Порекло презимена, село Зеленци (Бања Лука)

4. јануара 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Зеленци, општина Бања Лука. Стање из 2003. године

 

Чињенице о пореклу становништва које наводимо засноване су на казивањима мештана о антропогеографској прошлости својих породица и предака. Оне се темеље на усменом предању које се преноси са колено на колено, јер писани подаци не постоје, нарочито о ранијој прошлости становништва Зеленаца.

 

Данас у селу живе четири фамилије (рода). То су:

Милекићи (12 кућа, славе Никољдан). Воде порекло из Црне Горе.

Живковићи (10 кућа, славе Ђурђевдан) Старином су са Косова, а у Зеленце су досељени из бањалучког села Лусића (засеок Горњи Лусићи).

Васиљевићи (5 кућа, славе Ђурђевдан). Непознатог су миграционог порекла.

Поповићи (2 куће, славе Јовањдан). Најмлађи род у Зеленцима, досељени су (два брата Остоја и Миле) пре ”око” 150 година из Црне Горе.

 

У селу постоје и четири куће (Милекић Косовка, Јела, Лазар и Живковић Јела), чији власници су стално настањени у Бањој Луци, који повремено бораве у Зеленцима, углавном током летњег дела године и у дане викенда.

Православна црква Благовести Пресвете Богородице, подигнута 1970, освећенаје 13. јула 1980. године. Код храма се сваке године, у недељу пре Петровдана, приређује мања културна и религиозна манифестација у народу позната као ”Збор.

 

ИЗВОР: Гласник Српског географског друштва, 2005. године

ПРИРЕДИО:  Сарадник портала Порекло Небојша Новаковић

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Mile Milekić

    Nisam baš siguran da je sve kako pišete.Po broju nadgrobnih spomenika da se zaključiti da je selo bilo naseljeno prije više od 500 godina.A po veličini groblja Milekići su definitivno starosjedioci sela a ne vidim veze Milekića s Crnom Gorom.Prije je to vjerovatno s Milekićima sa drinske strane Tare.

  2. Војислав Ананић

    ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА ГОДИНА 2005, СВЕСКА LXXXV- Бр.1, 2005. TOM LXXXV – N° 1, Оригинални научни рад, ДРАГИЦА ГАТАРИЋ; СРБОЉУБ Г. СТАМЕНКОВИЋ

    ЗЕЛЕНЦИ – РУРАЛНИ РАЗВОЈ И АНТРОПОГЕОГРАФСКИ КОМПЛЕКС

    Садржај: Село Зеленци се налази 25 km југозападно од Бања Луке, у окружењу ниских планина, на долинским странама понорнице Зелене. Спада у насеља разбијеног типа. Обједињује четири засеока (Живковићи, Милекићи, Поповићи и Васиљевићи) које одваја пољопривредни и шумски простор. Данашње насеље, које је, по предању, постојало у турско доба, настало је на месту са значајним остацима раније насељености (археолошки налази из бронзаног доба, локалитет Градина и др.). Становништво, чије порекло до сада није изучавано, је по казивању мештана старином из Црне Горе и са Косова. После Другог светског рата, почев од 60-их година, бележи негативан демографски (1961. – 337, а 2003. – 89 становника) и свеукупни развој. У овом периоду, захваљујући пре свега селидбеним миграцијама усмереним углавном према Бањој Луци и Новом Саду, мења своја физиономска, функционална и антропогеографска својства. Данас у селу живе четири рода, по којима су поменути засеоци добили имена, у 29 стално насељених кућа (1981. – 47, а 1991. – 29 кућа).
    Кључне речи: насеље, атар, развој, становништво, физиономија, функције

