Племе Николе Тесле Reviewed by Momizat on . Пише: Сарадник портала Порекло из Бањалуке Синиша Јерковић О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије Пише: Сарадник портала Порекло из Бањалуке Синиша Јерковић О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Племе Николе Тесле

Племе Николе Тесле

Пише: Сарадник портала Порекло из Бањалуке Синиша Јерковић

О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије познатог научника везаним за његову породицу или о новинским чланцима недовољно поткрепљеним изворима. Од досад познатих теорија често се наводе тврдње о Теслином поријеклу од породице Драганић. Извор за ову информацију је Теслин амерички биограф Џон О’Нил. „Постоји предање у породици Драганић да су члановима једне гране дали надимак Тесла због једне наследне особине по којој су безмало сви имали врло широке, крупне и истурене предње зубе који су много личили на троугласто сечиво дрводељске секире“, записао је Џон О’Нил речи Николе Тесле .

Водећи се овим податком неки хрватски генеаолози су настојали повезати Теслу са католичком породицом Драгинић из Сења.

Јован Дучић је такође  писао о Теслином поријеклу:

 „Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла по прецима, досељеним у Смиљево у Лици (Дучић пише Смиљево), пореклом од Билеће у Херцеговини; и од породице Комненића од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка Покрајчића код Требиња.“

Генеалог Кљајевић Теслино поријекло налази у херцеговачком братству Комненовићима који су се, по тврдњи Кљајевића, из источне Херцеговине преселили у Лику, а одатле у Босанску Крајину. Не наводећи конкретну везу Комненовића и Тесли, Кљајевић тврди да су Тесле дио братства Комненовића, а преко њих и митских Орловића. Једини конкретан податак који Кљајевић наводи јесте новински чланак Петра Шоћа из 1935. у америчком „Србобрану“ у којем Шоћ тврди да су крајишке Тесле поријеклом од зетских Комненовића.

Уједно, веома се ријетко у досадашњим истраживањима Теслиног поријекла користио извор из 1925. који управо о том поријеклу најнепосредније говори, а то је обимна студија Милана Карановића „Поуње у Босанској Крајини“. Карановићев рад, иако под великим утицајем претходне, кабинетске студије Владислава Скарића „Порекло православног народа у сјеверозападној Босни“, покушао је направити нову и  јединствену синтезу поријекла православних родова Босанске Крајине. Ту се по први пут издвајају јасне братственичке групе са свијешћу о заједничком поријеклу и једној крсној слави, на начин сличан ономе који је вијековима чуван у Херцеговини, а поготово у Црној Гори.  Карановићев рад, као уосталом и остали радови Цвијићевих ученика, значајни су због јасно дефинисане методологије и поготово због начина сакупљања података на терену.

Кроз анализу поријекла Николе Тесле и његових сродника желимо приказати  историју и судбину једног дијела српског крајишког становништва, за који сматрамо да је од средњег вијека био старосједилачки на простору Босанске крајине. Теслино племе представља једну од његових карактеристичних грана.

ОДАКЛЕ СУ ТЕСЛЕ?

Говорећи о поријеклу крајишких породица у свом раду „Поуње у Босанској Крајини“ из 1925. Карановић наводи једну групу крајишких породица за коју каже:

„Старинци су ови родови: Врањеши, Милиновићи и Мршићи са сачуваним предањем да су „једно“ Свјетлице, Станивуковићи, Тесле, Иванићи, Ерцези, Арељи, Дражићи, Јованићи и Орељи –  Керкези и од њих ЗецовиРабате и од њих Марићи и сви славе Ђурђевдан.“

Као што видимо, Карановић наводи велики број крајишких стариначких породица заједничког поријекла. О термину старинац у Карановићевом раду рећи ћемо нешто касније. Битно је напоменути да су ауторова сазнања плод, прије свега, теренског рада међу народом Поуња, тако да су извор информација углавном сами припадници ових родова или појединци у њиховом окружењу. Видјећемо у наставку да Карановић није погријешио што је ове родове сврстао у једну групу.

1530. године догодила се прва већа и документована сеоба Срба са турске на аустријску територију. Предводио ју је гламочки војвода Стипковић, а у њој су учествовали Срби са подручја Срба, Унца и Гламоча. Срби су се тада населили на подручју Жумберка у Крањској и ова прва сеоба ће бити зачетак оног из чега ће  касније настати установа Војне Крајине. Ову сеобу помињемо због чињенице да се управо тада први пут спомиње једно од презимена које Карановић наводи као сродно Теслама. Ради се о презимену Орељ. Наиме, у попису војника Срба Жумберчана из 1551. у мјесту Купчини налазимо и извјесног Драгоја Ореља – Dragoy Orall, Khuptschina. Алекса Ивић ово презиме пише као Орао, што је свакако и прави смисао значења презимена. Оно се у крајишкој варијанти јавља и као Арељ. Сам облик презимена упућује на сјевернословенски ареал (код Чеха такође постоји презиме Орел  у значењу Орла, слично је и код Руса и Пољака). Потврду тезе да су први српски насељеници у Жумберку дошли управо из западнобосанских, крашких поља, поред конкретних историјских извора, налазимо и у податку да су заједно са Орељима у Купчини живјели и Прилучанини, очигледно Срби из мјеста Прилуке у Ливањском Пољу, као и Басташићи из Бастаса у Унцу. Ови досељени Срби су приликом доласка у Жумберак били православне вјере и у тој вјери ће остати све до 17. и 18. вијека када ће их већина постати гркокатолицима, а тек мали број и до данас остати православан.

Видимо, дакле, да су поједина крајишка презимена, попут презимена Орељ, веома стара и да се у документима могу наћи још у 16. вијеку, а могуће је да су постојала и раније. Такође, видимо да траг Теслиних саплеменика требамо тражити на подручју западне Босне почетком 16. вијека.

Још један Цвијићев сарадник, Боривоје Ж. Милојевић,  написао  је значајан рад „Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље“. Овај дио Босне, стратешки веома важна висораван, налази се на средокраћи путева који воде из Херцеговине за Босанску Крајину и из Средње Босне за западну Босну и Далмацију. Има веома мало података о овом крају у раном средњем вијеку.  Доласком Турака основана је на том простору нахија Купрес у Клишком санџаку, која је обухваћена пописом из 1550. На простору Вуковског поља и тада је постојало село Вуковско на којем је живјело 13 хришћанских породица под вођством примићура Радосава, сина Вукосавовог. Управо на висоравнима  Вуковско и Равно живи један специфичан сој српског становништва који и данас (бар до последњег рата) говори икавским, новоштокавским дијалектом. О етничким карактеристикама овог становништва биће више речено у наставку.

Милојевић, обрађујући породице ових висоравни, наводи и породице које су од интереса за поријекло Тесли, тачније наводи оне породице које и Карановић помиње у свом раду. Тако на Купресу, Вуковском и Равном Пољу налазимо Милиновиће, Свитлице, Мариће, Дражиће, Тесле и све ове породице, како је то утврдио и Карановић,  славе Ђурђевдан. Поменућемо сваку од ових породица понаособ, покушавајући да анализирамо могуће поријекло и сеобе.

Милиновићи, Врањеши и Мршићи

Ове три повезане крајишке породице појављују се у углавном у Босанској  Крајини.  Славе Ђурђевдан и истог су поријекла. Врањеш је често презиме у Крајини и може бити и другачијег поријекла, али овдје говоримо само о онима који славе Ђурђевдан. Тешко је рећи да ли је старије презиме Врањеш или Милиновић, или су оба презимена била истовремено у употреби. Оно што је сасвим сигурно јесте да су Мршићи само огранак Милиновића.

Врањеши се јављају као веома стари становници Бравског Поља између Петровца и Кључа. У Смољани, тако, не знају од куда су се доселили; знају само да су досељени одавно. И Милиновићи су доста стари становници Вуковског Поља на Купресу. У Поуњу Милиновићи тврде да су постали од Врањеша у Бравском Пољу. Сем тога, Врањеши се повезују са још једним великим српским стариначким родом – Бурсаћима који такође слави Ђурђевдан.  Питање је да ли је самим тим група родова којима припадају Тесле повезана и са групом родова Бурсаћ – Момчиловић.

Свитлице

Најстарији и највећи род у Доњем Вуковском. По Милојевићу „старовници“. Не знају да су откуда доселили.

