Poreklo stanovništva sela Jabučje, opština Lajkovac. Seoski život i narodni običaji krajem 19. veka prema kazivanju Vladimira Bajića iz Jabučja. Priredio saradnik portala poreklo Milodan.
Vladimir Bajić (1889-1969) potiče iz poznate porodične zadruge iz sela Jabučja (pominjao sam ga u prezimenu Milić, op. Milodan). Učestvovao je u svim ratovima 1912-1918. godine i iz njih se vratio kao invalid. Iako nije završio ni osnovnu školu bio je vrlo obdaren za proučavanje zavičajne istorije. Bio je starešina svoje zadruge, a radove na imanju vodili su njegov sin i ostali potomci.
Najviše je proučavao seoski život u samom Jabučju, ali i okolini, u periodu od kraja 19. i početka 20. veka, a zanimao ga je i ceo 19. vek. Bio j poznat u javnosti, posebno u vreme od 1950. do 1960. godine. Između ostalih, sa njim su kontaktirali i u selu ga posećivali akademici SANU: Osim kazivanja, Vladimir je ostavio značajne beleške o prošlim vremenima.
Selo Jabučje je najveće i u starim tamnavskom srezu i u valjevskom okrugu, (pričalo se kada sam bio dete da je Jabučje drugi po veličini selo u Srbiji, posle Azanje, op. Milodan) Nekada je zauzimalo preko 5000 hektara. U 18. veku imalo je turski han koji je uništen u Prvom srpskom ustanku. Jabučje je 1820 godine imalo 111 kuća, 1831 – 136, 1900 – 359 i 1910 – 427 kuća. U drugoj polovini 19. veka i u periodu do Prvog svestskog rata postojala su dva zasebna sela – Gornje i Donje Jabučje.
Ja bih tome dodao da sada postoje zaseoci, osim Gornjeg i Donjeg „kraja“, Šerinka, Gaj, Staro selo, Viš i centar sela koje nosi naziv Šiljagovac.
Obrada zemlje i oprema
U 19. veku veličina imanja računala se prema „danu oranja“, što iznosi oko 0,5 hektara. Plugovi su bili potpuno drveni, a samo raonik je bio od gvožđa. Krajem 19. veka uglavnom su se koristili „poludrveni“ plugovi. Po sećanju Vladimira Bajića, potpuno potpuno drveni plugovi nestali su oko 1897. godine. Prvi gvozdeni plug u Jabučju pojavio se 1896. godine godine, a do 1911. u selu ih je bilo svega pet.
U staro vreme nije se u jesen ugarivalo za setvu na proleće. Za kukuruz se oralo u proleće i odmah sejalo. Zbog teških uslova oranja, plug je vuklo šest do osam volova sa četiri orača. Četvrti orač, onaj koji drži plug, morao je imati najveće sposbnosti, i fizičke i umne.
Kukuruz se sejao ne u vrstu, već na „sačmu“, bacanjem iz šake. Prvo sejanje u vrstu počelo je 1893. godine, a prva kopačica došla je u Jabučje 1896. godine. Uoptreba kopačice se vrlo brzo proširila – do 1900. godine.
Vršidba žita
U staro vreme pšenica se mlatila motkama. Omlaćeno žito sa plevom čekalo je da dune vetar, na kome se vejalo nekoliko puta. Oko 1870. godine počela je vršidba konjima, a vejalo se na vetrenjačama koje su ljudi okretali. U to doba još uvek nije košeno kosom, već bi se želo srpom. Pri vršaju na ravnom zemljištu okreše se gumno u prečniku do 20 metara. Na sredini je postavljen jak kolac – stožer. Gumno je moralo biti zalivenoi i utabano.
Prva vršaća mašina u Jabučje je došla 1894. godine. Nešto pre toga u Radljevo (selo u okolini, op. Milodan) je stigla prva vršalica. Do 1912. godine prestao je vršaj stokom.
Drvena kola
Polovinom 19. veka mahom su korišćene saonice, i leti i zimi. Kola su bil potpuno drvena. Kada se putovalo malo dalje, na kola se stavljala bačva vode, iz koje su se zalivali delovi kola na kojima je trenje bilo najveće. Oko 1860. godine drvene osovine su dobile tuljce sa obe strane. Točkovi su opasivani gvozdenim šinama – šinska kola (op. Milodan). Prva kola sa gvozdenim osoinama doterana su u Jabučje 1886. godine.
Prva vodenica
Prva vodenica na Belom brodu (na Kolubari između Jabučja i Ćelija, op. Milodan) po predanju je podignuta oko 1750. godine. Ona posle nekog vremena nije imala dobar dotok vode, pa su meštani za vreme vladavine Miloša Obrenovića tražili da se ona premesti. Miloš je to izuzetno odobrio. Ona je imala osam vitlova i uspešno je radila i posle Drugog svetskog rata.
Postojale su vodenice na maloj reci Kladnici, obično je imala jedan ili dva kamena. Vlasnici su bili Ćatići (jedna od grana u koje spadaju moji Milići, Radovančevići i Petrovići, op. Milodan) Radovanovići, Bugarčići i Mašići.
Prvi bunari
Prvi bunari su kopani u četvrt, a podgrada je pravljena od talpi – debelih dasaka. Kasnije su bunari zidani kamenom ili ciglom. Oko 1900. godine u Jabučju je bilo samo 15 zidanih bunara a 1950. godine preko 200.
Gajenje stoke
Većina porodičnih zadruga imala je ograđene zabrane gde je boravila stoka, a najviše svinje. Glavne hrane za svinje, žira, bilo je u izobilju. Krmače su se same prasile. Porodice su u proseku držale po 30-40 svinja, a veće zadruge znatno više. Obično se na svaki hektar imalo 1-2 govečeta.
Krajem 19. veka i do 1912. godine, u Jabučju je bilo više kuća sa preko 100 hektara imanja, a nekoliko domaćinstava je posedovalo i do 300 hektara. Te bogate zadruge imale su od 100 do 300 goveda, 200-300 svinja, 150-300 ovaca i do 30 konja. Oko 1895. godine samo 3% porodica nije imalo vinograde, a oko 1950. godine svega 3% ima vinograde.
Stoka je u zabranima i zimi i leti boravila u ograđenim zabranima i potesima. Ova imanja su imale košare (primitivne štale, op. Milodan), kolibe i iskopane bare za pojenje stoke. Te njive sa stokom često su od porodčne kuće bile udaljene i po nekoliko kilometara. Krave su se muzle samo ujutru, a svaka „stanara“ imala je krave i telad u svojoj košari.
U Jabučju je postojao stari običaj da se domaćini takmiče u koga će biti lepše i bolje ograđeno imanje. Oko 1900. godine bilo je sramota ako neko imanje nije bilo ograđeno. Posle balkanskih i Prvog svetskog rata, većina ograda oko imanja bila je zapuštena ili uništena.
Nakon oslobođenja 1918. godine, većina porodica je počela ponovo da se „kući“ od početka. Stočni fond bio je većim delom uništen. U prvoj posleratnoj deceniji retka su bila domaćinstva koja je imala više od dva vola i jedne krave, ili dva konja i jednu kravu.
Ishrana
Bilo je više postova u toku godine. Svaka sreda i petak su bili posni dani. Veće zadruge muzle su 30-40 krava, ali se u toku posta ništa od toga nije jelo. Na Bele poklade (dan-veče uoči početka Vaskršnjeg posta, op. Milodan) počinje post kada majke svoju decu namažu belim lukom, a na prozor stave glogovo trnje da ne uđu veštice „koje dave decu na dan poklada“. To je zato što babe i prababe pričaju da su rađale i po desetoro i više dece a preživi samo jedna trećina ili najviše polovina od njih.
