Poreklo prezimena, selo Jabučje (Lajkovac)

Poreklo stanovništva sela Jabučje, opština Lajkovac. Seoski život i narodni običaji krajem 19. veka prema kazivanju Vladimira Bajića iz Jabučja. Priredio saradnik portala poreklo Milodan. 

Vladimir Bajić (1889-1969) potiče iz poznate porodične zadruge iz sela Jabučja (pominjao sam ga u prezimenu Milić, op. Milodan). Učestvovao je u svim ratovima 1912-1918. godine i iz njih se vratio kao invalid. Iako nije završio ni osnovnu školu bio je vrlo obdaren za proučavanje zavičajne istorije. Bio je starešina svoje zadruge, a radove na imanju vodili su njegov sin i ostali potomci.

Najviše je proučavao seoski život u samom Jabučju, ali i okolini, u periodu od kraja 19. i početka 20. veka, a zanimao ga je i ceo 19. vek. Bio j poznat u javnosti, posebno u vreme od 1950. do 1960. godine. Između ostalih, sa njim su kontaktirali i u selu ga posećivali akademici SANU: Osim kazivanja, Vladimir je ostavio značajne beleške o prošlim vremenima.

Selo Jabučje je najveće i u starim tamnavskom srezu i u valjevskom okrugu, (pričalo se kada sam bio dete da je Jabučje drugi po veličini selo u Srbiji, posle Azanje, op. Milodan) Nekada je zauzimalo preko 5000 hektara. U 18. veku imalo je turski han koji je uništen u Prvom srpskom ustanku. Jabučje je 1820 godine imalo 111 kuća, 1831 – 136, 1900 – 359 i 1910 – 427 kuća. U drugoj polovini 19. veka i u periodu do Prvog svestskog rata postojala su dva zasebna sela – Gornje i Donje Jabučje.

Ja bih tome dodao da sada postoje zaseoci, osim Gornjeg i Donjeg „kraja“, Šerinka, Gaj, Staro selo, Viš i centar sela koje nosi naziv Šiljagovac.

Obrada zemlje i oprema

U 19. veku veličina imanja računala se prema „danu oranja“, što iznosi oko 0,5 hektara. Plugovi su bili potpuno drveni, a samo raonik je bio od gvožđa. Krajem 19. veka uglavnom su se koristili „poludrveni“ plugovi. Po sećanju Vladimira Bajića, potpuno potpuno drveni plugovi nestali su oko 1897. godine. Prvi gvozdeni plug u Jabučju pojavio se 1896. godine godine, a do 1911. u selu ih je bilo svega pet.

U staro vreme nije se u jesen ugarivalo za setvu na proleće. Za kukuruz se oralo u proleće i odmah sejalo. Zbog teških uslova oranja, plug je vuklo šest do osam volova sa četiri orača. Četvrti orač, onaj koji drži plug, morao je imati najveće sposbnosti, i fizičke i umne.

Kukuruz se sejao ne u vrstu, već na „sačmu“, bacanjem iz šake. Prvo sejanje u vrstu počelo je 1893. godine, a prva kopačica došla je u Jabučje 1896. godine. Uoptreba kopačice se vrlo brzo proširila – do 1900. godine.

Vršidba žita

U staro vreme pšenica se mlatila motkama. Omlaćeno žito sa plevom čekalo je da dune vetar, na kome se vejalo nekoliko puta. Oko 1870. godine počela je vršidba konjima, a vejalo se na vetrenjačama koje su ljudi okretali. U to doba još uvek nije košeno kosom, već bi se želo srpom. Pri vršaju na ravnom zemljištu okreše se gumno u prečniku do 20 metara. Na sredini je postavljen jak kolac – stožer. Gumno je moralo biti zalivenoi i utabano.

Prva vršaća mašina u Jabučje je došla 1894. godine. Nešto pre toga u Radljevo (selo u okolini, op. Milodan) je stigla prva vršalica. Do 1912. godine prestao je vršaj stokom.

Drvena kola

Polovinom 19. veka mahom su korišćene saonice, i leti i zimi. Kola su bil potpuno drvena. Kada se putovalo malo dalje, na kola se stavljala bačva vode, iz koje su se zalivali delovi kola na kojima je trenje bilo najveće. Oko 1860. godine drvene osovine su dobile tuljce sa obe strane. Točkovi su opasivani gvozdenim šinama – šinska kola (op. Milodan). Prva kola sa gvozdenim osoinama doterana su u Jabučje 1886. godine.

