредно након овога… Смиља Васиљевић, стара 60 година, из Брезјака, била је сведок убиства Смиљане Васиљевић. Пошто су убили мајку, Аустријанци су хтели да силују њену ћерку Миросаву… Миросава је звала Васиљевићку у помоћ, али ова није могла ни смела да се умеша… У Крупњу (оном већ поменутом војнику из 78. пука) су показали једну сасвим младу девојку која је изјавила да ју је силовао један официр, а затим још педесет људи. Девојка стара 16 година била је необично лепа. Две жене су потврдиле њену изјаву”. У Ликодри, селу поред Крупња, “ухваћена је једна трудна жена коју су силовали и потом је убили”. У Шапцу, аустроугарски војници затворили су све жене у хотел, а потом силовали све старије од десет година. Василија Преизовић из Прњавора сведочила је да су Аустријанци, враћајући се са Цера, “ухапсили 500 до 600 жена и држали их 4-5 дана… Девојке и младе жене одвођене су и силоване. Ослободили су их Срби”. Аустријанци су из Доње Буковице “одвели жене у свој логор и тамо их држали три дана. Све жене су силоване. Међу њима било је дванаестогодишњих и тринаестогодишњих девојчица… У селу Бањевцу војници Фрање Јосифа силовали су 40 жена и свака је силована по петнаестак пута”.
    Др Рајс у свом извештају наводи да је до тачних података о броју силовања (“која су извршили припадници окупаторске војске”) било немогуће доћи. “Ово је био још тежи задатак од одређивања броја рањених. Добро сам упознат са општим осећањем људи у српском народу, када је реч о нападу на част породице и знам да је девојци која је силована немогуће или бар крајње тешко да се уда. Породице се труде да што боље сакрију несрећу која их је снашла због напаствовања њихових жена. Отуда је апсолутно немогуће утврдити број жена изложених развратним нападима непријатељске војске. Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване. У вези с овим питањем прикупио сам и прикључио овом извештају одређени број изјава и типичних сведочења”.

    Страдање насељених места

    Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према српском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа.
    Но, своје трагове аустроугарска војска оставила је и по градским насељима Лозници и Шапцу. Др Рајс боравио је у Шапцу од 22. до 24. октобра. “Град су још увек бомбардовали Аустријанци. Центар града је скоро потпуно разорен обичним гранатама и запаљивим пројектилима. Градска четврт уз обалу Саве је посебно страдала… Фасада и звоник главне цркве озбиљно су оштећени… Шабац није био само озбиљно изложен бомбардовању, већ су га непријатељске трупе потпуно опљачкале док су кроз њега пролазиле… У Лозници сам приметио исту жестину разарања која ме је већ погодила у Шапцу… Војници аустријске војске запалили су безброј кућа. Како у граду тако и у селу… У време моје истраге и то само у четири среза шабачког округа запаљено је 1658 зграда: 232 у поцерском срезу, 457 у мачванском срезу, 228 у азбуковачом срезу и 741 у јадарском срезу. Скоро све куће су сеоске. Као последица ових пожара 1748 породица из ова четири среза доведено је до крајњег сиромаштва”.
    Један заробљени санитетски поручник из 28. ландверског пука изјавио је да су “војници пљачкали и палили све што су стигли: куће, баште, амбаре итд. У пратњи сваког батаљона било је око 50 муслиманских сељака из Босне чији је задатак био да пљачкају српска села. Ови људи су прави дивљаци и урличу све док пљач-кају… Тако су служили за пример војницима који су се можда до тог тренутка устезали из неког осећања пристојности. Сувишно је инсистирати на нелегалном и нехуманом карактеру ових мера које је аустроугарска војна команда примењивала, али ово представља још један доказ о систематском истребљивању које је непријатељ вршио” по Србији.

    Хашка конвенција

    Уз податке о бомбардовању цивилних објеката, Рајс је навео и одредбу члана 27. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године, коју је потписала и Аустроугарска: “Приликом опсада и бомбардовања морају се предузети све потребне мере да би се поштеделе, што је могуће више, све зграде намењене богослужењу, уметности, науци и за хумане сврхе, сви историјски споменици, болнице и места где се окупљају болесни и рањени, под условом да се оваква места у исто време не користе у војне сврхе”.
    Будући да се лично уверио у све описиване чињенице, професор Рајс је констатовао да срушене, оштећене или спаљене зграде “нису коришћене у војне сврхе и нису се налазиле у непосредној близини било ког објекта чије је рушење било неопходно из стратешких разлога. Такође сам, мање или више, на сваком месту, примећивао трагове шрапнелског дејства… Сачувао сам одређен број ових пројектила као доказни материјал, као и комад дрвета клупе из сале за предавање физичких наука; овај комад је пробијен шрапнелом… У модерном ратовању шрапнел се користи само против непријатељских снага, а никада за бомбардовање градова јер постоји ризик да страдају и цивили. Коришћење ових направа за разарање наводи на закључак да су Аустријанци намерно нападали цивилно становништво”.
    На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.
    Суочена с оптужбама објављеним у листу Газетте де Лаусанне, Аустроугарска, немајући могућности да негира масакре над цивилним становништвом, потрудила се, “на немачки начин”, да себе оправда причом да је “егзекуција цивила постала неопходна због непријатељског држања становништва, које су оптужили да је активно учествовало у војним операцијама. Другим речима, цивилно становништво је наводно пуцало на трупе. Моја истрага, међутим доказује сасвим сигурно да већина цивила није испалила ни један метак нити је извршила било какав непријатељски чин према аустријским трупама. Могуће је да је ту и тамо понеки сељак испалио метак на непријатеља, али чак и да је било таквих случајева, Аустроугари нису имали право да убијају таоце, и то због члана 50. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године… у коме се каже: “Никакво колективно кажњавање, новчано или било које друго, не може бити извршено над становништвом на основу поступака појединаца за које становништво не може бити сматрано колективно одговорним”.

    Искуства, заборавност

    Др Арчибалд Рајс још је поручивао Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао “редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење српском народу: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”. Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, дозволили да им се деси “исто то, само мало друкчије”.
    И првих година последње деценије 20. века, током ратова за Републику Српску Крајину и Републику Српску, такође.