    Увод

    Зеленци, мало сеоско насеље у околини Бања Луке, као и многа друга насеља у долини Врбаса и Бањалучкој регији, спадају у географски, па и антропогеографски, не истражена насеља. Уз то, мало је поузданих археолошких налаза, историјских, статистичких и других података о прошлости насеља и његовог становништва. Између осталог, и из тих разлога били смо приморани да приступимо детаљним теренским истраживањима (”у народу, од куће до куће”, од једне породице до друге), која су обављена током децембра 2003. године, антропогеографског и уопште насеобинско-географског комплекса Зеленаца. Резултате до којих смо дошли саопштавамо овом приликом у најмањем могућем обиму.
    Положај
    Село Зеленци је смештено на долинским странама Зелене, која понире 2 km југоисточно од села. Већи део насеља је лоциран на десној долинској страни. Непосредно окружење села чини 10 ниских планина: Цигељ (688 m), на западу, Таванчић (600 m) и Амзача (703 m), на североистоку, Грабеж (682 m) и Угљевица (691 m), на истоку, Кукрика (749 m), Градина (677 m) и Паљевина (622 m), на југоистоку, и Дукино брдо (704 m), на југозападу. Лоцирани су 10 km источно од магистралног пута Бања Лука – Чађавица – Мркоњић Град.
    Насеље се морфо-физиономски развија у висинском појасу од 500 (засеок Живковићи) до 540 m (засеок Поповићи), док се сеоска територија (атар) простире од 465 до 749 m. Локални положај (микроположај) села одређен је географским координатама: 44о42′ северне географске ширине и 17о0′ источне географске дужине.
    Зеленци административно-управно припадају општини Бања Лука (1.232 km2, 54 насеља и 195.692 становника), од чијег центра су удаљени 25 km (југозападно). У регионалној структури Републике Српске улазе у склоп Бањалучке регије – 8.550 km2 и 657.000 становника (Марковић Ј., 1998), најразвијенијег дела Републике Српске. Лоцирани су у централном делу Бањалучке регије.

    Атар

    Укупна површина катастарске општине Зеленци износи 676 ha, којих је 410 ha (60,7%) у приватном власништву, а 266 ha у државној својини. Обрадиво земљиште заузима 270 ha (39,9% укупне површине атара), пољопривредно 338 ha (50%), продуктивно 662 ha (97,9%), а неплодно (непродуктивно) земљиште 14 ha (2,1%). У структури коришћења земљишног фонда преовладавају шуме (47,93% укупне површине атара), оранице и баште (21,89%), ливаде (17,46%) и пашњаци (10,06%).
    Листопадне шуме заузимају знатно пространство у следећим потесима: Осоје, Шкобаље, Туцањ, Гај и Јовац, оранице у Кошариштима, Жљебинама и Просјеку, ливаде и пашњаци на Дугом брду, Самарићу, Локви, Миланцу и Мекотама.

    Табела 1. К.О. Зеленци: структура коришћења земљишта и својински односи у ha
    Категорије коришћења Својински односи Укупно
    приватно државно ha %
    Оранице и баште 147 1 148 21,89
    Воћњаци 4 – 4 0,59
    Ливаде 113 5 118 17,46
    Пашњаци 37 31 68 10,06
    Шуме и 106 218 324 47,93
    Неплодно земљиште 3 11 14 2,07
    Укупно 410 266 676 100
    Извор: Документациони материјал Општинске управе за геодетске послове и катастар некретнина, Бања Лука, 2001.

    У атару се налазе више извора, од којих су најзначајнији: Васиљевића точак, Шкобаљев точак, Мазија, Миланац, Долина, Каменац, Пуршевац, Поповића точак, Јовац, Јеринац, Ђурђево врело и Милашица. Кроз атар тече река понорница – Зелена, која настаје у северозападном делу атара од три извора: Јеринац, Ђурђево врело и Милашица, а увире у пољу, западно од Градине. По предању, река Зелена ”извире опет” у Крупи на Врбасу, мештанин Урош Поповић, познати сеоски занатлија с почетка XX века, урезао је своје име на дасци коју је бацио у понор (”увор”) Зелене, да би се та даска, након извесног времена, појавила у неком водотоку код Крупе на Врбасу. На реци Зелени, у прошлости су се налазиле две воденице: Горњи и Доњи млин, које је направио поменути Урош Поповић 20-их година XX века, од којих је данас у употреби Горњи млин или Поредовнички млин. На локалитету Друмови, североисточно од насеља, налази се ”мајдан” из ког се експлоатише песак.