Prva vodenica

Prva vodenica na Belom brodu (na Kolubari između Jabučja i Ćelija, op. Milodan) po predanju je podignuta oko 1750. godine. Ona posle nekog vremena nije imala dobar dotok vode, pa su meštani za vreme vladavine Miloša Obrenovića tražili da se ona premesti. Miloš je to izuzetno odobrio. Ona je imala osam vitlova i uspešno je radila i posle Drugog svetskog rata.

Postojale su vodenice na maloj reci Kladnici, obično je imala jedan ili dva kamena. Vlasnici su bili Ćatići (jedna od grana u koje spadaju moji Milići, Radovančevići i Petrovići, op. Milodan) Radovanovići, Bugarčići i Mašići.

Prvi bunari

Prvi bunari su kopani u četvrt, a podgrada je pravljena od talpi – debelih dasaka. Kasnije su bunari zidani kamenom ili ciglom. Oko 1900. godine u Jabučju je bilo samo 15 zidanih bunara a 1950. godine preko 200.

Gajenje stoke

Većina porodičnih zadruga imala je ograđene zabrane gde je boravila stoka, a najviše svinje. Glavne hrane za svinje, žira, bilo je u izobilju. Krmače su se same prasile. Porodice su u proseku držale po 30-40 svinja, a veće zadruge znatno više. Obično se na svaki hektar imalo 1-2 govečeta.

Krajem 19. veka i do 1912. godine, u Jabučju je bilo više kuća sa preko 100 hektara imanja, a nekoliko domaćinstava je posedovalo i do 300 hektara. Te bogate zadruge imale su od 100 do 300 goveda, 200-300 svinja, 150-300 ovaca i do 30 konja. Oko 1895. godine samo 3% porodica nije imalo vinograde, a oko 1950. godine svega 3% ima vinograde.

Stoka je u zabranima i zimi i leti boravila u ograđenim zabranima i potesima. Ova imanja su imale košare (primitivne štale, op. Milodan), kolibe i iskopane bare za pojenje stoke. Te njive sa stokom često su od porodčne kuće bile udaljene i po nekoliko kilometara. Krave su se muzle samo ujutru, a svaka „stanara“ imala je krave i telad u svojoj košari.

U Jabučju je postojao stari običaj da se domaćini takmiče u koga će biti lepše i bolje ograđeno imanje. Oko 1900. godine bilo je sramota ako neko imanje nije bilo ograđeno. Posle balkanskih i Prvog svetskog rata, većina ograda oko imanja bila je zapuštena ili uništena.

Nakon oslobođenja 1918. godine, većina porodica je počela ponovo da se „kući“ od početka. Stočni fond bio je većim delom uništen. U prvoj posleratnoj deceniji retka su bila domaćinstva koja je imala više od dva vola i jedne krave, ili dva konja i jednu kravu.

Ishrana

Bilo je više postova u toku godine. Svaka sreda i petak su bili posni dani. Veće zadruge muzle su 30-40 krava, ali se u toku posta ništa od toga nije jelo. Na Bele poklade (dan-veče uoči početka Vaskršnjeg posta, op. Milodan) počinje post kada majke svoju decu namažu belim lukom, a na prozor stave glogovo trnje da ne uđu veštice „koje dave decu na dan poklada“. To je zato što babe i prababe pričaju da su rađale i po desetoro i više dece a preživi samo jedna trećina ili najviše polovina od njih.

U zadružnim kućama u sezoni se klalo 8-10 svinja, 2-3 goveda i više ovaca. Zadruge su često brojale od 30 do 60 članova. Od goveda i ovaca se koristio loj za lojane sveće. Od goveđih i svinjskih koža pravljeni su opanci. Inače, obuća se malo nosila, pogotovu van zimskog perioda, kada su deca i odrasli išli bosi.

U zadrugama je bilo 10-12 žena. Udate žene su bile redare i stanare. Redare su se smenjivale na 7 dana. Redara prikuplja drva, mesi hleb, kuva, pere sudove i čisti kuću. Mlade (od skoro u braku, op Milodan) i devojke nose ručak na njivu. Za ručkom i večerom kod kuće običaj je sledeći – koristi se velika okrugla trpeza sa tronogim stolicama. Svi jedu drvenim kašikama iz jednog čanka. Naročito pri večeri prvo jedu deca i babe, u drugoj sofri muškarci, a u trećoj žene.