U zadružnim kućama u sezoni se klalo 8-10 svinja, 2-3 goveda i više ovaca. Zadruge su često brojale od 30 do 60 članova. Od goveda i ovaca se koristio loj za lojane sveće. Od goveđih i svinjskih koža pravljeni su opanci. Inače, obuća se malo nosila, pogotovu van zimskog perioda, kada su deca i odrasli išli bosi.
U zadrugama je bilo 10-12 žena. Udate žene su bile redare i stanare. Redare su se smenjivale na 7 dana. Redara prikuplja drva, mesi hleb, kuva, pere sudove i čisti kuću. Mlade (od skoro u braku, op Milodan) i devojke nose ručak na njivu. Za ručkom i večerom kod kuće običaj je sledeći – koristi se velika okrugla trpeza sa tronogim stolicama. Svi jedu drvenim kašikama iz jednog čanka. Naročito pri večeri prvo jedu deca i babe, u drugoj sofri muškarci, a u trećoj žene.
Narodna nošnja
Košulje su nekada tkane od ćetena (lana) a kasnije i od kudelje. Mlađe žene i devojke pravile su odeću od vune, kudelje ili ćetena. Sve do otprilike 1880. godine na seljačkoj devojci ili mladi nije bilo ničeg kupovnog. Sve su tkale i plele svojom rukom. Glavna ženska nošnja sastojala se od suknje i reklje. Šio se i zuban od vune, dugačak kao današnji kaput. To je bila više svečana aljetka, izvezena raznim bojama. Poslednji zubun Vladimir je u svom selu video oko 1895. godine.
Starije žene su nosile bošču i kecelju, koje su tkane raznim bojama. Žene su oblačile dugačke košulje, napred se nosila kecelja, a pozadi bošča.
U drugoj polovini 19. veka u modi je bila libada. To je gornja aljetka za mladu, oblačila se prilikom venčanja i bila je skupocena. Ona je bila sačinjena od svile, kadife ili najlepše čoje, izvezena srmom, svilenim gajtanom, srebrom, a ređe zlatom. Libada je imala široke rukave i bila je otvorena na grudima. Zubun (mislim da se ovde radi o libadi, op. Milodan) je izašao iz mode posle 1910. godine.
Svaka mlada morala je za Božić da bude ubrađena u konđu. Konđa je bila izrađena od drveta, prečnika oko 10 cm, sa ušivenim finim somotom. Posebno je uz to išao „ubradač“, pamučno platno kao peškir, sa iglama, đerdanima i lančićima. Posle 1900. godine i konđe su izašle iz mode.
I muška nošnja se izrađivala od vune, ćetena i kudelje. Sve do približno 1912. godine muškarci su nosili samo košulje i gaće bez pantalona. Košulje za svečane dane tkane su od finog pamuka, bile su duge, do ispod kolena, opasavane lepim pojasom. Na nogama su nosili „tozluke“ do kolena, a preko njih duge čarape koje su na vrhu imale „preplet“ – šaru od vunice. Kao ubuća služili su opanci „šiljkani“ sa dugim kaišima, a deo kaiša se zamota oko noge. Bilo je starih ljudi koji nikada nisu obukli čakšire.
Deca do 13-14 godina nosila su samo košulju, bez gaća, sve do pred kraj 19. veka. Momak koji se ženi morao je za svadbu i venčanje da kupi čakšire, tzv „poturlije“. One su su imale veliki tur pozadi, do ispod kolena. Siromašniji su ih pravili od šajka, a bogatiji od čoje sa gajtanom. Na leđima su nosili koporan ili ferman, izrađen od čoje, sa svilenim gajtanom. Posle Prvog svetskog rata i čakšire poturlije su postepeno nestajale, a poslednje su zabeležene oko 1925. godine. Između dva svetska rata, a i kasnije, sve više su nošene tesne pantalone, kaputi i prsluci, kao i „duz“ pantalone.
Početkom 20. veka ženska nošnja se naglo promenila. I na selu su se žene „modirale“ i sve više su kupovale fabričke tkanine. Već posle Drugog svetskog rata seoske žene nemaju ništa na sebi što su svojom rukom uradile (ne bih rekao da je ovo tačno, op. Milodan), pa više skoro da i nema razlike u načinu odefvanja seljanki i varošanki.
Ženidba i udaja
U staro vreme momci su se ženili samo u jesen, od septembra do kraja novembra. Nakon toga počinje Božićni post, kada nema venčavanja.
Momci iz inokosnih porodica obično su se ženili pre vojske, a oni iz zadruga posle odsluženja vojnog kadra. Kada momak stasa za ženidbu, starešina kuće sazove odrasle članove porodice ili zadruge da većaju o tome koju devojku da prose. Mladoženja ne prisustvuje tom dogovoru. Starešini se osedlava najbolji konj, i on ide da ište devojku za sina, sinovca ili unuka. Posle tri-četiri dana momak se vodi devojci na gledanje. Oni se pred roditeljima samo kratko pogledaju, ali ne razgovaraju nasamo. Zatim se ugovara kada kada će devojački roditelji doći da gledaju momačku kuću. To gledanje je u stvari formalno, jer je glavni dogovor pao i volja je pokazana prilikom prvog boravka momkovog starešine u kući devojke.
Za gledanje momkove kuće sprema se bogata gozba. Gotove se najvolja jela i iznose najbolja rakija i vina. Posle ručka se ugovara proševina. Svi prisutni se izljube i čestitaju prijateljstvo.
Na proševini se devojci daje „obeležje“ u dukatima. Obično se davalo po 20 dukata, nekad i manje, a bogate zadruge davale su i više. Na proševinu ide 10-30 osoba. Prosioci prvo popiju kafu i rakiju, a roditelji devojke iznose prazan tanjir. Budući svekar ili kućni starešina vadi kesu sa dukatima i u tanjir daruje devojci 20 dukata, devojačkom starešini 4, a majci, strinama i babama još po jedan dukat. Momak predaje devojci tanjir sa dukatima i oni se samo rukuju. Mladenci izljube sve prisutne – starije u ruku, a mlađe u obraz. I prijatelji se međusobno izljube.
Kada devojka primi dukate, odmah se pali prangija, puca iz pištolja i pušaka. Komšije i selo tako saznaju da je prijateljstvo zaključeno. Postavlja se ručak, a već ranije je ugovoren pop da ispita mladence. Starešine se dogovaraju o tome kada će biti svadba.
Za svadbu se prvo pripremi čutura – buklija, kojoj se zovu svatovi. Najpre se zove kum, kome se nosi jabuka i pogača. Svadba je obično trajala tri dana – u subotu se dovodila mlada, u nedelju je bilo venčanje, a u ponedeljak čast i darivanje. Ponekad su svadbe trajale i duže, a izuzetno čak i do nedelju dana. Za jednu svadbu se klalo 4-5 krava i nešto svinja i ovaca.
Svaka devojka je prilikom udaje imala sanduk za devojačku spremu. On je najčešće bio dug oko 1,5 metra, a visok 60 santimetara. Kada dođe u novu kuću, mlada nikoga ne zove imenom, već samo tepa, naprimer, tata, bata, lepoje, braca i dr, a ženama – mama, mamica, nana, seja, rođenka, lepotica i vazdan drugim imenima.
