Свети Стефан Дечански – Мратиндан

Српска православна црква и верници 24. новембра (11. новембра по јулијанском календару) славе Светог краља Стефана Дечанског, који се у народу још назива и Мратиндан. Такође, данас се слави и Свети Великомученик Мина. Свима који славе уредништво портала Порекло жели срећну славу

Свети Стефан Дечански (Мратиндан)

Стефан Урош III Немањић (1276-1331) био је син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Како је дошло до тога да се крсна слава Свети Стефан Дечански назива и Мратиндан можете да прочитате веома занимљив текст ОВДЕ.

Свети великомученик Мина

Мисирац по пореклу и војник по занимању, свети Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше светом Мини живети с дивљим зверовима неголи с људима незнабожним. Једног дана прозре свети Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живог а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и Овај мене објавио као Слугу Свога у Царству небеском”. Чувши ово, Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани, ипак, спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они беху пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада света Мина око 304. године и пресели се у Царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је светог Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помогао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима, или да казни неверне.

ИЗВОР: pouke.org

__________

ДОДАТАК: Кулизе – родови који славе Св. Мрату