Na današnji dan: Kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu skupštinu i zaveo tzv. “Šestojanuarsku diktaturu”

6. januara 1929. – Kralj Aleksandar I Karađorđević izdao proklamaciju “Mome dragom narodu” čime je zavedena tzv. “Šestojanuarska diktatura”, koja je potrajala do 3. septembra 1931. godine.

Kralj Aleksandar I Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove i uveo cenzuru. Šestojanuarska diktatura je zvanično okončana donošenjem Oktroisanog ustava.

Nerešeno agrarno, nacionalno i radničko pitanje je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroda i nestabilnost Kraljevine SHS. Koristeći ovakvo stanje, Seljačko-demokratska koalicija koju su činile Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, tražila je reviziju Vidovdanskog ustava iz 1921. godine. Stvaranje Seljačko-demokratske koalicije je zaoštrilo sukob ove dve stranke sa Radikalnom strankom. Dana 20. juna 1928. radikalski poslanik Puniša Račić je ubio poslanike Hrvatske seljačke stranke Pavla Radića i Đuru Basaričeka i teško ranio Stjepana Radića, koji je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta 1928. godine. Narodna skupština se sastala ponovo 1. avgusta, ali poslanici Seljačko-demokratske stranke su odbili da učestvuju.

Uvođenje diktature

Iskoristivši smrt Stjepana Radića i blokadu rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar je u kraljevskoj proklamaciji objavljenoj 6. januara 1929. objavio da su „ti žalosni razdori i događaji (…) pokolebali kod Naroda veru u korisnost te ustanove“ te da zato između kralja i naroda „ne može i ne sme biti više posrednika“. Kralj je ukinuo Vidovdanski ustav i lično preuzeo zakonodavnu i izvršnu vlast, a za predsednika Ministarskog saveta je imenovao generala Petra Živkovića. Takođe su na neke druge civilne dužnosti dovedene vojne osobe, posebno u Hrvatskoj i Makedoniji. Narodna skupština je raspuštena, zabranjen rad svih političkih stranaka, uvedena stroga cenzura novina i knjiga, zabranjeni svi politički zborovi, nacionalne, sindikalne i verske organizacije, zabranjena je upotreba nacionalnih imena i amblema. Takođe je proširen i dopunjen Zakon o zaštiti države i uveden Državni sud za zaštitu države pri Kasacionom sudu u Beogradu.

Diktaturom je proklamovana ideologija „integralnog jugoslovenstva“, a ime države je promenjeno 3. oktobra 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Zemlja je administrativno podeljena u devet banovina koje nisu pratile istorijske granice, sa izričitim ciljem da se istorijske pokrajine razbiju.

Osnovane su:

Vardarska banovina (Skoplje); Moravska banovina (Niš); Dunavska banovina (Novi Sad); Drinska banovina (Sarajevo); Zetska banovina (Cetinje); Primorska banovina (Split); Vrbaska banovina (Banja Luka); Savska banovina (Zagreb); Dravska banovina (Ljubljana).

Delovanje je dozvoljeno novim i postojećim organizacijama koje su promovisale jugoslovenstvo:

Jugoslavenska akcija, Soko Kraljevine Jugoslavije, Narodna obrana, Udruženje četnika za slobodu i čast Otadžbine, itd.

Politički progoni

Tokom diktature su bile ograničene političke slobode, policija je progonila ilegalne radikalne grupe kao što su hrvatski i makedonski nacionalisti, albanski i crnogorski separatisti i komunisti, protiv kojih je već 1920. bila donesena Obznana.

Većina opozicionih srpskih političara je primila uvođenje diktature bez aktivnog otpora. Srpska opozicija se uglavnom nečujno povukla sa političke pozornice, „uplašena i demoralisana, povinujući se zakonskim propisima o zabrani i raspuštanju stranaka i udruženja“. Na udar vlasti je došao Dragoljub Jovanović, vođa levog krila Saveza zemljoradnika, koji je osuđen na godinu dana zatvora.

Ustaše su pokušale da podignu neuspešan Velebitski ustanak 1932, koji je međutim postigao snažan propagandni učinak, posebno u fašističkoj Italiji.

