Sveti Stefan Dečanski – Mratindan

Srpska pravoslavna crkva i vernici 24. novembra (11. novembra po julijanskom kalendaru) slave Svetog kralja Stefana Dečanskog, koji se u narodu još naziva i Mratindan. Takođe, danas se slavi i Sveti Velikomučenik Mina. Svima koji slave uredništvo portala Poreklo želi srećnu slavu

Sveti Stefan Dečanski (Mratindan)

Stefan Uroš III Nemanjić (1276-1331) bio je sin kralja Milutina i otac cara Dušana. Po naređenju neobaveštenog oca bio je oslepljen, a po naređenju lakomislenog sina, u starosti udavljen. Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovčem polju i obećao mu da će mu vratiti vid. Pet godina je sveti Stefan proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja (Pantokratora). Svojom mudrošću i trpeljivošću, podvigom i blagodušnošću izazivao je divljenje i monaha i celog Carigrada. Kad je prošlo pet godina sveti Nikola čudotvorno je vratio vid oslepelom kralju Stefanu, koji je odmah potom, iz zahvalnosti sagradio hram Visoki Dečani. Bila je to jedna od najlepših građevina vizantijske umetnosti i srednjevekovne arhitekture na tlu srpske države. Svoj vek proživeo je sveti kralj srpski Stefan kao pravednik i mučenik i tako ga i skončao 24. novembra (po gregorijanskom kalendaru) 1336. godine. Sa svetim Savom i knezom Lazarom, sveti Stefan čini trojstvo najmudrijih, najpožrtvovanijih i najblagorodnijih ličnosti i svetitelja koje je dao srpski narod.

Kako je došlo do toga da se krsna slava Sveti Stefan Dečanski naziva i Mratindan možete da pročitate veoma zanimljiv tekst OVDE.

Sveti velikomučenik Mina

Misirac po poreklu i vojnik po zanimanju, sveti Mina, kao istiniti hrišćanin, ne mogaše gledati odvratno žrtvoprinošenje idolima, te napusti i vojsku, i grad, i ljude, i sve, pa ode u pustu planinu. Jer lakše beše svetom Mini živeti s divljim zverovima negoli s ljudima neznabožnim. Jednog dana prozre sveti Mina iz daljine neznabožačko praznovanje u gradu Katuaniji, pa se spusti u grad, i pred svima objavi svoju veru u Hrista Boga živog a izobliči idolopoklonstvo i neznaboštvo kao laž i mrak. Knez grada toga, neki Piros, upita Minu ko je i šta je. Odgovori mu svetitelj: „Otadžbina mi je Misir, ime mi je Mina, bio sam oficir, no videći idolopoklonstvo, odrekoh se vaših počasti. Sad dođoh da pred svima objavim Hrista moga kao Boga istinoga, da bi i Ovaj mene objavio kao Slugu Svoga u Carstvu nebeskom”. Čuvši ovo, Piros stavi Minu svetoga na velike muke. Šibahu ga, strugahu gvozdenim četkama, opaljivahu svećama, i mučahu raznim drugim mukama, pa ga najzad mačem posekoše. Telo mu baciše u oganj, da ga ne bi hrišćani uzeli, no hrišćani, ipak, spasoše od ognja neke delove. Te ostatke oni česno sahraniše, a docnije oni behu preneti u Aleksandriju i tamo sahranjeni, i nad njima crkva sagrađena. Postrada sveta Mina oko 304. godine i preseli se u Carstvo Hristovo. No bi i osta veliki čudotvorac u obadva života, i na zemlji i na nebu. Ko god je svetog Minu slavio i na nevolji u pomoć ga sa verom prizivao, tome je on pomogao. Više puta javljao se kao ratnik na konju, da pomogne vernima, ili da kazni neverne.

IZVOR: pouke.org

__________

DODATAK:Kulize – rodovi koji slave Sv. Mratu