Породицу Свитлица налазимо још само у Поуњу у Босанској крајини, али са ијекавизираним обликом презимена – Свјетлица и са идентичном славом Ђурђевдан. Свјетлица је у Поуњу било у Бушевићу и Ивањској гдје се каже да су досељени из Лике прије 1879. Из Бушевића један дио Свјетлица се населио у Дубовику, гдје дио села носи назив Купрес. О Свјетлицама у Лици нема помена, али Милан Радека помиње Свитлиће са славом Аранђеловдан не наводећи мјесто. Тешко је поуздано утврдити кад су Свитлице и откуда прешле у Лику. Остаје чињеница да су у Лици промјенили икавски облик свог презимена у ијекавски.

Свитлице налазимо и у Сонковићу у Скрадинском залеђу у Далмацији, гдје су, по свој прилици, дошли са Купреса.

Постојање старог, муслиманског рода Свитлица у рамском селу Варвари (недалеко од Купреса) доказ је да су Свитлице сасвим сигурно старосједиоци на Купресу и да се један њихов дио рано исламизирао.

Марићи

Марићи који славе Ђурђевдан су једна од најраширенијих породица поменутог рода.

Марићи на крајишким просторима  се први пут  помињу  у Жумберку 1551. и то као војници  ускоци Миладин и Милош Марић у Драгошевцу и Радин Марић у Кашти.

Присутни су  у више села Купрешког, Равног и Вуковског поља и то у:  Бајрамовцима, Благају, Доњем Маловану, Занаглини, Новом Селу, Риљићу, Шеменовцима.

На Ливањском пољу Марићи су сврстани као Срби икавци досељени из Доњег Малована на Купресу. У Далмацији их налазимо у Орлићу као најраније досељенике у 16. вијеку.

У Унац су  доселили из Пашић Поља у Грахову,  средином 19.вијека. У Колунић су прешли из Грахова око 1850.

Карановић их сврстава заједно са Рабатима у исти род и чини се да је велика група презимена у Лици настала од Марића.

Марићи су у сваком случају једно од најстаријих презимена анализираног рода.

Дражићи

Велик род у Кудиљима у Вуковском Пољу.

Милојевић их дефинише као старосједиоце. Од њих су на Купресу Живанићи, Дујмићи, Ашкићи, Золотићи, Никићи, Малушићи. Милојевић тврди да су им стара презимена Павловић и Кнежевић и да су живјели на истом мјесту још од када је било „Немањића царство“. У Вуковском и даље живи род Павловића и њима сродних Мишковића који су по Милојевићу доселили из Равног у Доње Вуковско крајем 18. вијека.

Уочљиво је да Дражићи себе сматрају веома старим становницима Вуковског поља, што би могло бити и тачно. Интересантно је помињање Кнежевића као ранијег презимена. Ово презиме се спомиње као једно од презимена још једног великог стариначког крајишког рода-Штрбаца.

Као и већина споменутих родова које смо обрађивали и Дражићи се исељавају најприје у правцу Далмације гдје их има са славом Ђурђевдан у Бенковцу и Корлату и славом Никољдан у Отону (насељен из Босне крајем 17. вијека).

Из Далмације је један дио Дражића прешао у Лику у периоду 1700-1712. гдје их налазимо у Јошанима као досељенике од Книнског подручја (вјероватно из Отона).

Интересантно је да у попису војника из прве деценије 17. вијека у Клоштру Иванићком у околини Загреба налазимо и извјесног Никшу Дражића, војника. Није искључено да је овај крајишки војник поријеклом од Дражића из западне Босне.

Из Лике су се Дражићи опет расељавали у Поуње и остале крајеве Босанске Крајине.

Тесле

Спомињу се у Шематизму Митрополије Дабробосанске из 1882. у Доњем Вуковском на Купресу са славом Ђурђевдан. Спомиње се и православна породица Деслић у Доњем Вуковском 1991. нисмо успјели сазнати ништа више о судбини ове породице данас.

Поред постојања Тесли на Купресу, најстарији помен презимена Тесла или Теслић налазимо у Лици почетком 18. вијека. Сасвим је јасно да су Тесле у Лику доселиле у периоду између 1690-1712. и то из подручја Буковице и Книна у Сјеверној Далмацији. Тај податак налазимо у попису бискупа Брајковића из 1700. године који Тесле проналази у Острвици личкој као православне. У Аустријском попису Лике из 1712. Тесле налазимо у два мјеста: Радучу и Острвици.

У Острвици је живио Марко Теслић са браћом Дмитром и Јанком.

У Радучу се спомињу Станко Теслић са оцем Божом, као и  Милашин Теслић и Стојак Теслић.

 Отац Николе Тесле, Милутин рођен је у Радучу 1819. што имплицира да му је један од ових неколико наведених Теслића из Радуча предак као и да су презиме Теслић скратили у Тесла, а можда су оба облика била у употреби. Теслин отац је као свештеник дошао на службу у Смиљан.

Тесле се по Лици нису пуно расељавале и углавном их налазимо у крајевима око Госпића: Дивосело, Радуч, Кукљић, Дреновац  гдје се појављују и Тесле и Теслићи. Одатле се један дио Тесли расељавао по западу Босанске крајине, након 1879. и то у Цимеше у Бјелајско поље и у босанске Дољане.

Етимологија презимена Тесла је словенска, слична оној коју смо помињали за Ореље,  иако су многи покушавали да, на основу тог презимена, означе Тесле као влашку породицу. Јасна је етимологија од алатке за тесање дрвета – тесле и јасно је да је презиме надимачког карактера, а да је дато претку Тесли који је имао јако истурене предње зубе попут тесле. Пољско презиме Ciesla, које се чита као Ћесла, са потпуно истим значењем и етимологијом као презиме Тесла, јасан је доказ словенског карактера презимена.

Помињали смо већ тврдњу, наиме самог Тесле, да потиче од Драганића. Драганића Срба заиста има у Крајини и то са славом Ђурђевдан у Герзову крај Мркоњић Града, а налазимо их и у Жажвићу у Далмацији са славом Никољдан. Не можемо тврдити да су Тесле поријеклом од ових Драганића. Тесле на Кордуну тако тврде да су настали од Драгића, па читаво ово предање није сасвим поуздано. Веома би  вјероватна могла бити могућност да су Драганићи у ствари купрешки Дражићи, који су сродни Теслама и са којима су мигрирали и у Далмацију и Лику.

Оно што је најинтересантније код поријекла породице Тесла јесте њихов помен као Тесли са славом Ђурђевдан на Купресу у 19. вијеку. Тај податак нам говори да је презиме Тесла настало на Купресу прије сеобе једног дијела овог рода у Далмацију и Лику.

Станивуци и од њих Станивуковићи

Карановић их наводи као сродне Теслама. Има их доста расељених по Крајини, а изгледа да им је матица на Гламочу у мјесту Пријани гдје се помињу као кнезови и старосједиоци. Чини се да су доста рано ушли у круг чаршијских занатлија, па их Карановић налази у Крупи као терзије досељене из Старог Мајдана прије 1875. Од ових Станивука са Гламоча су и Чолићи на Купресу који славе Јовањдан, као и гламочки Станивуци. Остали Станивуци и Станивуковићи углавном славе Ђурђевдан и расељени су по Змијању и бањалучком крају. Не налазимо их ни у Лици ни у Далмацију, тако да вјероватно нису учествовали у српским сеобама на запад.

Рабати или Рабатићи

Карановић је повезао Рабате са Марићима, рекавши да Марићи происходе од Рабата. Биће, ипак, да је обрнуто, јер су Марићи старије и распрострањеније презиме у Крајини. Тако да је вјероватније да су Рабате или Рабатићи настали од Марића.

Рабате се први пут као презиме спомињу 1712. године у аустријском попису Лике и то као Рабатићи,  досељени из Буковице и Обровца у Далмацији. У поменутом попису налазимо Стојака Рабатића у Дивоселу  и Тодора Рабату у Радучу. Из подручја Госпића ће се крајем 18. вијека населити у Србу у Лици, а из Срба ће се даље расељавати по Поуњу и Крајини.

С обзиром да се презиме први пут појављује у изворима почетком 18. вијека интересантно би било видјети да ли је на неки начин повезано са карловачким генералом Рабатом који је управо у том периоду насељавао Србе по Лици.

Скок сматра да је презиме Рабата од турцизма рабатан-разрушен, запуштен, у смислу човјека који је „запуштен и растрошан“

Јованићи и Иванићи, Керкези и Зецови

Карановић и породицу Керкез наводи као повезану са Теслама. Керкезе не налазимо у Купресу и околини. Нема их ни у Далмацији.