    Физиономија и уређеност насеља

    Зеленци су издуженог неправилног облика, правца простирања северозапад-југоисток. Разбијеног су типа. Сеоске куће са окућницама размештене су поред тока Зелене, уз изворе и у подножју Великог брда, с обе стране сеоског пута, који повезује село са суседним насељем Кола.

    Насеље просторно обједињује и функционално повезује четири физиономске целине (47 стално насељених, повремено насељених и расељених кућа) – засеока, распоређене у најнижем северозападном делу атара. Засеоци представљају групе родовских (сродничких) кућа, по чијим презименима су добили имена: Живковићи, Милекићи, Поповићи и Васиљевићи, с тим што су Милекићи размештени на три локалитета, а Живковићи на два с обе стране водотока.
    Куће за становање и објекти сеоске економије (штала, амбар или кошана, сеник и др.) смештени су ближе сеоском путу, где се налази улаз у сеоско двориште, а у њиховом залеђу су углавном баште и друге пољопривредне и шумске категорије коришћења земљишта.
    Мештани се водом снабдевају са околних поменутих извора. Насеље је електрифицирано крајем 70-их година XX века. Сеоски пут, који преко села Кола, иде ка Бањој Луци трасиран је почетком 90-их година XX века. У селу се налазе два православна гробља: на Туцањ гробљу се сахрањују мештани Поповића и Милекића, а на гробљу Друмови: Живковићи и Васиљевићи.