Žrtve u ratovima 1912-1918.
Jabučje je kao najveće selo u tamnavskom i valjevskom kraju imalo ukupno 350 žrtava u balkanskim i Prvom svetskom ratu (među kojim i dva rođena brata mog dede, op. Milodan). U taj broj ulaze oni koji su poginuli i umrli, posebno u zarobljeništvu i po raznim bolnicama. Kostadin Negić izgubio je šest sinova, Radovan Blažić četiri sina, a mnogi očevi po dva sina ili sinove jedince.
Svoje beležke o istoriji sela Jabučja Vladimir Bajić je pisao pretežno 1952. godine, u svojim zrelim godinama (tada je imao 63). Pored ostalog, on navodi da je poljoprivreda u to doba dosta razvijena u tom kraju i da selo raspolaže sledećom opremom: 9 vršaćih mašina, 20 žetelica za žito, preko 10 sejalica za pšenicu i veliki broj sejalica za kukuruz, više kosačica za travu. Ore se fabričkim gvozdenim plugovima i kopačicama, sa volovima i konjima (siromašnija domaćinstva sa kravama, op. Milodan). Primetan je opšti napredak u poljoprivredi. Međutim, jedno važno pitanje ostalo je nerešeno kao u stara dobra vremena – putevi. Kada dođu kišne i vlažne zime, u selo skoro niko sa strane ne dolazi.
KRAJ
Nekoliko napomena. Ovo kazivanje Vladimira Bajića objavljeno je u knjizi „Istočna Tamnava – Brgule i okolina“ Miodraga Mije Stanimirovića. Doslovce je prekucano računajući i znake interpunkcije. Primetio sam jednu slovnu grešku koju nisam uočio prilikom provere teksta, a pre objavljivanja.
Nekoliko mojih napomena. Pamtim Vladimira Bajića budući da sam rođem 1949. a on je poživeo do 1969. godine. Žao mi je što nije, prilikom opisivanja svadbe, ispričao, za svatove i posmatrače svatova u crkvenoj porti ili duž puta kuda se svadbena povorka kretala, najuzbudljiviji događaj, tzv „doliju“. To su konjske trke koje kreću od crkve ka kući mladoženje koji „pronose glas“ majci mladoženje, koja ne ide u svatove, da je brak sklopljen i prvi koji stigne dobije pečeno prase, košulju, ćebe i sl. Pobednik ide nazad u susret svatovima i to pečeno prase podeli sa svatovima.
I ja se sećam kako je moje rodno selo izgledalo tih, pedesetih i šezdesetih godina kada je kišno vreme. Bilo je odista mnogo blata i zbog toga su ga zvali „kaljavo“ Jabučje. Međutim, u to doba smo imali goste koji su stizali vozom u Jabučje sišavši na stanici Jabučje, stajalištu-pristaništu Žuto Brdo ili u Lajkovcu gde su ih čekale čeze ili fijaker, kasnije „gumarabe“ ili traktorske prikolice, kako bi došli na svoje odredište.
Zanimljivo je napomenuti da je negdašnji železnički čvor uskog koloseka Lajkovac trebao biti u Jabučju ali to nije dozvolio jedan od uglednih seljaka iz Vladimirove familije pravdajući time da se oko stanice skupljaju žene niskog morala, one koje puše te će na taj način odvesti mnoge jabučke momke na pogrešan put. Iz tih razloga železnička stanica, odnosno čvor, pomereno 7-8 km prema Valjevu i tako je u ataru sela Lajkovca nastala čuvena „štacija“ i ložionica te su od šljake svi sokaci u toj varošici i selu Lajkovcu bili presuti i za pešake prohodni i kada padaju jesenje kiše. To je u jednom od svojih romana opisao Radovan Beli Marković, poznati lajkovački književnik, rodom iz sela Ćelije, odmah tu, preko Kolubare.
IZVOR: Vladimir Bajić, knjiga „Istočna Tamnava – Brgule i okolina“. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.
Izodi iz knjige prof. Vojislava Miljanića: LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – poreklo stanovništva.
JABUČJE. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.
a) Poreklo stanovništva i osnivanje sela
Selo je veoma staro. U popisu koji je izvršila austrijska vlast 1718. godine pominje se kao naseljeno mesto (Jabuce) sa četiri podanika
Starosedeocima se smatraju dve porodice – Pećići i Mojsilovići.
U Negiće (Pećiće) spadaju: Negići, Pezići – Pantelići, Milanovići, Blažići i Mihajlovići. Mojsilovići su Petrovići i Pavlovići iz Starog sela.
U prvoj polovini 18. veka doselili su se Bajići 1, Vićići, Grčići, Kovačevići, Kovandžići, MUSIĆI, Pavlovići-Jorgići (ovo Jorgići se ne slaže sa kazivanjem Vladimira Bajića, op. Milodan) Sedići i Smiljanići.
Bajići 1 doselili su se iz Crne Gore iz Bratonoižića. Slave Svetog Nikolu.
Vićići potiču iza Banjana iz Crne Gore i slave Svetog Đurđa. Pripadaju im Vićentijevići iz Starog sela i Milovanovići iz Viša.
Grčići potiću iz okoline Sjenice. Slave Svetog Jovana. danas se prezivaju: Grčići, Bugarčići, Mirkovići, Živanovići, Jovanovići-Palikućići i Markovići.
Kovačevići su se doselili iz Metohije. Slave Svetog Lazara.
Kovandžići potiću iz doline Pive i slave Svetog Đurđa. U njih spadaju: Radivojevići, Milosavljevići, Nedeljkovići, Đorđevići, Tufegdžići, Miljanići, Ivkovići i Pantelići.
MUSIĆI su se doselili iz Virovaca (selo udaljeno od Jabučja oko 20 km, op. Milodan) i Slave Đurđic. To su Ćatići, Stevanovići, Šljapići, MILIĆI, Radovančevići, Jakšići, Ćosići i Tejići.
Moj komentar: Prema Ljubi Pavloviću, piscu knjige “Antropogeografija valjevske Tamnave” Milići, Ćatići, Radovančevići i ovde nepomenuti Petrovići odista potiču od Musića a oni od Gavrilovića, dok se ostale familije, ovde navedene ne pominju a neke više i ne postoje kao što su Šljapići, Jakšići i Đosići, ili, makar, ja ne znam za te familije. Ovo sam pisao u rubrici o familijama “od A do Š” pod Milić.
Pavlovići – Jorgići vode poreklo iz Metohije. Slave Svetog Đurđa.
Sedići – Kurtovići potiću iz Hercegovine, oblast Površ i slave Đurđic.
Smiljanići su došli iz okoline Sjenice i slave Svetog Đorđa. Danas se prezivaju još i Jankovići, Ivkovići,
Marinkovići, Milosavljevići, Živkovići, Mirkovići, Babići, Radivojevići i Ivanovići.
Gore navedene familije pisac ove knjige smatra (na osnovu relevantnih izvora) da su najstarije familije u Jabučju, op. Milodan.
U prvoj polovini 18. veka nešto pre i za vreme Kočine krajine, doselili su se:
Andrići iz Bosne iz Osata, slave Đurđic.
Bajići 2 iz Brezovice, Podgorina, slave Svetog Nikolu.
Brankovići iz Makovišta, Užice, slave Sv. Gavrila.
Brđančići iz Bosne, slave Sv. Đurđa.