Керкез је свакако једна од варијанти надимка Черкез (кавкаски народ којег су Турци насељавали и по нашим крајевима). Слично је овоме и католичко презиме из Широког Бријега – Черкез. Како су Керкези добили овај назив остаје неразјашњено.

Најстарији помен презимена Керкез  налазимо у мјесту Орлова Греда у  Суваји у Лици, па је ту вјероватно и настало. Одатле су се прво населили у Очијево у Унцу, а из Очијева су прешли у Бусије у Бјелајском Пољу одакле су се расељавали по свој Крајини.

Од Керкеза су, по предању, настали Зецови који славе Ђурђевдан и то тако што је један Керкез имао јако истурене предње зубе, па су га прозвали Зец. Овдје ваља споменути да су и Тесле имале идентично предање о надимачком карактеру свог презимена, због истурених предњих зуба, па помишљамо да ли се радило о некој генетски насљедној особини код ове групе родова – да имају истурене предње зубе.

Из Срба у Лици су, као Керкези,  и њима сродни Јованићи, па је старије презиме Керкеза по свој прилици Јованић.

Јованићи се у личку Дабашницу  досељавају  из оближње Попине око 1800. године. И заиста у попису из 1712. налазимо у Попини код Грачаца: Радивоја Јованића са сином Стојаном и Јована Јованића са браћом Милићем и Миладином. У истом мјесту, Попини, станује и невелик број Марића. С обзиром да Јованиће не налазимо на Купресу ни у Далмацији, чини се да је ово презиме настало од презимена Марић. Сасвим је јасно да су Иванићи из Омсице крај Грачаца практично иста породица као и Јованићи.

Овој групи  породица без сумње припадају и Ерцези који славе Ђурђевдан у Дабашници у Лици, а који су се касније такође расељавали по Поуњу.

Чини се да  је најстарије презиме свих ових родова –  Марић.

Орељи и Арељи

По свему судећи, веома старо српско презиме у Крајини. Могли би га читати и као Орао. Већ смо споменули помен Драгоја Ореља у Жумберку 1551.

Презимена Орељ нема у Далмацији, али га зато има у крају око Грачаца у Лици гдје су се населили управо досељеници из Далмације 1690-1712. Вјероватно су заједно са Јованићима, прешли у србско-лапачко подручје око 1800., а одатле су се расељавали у Бјелајско Поље и Поуње.

НЕПРЕКИДНЕ СЕОБЕ

Могли бисмо закључити сљедеће:

У касном средњем вијеку (15. вијек) на двјема планинским висоравнима источно од Купреса, Вуковском и Равном Пољу, али и околним крајевима: Гламочу , Јању и Змијању  живи неколико српских братстава заједничког поријекла. Најстарија су породична имена која су се задржала до данас: Свитлице, Милиновићи, Орељи, Тесле, Станивуци, Павловићи-Дражићи. Један дио поменутих родова: Орељи и Марићи учествује у првој сеоби Срба на подручеј данашње Словеније у Жумберак 1530. године. Након тога, крајем 16. вијека, а највише у 17.вијеку највећи број ових купрешко-гламочких родова иселио се у  сјеверну Далмацију, подручје Буковице и Котара. Неки су, дијелом, у Далмацији остали: Свитлице, Дражићи, Марићи, а највећи број се већ почетком 18. вијека населио око Госпића и Грачаца у Лици: Тесле, Марићи, Орељи, Дражићи. То подручје постаје нова матица за даља исељавања као и подручје настанка нових презимена: Јованићи, Иванићи и Рабате. Када су Аустријанци завладали уским појасом земљишта уз ријеку Уну на самој граници са Босном 1791. ови родови се помјерају даље и насељавају српско-лапачко подручје. На том простору од поменутих родова, настају нова презимена: Керкези, Ерцези и Зецови.  Из српско-лапачког подручја ове породице се расељавају прво по Унцу, затим Бјелајском Пољу и Поуњу, а одатле по цијелој доњој Крајини. То је отприлике нека основна миграциона и временска  путања поменутих родова. Наравно, нису све поменуте породице пратиле ову путању. Тако Станивуци и Станивуковићи нису уопште у њој учествовали, већ су се углавном расељавали по унутрашњости Босанске Крајине.  Једна грана Марића је остала на Ливањском пољу и Грахову, одакле се селила ка Унцу и даље ка Крајини. Симпотоматично је и кретање Свитлица, који као Свјетлице долазе из Лике у Поуње, а да у самој Лици немамо њиховог трага изузев помена презимена Свитлић код Милана Радеке. Група родова Милиновић-Врањеш-Мршић као да је, такође, остала у Босанској крајини и није се кретала заједно са осталима према Далмацији и налазимо је доста рано на Бравском Пољу између Кључа и Петровца.

Видимо, дакле, да се велика већина поменутог рода кретала заједно у правцу Западна Босна – сјеверна Далмација Лика – Босанска Крајина. Јасно је, такође, да је најстарије станиште овог рода Вуковско поље и Равно, источно од Купреса и да се, по свему судећи, ради о старосједиоцима на том подручју од касног средњег вијека. Немамо доказа о даљем поријеклу ове групе презимена у источној Херцеговини или Црној Гори. Ако је такво поријекло и постојало, та сеоба се морала десити прилично рано, у 13. или 14. вијеку.

С друге стране,  један дио херцеговачких племена говори о свом поријеклу од Травника у Босни, па између осталих и Петровић Његоши. Већина Бањана и Дробњака, по предању, потиче од племена Новљана које се у Црну Гору доселило управо из околине Травника. Можда би се ту могла наћи веза Тесли са Бањанима и неким херцеговачким и црногорским братствима. Ово све наравно остаје на разини претпоставке.

Јасно нам је, такође, да је презиме Тесла, у свом надимачком коријену морало настати на Купресу најкасније у 17. вијеку, прије сеобе поменутих родова у Далмацију и даље у Лику. У наставку доносимо кратак осврт на етничку групу Срба икавског говора који су све до нашег времена живјели на висоравнима Вуковско и Равно.

ДОДАТАК: СТАРИ СРБИ ИКАВЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Подручје западне Босне познато у средњем вијеку као Доњи Краји и Западне Стране, обухвата сливове ријека Врбаса, Сане, Пливе те крашка поља: Ливањско, Гламочко, Купрешко, Бјелајско. Још од раног средњег вијека насељено је српским племенима и као такво налазило се у саставу прве српске државе Властимировића у 9. и 10. вијеку, што спомиње и византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De Administrando Imperio када каже да је Хрватска сусјед Србији у подручју Цетине и Ливна.

Још је Јован Ердељановић у својој студији  „О пореклу Буњеваца“  јасно уочио етничке карактеристике овог стариначког становништва западне Босне и Херцеговине. Тако Ердељановић на концу своје студије закључује:

„Укратко можемо рећи да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:

Да су преци свих Буњеваца били највећим дијелом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из сусједних крајева Средње Босне и  Доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511-1533).

Да се у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби)“.

Потпуно исти етнички слој уочио је и Милан Карановић описујући православне Србе старинце Босанске Крајине:

„Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње.“

Слично пише и Др Милан Васић у својој студији „Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку“

„Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање: ради ли се ту о досељеницима из турског периода, или, можда, о старосједиоцима“

О језику Срба икаваца на Купресу пише Никола Рамић у студији „О икавском говору Срба у југозападној Босни“:

„Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карактеристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем икавском дијалекту штокавскога нарјечја …

Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опредијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони становници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ливањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бошњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Срба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а није ни мјешовити – нити је мијешани. „

Србе икавце налазимо и у више мјеста Ливањског поља. Икавизам је присутан и код Срба ијекаваца у већој или мањој мјери, али је у говору купрешких Срба он цјеловит и аутохтон, како то и Рамић тврди. Не може се дакле код њих говорити о некаквој врсти контактне икавице под утицајем икавског говора околног католичког становништва.  Да је икавица доста стара и присутна међу Србима ових крајева доказују и многа имена и презимена Срба из тог периода која углавном имају икавску варијанту. Тако се још 1530. године помиње гламочки војвода Стипковић. Видјели смо на примјеру презимена Свитлица, да је икавски облик Свитлица старији од ијекавског  облика  Свјетлица, слично је и са презименима Иванић-Јованић. Ијекавизација старосједилачког икавског становништва је извршена углавном под утицајем експанзивних и бројних српских родова са истока, из правца источне Херцеговине, Зете и Рашке. Ови родови су како то и Карановић запажа били доминантнији и борбенији од старосједилаца, и већина војвода и хајдука је управо од њих долазила. На тај начин је и икавица старосједилаца уступала пред ијекавицом досељеника. Одржала се, као што видимо, у чистом, аутохтоном и неисквареном облику једино код Срба на Вуковском и Равном пољу у Купресу (понајвише због физичке изолације и што је поменута област била скрајнута са главних миграционих рута).