    Генеза и развој

    О пореклу географског имена села, по предању, постоје три тумачења: да потиче од личног имена – Зеленко, краља који је на Градини, југозападно од данашњег села, имао свој град; да води порекло од ”љетине” коју су зелену брали да је не би мраз уништио (Иванчевић С. П., 1892) и да је повезано са зеленом бојом воде реке Зелена, поред које је основано село у далекој прошлости.
    На основу археолошких налаза у непосредној околини насеља, малобројних писаних извора и усменог предања са реалном историјском основом, може се претпоставити да је територија данашњег села била насељена још у праисторији. На узвишењу Таванак пронађени су фрагменти керамике, од пречишћене смеђе земље са премазом, из касног бронзаног доба, и сухозид, што указује на постојање два градинска насеља која су била повезана (Жеравица З., 1989). Праисторијска градина на истоименој планини, са каменим бедемом, потиче из касног бронзаног и гвозденог доба (Археолошки лексикон, 1988). На јужним падинама Градине откривен је бунар кружног облика – пречника 0,70 m, дубине 1,3 m, сазидан од камења – око којег је пронађено доста камења и металне згуре. Недалеко од бунара налази се плато са мноштвом набацаног камења, па се претпоставља да је реч о рушевинама неке грађевине. У литератури се наводи да се може претпоставити да је око бунара било и других грађевина (Жеравица З., 1989).
    У римско доба југоисточно од села је пролазио пут Salona-Servitium (Сплит- Босанска Градишка), који се од добрињског засеока Кадина вода одвајао за село Шљивно, где су пронађени остаци зидина и опеке, па преко засеока Конатари и Плавшићи (село Кола) продужавао за Бања Луку (Пашалић Е., 1956).
    Током средњовековног доба простор данашњег села налазио се у саставу Доњих Краја, који се први пут у писаном документу помињу 1244. године у повељи угарског краља Беле IV. На територији Доњих Краја, као територијално-управна целина постојала је и Жупа Земуник, која се наводи и под именом Земљаник (Земаљник), у чијем саставу су били Зеленци. Први писани помен Жупе Земуник датира из 1287. године, када се наводи у Пријездиној повељи, а последњи 1434. године у повељи Јурја, војводе Доњих Краја (Скарић В., 1937). М. Карановић (1936) у свом раду о границама средњовековне босанске Жупе Земљаник, у северозападном делу атара Зеленаца је уцртао знак за стари град. Највероватније да је реч о Градини која се налази на локалитету Завлака, која је смештена на тромеђи села: Перван, Суботица и Зеленци, где су пронађени остаци зидова дебљине 0,5 m и копље (Жеравица З., 1989). Северно од Градине, на локалитету Муходо, лоцирана је њива позната под називом Варошиште, за коју мештани наводе да је ту некада била варош.
    На постојање насеља у средњем веку указује локалитет Мраморје и средњовековни град на западним падинама Амзаче (у народу Хамзаче), где се налази некропола са 50-ак стећака у облику плоча и сандука. Поред некрополе је велики крст од седре и неколико камених обележја – ”биљега” (Жеравица З., 1989). Мештани за тај локалитет користе и назив Кужје гробље, јер је, по предању, у прошлости ”владала куга”, те су се на том месту сахрањивали људи који су умирали од куге.
    Недалеко од села, у Пољу се налазио један камен (”повелика бика”) где су мештани ископавали мотике и друге алатке, које нису сачуване. На том месту, по предању, отац је уклео сина, па му се бик окаменио. Западно од Зеленаца, поред локалног пута за насеље Кола, налази се надгробни споменик (крст) – 1,3 m висине и 0,50 m ширине, непознате старости, у коме је пронађен новац. По народном веровању, неки сиромашан мештанин је повео своје (”мушко”) дете да прода, да би прославио крсну славу – Ђурђевдан, али је сео успут и заспао, а у сну му се нешто ”јавило и рекло да оде до тог крста и да тамо има новца, што је овај и урадио”. (Иванчевић С. П., 1892).
    На територији средњовековне Жупе Земуник, након успостављања турске власти, формирана је нахија Змијање, која је постојала до почетка XIX века (Нишкановић М., 1978). Нахија Змијање је први пут забележена у турском дефтеру 1541. године, када броји 29 насеља и 350 кућа (Васић М., 1962). М. Карановић (1937) наводи да се Змијање први пут помиње 1587. године у Вакуфнами (задужбинској повељи) Ферхат- пашине џамије у Бањој Луци.
    Током свог дугог постојања нахија Змијање је често мењала границе, а највећу површину имала је почетком XVI века. Тада је обухватала територију између токова Врбаса и Сане, од Козаре (977 m), Димитора (1480 m) и Лисине, 1467 m (Нишкановић М., 1978).
    Зеленци се не помињу у турским пописима 1541. и 60-их година XVI века. Мештани тврде да је и тада постојало насеље на данашњој територији, али да нису давали бегу ”трећину”, тако да није уписано у ”турске књиге”.
    Успостављањем Аустро-угарске владавине (1878), Зеленци су ушли у састав Бањалучког сеоског котара. У то време имају 10 кућа и 104 становника. У аустро- угарском попису 1910. (19 кућа и 182 житеља), наводе се под именом Зелењци, када су се налазили у саставу сеоске општине Добрња у склопу Бањалучког котара.
    Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и административно-територијалном поделом на области, Зеленци су били у саставу Врбаске области Бањалучког сеоског среза, а формирањем Врбаске бановине 1929. године припадају Бањалучком срезу (Смлатић С., 1978).
    Демографски развој Зеленаца после Другог светског рата може се поделити у две фазе: прва од 1948. до 1971. године, када бележе континуирани популацијски пораст, што је пре свега резултат позитивног природног прираштаја, и друга, од 1971. до данас, која је обележена негативним демографским трендовима који произилазе из негативног природног прираштаја, с једне стране, и обимних селидбених миграција на релацији село – град, с друге.