Vasiljevići iz Klanice, slave Sv. Avramija.
Vučetići iz Šljivove, Rađevina, slave Đurđic.
Davidovići 1 iz Županjca, slavili Sv. Arhanđela.
Jeremići iz Leskovca, Podgorina, slave Sv. Đurđa.
Lazići iz Bosne, uljez kod Pavlovića, slave Sv. Trifuna.
Markovići-Markešići iz Donjeg Mušića (kod Mionice, op. Milodan), slave Oce.
Markovići 1 doselili se iz Beloševca (kod Valjeva, op. Milodan), slave Đurđevdan.
Markovići 2 potiču iz Bujačića, slave Sv. Trifuna.
Milivojevići iz Barzilovice (kod Ljiga, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Milosavljevići, doselili se iz Rajkovića (kod Valjeva, op. Milodan), slave Mratindan.
Pavlovići-Kešići, Gornji Lajkovac, slave Sv. Nikolu.
Trifunovići 1, Ravnje, Kolubarski srez, slave Mratindan.
U 19. veku, uglavnom posle 1. i 2. srpskog ustanka doselili su se Petrovići 2, Damnjanovići iz Bosne, slave Sv. Arhanđela.
Petrovići 3, Likodra – Rađevina, slave Sv. Avramija.
Popovići 1, Vrhovine (obližnje selo, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Stojanovići (Gornji kraj), Rađevo selo, slave Sv. Đurđa.
Strahinjići iz Degurića, slave Sv. Arhanđela.
Arsenijevići, Lukavac Kolubarski, slave Sv. Jovana.
Belovukovići, Bosna, Bela krajina, slave Sv. Jovana.
Božići, Bosna, uljezi kod Radojčića, slave Sv. Nikolu.
Vasići, Bosna, slave Sv. Đurđa.
Vladisavljevići, Carina, Azbukovica, slave Miholjdan.
Davidovići 2, Mratišić, slave Vrače.
Damljanovići (Staro selo), Osat, Bosna, slave Miholjdan.
Ikonići, Vrhovine, slavili Sv. Arhanđela.
Ilići, Tvrdojevac (kod Uba, op. Mildan), slave Sv. Lazara.
Jakovljevići, Tupanjci kod Podgorice, slave Sv. Nikolu.
Jovanovići, Stragari, slavili su Sv. Đurđa (Ljuba Pavlović kaže da su uljezi kod Smiljanića, a oni su uljezi kod Rankovića), tvrdi pisac ove knjige, Voja Miljanić.
Milovanovići, Slovac (obližnje selo, op. Milodan) slavili Sv. Vasilija.
Milosavljevići 2, Mali Borak (obližnje selo, op. Milodan), slave Sv. Jovana.
Milinovići (Viš), Beomužić, slave Stevanjdan.
Milutinovići 2, Ostružnik, Podgovra, slave Sv. Arhanđela.
Mirkovići, Veselinovci, Kolubarski srez, slave Đurđic.
Mutapovići-Radojčići, Galovići, slave Đurđic.
Nedići, Osečina, slavili Sv. Nikolu.
Nikolići-Erini, Makovište, Užice, slave Sv. Đurđa.
Pavlovići 3, Divci (kod Valjeva, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Perići, Krnovo, Rađevina, slave Sv. Arhanđela a prikaziju (prekađuju, op. Milodan) Đurđic.
Petkovići, Nepričava (obližnje selo op. Milodan), slave Sv. Jovana.
Petrovići 4, Lelić, Užice (ja bih rekao Valjevo, op. Milodan), slave Sv. Đurđa.
Petrovići 5, Osat, Bosna, slave Đurđic.
Popovići 2, Šabac, slave Ivanjdan.
Radovanovići, Mali Borak-Skobalj, slave Đurđic.
Radojčići, Županjac, slave Sv. Nikolu.
Stevanovići, Tetovo, Makedonija, slavili Sv. Đurđa.
Strepanovići, Radljevo.
Stojanovići, (Šerinka), Osat, Bosna, slave Sv. Đurđa.
Tešić, Osat, Bosna, slavili Sv. Nikolu.
Tomići, Bukovac kolubarski, slave Svetog Luku.
Trifunovići 3, Vrhoviine, slave Sv. Jovana..
3. januar 2013. u 20:29
Milodan
Taman kada sam pomislio da sam sa kazivanjima Vladimira Bajića završio sinoć u moje ruke dopadoše knjiga Vojislava Miljanića “Lajkovačka Tamnava u prošlosti – poreklo stanovništva” i nekoliko fotokopiranih listova kazivanja deda Vladimirovih iz kojih je moj zemljak (on je iz Brgula, razdvajaju nas dva sela) Mija Stanimirović napisao u svojoj knjizi tekst koji sam ovde preneo. Ima toga što Mija nije preneo, jer predmet “interesovanja” njegove knjige nije obuhvatao more rodno selo, Jabučje.
Dakle, da nastavim.
Legenda o postanku Jabučja:
Bilo je Srba koji su sarađivali sa Turcima, a među njima i Jorga, njihov najpoverljiviji saradnik. Kako je uspeo kod Turaka da mu veruju, on za nagradu od Turaka potraži da mu daju da bude knjaz i gospodar na nekom prostoru Pašaluka. Turci reknu da u arovima-štalama izabere najboljeg konja i koliko za dan obuđe konjem, da na tom prostoru bude gospodar, samo što će Paša od njega biti stariji. Jorga pristane iako je znao da će biti teško juriti na konju kroz šume i trnje. Izabere najboljeg konja i krene kada se sunce rodilo. Terao je konja nemilice. Turci se zabrinuše da ne obiđe mnogo prostora, pa su se molili Alahu da umori konja ili jahača. Slali su uhode da vide koliko je zauzeo. Pred samo veče Jorga je dojurio do današnje Ruklade, do današnjih Dubravskih Cigana. Tu odjaše (sjaše, op, Milodan), a konj umoran napije se vode i ugine. Jorga tada potrči pešice i pre zalaska sunca dotrči do rečice Kladnica koja danas deli Paljuve i Jabučje. Uhode jave starešinama da je Alah uslišio njihovu molbu i da je konj stradao pod jabukama. Turci se obradovaše i odluče da se po jabukama pod kojima je uginuo konj, čitav atar pripada Jorgi i nazove Jabučje. Jorga je živeo raskošnim životom, jedng konja je jahao, a drugoga osedlanog vodio za sobom. Sav je bio u suvom zlatu i svili. Od njega je danas ostala jedna kuća, ali u lošem stanju. Ima jednog potomka, Dragoslava Jorgića u Donjem kraju (i danas postoji samo jedna kuća Jorgića iz koje su otac Kuzman – jedinac i njegov sin, takođe, jedinac radili sa mnom u istoj firmi, op. Milodan).
Prvi naseljenici:
Prvi naseljenici su ovde došli u 15. veku. Među prvima su počeli naselje Bojići, čiji su poslednji potomci izumrli oko 1855. godine. Danas na njih podseća jedan kompleks zemlje, koji se zove Bojište (prema drugim izvorima ovaj deo atara Jabučja se zove zbog toga što se na tom prostoru odigrala velika bitka, prema jednoj varijanti sa jedne strane Mađara a sa druge protiv Srba, dok po drugoj legendi Mađari su se borili protiv “nepoznate vojske”, držim protiv Turaka jer su ovi prostori neposredno ispod Save često bili pod upravam Mađara i Turaka, naizmenično, op. Milodan). Takođe su bili i Čupići. I oni su izumrli pre 100 godina. Jedino se jedno imanje zove Čupića polje. Takođe su među prvima bili Jakšići-Jakovljevići, čiji je posednji potomak umro 1917. godine.