Narodna nošnja

Košulje su nekada tkane od ćetena (lana) a kasnije i od kudelje. Mlađe žene i devojke pravile su odeću od vune, kudelje ili ćetena. Sve do otprilike 1880. godine na seljačkoj devojci ili mladi nije bilo ničeg kupovnog. Sve su tkale i plele svojom rukom. Glavna ženska nošnja sastojala se od suknje i reklje. Šio se i zuban od vune, dugačak kao današnji kaput. To je bila više svečana aljetka, izvezena raznim bojama. Poslednji zubun Vladimir je u svom selu video oko 1895. godine.

Starije žene su nosile bošču i kecelju, koje su tkane raznim bojama. Žene su oblačile dugačke košulje, napred se nosila kecelja, a pozadi bošča.

U drugoj polovini 19. veka u modi je bila libada. To je gornja aljetka za mladu, oblačila se prilikom venčanja i bila je skupocena. Ona je bila sačinjena od svile, kadife ili najlepše čoje, izvezena srmom, svilenim gajtanom, srebrom, a ređe zlatom. Libada je imala široke rukave i bila je otvorena na grudima. Zubun (mislim da se ovde radi o libadi, op. Milodan) je izašao iz mode posle 1910. godine.

Svaka mlada morala je za Božić da bude ubrađena u konđu. Konđa je bila izrađena od drveta, prečnika oko 10 cm, sa ušivenim finim somotom. Posebno je uz to išao „ubradač“, pamučno platno kao peškir, sa iglama, đerdanima i lančićima. Posle 1900. godine i konđe su izašle iz mode.

I muška nošnja se izrađivala od vune, ćetena i kudelje. Sve do približno 1912. godine muškarci su nosili samo košulje i gaće bez pantalona. Košulje za svečane dane tkane su od finog pamuka, bile su duge, do ispod kolena, opasavane lepim pojasom. Na nogama su nosili „tozluke“ do kolena, a preko njih duge čarape koje su na vrhu imale „preplet“ – šaru od vunice. Kao ubuća služili su opanci „šiljkani“ sa dugim kaišima, a deo kaiša se zamota oko noge. Bilo je starih ljudi koji nikada nisu obukli čakšire.

Deca do 13-14 godina nosila su samo košulju, bez gaća, sve do pred kraj 19. veka. Momak koji se ženi morao je za svadbu i venčanje da kupi čakšire, tzv „poturlije“. One su su imale veliki tur pozadi, do ispod kolena. Siromašniji su ih pravili od šajka, a bogatiji od čoje sa gajtanom. Na leđima su nosili koporan ili ferman, izrađen od čoje, sa svilenim gajtanom. Posle Prvog svetskog rata i čakšire poturlije su postepeno nestajale, a poslednje su zabeležene oko 1925. godine. Između dva svetska rata, a i kasnije, sve više su nošene tesne pantalone, kaputi i prsluci, kao i „duz“ pantalone.

Početkom 20. veka ženska nošnja se naglo promenila. I na selu su se žene „modirale“ i sve više su kupovale fabričke tkanine. Već posle Drugog svetskog rata seoske žene nemaju ništa na sebi što su svojom rukom uradile (ne bih rekao da je ovo tačno, op. Milodan), pa više skoro da i nema razlike u načinu odefvanja seljanki i varošanki.

Ženidba i udaja

U staro vreme momci su se ženili samo u jesen, od septembra do kraja novembra. Nakon toga počinje Božićni post, kada nema venčavanja.

Momci iz inokosnih porodica obično su se ženili pre vojske, a oni iz zadruga posle odsluženja vojnog kadra. Kada momak stasa za ženidbu, starešina kuće sazove odrasle članove porodice ili zadruge da većaju o tome koju devojku da prose. Mladoženja ne prisustvuje tom dogovoru. Starešini se osedlava najbolji konj, i on ide da ište devojku za sina, sinovca ili unuka. Posle tri-četiri dana momak se vodi devojci na gledanje. Oni se pred roditeljima samo kratko pogledaju, ali ne razgovaraju nasamo. Zatim se ugovara kada kada će devojački roditelji doći da gledaju momačku kuću. To gledanje je u stvari formalno, jer je glavni dogovor pao i volja je pokazana prilikom prvog boravka momkovog starešine u kući devojke.

Za gledanje momkove kuće sprema se bogata gozba. Gotove se najvolja jela i iznose najbolja rakija i vina. Posle ručka se ugovara proševina. Svi prisutni se izljube i čestitaju prijateljstvo.

