17. novembra 2008. – Umro Đoko Vještica, novinar, jedan od osnivača radija “Studio B” i inicijator održavanja Beogradskog maratona.
Đoko Vještica rođen je 9. maja 1939. u Otriću kod Gračaca (Lika).
Novinarsku karijeru počeo je u listu „Borba“. Od 1971. godine radi u Studiju B i jedan je od osnivača te radio-stanice. Mnogi ga pamte kao urednika i voditelja radio emisije Beogradske razglednice.
Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, među kojima nagrada „Svetozar Marković“, a 2005. godine Udruženje novinara Srbije dodeljuje mu nagradu za životno delo.
Na inicijativu Đoke Vještice 1988. godine održan je prvi „Beogradski maraton“.
O životu i delu Đoke Vještice dirljive reči napisao je njegov dugogodišnji kolega u Studiju B Aleksandar Aca Kostić. Njegov oproštaj od Đoke prenosimo u celini:
Laku noć vam želi Đoko Vještica
Skoro tri decenije, počev od 1970. godine, na radio stanici Studio B, od sedam sati ujutru posle instrumentala „Pjaca grande” (tom špicom i danas počinje emisija „Beogradska razglednica”) čuo se odsečan baršunast glas: „Dragi slušaoci, dobro jutro vam želi Đoko Vještica”.
Đoko Vještica je umro u 69. godini, u ponedeljak 17. novembra i po izričitoj želji sahranjen je u krugu najuže porodice, u četvrtak 20. novembra. Pred smrt, rekao je supruzi Nadi da ne želi nikakve komemoracije i slavospeve, pogotovu ne u Studiju B!? Pretpostavljam zašto je to rekao, ali to sada više nije važno.
Studio B je, u okviru redakcije „Borbe”, počeo emitovanje programa 1. aprila 1970. Osnivač i prvi direktor Studija B spoljnopolitički novinar pok. Dragan D. Marković pozvao je tada mene, a ubrzo potom i Đoku Vješticu, da pređemo iz „Borbe” da „pravimo” radio. Iz „Večernjih novosti” pridružili su nam se nešto kasnije pokojni Dragan Jelić, kao i Zvonko Pantić. Dakle, niko od nas novinara nije imao iskustvo na radiju, bilo je loših akcenata i loše dikcije, lapsusa. Međutim, sve je to zvučalo spontano, pa se zato i dopalo slušaocima. Bio sam u studiju (jedan sobičak na devetom spratu zgrade „Borbe”) da najavim prvi prilog Đoke Vještice. Iznenadilo me je kako je on tečno i odsečno nekoliko minuta govorio o novinama u gradskom saobraćaju.
Nešto kasnije Vještica je pokrenuo legendarnu emisiju „Beogradska razglednica”. Pored svakodnevnih informacija o vremenu, saobraćaju, prekidima u snabdevanju građana strujom i vodom, on je počeo da se bori i protiv mnogih nepravdi raznih gradskih institucija. Stekao je tako veliki značaj i uticaj u gradu da je to počelo čak i da smeta mnogim političarima. Zaboga, kako to da jedan novinar može da ima veći značaj od njih! Taj problem je morala da rešava čak i tadašnja partijska organizacija Saveza komunista Studija. Naravno, svi mi smo stajali u odbranu Vještice, pa i pok. Duško Radović koji je, takođe, iz istih razloga bio napadan od političara.
Đoko Vještica, poreklom Ličanin, bio je u poslu vrlo uporan i vredan. On je svakog jutra ustajao u pet sati, dolazio na posao u šest, spremao se za emisiju i počinjao je u sedam. Međutim, ono što je ostavio iza sebe i danas se vidi i pamti. Njegova je ideja bila da se u Beogradu održava Beogradski maraton, koji sada ima i svetski značaj. Nekadašnji Trg Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) bio je parkiralište za automobile. Vještica se uporno, na talasima Studija B, borio sa nadležnima i izborio da se tu zasade platani, koji sada u toku leta prave hladovinu, rastu visoko i ulepšavaju centar Beograda. Ispred „Beograđanke” večito će žuboriti fontana, koja je po Đokinoj ideji sagrađena u spomen na žrtve bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. Bilo je i drugih, možda manje značajnih ideja ovog vrsnog novinara. Na primer, pešačka zona od Slavije do Terazija jedne subote u mesecu, pa trka uz „Beograđanku” svakog 1. aprila u čast dana Studija B, triatlon na Adi Ciganliji, ski-staza niz Košutnjak…. U mnogim beogradskim naseljima i danas zvone telefoni, koji su instalirani posle višednevnih i višemesečnih Đokinih pritisaka na PTT.
Đokin stil je bio da ujutru telefonom pozove nekog važnog direktora, „navali” na njega da nešto uradi, ovaj obeća, ali ga Đoka za koji dan ponovo pozove da proveri da li je obećano i urađeno. Kad god je Vještica odlazio na odmor ili neko duže putovanje, meni je bio redakcijski zadatak da ga zamenjujem u „Beogradskoj razglednici”. Iskreno rečeno, teško mi je to padalo, zbog ranog ustajanja, a još više zbog saznanja da ne mogu Đoki da budem dostojna zamena. Čak mi je jednom u programu jedna slušateljka doslovce rekla: „Druže Kostiću, lepo vi to radite, ali lopovima ne umete da podviknete kao Đoko Vještica”. I, priznajem, bila je u pravu.
Živeo je Đoko Vještica vrlo skromno. Dugo je vozio „fiću”, potom malo boljeg „jugića”. Nije protekcijom želeo da čini usluge ni sebi, ali ni drugima, pa čak i nama kolegama iz Studija B, a uvek je mogao, jer je bio vrlo uticajan u gradu.
Kraće vreme Vještica je vodio emisije i na televiziji Studio B, ali ekran je manje voleo od radija. Takođe, bilo je za očekivati da se posle dužeg vremena odvoji od gradsko-komunalnih tema i da počne da se bavi problemima na nivou Srbije, pa i svetskom politikom, što je neki uobičajeni i profesionalni put svakog novinara. Međutim, Đoko ni to nije želeo: ostao je do kraja da pomaže samo Beograđanima. Po odlasku iz Studija B, poslednjih godina je u „Blicu” pisao i uređivao rubriku „Ataše čitalaca”, u kojoj je takođe pomagao ljudima u raznim njihovim nevoljama.
Verujem da se sa mnom slažu svi Beograđani, koji su tri decenije na Studiju B slušali Đoku Vješticu, da se prilikom sledeće dodele imena ulicama bar jedna dodeli njegovom imenu.
Na kraju, dragi Đoko, oprosti mi što udaram po tvojoj skromnosti i što ovo pišem bez tvoje dozvole. Duboko verujem, kao i mnogi drugi, da si pošteno zaslužio parče novinskog papira.
IZVOR: Aleksandar Aca Kostić (22.11.2008. Politika), Vikipedija
Komentari (0)