U danu kad je Srbima iz Haga stigao još jedan šamar (oslobađanje zločinca Ramuša Haradinaja), saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić podseća nas na uzvišena načela, koja su nam pomogla da u proteklim vekovima nadvladamo razne nepravde i teškoće
Vidovdan je naša narodna i duhovna tajna, koja se ne može objasniti već samo doživeti. O njoj naša narodna duša peva preko šest vekova. Ukoliko i oplakuje vidovdansku tragediju, utoliko doživljava njenu tajnu u molitvama, osvećuje je u hramovima, osvežava u spomenicima, knjigama i besedama. To čini svako naše pokoljenje i svaka naša generacija. Pa ipak se ovaj događaj ne iscrpljuje.
Vidovdan se nije završio na Kosovu polju 1389. godine. U svakom kraju naše zemlje gde su naši preci morali da brane veru od fanatizma, pravo od sile, slobodu od tiranije, istinu od neistine – tu je bilo naše Kosovo i ponavljao se vidovdanski događaj. Za Lazarom se dalje išlo kroz vekove. Gde god je išao naš čovek, nosio je sa sobom Vidovdan i svoje Kosovo. Tako se vekovima dužilo i širilo naše Kosovo, a vidovdanska tajna je stalno postajala sve dublja i šira.
U suštini tajne naše vere, nalazi se Hristov krst i Njegovo Vaskrsenje u isto vreme. Tako isto u suštini naše vidovdanske tajne, stoje zajedno narodno raspeće i njegovo vaskrsenje. Na kosovskom krstu raspet je sveti knez Lazar i ostali mučenici – junaci radi slobode i pravde, istine i ljubavi prema Bogu i svome rodu.
Prividno je pobedila sila nad slobodom i nepravda nad pravdom, pa je izgubljena bitka na Kosovu. Ali time nije bilo ubijeno u narodnoj duši osećanje vere u Boga i Njegovu milost i konačnu pobedu. Porobljena je bila država ali nije bila porobljena narodna duša, koja je i dalje ostala slobodna u ljubavi prema Bogu i slobodi. Stoga su se ređali novi Lazarevići i Jugovići, koji su se i dalje borili razapinjući se stalno na vidovdanskom krstu.
Posle stradanja dolazilo je uvek i vaskrsenje slobode, istine i pravde. To potvrđuje naša celokupna istorija. Vidovdan je naša najveća grobnica u kojoj su sahranjeni ne samo kosovski junaci i mučenici već i svi naši narodni mučenici koji su tokom vekova žrtvovali svoje živote za veru i otadžbinu: po albanskim bespućima, Ceru i Kolubari; Šumaricama, Jasenovcu, Jadovnu, Mathauzenu, Dahau i novim stratištima u Hrvatskoj i bivšoj Bosni i Hercegovini. Tako se vidovdanska grobnica širila sve do današnjih dana i našeg vremena. Srpski narod, i pored svih istorijskih udesa, nije nestao zato, što se u njemu poštovalo geslo: ’Sve čestito i pošteno bilo’.
Na Kosovu je izginuo cvet srpskog naroda u odbrani i Evrope i hrišćanstva. Naš je narod sam prihvatio da čuva ideju Evrope pred strahovitom navalom Azijata. Mogao je i on da postupi drugačije, ali je primio da BUDE BRANITELJ te iste civilizacije za kojom je iz istog razloga i zaostao. Mnogi ga i danas smatraju nekulturnim, iako je svojim duhom i svojim moralom i viteštvom branio i hrišćanstvo i evropsku civilizaciju.
Uspehu Evrope su i Srbi dosta pomogli. Zbog Evrope su ostali izvan nje. Dok je Evropa uzletala u naučnim, filozofskim, umetničkim, tehničkim i tehnološkim znanjima, SRPSKI NAROD se klao sa njenim neprijateljima, braneći ulaz u njeno čistilište. Dok je Evropa postajala Evropom, Srbi su bili njena ograda – živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Tome narodu, po svome istorijskom prizivu drukčijem od ostalih, bilo je suđeno da vekovima nosi
Duša SRPSTVA, kako se ono istorijski uobličilo, bilo je i ostalo Kosovo. Jedna od najumnijih Srpkinja, Isidora Sekulić, o Vidovdanu kaže: „Nauči nekoga da čita i piše; zavoli i rasturaj jednu knjigu; ma celog života jednu jedinu pesmu, nauči da je Vidovdan isto što i Krsna slava i rođendan tvoga jedinca, i to je dosta.“ Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko grobova.