Na proševini se devojci daje „obeležje“ u dukatima. Obično se davalo po 20 dukata, nekad i manje, a bogate zadruge davale su i više. Na proševinu ide 10-30 osoba. Prosioci prvo popiju kafu i rakiju, a roditelji devojke iznose prazan tanjir. Budući svekar ili kućni starešina vadi kesu sa dukatima i u tanjir daruje devojci 20 dukata, devojačkom starešini 4, a majci, strinama i babama još po jedan dukat. Momak predaje devojci tanjir sa dukatima i oni se samo rukuju. Mladenci izljube sve prisutne – starije u ruku, a mlađe u obraz. I prijatelji se međusobno izljube.

Kada devojka primi dukate, odmah se pali prangija, puca iz pištolja i pušaka. Komšije i selo tako saznaju da je prijateljstvo zaključeno. Postavlja se ručak, a već ranije je ugovoren pop da ispita mladence. Starešine se dogovaraju o tome kada će biti svadba.

Za svadbu se prvo pripremi čutura – buklija, kojoj se zovu svatovi. Najpre se zove kum, kome se nosi jabuka i pogača. Svadba je obično trajala tri dana – u subotu se dovodila mlada, u nedelju je bilo venčanje, a u ponedeljak čast i darivanje. Ponekad su svadbe trajale i duže, a izuzetno čak i do nedelju dana. Za jednu svadbu se klalo 4-5 krava i nešto svinja i ovaca.

Svaka devojka je prilikom udaje imala sanduk za devojačku spremu. On je najčešće bio dug oko 1,5 metra, a visok 60 santimetara. Kada dođe u novu kuću, mlada nikoga ne zove imenom, već samo tepa, naprimer, tata, bata, lepoje, braca i dr, a ženama – mama, mamica, nana, seja, rođenka, lepotica i vazdan drugim imenima.

Žrtve u ratovima 1912-1918.

Jabučje je kao najveće selo u tamnavskom i valjevskom kraju imalo ukupno 350 žrtava u balkanskim i Prvom svetskom ratu (među kojim i dva rođena brata mog dede, op. Milodan). U taj broj ulaze oni koji su poginuli i umrli, posebno u zarobljeništvu i po raznim bolnicama. Kostadin Negić izgubio je šest sinova, Radovan Blažić četiri sina, a mnogi očevi po dva sina ili sinove jedince.

Svoje beležke o istoriji sela Jabučja Vladimir Bajić je pisao pretežno 1952. godine, u svojim zrelim godinama (tada je imao 63). Pored ostalog, on navodi da je poljoprivreda u to doba dosta razvijena u tom kraju i da selo raspolaže sledećom opremom: 9 vršaćih mašina, 20 žetelica za žito, preko 10 sejalica za pšenicu i veliki broj sejalica za kukuruz, više kosačica za travu. Ore se fabričkim gvozdenim plugovima i kopačicama, sa volovima i konjima (siromašnija domaćinstva sa kravama, op. Milodan). Primetan je opšti napredak u poljoprivredi. Međutim, jedno važno pitanje ostalo je nerešeno kao u stara dobra vremena – putevi. Kada dođu kišne i vlažne zime, u selo skoro niko sa strane ne dolazi.

KRAJ

Nekoliko napomena. Ovo kazivanje Vladimira Bajića objavljeno je u knjizi „Istočna Tamnava – Brgule i okolina“ Miodraga Mije Stanimirovića. Doslovce je prekucano računajući i znake interpunkcije. Primetio sam jednu slovnu grešku koju nisam uočio prilikom provere teksta, a pre objavljivanja.

Nekoliko mojih napomena. Pamtim Vladimira Bajića budući da sam rođem 1949. a on je poživeo do 1969. godine. Žao mi je što nije, prilikom opisivanja svadbe, ispričao, za svatove i posmatrače svatova u crkvenoj porti ili duž puta kuda se svadbena povorka kretala, najuzbudljiviji događaj, tzv „doliju“. To su konjske trke koje kreću od crkve ka kući mladoženje koji „pronose glas“ majci mladoženje, koja ne ide u svatove, da je brak sklopljen i prvi koji stigne dobije pečeno prase, košulju, ćebe i sl. Pobednik ide nazad u susret svatovima i to pečeno prase podeli sa svatovima.

I ja se sećam kako je moje rodno selo izgledalo tih, pedesetih i šezdesetih godina kada je kišno vreme. Bilo je odista mnogo blata i zbog toga su ga zvali „kaljavo“ Jabučje. Međutim, u to doba smo imali goste koji su stizali vozom u Jabučje sišavši na stanici Jabučje, stajalištu-pristaništu Žuto Brdo ili u Lajkovcu gde su ih čekale čeze ili fijaker, kasnije „gumarabe“ ili traktorske prikolice, kako bi došli na svoje odredište.