Među prvima su se naselile i familije, koje i danas imaju svoje potomke: Blažići, Ćatići, Markovići-Maričići, Bugarčići, Nešići, Negići, Tašići, Vasiljevići (a to su Živanovići), Ivanovići, Pecići, Mojsilovići, Petrovići, Pavlovići, Tufegdžići, Jankovići, Jorgići (malo pre pomenuti, op, Milodan) Đurđevići, Lazići, Miljanići, Babići, Kovačevići, Smiljanići, Milanovići, Rankovići-Kurtići, Sedići, Bogdanovići-Jelodijevići, Jovanovići, Živkovići, Jeremići-Janići, Tejići, Radovanovići-Pavlovići, Milići (moja familija, op. Milodan) Radovančevići, Stevanovići, Petrovići-2, Ćosići i još neke familije kojih se momentalno ne sećam (priča deda Vladimir, op. Milodan), ali ću ih naknadno upisati. Kad su pomenute familije počele da naseljavaju Jabučje, ovde su bile ogromne i neprohodne šume Prva naselja su oko jaruge Vraničine, koja teče kroz sredinu sela oko 14 kilometara, u zaseoku koji zovemo Staro selo (moja rodna kuća u zaseoku Gornji kraj je udaljena od Vraničine manje od kilometar, op. Milodan). Takođe su se naseljavali na levoj obali reke Kolubare.
Nastaviće se…
2. jul 2017. u 17:32
Highlander777
Molim Vas da, ukoliko ste u mogucnosti, napisete nesto o preklu porodice Milovanovic iz Jabucja, krsna slava Sveti Jovan, 20.januar. Hvala unapred.
4. januar 2013. u 21:32
Milodan
Izodi iz knjige prof. Vojislava Miljanića: LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – poreklo stanovništva.
JABUČJE
a) Poreklo stanovništva i osnivanje sela
Selo je veoma staro. U popisu koji je izvršila austrijska vlast 1718. godine pominje se kao naseljeno mesto (Jabuce) sa četiri podanika
Starosedeocima se smatraju dve porodice – Pećići i Mojsilovići.
U Negiće (Pećiće) spadaju: Negići, Pezići – Pantelići, Milanovići, Blažići i Mihajlovići. Mojsilovići su Petrovići i Pavlovići iz Starog sela.
U prvoj polovini 18. veka doselili su se Bajići 1, Vićići, Grčići, Kovačevići, Kovandžići, MUSIĆI, Pavlovići-Jorgići (ovo Jorgići se ne slaže sa kazivanjem Vladimira Bajića, op. Milodan) Sedići i Smiljanići.
Bajići 1 doselili su se iz Crne Gore iz Bratonoižića. Slave Svetog Nikolu.
Vićići potiču iza Banjana iz Crne Gore i slave Svetog Đurđa. Pripadaju im Vićentijevići iz Starog sela i Milovanovići iz Viša.
Grčići potiću iz okoline Sjenice. Slave Svetog Jovana. danas se prezivaju: Grčići, Bugarčići, Mirkovići, Živanovići, Jovanovići-Palikućići i Markovići.
Kovačevići su se doselili iz Metohije. Slave Svetog Lazara.
Kovandžići potiću iz doline Pive i slave Svetog Đurđa. U njih spadaju: Radivojevići, Milosavljevići, Nedeljkovići, Đorđevići, Tufegdžići, Miljanići, Ivkovići i Pantelići.
MUSIĆI su se doselili iz Virovaca (selo udaljeno od Jabučja oko 20 km, op. Milodan) i Slave Đurđic. To su Ćatići, Stevanovići, Šljapići, MILIĆI, Radovančevići, Jakšići, Ćosići i Tejići.
Moj komentar: Prema Ljubi Pavloviću, piscu knjige “Antropogeografija valjevske Tamnave” Milići, Ćatići, Radovančevići i ovde nepomenuti Petrovići odista potiču od Musića a oni od Gavrilovića, dok se ostale familije, ovde navedene ne pominju a neke više i ne postoje kao što su Šljapići, Jakšići i Đosići, ili, makar, ja ne znam za te familije. Ovo sam pisao u rubrici o familijama “od A do Š” pod Milić.
Nastavak…
Pavlovići – Jorgići vode poreklo iz Metohije. Slave Svetog Đurđa.
Sedići – Kurtovići potiću iz Hercegovine, oblast Površ i slave Đurđic.
Smiljanići su došli iz okoline Sjenice i slave Svetog Đorđa. Danas se prezivaju još i Jankovići, Ivkovići, Marinkovići, Milosavljevići, Živkovići, Mirkovići, Babići, Radivojevići i Ivanovići.
Gore navedene familije pisac ove knjige smatra (na osnovu relevantnih izvora) da su najstarije familije u Jabučju, op. Milodan.
U prvoj polovini 18. veka nešto pre i za vreme Kočine krajine, doselili su se:
Andrići iz Bosne iz Osata, slave Đurđic.
Bajići 2 iz Brezovice, Podgorina, slave Svetog Nikolu.
Brankovići iz Makovišta, Užice, slave Sv. Gavrila.
Brđančići iz Bosne, slave Sv. Đurđa.
Vasiljevići iz Klanice, slave Sv. Avramija.
Vučetići iz Šljivove, Rađevina, slave Đurđic.
Davidovići 1 iz Županjca, slavili Sv. Arhanđela.
Jeremići iz Leskovca, Podgorina, slave Sv. Đurđa.
Lazići iz Bosne, uljez kod Pavlovića, slave Sv. Trifuna.
Markovići-Markešići iz Donjeg Mušića (kod Mionice, op. Milodan), slave Oce.
Markovići 1 doselili se iz Beloševca (kod Valjeva, op. Milodan), slave Đurđevdan.
Markovići 2 potiču iz Bujačića, slave Sv. Trifuna.
Milivojevići iz Barzilovice (kod Ljiga, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Milosavljevići, doselili se iz Rajkovića (kod Valjeva, op. Milodan), slave Mratindan.
Pavlovići-Kešići, Gornji Lajkovac, slave Sv. Nikolu.
Trifunovići 1, Ravnje, Kolubarski srez, slave Mratindan.
U 19. veku, uglavnom posle 1. i 2. srpskog ustanka doselili su se Petrovići 2, Damnjanovići iz Bosne, slave Sv. Arhanđela.
Petrovići 3, Likodra – Rađevina, slave Sv. Avramija.
Popovići 1, Vrhovine (obližnje selo, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Stojanovići (Gornji kraj), Rađevo selo, slave Sv. Đurđa.
Strahinjići iz Degurića, slave Sv. Arhanđela.
Arsenijevići, Lukavac Kolubarski, slave Sv. Jovana.
Belovukovići, Bosna, Bela krajina, slave Sv. Jovana.
Božići, Bosna, uljezi kod Radojčića, slave Sv. Nikolu.
Vasići, Bosna, slave Sv. Đurđa.
Vladisavljevići, Carina, Azbukovica, slave Miholjdan.
Davidovići 2, Mratišić, slave Vrače.
Damljanovići (Staro selo), Osat, Bosna, slave Miholjdan.
Ikonići, Vrhovine, slavili Sv. Arhanđela.