Srpska narodna epska poezija nije se mnogo zadržavala na srpskim POBEDAMA u vreme kasnijih DUŠANOVIH osvajanja i o tome NEMA NI JEDNE PESME, ali je zato Kosovska legenda ostavila ’nebeske sfere’ duhovnosti u liku M. Obilića, Kosovke Devojke, M. Kraljevića, Majke Jugovića. U njima je narodni pesnik video i spremnost na žrtvu za više duhovne vrednosti kao što su rodoljublje, pravda, istina, humanost. Tako je održavan vekovni duh slobodarstva i nepokoravanja tuđinu i svetosavsko – kosovski pogled na svet.
Cela srpska narodna pesma nosi u sebi panhumao obeležje. Robujući vekovima pod Turcima, narodni pesnik NIKAD NIJE U DUŠMANINU POGAZIO ČOVEKA I LJUDSKOST. Tako Marko Kraljević i nad mrtvim Musom priznaje da je Musa veći junak od njega. Ali zato, tim priznanjem, Marko je bolji čovek od Muse. Pun je najviše čovečnosti i trenutak kad Banović Strahinja daje oprost svojoj nevernoj ženi. Isto to i kad Momčilo pobeđuje Vukašina, ali mu ipak namenjuje sestru za ženu. Sve je to DUBOKA FILOZOFIJA OPRAŠTANJA. Banović Strahinja izrasta u narodnoj pesmi u tip srednjevekovnog viteza, Kraljević Marko u balkanskog tipa junaštva i pravednika, a Car Lazar u tip narodnog svetitelja. On je centralna ličnost celoga Kosovskog epa. Bitka na Kosovu nije više samo borba za slobodu nego bitka za carstvo nebesko ili zemaljsko. Knez je odabrao pogibiju i mučeništvo potvrdivši odgovor našeg naroda da sloboda izbora ističe iz pravde i iz MORALA. Iako je Lazar preklinjao sve da dođu i pomognu za krst časni i za slobodu, znao je da njegov put vodi ispaštanju i smrti.
Večera uoči Kosovske bitke podseća na TAJNU VEČERU. Ista je simbolična gozba baš uoči propasti, isto je i poslednje nazdravljanje Hrista i Lazara. Isto je i mistično pričešće nad glavom sutrašnjeg izdajnika. U našoj narodnoj poeziji Majci Jugovića se iz ramena razvijaju dva ogromna labudija krila i sa njima preleće do Kosova. U njenom liku ima neke srodnosti sa MATEROM BOŽJOM, a njen bol sa bolom hrišćanske PIJETE. Istorija se ne ponavlja, kao što se neće ponoviti ni vreme Kraljevića Marka kao oličenja celog našeg naroda. Ali svest o istini koja je naše potomke oduševljavala za ČOVEČANSKO U SEBI, ta svest će oživljavati čak i naše potomke. Taj osećaj da je čovek čoveku najviša tajna, nalazi se u čudnoj duši SRPSKE RASE, kao biserna školjka na dnu okeana. Porazi, koji su se počeli nizati jedan za drugim i bili plaćani ogromnim žrtvama, nagonili su i u narod i sveštenstvo na povlačenje u sebe i na duboku procenu svega onoga u što se verovalo i čime se ponosilo. Ako je pre moglo biti ponosa i gordosti zbog svega onoga što se imalo, sada je nastala potreba da se to sve, čime se ponosilo, brani od napadača, koji nije samo robio i rušio, nego je podsticao i na preveravanja: vera i sve njezine svetinje bile su ugrožene, naročito posle pogibije na Kosovu. Kosovo je postalo kolevka u kojoj se negovala vera u narodno vaskrsenje i gajila nada u njegov večiti život. U toj kolevci odnjihano je kosovsko jevanđelje koje nas je nosilo kroz istoriju i sva iskušenja ovoga sveta. Ono nam nije dalo da umremo. Iz grobnica naših predaka su uvek ponovo i ponovo nicala nova nadahnuća za borbe protiv tiranije svake vrste. Nicali