То старо, српско становништво Паганије, Хума, Раме, Доњих Краја и Западних страна, веома рано издвојено од масе српског становиштва на истоку, у Немањићкој Србији, очувало је кроз цијели средњи вијек  народно православље познато у изворима као Црква Босанска, хијерарјиски недовољно устројено, али суштински не пуно другачије од православља у Немањићкој Србији (потребно је рећи да су тезе о тзв. богумилству цркве босанске новијим научним радовима из ове области оповргнути и да се у научним круговима више не узимају за озбиљно). Прозелитизам и крсташки ратови које су Угри, а преко њих католичка црква водили кроз читав Средњи вијек, резултирали су пред сами пад ових крајева под Турке чињеницом да је један дио овог народа прешао на католичку вјеру. Најизраженије је то било у западној Херцеговини и Макарском Приморју у 15. вијеку  гдје се српска племићка породица Јурјевића Радивојевића приклонила католицизму, а преко ње и остали народ. Тек током 15. вијека имамо подизање фрањевачких самостана у Рами, Доњим Крајима, западној Херцеговини и отворену акцију овог католичког реда, која је до тада углавном била ограничена на мисију у средњој и источној Босни међу колонијама саских рудара (Провинција Босна Сребрена у Сребреници-прва фрањевачка провинција у Босни). Већ крајем 15. и почетком 16. вијека,  велики број Срба и Влаха из средњевјековне Србије долази на просторе Босанске крајине и даље Лике и Далмације. Домаћи Срби старосједиоци стапају се са њима као јединовјерни  и једнокрвни, учествују у свим даљим сеобама на запад. Све до последњих ратова ови стариначки Срби сачињавали су знатан дио српске популације у Крајини, Лици, Далмацији и Кордуну. Никола Тесла је био њихов најпознатији изданак.

ИЗВОРИ:

Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српска краљевска академија;  Насеља и порекло становништва, књ. 13; Српски етнографски зборник, књ. 25. , Београд, 1923.

Марио Петрић , Поријекло становништва Ливањског поља,  Гласник Земаљског музеја у Сарајеву – Етнологија. XV-XVI, Сарајево, 1961.

Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“  Зборник за српску историју и етнографију књ.2, Београд 2008

Карл Касер, Попис Лике и Крбаве 1712, Српско културно друштво Просвјета, Загреб,  2003

Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена. Књ. 41,  Загреб, 1961

Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд,  1925.

Петар Рађеновић, Унац: антропогеографска испитивања, САНУ,  Насеља и порекло становниsштва, књ. 30; Српски етнографски зборник, књ. 56. , Београд, 1948.

Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, на основу Шематизма Митрополије и дијецезе дабробосанске за годину 1882. Сомбор, 1993.

Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16. и 17.стољећа, Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 16; Српски етнографски зборник, књ. 28, Београд,  1923

Алекса Ивић,“Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”,Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 21; Српски етнографски зборник, књ. 36,  Београд, 1926.

Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб,  1975.

Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-Крбавске жупаније, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, 21 ИИ, Загреб, 1917.

Др Јован Ердељановић,  О Поријеклу Буњеваца,  Српска Краљевска акдемија, Посебна издања књ.79, Београд, 1930.

 Никола Рамић, О икавском говору Срба у југозападној Босни, Српски језик – студије српске и словенске, вол. 12, бр. 1-2, стр. 273-286,  Крагујевац

Др Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини у 16.вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, XIII, 233-250. Сарајево, 1962

Александра Кларић-Жак, Никола Тесла, ипак, био Србин, новински чланак у Гласу Јавности, 30.03.2006.

Милован Матић,  Корени од Драганића, новински чланак у Вечерњим Новостима, Београд, 10.01.2010.

 


Коментари (21)

  • viktor teodorović

    Желио бих овим путем Јавно да се захвалим уваженом господину Синиши Јерковићу за овај прилог и само због њега да се предложи за награду овог реномираног портала што је НАПОКОН дао преглед поријекла ненадмашног Николе Тесле. Такођер предлажем посјетиоцима овог портала да овај чланак сачувају и прослиједе својим познаницима широм дијаспоре и расејања и да се преведе на локалне језике како би и други народи сазнали ИСТИНУ. Претпостављам да је ово само сажетак о генеаологији нашег Велика свјетских димензија и да ће се још пронаћи докумената, понављам докумената јер досада смо били изложени, благо речено, ТИРАНИЈИ лажних „новооткрића из тзв. строго чуваних тајних „( и нажалост голему ) Архива Југославије и некаквих бивших запосленика који су се у освит тзв. демократије усудили проговорити ноторне лажи и скандалозне кобајаги изворе. Овим извргавам руглу Архив Југославије који је „строго чуваним тајнама о Николи Тесли“ дезавуирао свој кредибилитет и себи створио проблем који ће морати сами да ријеше унутар куће да би повратили вјеродостојност.
    НИКОЛА ТЕСЛА је довољно задужио човјечанство да би био предмет јалових наглабања и понижавања умјесто дивљења непревазиђеном уму. Извргавање руглу његовог поријекла са некаквим „избаченим зечијим зубима којима се нешто теше па испаде Тесла“ неможе умањити његову величину. Тенденциозне провокације да му се отац поправославчио зарад „привилегија које су уживали некакви православни Власи у Аустро-Угарској“ надилазе простор малициозности за које овај озбиљни портал није регистриран. Желим још пуно крепосног здравлја и плодоносног рада цијењеном господину Јерковићу! Свака част !

    Одговори
    • Boris

      Gospodine Teodoroviću u potpunosti se slažem sa Vama što ste gore naveli po pitanju našeg velikog naučnika, iskreno muka mi je kad naiđem po raznim portalima i forumima na nekakve kvazi naučnike koji se upiru iz petnih žila dokazati da Nikola Tesla nije Srbin i tako te gluparije, koje nemaju veze sa vezom i to sve ide po onoj poznatoj uzrečici hiljadu puta ponovljena laž postaje istina.NIKOLA TESLA JE BIO SRBIN I TU PRESTAJE SVAKA DALJNJA POLEMIKA.

      Одговори
  • niša petronijević

    Од како је свјета и вијека у нашим селима су људе препознавали углавном по надимку. То је ишло толико далеко да се понекад Крштено име и заборављало. Примерице када неко унеком селу тражи неког по Крштеном имену и презимену неће га лако пронаћи. Пример из једног Србијанског села : неки странац је тражио Вукашина Станковића сви су се присећали ко би то могао да буде. А да је рекао Вукашин Жолка сви би знали. Руководећи се тим искуством једна изузетно Прагматична Бирократија каква је Аустријска је своје поданике пописивала по Надимцима и то по формули : Име + Надимак као презиме. И такво презиме је обично трајало колико и његов власник тек много касније се презиме почело наслеђивати. Зато сваки покушај да се на основу Надимачких Презимена прати Генеалошка линија уназад … је унапред осуђена на Заблуде и ТрагиКомичне грешке. Тако је и са презименом Тесла. Па зар сам Никола Тесла ( чији је деда рођен крајем XVIII a прадеда средином XVIII века )није скоро ништа знао ко је и одакле је па су га још за живота почели својатати Хецеговци па и Црногорци. А он ( што је ноторна чињеница ) никада није своје далеко порјекло везивао зе те крајеве. А што се тиче својатања Великих људи у томе су Црногорци ненадмашни али ни Херцеговци много не заостају. И сам Дедијер је неком приликом писао о покушају неких Црногораца да и самог Тита – Загорског сељака повежу некако са Црногорцима.