Zanimljivo je napomenuti da je negdašnji železnički čvor uskog koloseka Lajkovac trebao biti u Jabučju ali to nije dozvolio jedan od uglednih seljaka iz Vladimirove familije pravdajući time da se oko stanice skupljaju žene niskog morala, one koje puše te će na taj način odvesti mnoge jabučke momke na pogrešan put. Iz tih razloga železnička stanica, odnosno čvor, pomereno 7-8 km prema Valjevu i tako je u ataru sela Lajkovca nastala čuvena „štacija“ i ložionica te su od šljake svi sokaci u toj varošici i selu Lajkovcu bili presuti i za pešake prohodni i kada padaju jesenje kiše. To je u jednom od svojih romana opisao Radovan Beli Marković, poznati lajkovački književnik, rodom iz sela Ćelije, odmah tu, preko Kolubare.

IZVOR: Vladimir Bajić, knjiga „Istočna Tamnava – Brgule i okolina“. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.

Izodi iz knjige prof. Vojislava Miljanića: LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – poreklo stanovništva.
JABUČJE. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.

a) Poreklo stanovništva i osnivanje sela

Selo je veoma staro. U popisu koji je izvršila austrijska vlast 1718. godine pominje se kao naseljeno mesto (Jabuce) sa četiri podanika

Starosedeocima se smatraju dve porodice – Pećići i Mojsilovići.

U Negiće (Pećiće) spadaju: Negići, Pezići – Pantelići, Milanovići, Blažići i Mihajlovići. Mojsilovići su Petrovići i Pavlovići iz Starog sela.

U prvoj polovini 18. veka doselili su se Bajići 1, Vićići, Grčići, Kovačevići, Kovandžići, MUSIĆI, Pavlovići-Jorgići (ovo Jorgići se ne slaže sa kazivanjem Vladimira Bajića, op. Milodan) Sedići i Smiljanići.

Bajići 1 doselili su se iz Crne Gore iz Bratonoižića. Slave Svetog Nikolu.

Vićići potiču iza Banjana iz Crne Gore i slave Svetog Đurđa. Pripadaju im Vićentijevići iz Starog sela i Milovanovići iz Viša.

Grčići potiću iz okoline Sjenice. Slave Svetog Jovana. danas se prezivaju: Grčići, Bugarčići, Mirkovići, Živanovići, Jovanovići-Palikućići i Markovići.

Kovačevići su se doselili iz Metohije. Slave Svetog Lazara.

Kovandžići potiću iz doline Pive i slave Svetog Đurđa. U njih spadaju: Radivojevići, Milosavljevići, Nedeljkovići, Đorđevići, Tufegdžići, Miljanići, Ivkovići i Pantelići.

MUSIĆI su se doselili iz Virovaca (selo udaljeno od Jabučja oko 20 km, op. Milodan) i Slave Đurđic. To su Ćatići, Stevanovići, Šljapići, MILIĆI, Radovančevići, Jakšići, Ćosići i Tejići.
Moj komentar: Prema Ljubi Pavloviću, piscu knjige “Antropogeografija valjevske Tamnave” Milići, Ćatići, Radovančevići i ovde nepomenuti Petrovići odista potiču od Musića a oni od Gavrilovića, dok se ostale familije, ovde navedene ne pominju a neke više i ne postoje kao što su Šljapići, Jakšići i Đosići, ili, makar, ja ne znam za te familije. Ovo sam pisao u rubrici o familijama “od A do Š” pod Milić.

Pavlovići – Jorgići vode poreklo iz Metohije. Slave Svetog Đurđa.

Sedići – Kurtovići potiću iz Hercegovine, oblast Površ i slave Đurđic.

Smiljanići su došli iz okoline Sjenice i slave Svetog Đorđa. Danas se prezivaju još i Jankovići, Ivkovići,

Marinkovići, Milosavljevići, Živkovići, Mirkovići, Babići, Radivojevići i Ivanovići.

Gore navedene familije pisac ove knjige smatra (na osnovu relevantnih izvora) da su najstarije familije u Jabučju, op. Milodan.

U prvoj polovini 18. veka nešto pre i za vreme Kočine krajine, doselili su se:

Andrići iz Bosne iz Osata, slave Đurđic.

Bajići 2 iz Brezovice, Podgorina, slave Svetog Nikolu.