Ilići, Tvrdojevac (kod Uba, op. Mildan), slave Sv. Lazara.
Jakovljevići, Tupanjci kod Podgorice, slave Sv. Nikolu.
Jovanovići, Stragari, slavili su Sv. Đurđa (Ljuba Pavlović kaže da su uljezi kod Smiljanića, a oni su uljezi kod Rankovića), tvrdi pisac ove knjige, Voja Miljanić.
Milovanovići, Slovac (obližnje selo, op. Milodan) slavili Sv. Vasilija.
Milosavljevići 2, Mali Borak (obližnje selo, op. Milodan), slave Sv. Jovana.
Milinovići (Viš), Beomužić, slave Stevanjdan.
Milutinovići 2, Ostružnik, Podgovra, slave Sv. Arhanđela.
Mirkovići, Veselinovci, Kolubarski srez, slave Đurđic.
Mutapovići-Radojčići, Galovići, slave Đurđic.
Nedići, Osečina, slavili Sv. Nikolu.
Nikolići-Erini, Makovište, Užice, slave Sv. Đurđa.
Pavlovići 3, Divci (kod Valjeva, op. Milodan) slave Sv. Jovana.
Perići, Krnovo, Rađevina, slave Sv. Arhanđela a prikaziju (prekađuju, op. Milodan) Đurđic.
Petkovići, Nepričava (obližnje selo op. Milodan), slave Sv. Jovana.
Petrovići 4, Lelić, Užice (ja bih rekao Valjevo, op. Milodan), slave Sv. Đurđa.
Petrovići 5, Osat, Bosna, slave Đurđic.
Popovići 2, Šabac, slave Ivanjdan.
Radovanovići, Mali Borak-Skobalj, slave Đurđic.
Radojčići, Županjac, slave Sv. Nikolu.
Stevanovići, Tetovo, Makedonija, slavili Sv. Đurđa.
Strepanovići, Radljevo.
Stojanovići, (Šerinka), Osat, Bosna, slave Sv. Đurđa.
Tešić, Osat, Bosna, slavili Sv. Nikolu.
Tomići, Bukovac kolubarski, slave Svetog Luku.
Trifunovići 3, Vrhoviine, slave Sv. Jovana..
7. januar 2013. u 20:24
Milodan
Pokušaću da sada prikažem svoj rodoslov po knjizi Voje Miljanića. Postoji i rodoslov koji je napisao Vladimir Bajić, koji se unekoliko razlikuje od ovog i za koga mislim da je tačniji. Moj čukundeda Miloš Milić i svi njegovi potomci nisu uopšte sporni, jer se njima u mojoj kući namenjuje na zadušnicama od kada pamtim. Sporni su njegovi otac i deda, moj “navrdeda” i “kurđel”, to su po Miljaniću Savatije i Milija (otuda prezime Milić), dok su to po Vladimiru Bajiću, Jovan i Stevan, ili obrnuto, ne sećam se tačno, jer sam to čitao, zapisao i zagubio, pre više od dvadeset godina.
Dakle:
Kurđel: Milija Lazić, umro 1832. godine
Navrdeda: Savatije (direktan predak) i brat mu Vićentije, koji ima svoje potomke.
Čukundeda: Miloš (direktan predak) i Uroš Milić, bio starešina zadruge kod popisa 1863. godine. Uroš ima, takođe svoje potomke. Zadruga se podelila 1895. godine.
Pradeda: Aćim (direktan predak) i Periša Milić, koji ima svoje potomke
Deda: Kostadin, 1886-1952. godine(direktan predak) i braća mu Mihailo i Maksim, koji imaju svoje potomke. Njihova braća Milovan i Milorad nisu imali potomaka, stradali u Prvom svetskom ratu.
Otac: Vojislav, rođen 1920. godine, jedinac, poginuo kao vojnik u Kumanovu 1948. godine.
Ja: Slobodan, rođen 1949. godine* i moj stariji brat Dragan, rođen 1947. godine.
*Malo je “čudno” što sam rođen posle smrti svoga oca, te sam “posmrče” ali ništa nije sporno jer sam začet kada mi je otac bio na odsustvu da bi po povratku u jedinicu nesrećnim slučajem stradao-poginuo.
Moji potomci:
Sin: Zlatko, rođen 1971. godine, jedinac.
Unuci: Petar, rođen 2007. godine i Đorđe, rođen 2008. godine.
Sada bih pokušao da na osnovu nekakve logike “izvedem” godinu nastanka familije Milić, odnosno godinu rođenja svog “kurđela” Milije. Jedine relevantne podatke imam da je moj deda Kostadin rođen 1886. godine, moj čukundeda bio “gazda” zadruge na popisu 1863. godine i smrt mog kurđela 1832. godine.
Uzeću kao najlogičniju pretppostavku da je “generacijska” razlika mojih direktnih predaka 25 godina, + ili – “par” godina. Dakle, na osnovu toga moj pradeda Aćim je rođen oko 1860. godine a čukundeda Miloš 1835. godine (malo je verovatno da je sa svojih 28 godina bio gazda zadruge).
Njegov otac a moj navrdeda Savatije je, po toj logici, rođen 1815. godine. Njegov otac a moj kurđel Milija Lazić, začetnik familije Milić, je rođen oko 1790. godine, kako piše, umro je 1832. godine što će reći da je poživeo 42. godine.
7. januar 2013. u 21:26
marinko
Nigdje ne piše ništa o porijeklu Savića iz sela Jabučje (zaseok Šerinka)?
8. januar 2013. u 12:22
Milodan
Marinko!
Pokušaću da Ti odgovorim večeras. Mislim da to ima u knjizi Voje Miljanića. Inače, poznata mi je ta familija, Borka Savić je zajedno sa mnom išla u školu. Moj drugi kum je bio, skoro preminuli, Racula (ime od milja) Savić.
8. januar 2013. u 21:55
marinko
Da li je to srpska familija?
8. januar 2013. u 22:30
Milodan
Marinko!
Evo, ispunjavam dato obećanje:
SAVIĆI (JABUČJE)
Savići i Rankovići su jedna familija. Savića je 1832. godine bilo dve kuće: Đurđa Rankovića, njegove braće Živka i Jovana i njihovih bratunčeta Andrije i Petronija. Radovana Savića sa sinovima Pavlom i Pantelijom i sinovcem Petrom (tefter arački valjevske nahije, kapetanija posavska).
Đurađ Ranković dobio je Milicu, Stanu i Milana, koji se ženio sa Janokom i Ikonijom i sa njom imao Svetozara, Dragutina, Jevrema, Milevu, udata u Živanoviće, Danojlu, Mileniju i Maricu.
Svetozar (1860-1948) i Jelena (1870-1951) izrodili su Čedomira, Budimira, Dragoljuba i darinku, udala se u Stublenicu za Nikolu Ivanovića. Čedomir (1897-1941) i Lenka (1890-1920) dobili Radomira, Milisava, i Miroslava (1914-1921), a u drugom braku sa Ljubinkom (1804-1985) Mihaila, Živojina (1934-1935), Velimira i Spaseniju, udala se za Sekulu Petrović. Radomir i Julijana Bajić (1919-1980) imali su Čedomira (poznajem ga lično, stariji od mene par godina, op. Milodan), koji sa Verom ima Vladana i Dragana. Vladan i Slavka imaju Marijanu.
Milisav i Milesa dobili su Divnu, udala se za Petrović Velibora iz Lajkovca i Vesnu.