    Одговори
    • Стварност

      Нису Црногорци ненадмашни, већ је тои последица јер је стварно велики број наших великана потекао из Црне Горе и Херцеговине, или се родио тамо. Стефан Немања, Свети Сава, Карађорђевићи, Обреновићи, поједини хајдуци, Петар Бојовић, Живојин Мишић (о томе имате на овом порталу, потврђено), Сава Владиславић и други. Да не спомињем и данашње глумце, Бјелогрлића или Воју Брајовића. Зато они увек иду претпоставком, кад чују неко презиме за које се десило да има код њих, или да је слично неком њиховом, да је и тај од њихових, иако то уопште не мора бити тачно. То није зла намера, већ је последица масовног исељавања тог становништва, и незнања. И ја ту не видим проблем. Управо је поента оваквих сајтова, да покажу које су приче тачне, а које су погрешне. Проблем је само у нама што томе дајемо велики значај, и тако се несвесно још више делимо.

      Одговори
  • Милорад Богдановић

    Е мој Ниша Петронијевићу, сва та својатања и баратања, ја мислим да мало гдје имају мјеста, као код нас Срба. Тако сте то „нацртали“ да немам ријечи да додам.
    Не преостаје нам ништа друго него да се макар и на овај начин, покушамо колико је то могуће, истином, истиснути туђе намјере и застарјеле бајке.

    Одговори
  • Окир

    Поздрав, Синиша.

    Додао бих само да је презиме Тесла присутно и на Банији.

    У питању су три села у дворском крају и једно село у костајничком крају (попис СР Хрватске из 1948. године):
    1) село Гаге, општина Двор (1 кућа и 12 особа)
    2) село Рујевац, општина Двор (2 особе без своје куће)
    3) село Тргови, општина Двор (5 особа без своје куће)
    4) село Шаш, општина Костајница (6 кућа, 25 особа)
    укупно: 7 кућа, 44 особе

    Појављују се врло рано. Први парох парохије Прва Љубина у костајничком протопрезвитерату, која је обухватала села Гаге, Косну, Грмушане, Закопу и Сочаницу, био је Аксентије Теслић (службовао 1787-1828), а у истој парохији се помиње и парох Михаило Теслић (службовао 1830-1835).

    Према Шематизму епархије Горњо – Карловачке из 1883. године, крсна слава свих Тесли Горње Крајине је Ђурђевдан.

    Поздрав,
    Петар Демић

    Одговори
  • o Tesli

    Autor je izostavio varijantu porekla porodice Tesla, (koja je verovatno najbliza istorijskoj stvarnosti), prema kojoj su Tesle od Draganića sa Vilusa (danas C. Gora). O tom predanju je pisano a postoje i tv prolozi. I danas jedan ogranak porodice Draganić nosi nadimak Tesle. Istina, slava ovih Draganića je Aranđelovdan.

    Одговори
  • mikeli

    Draganić, iz Cuca, granice Grahova (oko 1687. god.). Po jednom predanju porijeklom su iz područja Raške. Nastanili su se u Viluse (Zanoge), Broćanac (Grahovski), Nudo (Aranđelovo), u Petroviće, Drijen i Draganića prodo, prije su bili u Sutorini, Herceg-Novi, kada su došli u Petroviće (Banjani) oko 1850. god., udovica sa đecom: Todor (= Todorović), Kojo (= Kojović), Rade (= Radojević) i dalje jedni prešli u Krivošije, drugi u Miloviće, Dabarsko Polje, Podgoricu, Baniju, Slavoniju, u Lici, Bijeloj Crkvi (Banat), Srbiji, kod Konjica (Bosna) i drugim mjestima
    Draganići,staro bratstvo na Izvorima

    Одговори
  • marko

    Nije Tesla ono šta je on rekao.Nego je Tesla ono šta Siniša izmisli.Bojim se da ti je srbovanje pomutilo razum pa ništa ne vidiš niti razumješ. Vidiš li čovječe da su Ikavci pa i Tesla svi I2a haplogupa a da su ijekavci isti pomješani sa Vlaškom mješavinom. Također je vidljivo da su ikavci u srednjoim vijeku katolici a kasnije pridošlice Vlasi pravoslavci. Genetika jasno pokazuje da su ikavci na ove prostore došli iz Bile Hrvatske iz trokuta Poljske,Ukrajine i Slovačke te da su time Hrvati. Pogledaj samo HG morlaka i vlaha iz Hrvatske pa ćeš vidjeti da su čudna mješavina u kojoj skoro da nema I2a.Pogledaj samo Srbiju.Tko bi u njoj bio I2a da nije vas potomaka Bilih Hrvata iz Hercegovine i Crne gore tj sa prostora nekadašnje Crvene Hrvatske. Druga je stvar što vas je Bizant uz pomoć Save nasilno iz katolika preveo u pravoslavne a u XIX zbog pravoslavlja postadošte servi tj moderni Srbi pa i takvi kao ti čija prezimena potječu od katoličkih svetaca vi ste izgleda najnoviji pravoslavci i Srbi.

    Одговори
    • administrator

      Марко (Видићу), ви сте неуморни. Само напред. Забавно вас је читати.

      Одговори
    • Стварност

      Све је то тачно само што си заборавио једну ствар – становништво јесте масовно долазило из Источне Херцеговине и Црне Горе, али тамо никада нису забележени Хрвати. Напротив, баш доста примера има похрваћивања српских породица у Западној Херцеговини. Чак и Влаха. А Црвена Хрватска која се спомиње у делу Љетопис Попа Дукљанина – то дело је одавно у западној литератури одбачено као изразито непоуздано, посебно јер маса ствари уопште нису тачне, а и постоје само преписи дог дела. Препоручио бих Вам Константина Порфирогенита и „О управљању Царством“ за почетак, после можете прећи на Јована Скилицу коју константно назива владаре Дуљке „Србима“, па онда на овакве сајтове које се баве генетиком. Прво мало историјски да се поткујете, а не да Вас завлаче са разним псеудоисторијама попут Црвене Хрватске. А што се тиче вере – вера не одређује националност. Наиме, маса Срба у Бару и Будви су били католици, а себе сматрали Србима. Да је Никола Добречић из Бара жив, или Дон Нико Луковић из Котора, или пак Андрија Змајевић, „Ватрени католик и ватрени Србин“ како је једном записао, па да им кажете да су Црвени Хрвати, не би са Вама прозборили ниједну једину реч никад.

      Одговори
  • Kremanka

    Negde sam pročitala da je Tesla rekao da su njegovi doseljeni iz sela ispod planine Tare. Gospodo, u selu Kremna, ispod planine Tare i dan danas postoji porodica Dragović koja se vekovima bavila, a i danas se bavi tesarskim zanatom (dakle oni su stolari). Kremanci za njih kažu da od drveta stvore sve što očima vide. Smatraju ih veoma inteligentnim, oštroumnim, … Njihov nadimak od starina je TESLA (zbog tesle – ručne sprave za obradu drveta). Moj pokojni deda je radio kao stolar za njih. Bio je neobrazovan, ali je pričao da je Nikola Tesla, onaj što je izmislio struju, rođak Dragovićima, da mu je otac bio sveštenik,…Pa kako su cela Kremna naseljena od davnina sa područja Hercegovine, mnogi su se vraćali u zavičaj, pa ponovo dolazili u Kremna i tu ostajali, biće da je Nikola Tesla zaista poreklom od kremanskih Dragovića (a ne Draganića, Dražića,…). Uostalom, kremanci su po mnogo čemu različiti, po inteligenciji svakako, bez obzira na obrazovanje. Zato bih molila one koji se bave ovim istraživanjem ozbiljnije da obrate pažnju i malo više prouče porodicu Dragović iz Kremana i veze Nikole Tesle sa Dragovićima, tim pre što je i sam Nikola Tesla tvrdio da su njegovi doseljeni ispod planine Tare.

    Одговори
  • Edin

    Mom drugu Bogdanu je pra, pra… Deda bio Nikola Tesla

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДЕТАЉИ О НИКОЛИ ТЕСЛИ

    Никола Тесла је један од најпознатијих светских научника и проналазача из области физике, електротехнике и радиотехнике и за њега се често каже да је изумео XX век. Теслина ексцентрична личност и данас привлачи пажњу. Ево 10 чињеница из његовог живота које можда нису довољно познате:

    1. Давне 1909. године предвидео је паметне телефоне

    Покушавајући да направи преносни уређај који ће омогућавати корисницима да примају телеграм и проверавају цене акција, Тесла је кренуо да дизајнира први торањ за бежични пренос и подигао га је на Лонг Ајленду у Њујорку, заједно са лабораторијским постројењем. Торањ Ворденклиф, назван по инвеститору Џејмсу Вордену био је намењен трансатлантској бежичној телефонији и емитовању програма, али никад није био у потпуности функционалан, па је срушен 1917. године.