Brankovići iz Makovišta, Užice, slave Sv. Gavrila.

Brđančići iz Bosne, slave Sv. Đurđa.

Vasiljevići iz Klanice, slave Sv. Avramija.

Vučetići iz Šljivove, Rađevina, slave Đurđic.

Davidovići 1 iz Županjca, slavili Sv. Arhanđela.

Jeremići iz Leskovca, Podgorina, slave Sv. Đurđa.

Lazići iz Bosne, uljez kod Pavlovića, slave Sv. Trifuna.

Markovići-Markešići iz Donjeg Mušića (kod Mionice, op. Milodan), slave Oce.

Markovići 1 doselili se iz Beloševca (kod Valjeva, op. Milodan), slave Đurđevdan.

Markovići 2 potiču iz Bujačića, slave Sv. Trifuna.

Milivojevići iz Barzilovice (kod Ljiga, op. Milodan) slave Sv. Jovana.

Milosavljevići, doselili se iz Rajkovića (kod Valjeva, op. Milodan), slave Mratindan.

Pavlovići-Kešići, Gornji Lajkovac, slave Sv. Nikolu.

Trifunovići 1, Ravnje, Kolubarski srez, slave Mratindan.

U 19. veku, uglavnom posle 1. i 2. srpskog ustanka doselili su se Petrovići 2, Damnjanovići iz Bosne, slave Sv. Arhanđela.

Petrovići 3, Likodra – Rađevina, slave Sv. Avramija.

Popovići 1, Vrhovine (obližnje selo, op. Milodan) slave Sv. Jovana.

Stojanovići (Gornji kraj), Rađevo selo, slave Sv. Đurđa.

Strahinjići iz Degurića, slave Sv. Arhanđela.

Arsenijevići, Lukavac Kolubarski, slave Sv. Jovana.

Belovukovići, Bosna, Bela krajina, slave Sv. Jovana.

Božići, Bosna, uljezi kod Radojčića, slave Sv. Nikolu.

Vasići, Bosna, slave Sv. Đurđa.

Vladisavljevići, Carina, Azbukovica, slave Miholjdan.

Davidovići 2, Mratišić, slave Vrače.

Damljanovići (Staro selo), Osat, Bosna, slave Miholjdan.

Ikonići, Vrhovine, slavili Sv. Arhanđela.

Ilići, Tvrdojevac (kod Uba, op. Mildan), slave Sv. Lazara.

Jakovljevići, Tupanjci kod Podgorice, slave Sv. Nikolu.

Jovanovići, Stragari, slavili su Sv. Đurđa (Ljuba Pavlović kaže da su uljezi kod Smiljanića, a oni su uljezi kod Rankovića), tvrdi pisac ove knjige, Voja Miljanić.

Milovanovići, Slovac (obližnje selo, op. Milodan) slavili Sv. Vasilija.

Milosavljevići 2, Mali Borak (obližnje selo, op. Milodan), slave Sv. Jovana.

Milinovići (Viš), Beomužić, slave Stevanjdan.

Milutinovići 2, Ostružnik, Podgovra, slave Sv. Arhanđela.

Mirkovići, Veselinovci, Kolubarski srez, slave Đurđic.

Mutapovići-Radojčići, Galovići, slave Đurđic.

Nedići, Osečina, slavili Sv. Nikolu.

Nikolići-Erini, Makovište, Užice, slave Sv. Đurđa.

Pavlovići 3, Divci (kod Valjeva, op. Milodan) slave Sv. Jovana.

Perići, Krnovo, Rađevina, slave Sv. Arhanđela a prikaziju (prekađuju, op. Milodan) Đurđic.

Petkovići, Nepričava (obližnje selo op. Milodan), slave Sv. Jovana.

Petrovići 4, Lelić, Užice (ja bih rekao Valjevo, op. Milodan), slave Sv. Đurđa.

Petrovići 5, Osat, Bosna, slave Đurđic.

Popovići 2, Šabac, slave Ivanjdan.

Radovanovići, Mali Borak-Skobalj, slave Đurđic.

Radojčići, Županjac, slave Sv. Nikolu.

Stevanovići, Tetovo, Makedonija, slavili Sv. Đurđa.

Strepanovići, Radljevo.

Stojanovići, (Šerinka), Osat, Bosna, slave Sv. Đurđa.

Tešić, Osat, Bosna, slavili Sv. Nikolu.

Tomići, Bukovac kolubarski, slave Svetog Luku.

Trifunovići 3, Vrhoviine, slave Sv. Jovana..