    Табела 2. Кретање укупне популације и домаћинстава у Зеленцима од 1948. до 2003. године
    Година Број становника Домаћинства
    број просечан број чланова
    1948. 284 28 10,1
    1953. 304 38 8,0
    1961. 337 47 7,2
    1971. 311 47 6,6
    1981. 182 39 4,7
    1991. 123 29 4,2
    2003. 89 29 3,1

    Пописи становништва, домаћинстава и станова од 1948. до 1991, а за 2003. по нашим теренским испитивањима обављеним током децембра исте године.

    Године 2003. на терену смо евидентирали 14 (Живковић Душан, Живковић Мирко, Милекић Млађен, Милекић Драгољуб, Поповић Милош, Поповић Стојко, Поповић Војислав, Васиљевић Млађен, Васиљевић Лазар, Васиљевић Ђурђија, Васиљевић Радослав, Васиљевић Боре, Васиљевић Драган) празних (”затворених”, ”пустих”) кућа, чији власници су преминули, а њихови потомци су исељени највећим делом у Бања Луку и мање у Србију, у Нови Сад. Власник једне куће (Секулић Гојко, слави Јовањдан), дошао је на женино имање (Васиљевића) из суседног села Радманића, а његов син Станко је исељен у Посавину, у Лијевче поље. Крајем XIX, па све негде до средине XX века, већина домаћинстава је живела у многочланим породичним задругама, које народ назива ”заједницама”. Најбројнија задруга у Зеленцима, са 50 чланова (старешина Јошо Милекић), издељена је 1948. године на три домаћинства (Гојко, Јошо и Никола), затим Поповић Милоша (стареши на) – 20 чланова, издељена 1960, Живковић Васкрсије (старешина) – 24 члана, издељена 1971. године итд.

    Порекло становништва

    Чињенице о пореклу становништва које наводимо засноване су на казивањима мештана о антропогеографској прошлости својих породица и предака. Оне се темеље на усменом предању које се преноси са колено на колено, јер писани подаци не постоје, нарочито о ранијој прошлости становништва Зеленаца.
    Данас у селу живе четири фамилије (рода). То су: Милекићи (12 кућа, славе Никољдан), Живковићи (10 кућа, славе Ђурђевдан), Васиљевићи (5 кућа, славе Ђурђевдан) и Поповићи (2 куће, славе Јовањдан).
    Живковићи су старином са Косова, а у Зеленце су досељени из бањалучког села Лусића (засеок Горњи Лусићи). Поповићи, најмлађи род у Зеленцима, досељени су (два брата Остоја и Миле) пре ”око” 150 година из Црне Горе. Фамилија Милекићи, води порекло из Црне Горе. Васиљевићи су непознатог миграционог порекла.

    Табела 3. Зеленци — састав фамилија, број и структура становништва 2003. године
    Фамилија Презиме и име Крсна БР°Ј Пол Велике старосне групе
    власника куће слава чл. М Ж До 19 20-39 40-59 60 и више
    Васиљевић Боре 2 2 – – 2 – –
    Васиљевић Рушко 2 1 1 1 – – 1
    Васиљевићи Васиљевић Здравко Ђурђевдан 1 1 – – – – 1
    Васиљевић Михајло 3 2 1 – 1 – 2
    Васиљевић Никола 7 5 2 3 2 2 –
    Милекић Станко 2 1 1 – – – 2
    Милекић Јово 7 4 3 1 4 2 –
    Милекић Милутин 2 1 1 – – – 2
    Милекић Миленко 1 1 – – – 1 –
    Милекић Борка 1 – 1 – – – 1
    Милекићи Милекић Драган 5 3 2 1 1 2 1
    Милекић Урош Никољдан 5 3 2 – 3 2 –
    Милекић Драго 2 1 1 – – – 2
    Милекић Душан 2 1 1 – – – 2
    Милекић Ненад 2 1 1 – – – 2
    Милекић Остоја 7 4 3 5 1 1 –
    Милекић Нико 7 1 6 4 2 – 1
    Живковић Милош 2 1 1 – – – 2
    Живковић Борко 2 1 1 2 – – –
    Живковић Свето 4 2 2 2 – 2 –
    Живковић Драго 4 2 2 2 – 2 –
    Живковићи
    Живковић Јела Ђурђевдан 1 – 1 – – – 1
    Живковић Перка 1 – 1 – – – 1
    Живковић Стојан 2 1 1 – – – 2
    Живковић Михајло 6 3 3 2 2 – 2
    Живковић Никола 2 1 1 – – – 2
    Живковић Богдан 4 2 2 – 1 1 2
    Поповићи
    Поповић Живко Јовањдан 2 1 1 – – – 2
    Поповић Светозар 1 1 – – – – 1
    Укупно 29 – 89 47 42 23 19 15 32