    2. Патио је од ојстерсаритисфобије – страха од бисера

    Тесли су се толико гадили бисери да није могао ни да их погледа. Постоји прича да је једном послао кући своју секретарицу након што се појавила са њима. Такође је био опседнут бројем 3 и плашио се бацила (мизофобија) па није волео да се рукује, тако да се верује да је патио од опсесивнокомпулзивног поремећаја.

    3. Мало је спавао

    Тврдио је да ноћу спава само два сата, а знао је да проведе и по два дана у својој лабораторији радећи. Те тврдње потврдио је његов најбољи пријатељ Кенет Свизи и рекао да је Тесла признао да повремено одспава по неколико минута, само да би напунио батерије.

    4. Имао је фотографско памћење

    Поседовао је способност да чита књиге и часописе истовремено меморишући слику и распоред речи и слова (ејдетске слике). То му је омогућило да не гледа скице док је радио на пројектима, већ је радио из главе.

    5. Изумео је прву хидроелектрану

    Те давне 1895. године, заједно са Џорџом Вестингхаусом, Тесла је у оквиру Нијагариниг водопада изградио прву електрану хидроенергетског потенцијала. Компанија за електричну енергију Нијагарини водопади тада је обележила победу Теслиног полифазног система наизменичне струје који је и дан данас у употреби.

    6. Зраци смрти

    Поседовао је нацрте за зраке смрти, моћно енергетско оружје које би могло да збрише читаве армије. Идеја је била да невидљиви зраци окруже границе и заштите државе од напада непријатеља, како копненог тако и ваздушног. Иако намењено за одбрану, оружје би лако могло да се злоупотреби. Нацрти никад нису пронађени, а верује се да их је сам Тесла уништио, или да су украдени после његове смрти. Мистерија Теслиних зрака смрти и данас живи.

    7. Имао је посебну везу са голубовима

    Тесла би често хранио голубове у парку, а кад би га болест спречила, унајмљивао је људе да то раде уместо њега. Ове повређене животиње би неговао у хотелској соби у којој је живео до смрти, а посебну љубав гајио је према једној глубици о којој је рекао: Волео сам је како мушкарац воли жену, а волела је и она мене. Док год је била уз мене, мој живот је имао неког смисла.

    8. Говорио је осам језика

    Течно је говорио српски, енглески, чешки, немачки, француски, мађарски, италијански и француски. Лингвисти такве особе сматрају хипер‐полиглотама.

    9. Умро је сам у сиромаштву

    Тужан крај за човека који је измислио XX век. Тесла је умро 7. јануара 1943. у Њујорку, у хотелској соби која му је више од 10 година била дом. Спремачица је његово тело пронашла два дана касније, након што је одлучила да игрнорише знак на вратима на којем је писало не узнемиравај. Након што је продао неке од патената, Тесла је био у дуговима јер је већину пројеката, који никад нису угледали светлост дана, финансирао сам. Већ дуго се спекулише у јавности о томе да ли је умро природном смрћу или је убијен. За живота је говорио за себе да ће живети 140 година.

    10. Непријатељска имовина

    Након смрти, Канцеларија за непријатељску имовину одузела је читаве сандуке Теслине заоставштине, иако је он био пуноправни држављанин САД. Након одређеног времена, неки предмети су прослеђени породици, док се неки налазе у Музеју Николе Тесле у Београду. Већина Теслиних докумената је још увек склоњена од очију јавности. Иако је, позивајући се на Закон о слободи приступа информацијама, захтевано да се дозволи увид у њих, Теслина документа остају запечаћена до даљег.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НИКОЛА ТЕСЛА И ЗЕМЉА ЗЛАТНИХ ОБЕЋАЊА
    (Смиљан, Лика, 1856 – Њујорк, 1943)

    Одлучио сам окушати срећу у земљи златних обећања.

    Никола Тесла рођен је у Смиљану у Лици у обитељи Милутина и Ђуке рођене Мандић. Отац је православни свештеник, врло образован и говори више језика. Мајка је такођер надарена, рецитира и црта, везе и шива, израђује и разна оруђа. Никола је четврти од укупно петеро дјеце. Основну школу полази у Смиљану, нижу “реалну гимназију” у Госпићу, а вишу у Карловцу (у Раковцу). Студира на Високој техничкој школи у Грацу, послије и у Прагу. Потом накратко ради у Будимпешти те одлази у Француску. На наговор пријатеља, Тесла одлучи отићи у Њујорк и обратити се већ славноме Томасу Алви Едисону. Када се из Париза упућује на влак, установљава да нема ни новца ни карата, но ипак успијева стићи до Калаиса и одатле бродом Сатурниа у Енглеску. На брод за Америку укрцава се у посљедњи час. Пуштају га на брод тек када се нитко други не појављује с картом под именом Никола Тесла. Из Ливерпула креће паробродом City of Richmond (Inman Line) – с неколико својих пјесама, снопом прорачуна о рјешавању једног нерјешивог интеграла и са скицама властитога летећег строја. Највећи дио путовања Тесла је пресједио на крми, не дочекавши жељену прилику да, како каже, некога спаси из “водене гробнице”. Брод пристаје у Њујорк 6. липња 1884. године. Укрцан као обичан исељеник, мора проћи редовит поступак и све прегледе предвиђене за “трећу класу”, који се тада још увијек обављају у усељеничком прихватилишту Kastle Gardenu (Bateri Park) на југу Менхетна. За разлику од многих који крећу на даљња одредишта, Тесла остаје у Њујорку и одмах се упућује Едисону. Сукоб са спретним изумитељем и властита амбиција ускоро га одводе другим партнерима (Westinghouse) и тјерају на покушај самосталног подузетништва (Tesla Elektrik Compani). Доприносом широким подручјима физике, особито на подручју измјеничне струје, не обогаћује се, али стјече признање. Електрична централа на слаповима Нијагаре те истраживања на подручју бежичног телеграфа и радија доносе му глас једног од највећих знанственика новога доба. Не жени се и нема обитељ – годинама живи осамљен и умире готово заборављен у њујоршком Хотелу New Yorker.

    Тесла о Америци

    Волио бих кад бих ријечима могао описати своје прве дојмове о овој земљи. У арапским причама читао сам како су духови превозили људе у земљу снова, а успут и кроз прекрасне пустоловине. Мој је случај био управо супротан. Духови су ме пренијели из свијета снова у свијет стварности. Оно што сам оставио било је лијепо, продуховљено и у сваком погледу чудесно; оно што сам овдје видио било је механизирано, грубо и непривлачно. Гломазни полицајац вртио је у руци палицу која ми је изгледала велика попут пања. Приближио сам му се пристојно да га упитам за адресу. “шест блокова ниже, а онда лијево”, рекао је убојито ме гледајући. “Је ли ово Америка?” питао сам се болно изненађен. “У цивилизацији заостаје за Европом стотину година.” А кад сам 1889. год. први пут отишао из Америке – пет година након свог доласка – био сам увјерен да је Америка више од стотину година испред Европе, и до данас се није догодило ништа због чега бих промијенио своје мишљење.

    Тесле у Америци

    Још су бројни Тесле долазили у САД крајем деветнаестога и првих десетљећа двадесетога стољећа. Међу њима си још И барем двојица Николе, од којих први долази 1892. а други 1893. године. Први Теслин Имењак стиже у Њујорк 7. травња 1892, а други 1893. године. Први Теслин имењак стиже у Њујорк 7. травња 1892. То је 25-годишњак, радник, неожењен, из Аустрије, а долази из Антверпена Ред Стар Линеовим паробродом Нордланд. Идућих су десетљећа у Америку долазили бројни Тесле из разних земаља. На попису оних који долазе у Њујорк има их готово стотињак из разних крајева И земаља – из Италије Алфонсо, Ангело, Антонио, Ђовани, Ђузепе Тесла, из Француске Георгес Тесла), из Галиције (Хелена Тесла), из Мађарске (Иштван Тесла), из Украјине ( Душан Тесла из Одесе), али ипак највише – из Лике.

    ИЗВОР: Исељавање из средње Еуропе у Америку 1880 –1914. Emigration from Central Europe to America 1880 – 1914.