Mihajlo i Milica imaju Jelenu, udala se u Zemun. Velimir i Dušanka Vujaklija, dobili Veroslavu, udala se u Lajkovac, Svetlanu u Ostružnicu i Radoslava, koji se oženio Vesnom Radomira Blažića.
Budimir (1903-1979) i Miroslava (1904-1973) Dragoslava i Simke Seremić iz Malog Borka, izrodili su Borivoja, Tomislava, Miroslava i Radmilu, bila udata u Valjevo. Borivoj i Jelika žive u Lajkovcu. Izrodili Dragana, Ljiljanu i Radovana (1955-1956).
Tomislav i Ljiljana žive u Beogradu i imaju Vladimira, Miroslav i Zlatija Radovanović imali su Zorana i Dobrilu, koja je bila udata u Božiće iz Lajkovca.
Dragoljub (1911-1941) i Dragojla (1919-1986) dobili su Oliveru, koja se udala za Mirka Popović.
Dragutin (1871-1944), Milanov sin i Rosa (1882-1955) imali su dve kćeri: Jelicu, udala se za Radovančević Dragišu (zvani Bajkula, moj komšija, op. Milodan), Ljubinku (1903-1989) dovela u kuću muža Pauna (1904-1959) Mitrović iz Malog Borka. U braku su izrodili: Milorada, Miodraga i Miladina. Milorad i Slavka imaju Živorada i Žarka.
Živorad i Mirjana Tejić imaju Dragana i Draganu. Žarko i Slavica, kći Marković Milovana, imaju Dejana i Darka. Miodrag i Jelisaveta dobili Miletu i Radmilu, bila udata sa Miloša Ivanovića. Miladin i Radmila Smiljanić imali su Milana i Miloša.
Jevrem, Milanov sin, imao je Ljubicu, koja se udala u Botiće (Stanojloviće). Živko, Đurđev brat, nije imao potomke.
Jovan, Đurđev brat, oženio se Živanom sa kojom je dobio Ikoniju, Aksentija i Arsenija. Živana se kasnije preudala za Aleksija Lazića iz Jabučja, koga je tužila da joj je silovao kćer Ikoniju (arhivska građa iz 1856. godine). Aleksije je tada imao 35 godina i jedno dete iz prvog braka. Uhapošen je 14. novembra 1853. godine, ostao u zatvoru 45 dana, kada je pušten zbog nedostatka dokaza. Jovanova imovina davan je pod zakup. Tutori su bili Jeremija Radovanović, sin Radovana Savića i Đurđević Milan, sin Đurđev. Nisu bili zadovoljni sa Milisavom Bajićem, kao aredantorom, jer nije vodio računa o imovini. Za ponovno davanje imovine po arendu, održana je javna licitacija 23. aprila 1859. godine na kojoj je pobedio Jeremija Savić, s’tim da plati 460 groša. Jovanovi sinovi nisu imali poroda.
Bratunčad Andrija i Petronije (Matija) bili su sinovi Đurđevog brata Janka. To se vidi iz jednog sudskog spisa iz 1863. godine u kome Miljko Radovanović iz Vreoca vodi spor sa sinovima Janka Savića, Andrijom i Matijom iz Jabučja. Naime, trampili su neku kravu, ali Miljko nije odveo svoju, zbog velike vode (izlila se Kolubara) pa je ostala kod Andrije, gde se otelila. Kada je kasnije Miljko zatražio da mu kravu vrati, Andrija je odbio govoreći da mu ne može dati bez brata, koji je otišao od kuće (istorijska građa iz 1863. godine). Andrija je trampio njivu sa Aleksijem Lazić, koji se kasnije oženio njegovom strinom, ali je trebalo da plati pride 4 cesarska dukata i jedan talir. Svedoci su bili Jeremija Savić, Dimitrije Petrović, Velimir Mirković i Toma Krsmanović (istorijska građa iz 1863).
Radovan Savić je pored Pavla i Pantelije, koji su umrli, dobio Jeremiju, Jovana, Nikolu, Mijaila i Ljubomira i kćeri Ilinku, Nevenu i Mileniju. Jeremija nije imao poroda. Jovan Radovanović (verovatno “uljez”, op. Milodan) i Jelka imali su samo kći Jelenu. Od ostale braće, samo je Ljubomir imao potomke. Oženio se Marijom i izrodio: Lazara, Svetozara i Stanimira.
Lazar (1890-1950) i Leposava (1894-1962) dobli su Dragoljuba, Mihajla, Dušana, Momira (1930-1932), Tihomira, Aleksandra (živeo 15 dana) i Milorada (živeo 8 meseci).
Dragoljub i Miljana Ivanović (devojačko, op. Milodan) nisu imali poroda. Kuću su kupili Rudonjić Tomislav i Ana, koji su se doselili iz Malog Borka.
Mihailo (1929-1989) nije imao poroda. Dušan i Vera žive u Obrenovcu, Tihomir i Ružica dobili su su Miodraga i Borku (moja školska drugarica – pomenuta u prethodnom komentaru, op. Milodan), udala se u Ljubinić. Midrag i Gordana imaju Miroljuba i Miroslava.
Svetozar (1890-1957), Ljubomirov sin i Mileva (1892-1962) dobili Miloša, Đorđa (poginuo 1944 na savskom mostu u Beogradu), Janovku – udala se u Petroviće, Spaseniju – udala se u Lajkovac.
Miloš i radmila imaju Anđelku, udata u Valjevo i Radenka, koji se oženio Goranom Vitomira Ivanovića.
Stanimir, najmlađi Ljubomirov sin (1894-1967) iz dva braka sa Stanislavom (1905-1932) i Zorkom (1911-1984) iz Petke izrodio Stevana, Dragana, Živka, Slobodana i Dragutina. Stevan i Milica dobili Vinku, koja je bila udata u Velike Crljene i Vladana, koji živi u Skobalju.
Dragutin i Nadežda imaju Radovana, Radoslava i Miletu.
Dragan živi u Beogradu
Slobodan (1937-1969) nije se ženio.
Živko i Jelica imaju Zorana i Gorana. Žive u Lajkovcu.
Radovanov sinovac, Petar, dobio je Petronija i Ivana. Petronoje i Damjanka imali su Savatija i Dragomira, koji nisu imali muških potomaka.
Ivan i Stammena dobili su Stojana i Jovanku. Stojan (1863-1920) i Vidosava (1860-1943) izrodili Dragića, umro u logoru u Nežideru 1915. godine, Vojislava i Petra.
Vojislav 1881-1995 (je odista dugo poživeo, poznajem ga lično ali ne i 114 godina, op. Milodan) i Vukosva iz Zeoka, dobili su Ljubisava, Radisava, Rosksandu (živela dve godine) i Miroslavu (1920-1925).
Ljubisav i Radmila su dobili Borku, udala se za Velju Božić, Milana – živi u Lazarevcu, Miroslava (1930-1943) i Biljanu.
Radisav živi u Lajkkovcu.
Petar (1887-1977), Stojanov sin i Miroslava (1901-1082), iz Županjca dobili su kćeri Zagorku, Živodarkeu i Nadeždu, koja je dovela u kuću muža Jovana Terzića iz Klanice. Nisu imali dece pa su usvojili sina Jovanove sestre, Radenka.
9. januar 2013. u 00:44
marinko
Hvala Vam na ovako detaljnom odgovoru.