su ideali, zajedno zasejani sa životima naših predaka, kao što niču iz posejanog semenja novi i bogati plodovi. Ta duhovna smena rađala je nova pregnuća i novu veru u pobedu Božije pravde i slobode. Duša srpskog pravoslavlja, borbenog i oštrog gde se to moralo biti, ostala je trajno narodski topla i široka. Njegova borba za ‘Krst časni i slobodu zlatnu’ bila je borba za svoj hrišćanski pogled na svet i na život i za svoje duhovno i fizičko samoodržanje, a ne borba protiv svojih sunarodnika druge vere. Kada je u pitanju srpski etnos, on je još u svojoj ranoj fazi razvoja navikao da sa drugim zajednicama živi u zajedništvu. Uspeo je da prihvati deo njihove kulture i vrednosti. Srbi nisu nikad nametali nekome svoje ime. I to je tačno. Ali, iako ga nisu nametali silom, oni svoje ime nisu uvek ni svuda branili kako treba i kao narod su bili skloni raznim asimilacijama, pretapanju u druge. Problem je, očigledno, u onom trećem elementu, koji se odnosi na sposobnost tolerancije i razumevanja različitosti, makar ona imala minorni značaj. To je onaj nedostatak koji je imanentan svim balkanskim narodima i koji je izvor nastanka pojma ’Balkanizam’. U njemu je bit svih zala koji prate balkanske narode i koji se eto prenose u naredni, treći milenijum. Sve u životu ima svoj kraj, završetak. Valjda će i našem napaćenom narodu jednom svanuti, Gospod naš i nas pogledati i prosvetliti nam puteve sloge i zajedničkog života, da više ne budemo razasuti po celoj kugli zemaljskoj i da ne budemo baš mi, dežurni krivci za sva zlodela ovog sveta. U onim silnima i bezdušnima, sigurno je više i zla i oni bi baš trebalo da se plaše Božije kazne. A ona zna da bude velika. Nisu u poslednje vreme sigurno slučajni ni silni zemljotresi, ni poplave, ni vulkanske erupcije, ni otopljavanja ogromnih ledenih masiva, a sve to vodi ka uništenju života na ovoj zemlji, jednoga dana. Da li je to svetski usud, ili opomena, i tome će doći vreme saznanja. Možda, prekasno. Mi se i danas na vrelu ove duboke tajne kosovske, duhovno napajamo. Samo, hoće li još biti na Kosovu crvenih božura, simbola našeg vekovnog trajanja i neuništivosti? Naše misli i osećanja se i danas dižu visoko do nebeskih visina dotičući se lika svetog kneza Lazara i strahujući od njegove kletve zbog večite nesloge srpskih velikaša i njihove borbe za vlast. S pijetetom u duši se prisećamo i ostalih kosovskih mučenika i junaka, kao i čestitih stradalnika u svim našim kasnijim ratnim zbivanjima.
PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo iz Sente Vojislav Ananić
NAPOMENA V. ANANIĆA: Nisam se potpisao ispod teksta kao autor iz više razloga. Prvo, to sve nisu moje misli, nego izvodi i citati mnogo mudrijih Srba od mene. Znači, ja sam to sve samo sublimirao, prikupio i povezao u jednu celinu, u jedan tekst. I bio bi pravi plagijat da to pripišem sebi. Oni umni i pametni, lako će i prepoznati i pronaći izvore za ovaj tekst. Drugo, ne želim širu afirmaciju svoje ličnosti od one koju imam. Ja sam zadovoljan i onim što sam do sada u životu postigao. Možda bi neko pametniji od mene, uspeo i više bolje, no ja sam zadovoljan i ovim. Neka i ostali učine bar delić koji bi podarili svom narodu.
Komentari (0)