    Аутор и уредник Autor and editor
    Ервин Дубровић
    Ријека 2008.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Др Неле Карајлић (Ненад Јанковић), аутор музичло-сценсог ЗД спектакла „ФБИ – ДОСИЈЕ ТЕСЛА“, осветлио је из свог угла каријеру и живот научника српског порекла, Николу Тесла. Синоћ је требала бити представа и у Б. Луци, а о њему пише и Српска телевизија изн далеког Чикага.

    http://srpskatelevizija.com/2016/12/22/fbi-dosije-tesla/

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Крсна слава и имендан

    http://www.opanak.net/teslin-svetac-zastitnik/

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Највећи Српски научници и проналазачи

    Припремио: Видосава Јанковић

    Тесла и Пупин

    Последњи сусрет

    О томе како је један наш државни службеник доживео Теслу и Пупина, говоре записи из бележнице Радоја Јанковића, краљевског југословенског генералног конзула у Чикагу, а
    потом у Њујорку од 1926. до 1937. године. Уз краће одломке из његовог пера, ту су и усмена сећања његове супруге Наталије Јанковић, мајке Видосаве Јанковић која је тих година била у прилици да се чешће среће са Михаилом Пупином и његовом породицом, а ређе са Николом Теслом. Део прилога су лична сећања Видосаве Јанковић

    Када сам 1926.године пошао у Чикаго”, бележи Радоје Јанковић, “још у Београду чуо сам од појединаца о г. Пупину да је имућан, да воли да га слушају, да се обогатио на рачун Србије… на трговини за Србију и српску војску. Касније, у Америци, видео сам да је све то о његовом богатству претерано, а остало нетачно… Г. Дајнли Принс, тадашњи
    амерички посланик у Београду”, продужава Јанковић, “када сам отишао да га посетим пред мој пут у Америку, рекао ми је да поздравим Пупина, то је његов добар пријатељ. Поменувшуи му г. Теслу, Принс је рекао да Тесла није ништа и да је г. Пупин богат човек. Та изјава била је одвећ американско гледиште јер глас о Тесли сврставао га је у Америци међу научне апостоле.«

    Да баци штогод у народни тас…

    »Пошто сам се настанио у Чикагу, често сам општио са г. Пупином писмима и личним састанцима. Писао сам му поводом разних исељеничких питања… Г. Пупин је дошао на мој позив да узме учешћа на чикашком епархијском сабору који сам сазвао да бисмо помогли епархијском имању у Либертивилу, које је било јако задужено, да бисмо наставили зидање тамошње цркве и да бисмо донели црквено-школски устав за Сједињене државе и Канаду. На том послу, Пупин ми је много помогао речју и новцем.Уз друге облике његове помоћи,

    Пупин је установио Фонд за просвету исељеничких Срба… а из новчаних остатака Фонда, Пупин је даривао манастир у Либертивилу све до 1934. године, да би се подмирили манастирски дугови”.

    Јанковић наглашава да је радо прихватао сарадњу са Пупином јер се научник пред исељеницима појављивао лично, писао чланке о народној ствари и давао новац. Јанковић даље каже: “Мене је као генералног конзула интересовао онај који баци штогод у народни тас. Г.Тесла то није чинио, бар не јавно.”

    Касније је генералном конзулу било јасно да Тесла није располагао издашним средствима па се заложио да југословенска влада да Тесли новчану помоћ у виду својеврсне пензије у износу од 125 долара месечно, и то преко нашег конзулата у Њујорку.

    О даљим сусретима са Пупином, Јанковић је забележио: “Негде током 1928. године дошао је г. Пупин у Чикаго да прими медаљу и признање од Друштва америчких инжењера. Том приликом су га позвали чикашки банкари и индустријалци да одржи предавање са темом: Физичке науке у Америци. У свом предавању Пупин није говорио о физици
    већ углавном о Србији, о њеном сељаку и њеним идеалима. Говорио је напамет читав сахат. Пупинови говори на енглеском су привлачни, хумани, питоми, а он је говорио течно, држећи уза се пажњу публике. За време предавања, господа банкари у фраковима, свечани као што су увек амерички богаташи, слушали су га не терпћући. Владала је мртва тишина за све време. А по завршетку беседе, сви присутни прилазили су г. Пупину да му стисну руку. Чек који је Пупину дат за путне трошкове и предавање, он је предао мени за манастир у Либертивилу.”
    Нобелова награда, немачки двор, Карнегијева награда…

    Из Јанковићевих бележака сазнајемо и да је Пупин водио живу преписку са појединим Србима из домовине. Писали су му људи свих професија и са много страна, махом тражећи новац. Сељаци, свештеници, књижевници – сви су му се обраћали мислећи да су његова
    средства неисцрпна. Помагао је издавање појединих књига, публикација и рад на проналасцима. Волео је публицитет и радовао се кад би у београдским новинама изашао какав чланак о њему. “Г.Пупин је уопште”, закључује Јанковић, “славољубив човек. Могли сте од њега ласкавом речи доста добити. Неко ми је међу америчким професорима једном нагласио да би г. Пупин желео да добије Нобелову награду. То се није догодило”, наставља Јанковића па пише: “Тесла ми је рекао да му је нуђена прва
    Нобелова награда, тек пошто је установљена, али да ју је одбио. Г. Тесла ми је такође рекао да је добио три позива (први 1905.године) од немачког цара и царице да дође на двор у Берлин, али да је одбио. Рекао ми је исто тако да му је нуђена, пре много година, награда Карнегијевог института од 65.000 долара, коју је такође одбио. Не знам да ли је дословце тачно што г. Тесла вели, али знам поуздано да би г. Пупин
    сматрао највећом чашћу оно што је г. Тесла одбијао.”

    Аутор бележака жали што, упркос веома пријатељског и чак другарског односа са Пупином, овај га није помогао када је од њега тражио да га подупре да у великим њујоршким новинама изађе његов чланак потребан нашој пропаганди. “Г.Пупин се колебао да то учини. То је ишло дотле док му једном нисам подвикнуо да је себичан и
    да од њега нисам видео хасне у погледу када се тицало државног посла. Иако су, на пример, напади које је г. Луј Адамич, Словенац, 1933. и 1934. године нанео покојном краљу Александру и држави својом књигом “Повратак домороца” (Тхе Нативе с Ретурн) тешко деловали на Пупина, нисам могао да га кренем да напише неколико редака против Адамича. На многа наваљивања и пошто сам му дао сав материјал, Пупин је обећао да ће написати чланак за објављивање у познатој публикацији “Тхе Yале
    ревиеw” (Зборник Универзитета Јел). Но, до данас чланак није изашао. Ја сам, истовремено, телефоном говорио о Адамичевом увредљивом ставу према Југославији са г. Теслом који је обећао да ће и он нешто написати, али то није учинио. Изгледа да су се обојица бојала да дирају у нескрупулозног Адамича. Али, када је краљ Александар погинуо и када је истог дана Адамич напао мртвог краља у њујоршким листовима, г. Пупин и г. Тесла су написали по један чланчић о покојном краљу поменувши
    Адамичеву нескрупулозност.”
    Конектикат као Идвор

    “Године 1930. Пупину је додељен Орден Св. Саве И степена. Он је са особитом радошћу примио тај високи знак признања мада ми је рекао: “Мисле они доле (у Београду) даја хајем за њиним почастима”. То је рекао али није тако мислио.

    Г.Пупин ми је са нарочитом ревношћу причао како га је 1919. године покојни Пашић позвао у Париз да помогне око склапања мира. Пупин је то учинио. Бивши амерички председник Вилсон га је у исто време позвао и консултовао по питању наших граница према Италији и Аустрији, те се о томе касније и залагао у нашу корист.”

    Пријатељство и сарадња са Михаилом Пупином трајале су све до његове смрти 1935. године. До тог времена генерални конзул Јанковић и његова породица често су се виђали са Пупином било код њега у њујоршком стану, било на сеоском имању у држави
    Конектикат, или у нашем стану где су Јанковићеви позивали и Пупинову ћерку Варвару (Ваву) и њеног мужа Грахама Смита.