9. januar 2013. u 20:57
Milodan
Neki podaci o Jabučju u poslednja dva veka:
1808. godine:
Milovan Jovanović iz Jabučja školovao se, sa još nekoliko mladića iz Valjevskog kraja, u Sremskim Karlovcima.
1817. godine:
Prema neređenju kneza Miloša Obrenovića Posavo-tamnavska knežina, kojom je upravljao prota Matija Nenadović, podeljena je tako što je Posavina dodeljena Jovanu (Pavlović) iz Jabučja, a Gornji kraj od Tamnave Dabići.
1823. godine:
Broj domaćinstava u lajkovačkim selima, knežine Pavla Danilovića:
Jabučje 112 domaćinstava.
27. maj 1825. godine:
Dragić Živanović iz Pridvorice i Radovan Sedić iz Jabučja izabrani za deputate Posavske knežine na narodnim skupštinama koje bude sazivao knez Miloš Obrenović.
1826. godine:
U Jabučju podignuta crkva brvnara.
21. mart 1828. godine:
Umro u Jabučju Jovan Pavlović, nekadašnji knez, najpre seoski a 1822. godine i zapovednik Posavo-tamnavske knežine. Živeo 54 godine.
Jabučje je te godine imalo 138 domova u valjevskoj nahiji najviše posle Valjeva, 158 domova.
1831. godine:
Damjan Radosavljević, paroh jabučki, pretplatio se na drugi tom knjige Jovana Stejića “Zabave i razum srca”, objavljeno te godine u Budimu
1832. godine:
Izdat treći tom pomenute knjige i na njega se pretplatili, pored pomenutog paroha jabučkog i Negovan Tašić, Stanoje Stanković i Jovan Petrović.
Popisom vojnih obaveznika u Posavskoj kapetaniji, kojom je rukovodio Pavle Danilović u Jabučju je imalo 4 konjanika i 36 pešaka.
1834. godine:
Imaoci pčela u Jabučju na ime desetka morali su da isporuče 240 oka meda.
Antonije Vasiljević iz Jabučja otkupio 962 oke šišarki. Ovim poslom tada se u Posavskoj kapetaniji bavilo 58 trgovaca, većinom iz Uba i Paleža (Obrenovca).
1835. godine:
Stanovništvo i njegova imovina:
Valjevski okrug – Kapetanija posavska:
Jabučje 138 kuća, 979 sviju duša (stanovnika), Plugova oranja (0,5 ha) 818, Kosa livada (911), Motika vinograda 139,5, Drveta šljiva 60.040.
1836. godine:
Prema izveštaju Pavla Danilovića, potpukovnika i starešine Sreza posavskog Jabučje je imalo 135 (?) kuća.
1837. godine na Spasovdan:
Među poslanicima Valjevskopg okruga na skupštini u Kragujevcu nalazio se i Stanoje Stanković iz Jabučja.
21. avgust.
Okružnoj upravi u Valjevu dostavljen izveštaj o pojavi srdobolje u Jabučju od koje su umrle dve devojke.
Naspomena: Datumi su do 1919. godine po starom, julijanskom kalendaru.
Nastaviće se…
11. novembar 2017. u 18:32
Marko
Postovani Milodane hteo bih da vas pitam da li imate podatke o familiji Janjic iz 1800 iz Jabucja, oprostite ako pogresim slavili su Petrov dan ili Casne verige… Unapred hvala…
10. januar 2013. u 10:19
marinko
Ovo što Vi pišete je jako interesantno. Nastavite i dalje.
10. januar 2013. u 21:22
Milodan
1839. godine:
Na osnovu Ustava iz 1838. godine prvi put u Kneževini Srbiji birane gradske (Beograd), varoške i seoske opštinske uprave. Prvobitne opštinske vlasti (primiritelni sudovi) mogle su da presuđuju u sporovima čija vrednost nije prelazila 100 groša. Pri tome su izricane kazne do tri dana zatvora i do deset udaraca štapom.
-Jabučka opština: Jabučje sa svojih 178 poreskih glava i 150 kuća. Kmet Stanoje Stanković, pomoćnici Negovan Tatamirović i Pantelija Paunović.
1842. godine:
Matej Molerović, paroh bajevački dao jednu forintu u srebru Glavnom fondu školskom a Damjan Radosavljević iz Jabučja dve forinte.
1843. godine:
Ispunjavajući obavezu stanovnici Jabučja Gornjeg ubili 220 i Jabučja Donjeg 240 ptica grabljivica.
1844. godine:
Na ploči, postavljenoj na zapadnoj strani crkve u Jabučju, uklesano da su tada hram sagradili parohijani iz Lajkovca, Paljuva, Stublenice i Jabučja. Za gradnju su korišćeni nadgrobnici sa napuštenog seoskog groblja.
8. novembar.
Prema izveštaju okružnog načelnika Jevrema Gavrilovića o planu koji je stečen učešćem u suzbijanju Katanske bune, Petronije Đenadić iz Ratkovca dobio jednog vranog konja, a Lazar Dobrosavljević iz Jabučja jedan pištolj kuburaš.
1845. godine:
U Jabučju učiteljovao Jovan Branković, rođen u Velikom Sent Miklošu (Banat). Završio je “osnovna srpska i nemačka učilišta” i već raspolagao sa 22-godišnjim učiteljskim iskustvom. Ispostavilo se., međutim, da njegovo vladanje nije odgovaralo učiteljskom pozivu (zavadio se sa jabučkom opštinskom upravom) i već naredne godine ostao je bez posla u toj školi. Umesto Brankovića, na učiteljsku dužnost vraćen je Milosav Paunović ali je i on ponovo otpušten 16. avgusta 1847. godine (“zbog nesposobnosti i rđavog vladanja”).
1846. godine:
Na knjigu Tome Živanovića “Časovi odmora…”, između ostalih, pretplatili se: Stanojlo Stanković, član Primiritelnog suda jabučkog, sveštenik Damnjan Radosavljević Jabučje i učitelj Milosav Paunović (Jabučje).
1847. godine:
Davaoci priloga za Glavni fond školski: Jabučje – Živko Matić i Opština jabučka.
1851. godine:
Nastojanjem novog okružnog načelnika Jevrema Gavrilovića većina opština u Posavskom srezu povećale plate svojim učiteljima. Učitelju u Jabučju je godišnja plata povećana sa 60 na 70 talira.
1852. godine:
U svom popisu seoskih i drumskih mehana i dućana okružni načelnik Jevrem Gavrilović upisao da Opština jabučka ima dućan, otvoren 1846. godine.
1854. godine:
Umro dugogodišnji jabučki sveštenik Damnjan Radosavljević. Rođen je oko 1798. godine u Vrhovinama, u porodici Birmanac. Rukopoložen je 1822. godine i tada dobio sinđeliju na selo Jabučje. Njegovi potomci uzeli su prezime Popović i živeli u Jabučju.
Učitelji: Milosav Paunović u Jabučju, Mihail Petrović u Stepanju, Janko Ristić u Bogovađi.
1857. godine:
6. marta. među 12 dućana po selima u valjevskom okrugu jedan boltadžijski nalazio se pri manastiru Bogovađa i jedan sitničarski u Jabučju.
1858. godine:
Na Svetoandrejskoj skupštini u Beogradu, koja je sa vlasti zbacila kneza Aleksandra Karađorđevića i vratila Miloša Obrenovića, iz lajkovačkih sela učestvovali trgovci Filip Popović iz Jabučja i Mirko Mihailović iz Malog Borka.