    У селу постоје и четири куће (Милекић Косовка, Јела, Лазар и Живковић Јела), чији власници су стално настањени у Бањој Луци, који повремено бораве у Зеленцима, углавном током летњег дела године и у дане викенда.
    Православна црква Благовести Пресвете Богородице, подигнута 1970, освећена је 13. јула 1980. године. Код храма се сваке године, у недељу пре Петровдана, приређује мања културна и религиозна манифестација у народу позната као ”Збор”.

    Функције насеља

    Зеленци су типично аграрно (сточарско-ратарско) сеоско насеље малог функционалног капацитета и значаја. Главно занимање месног становништва у не тако давној прошлости је било екстензивно сточарство, док је ратарство тада, као и данас, углавном задовољавало потребе домаћинстава. Сточарство као привредна грана временом је изгубило ранији значај. О томе данас сведоче остаци два ”наслона” (објекти за чување стоке са стоговима сена на ”сенокосима” – пашњацима, где је током зиме смештена стока), којих је до Другог светског рата било 12, на имањима Светозара Поповића и Нике Милекића.
    Село је имало четвороразредну основну школу (престала са радом 1984. због мањка ученика), која је почела са радом 60-их година XX века. До отварања школе мештани су стицали основно образовање по приватним кућама, где су се одржавали ”течаји”. У кући Милоша Милекића се одржавао течај. Данас деца наставу похађају у две школе: у четвороразредној школи, која припада засеоку Конатари (4 ученика) и осморазредној основној школи у Колима (3 ученика).
    Продавница мешовите робе (отворена 1987) престала је са радом 1991. године. До 50-их година XX века у селу је функционисала и Земљорадничка задруга.
    Од традиционалних заната, који су временом изумрли, у селу се налазила ковачка радња (Никола Милекић), која је престала са радом 70-их година XX века, као и већи број кречана.

    Закључак

    Рурални развој Зеленаца, за које се поуздано не може рећи од када датирају, обележен је периодима успона, стагнације и фазама са негативним развојним трендовима. У савремено доба, нарочито од 70-их година XX века до данас, село бележи убрзан негативан развој, који карактерише:
    – значајно смањење руралне популације,
    – опадање природног прираштаја становништва,
    – опсежно исељавање и селидбене миграције месног становништва усмерене ка градовима и већим насељима,
    – погоршање старосне структуре сеоског становништва,
    – смањење значаја и обима сеоске сточарско-ратарске производње и др. Антропогеографски и насеобински комплекс села има мноштво битних обележја, од којих као карактеристичне наводимо следеће:
    – појаву расељених (напуштених) сеоских кућа и имања, као и постепено и континуирано демографско одумирање села,
    – знатну уједначеност географског порекла сеоске популације (старином из Црне Горе и са Косова) и
    – хомогену етничку и конфесионалну композицију становништва насеља (српско становништво православне вероисповести).
    Даљи рурални развој Зеленаца, укључујући ту и друга сеоска насеља у Бањалучкој регији, зависи пре свега од скупа сталних и повремених мера и акција на плану ревитализације сеоских насеља Републике Српске, јер је извесно да већина њених сеоских насеља у савременом периоду има негативне развојне карактеристике.