    Пупин нас је позивао преко лета, о америчком Божићу и празнику Дана захвалности, у свој дом у градићу Норфолку, у Конектикату. О православном Божићу најчешће су Пупинови долазили к нама.Као девојчица била сам и ја гост уз родитеље на имању у Норфолку. Моја најупечатљивија сећања на старог научника везана су за тај његов
    дом и амбијент у којем се налазио. У касно лето и све до позне јесени, листопадне шуме у Конектикату, као и у осталом делу Нове Енглеске, природни су и прави празник боја, почев од пламених гримизних боја до загасито зелених и жарко црвених и жутих у време тзв. бабиног лета (Индиан суммер). Са прозора Пупинове једноспартнице поглед на овај ватромет боја био је незабораван. Пупинова кућа сазидана дуж самог
    сеоског друма, имала је велики врт којим је текао мали природни поток, штале и наоколо стара висока стабла. Ту су владали потпуни мир и тишина,далеко од суседних имања. Када смо упитали Пупина: зашто је своју кућу саградио непосредно иза улазне капије и такорећи уз сеоски друм, одговорио је: “Па, тако је у мом родном Идвору – тамо су све куће ушорене.”

    Прва приближавања два научника

    Насупрот друштвеном Пупину који је за становање изабрао сеоску идилу, повучени у
    себе Тесла провео је цео век на највишем спрату здања у најбучнијем срцу Манхатна, одакле је из орловске перспективе могао да посматра њујоршку вреву на асфалту.

    У Пупиновој трпезарији налазио се велики камин изнад којег је био дуги мермерни фриз на коме је у рељефу приказан српски гуслар а око њега старо и младо што га помно слуша. Колико се сећам, то је био Мештровићев рад који је Пупин наручио по својој замисли. Остали су ми у памћењу свечани ручкови за Пупиновим столом када је он готово ритуално узимао велики нож са сребрном дршком и секао кришке печенице, ћурке или велике шунке да би послужио госте. При томе би дизао чашу и изговарао здравице у нашем народном духу.

    Из Јанковићевих бележака се види да су његови додири са Николом Теслом били ретки. Ово је нарочито важило у првих неколико година његовог конзуловања у Чикагу. Преласком у Њујорк, ти су се контакти умножили а пријатељство са Теслом продубило.Генерални конзул је у неколико махова посредовао између Тесле и Пупина који су били низ година у опреци. Тесла се углавном осећао повређеним али му то није сметало да се интересује за Пупина макар и преко посредника. А Пупин је у више наврата покушавао да премости њихово узајамно отуђење. Тако је, преко Јанковића као посредника, Тесла био упознат са Пупиновим нарушеним здрављем, што се види из писма генералном конзулу од 12. јануара 1935. Тесла пише: “… Што се тиче посете господину Пупину коју сте ми предложили у писму… једини разлог била би моја жеља да му помогнем. Како сам већ казао, он је отрован мокром киселином, тако да му је читаво тело као пршут и услед тога добио је улцер у стомаку који, ако га занемари, може постати најгора врста рака јер је површина улцера велика. Ја сам осведочен да, ако има вољне силе, он би се могао подобро излечити. Ну, бојим се да нема доста вољне силе ради велике спољне прекомерности, а кажу ми да увек једе и пије као да је здрав и, дакако, иде од горега до горега….”

    У писму од 28. децембра 1934, опет у вези са Јанковићевим предлогом да посети Пупина, Тесла пише: “Више сам пута мислио да посетим господина Пупина јер сам осведочен да бих му могао помоћи. По свој прилици он се отровао са мокром киселином. Едисон је исто тако пострадао. Његови доктори нису знали како да га лече и он је умро од глади. Чинио сам све што је било могуће да му се живот продужи,
    али доктори нису хтели да ме слушају…”

    Написано “у преши”

    Са друге стране, Пупина би интересовале Теслине финансијске невоље. Два чека из Јанковићеве оставштине сведоче о томе да је он, генерални конзул позајмљивао извесне своте Тесли када му је било потребно а овај је то са захвалношћу прихватао. Тесла, међутим, никако није прихватао новчану помоћ коју му је Пупин могао
    пружити преко својих бројних утицајних веза у пословном свету Америке. Теслино писмо од 26. децембра 1934. упућено Јанковићу, гласи: “Молим вас, јавите одмах (двоструко подвучено) господину Пупину прије него што се велико зло догоди (и ово је подвучено) да ја нећу ни да чујем о његовом предлогу ако премда му захваљујем. Таково што ја би сматрао као највећу увреду кад би примио помоћ од ових компанија. Сав свет би мислио да је мој рад окончат и сви моји велики пројекти били би пропали.Био би убијен као из пушке. Мени не треба помоћ него тешкоће. Чим теже
    тим боље. Ја најбоље радим у борби. Кад год хоћу могао би продати своје проналаске овим компанијама и они би ми радо платили велику своту и гарантирали добар годишњи доходак. Ну, ја нисам такова луда. Моји проналасци ће контролирати ове компаније и, ако ми не плате што заиштем,могао би их уништити. Само мало причекајте па ћете видети да сам ситуацију добро схватио. Захваљујем…” (у доњем левом углу писма стоји повучено “у преши”)

    Тесла је сматрао да свој проналазачки рад не сме да подјарми новчаним обзирима. Поред славе, могао је имати и велике приходе, али је за њега новац био занемарљива чињеница.
    “Отац модерног електрицитета”

    Кратко време после овог писма њујоршки листови су донели изјаву поводом 80. годишњице рођења “оца модерног електрицитета” Николе Тесле, како га извештачи називају. У тој изјави, Тесла обелодањује веома уопштену појединост својих планова за будућност те каже да је створио нов систем, тј. “телегеодинамику” којом ће моћи
    да управља целокупним телекомуникационим системом, до најдубљих Земљиних дубина, али ради мирнодопских потреба… Очито је да је целог живота Тесла остао син своје кршевите Лике и њене елементарне динарске снаге. Био је оличење скромности. Али, иза те одлуке крила се неограничена храброст и поверење у властити проналазачки дух. Теслин лик као домаћина у скромном стану остао је у памћењу Наталије Јанковић.
    Причала је својим пријатељима и укућанима да је, приликом вечери у Теслином апартману, на које је повремено позивана са својим супругом, Тесла најљубазније и напредусретљивије општио са својим гостима. Нарочито је према дамама био “велики каваљер”. Имао је обичај да на трпезу изнесе боцу црног вина, коју уопште није отварао нити пио из ње.Јанковићка се сећала Теслиног савета да месо не треба јести већ га само добро исцедиите па тај сок, односно супу његову конзумирати а месо
    одстранити.

    Уз слатко од поморанџине коре

    Почетком марта 1935. Јанковићку је хитно позвала Пупинова ћерка Вава рекавши јој да потражи Теслу и да га, упркос свему из прошлости у њиховим односима, замоли да без одлагања дође до болнице у којој је лежао Пупин јер, по њеним речима, “папа не жели да умре пре него што се види са господином Теслом.” Замолила је моју мајку
    да то учини јер је знала да је генерални конзул отишао у Београд на реферисање.

    Моја мајке је одмах јавила службенику конзулата Тошићу да најави њену посету Тесли и потом дође по њу таксијем. Тесла ју је примио у свом апартману у хотелу “Њујоркер”. Преневши му Пупинову жељу, стрплијиво је чекала његову одлуку док је
    он шетао по одаји са рукама укрштеним на леђима. Био је озбиљног израза лица и погнуте главе. Како су минути одмицали, Јанковићка је изговорила:” Знам да ви, господине Тесла нећете одбити молбу једне даме!” Тесла је климнуо главом и рекао: “Хајдемо”.

    Журно су ушли у такси који је чекао пред хотелом. Током вожње, моја мајка је дошла на идеју да замоли Теслу да причека у колима док она сврати у наш стан да нешто узме. Из стана је понела торбу са прибором за слатко и теглицу са слатким од поморанџине коре. Када су стигли до болнице, испред болесникове собе чекали су Вава,
    Пупинов секретар Кајганић, дежурне сестре и још неко са одељења. Моја мајке је на малом послужавнику изнела слатко, потражила воду од болничарке и унела послужење у Пупинову собу. Тесла је ушао за њом. Ословила је Пупина речима: “Ево, професоре, донела сам вам слатко које волите а ту је и господин Тесла да вас посети.”

    Док је служила Пупина, приметила је сузе на његовим образима. Теслине очи су такође засузиле. После тог традиционалног послужења као увода у овај сусрет помирења, моја мајка је изашла из собе оставивши Пупина и Теслу саме. Остала су тако њих
    двојица отприлике пола сата. Шта су један другом рекли, остаће заувек тајна. Пупин је убрзо после тог сусрета преминуо.

    Видосава Јанковић

    Извор: planeta.org.rs

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top