Podrška diktaturi

Kralj se u uvođenju diktature oslanjao na vojne vrhove i žandarmeriju, grupu srpskih političara vezanih uz dvor i na predstavnike krupnog kapitala kojima je u interesu red u zemlji. Podršku je dobio i u Sloveniji od slovenačkih liberala, kao i od Antona Korošca, predsednika Slovenske ljudske stranke (SLS), koja je ušla u vladu generala Živkovića. Međutim, Korošec i grupa vođa SLS su 1933. internirani, Korošec na Hvar, a ostali u Bosnu.

U vladu generala Živkovića ušla su i petorica Hrvata, predstavnici krupnog kapitala, politički protivnici HSS-a, od kojih trojica držala ključne privredne resore: Slavko Švrljuga, predsednik Zagrebačke berze i potpredsednik Udruženja hrvatskih industrijalaca, postaje ministar finansija; dr Želimir Mažuranić, pravni zastupnik velikih preduzeća, postao je ministar trgovine i industrije; prof. dr Oto Frangeš, pre Prvog svetskog rata član bosanske vlade, postao je ministar poljoprivrede. Vladko Maček se nadao da će uvođenjem diktature moći da počnu direktni pregovori između kralja i HSS oko statusa Hrvatske, jer bi se mogla zaobići srpska politička elita. Ipak, kraljeva politika integralnog jugoslovenstva je osujetila ove planove.

Kralj se takođe mogao osloniti na podršku zemalja koje su u državi imale uložen znatan kapital, a posebno Francuske i Čehoslovačke. Francuskoj je takođe bila u interesu stabilnost Kraljevine Jugoslavije u sukobu sa Musolinijevom Italijom (koja je pružala pomoć ustašama). Međutim, svetska ekonomska kriza koja je tada vladala je zadala katastrofalan udarac zaostaloj privredi Jugoslavije, pogoršala je položaj stanovništva i izazvala je još veće nezadovoljstvo, što je dovelo do svakodnevnih protesta i sukoba sa organima reda. Krupna buržoazija je tražila obnovu parlamentarnog sistema. Inostrani kapitalisti su, iz straha da im investicije i koncesije ne propadnu zbog ovakvog stanja u zemlji, zahtevali od kralja da odustane od diktature, tako da su Francuska i Čehoslovačka 1931. godine vršile pritisak na kralja da izvrši ograničene reforme.

Kralj je mogao računati i na određenu podršku nižih slojeva, nezadovoljnih jalovim prepucavanjima političara. Živkovićeva vlada je obećala brigu režima za sprovođenje mera za saniranje privrede i otklanjanje privrednih i socijalnih nevolja naroda.

Oktroisani ustav i jačanje otpora

Kralj je 3. septembra 1931. godine odustao od otvorene diktature i doneo je Oktroisani ustav. Sprovedeni su formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.

Diktatura je imala vrlo usku socijalnu i političku bazu, a ekonomski je bila neuspešna. Iste godine kad je diktatura uvedena, u svetu je izbila velika ekonomska kriza, koja je pogodila i Jugoslaviju. Diktatura je ekonomski pogodovala samo krupnim kapitalistima, a ideologija uništenja nacionalnih razlika izazvala je kod svih naroda suprotan učinak. Mnogi koji su je u početku podržali odstupaju, a oni koji su se pasivizirali počinju pružati aktivni otpor.

Seljačko-demokratska koalicija je početkom novembra 1932. objavljavila tzv. Zagrebačke punktacije, koje su potpisale i Ante Trumbić i Mile Budak. Zbog te je rezolucije Maček osuđen na tri godine robije.

Srpska opozicija (Demokratska stranka, Savez zemljoradnika) je promenila svoja politička opredeljenja i prihvatila saradnju sa Seljačko-demokratskom koalicijom i federalizam kao način rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji.

Kraj diktature

Kralj Aleksandar je ubijen 1934. u Marseljskom atentatu. Pod knezom namesnikom Pavlom Karađorđevićem je došlo do popuštanja režima i raspisivanja izbora 1935, na kojima je nastupila ujedinjena opozicija. Iako je parlamentarizam ponovo uspostavljen, a uspostavom Banovine Hrvatske (1939) napušten centralizam i ideologija integralnog jugoslovenstva, Oktroisani ustav je ostao na snazi sve do sloma Jugoslavije u Aprilskom ratu (1941).

IZVOR: Vikipedija