Posle pokušaja Hrvatske da stvori svoju nezavisnu državu, regent Aleksandar je marta 1919. poslao Živojina Mišića da obiđe Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin,Ogulin…i vidi kakvo je stvarno raspoloženje. Nakon razgovora sa oko dve hiljade ljudi iz svih slojeva (čuo je šta misle frankovci i narodnjaci, koalicionaši i radićevci, pa i politički neopredeljeni ljudi) slavni vojskovođa je odmah po povratku rekao regentu Aleksandru:
“Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice…svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš… stvar je propala…Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo”.
Kad ga je Aleksandar zapitao šta misli, bez dvoumljenja mu je odgovorio:
“Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti: dati im njihovu državu”.
“A granice” – obrecnu se Aleksandar. “A gde su granice toj njihovoj državi i ko će ih povući ?” Mišić se malo nasmeja:
“Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago.”
Sad se Aleksandar nasmeja: “To bi Talijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Talijanima.” Mišić poskoči:
“Neka im` je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti…Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati” – rekao je na kraju vojvoda Aleksandru.
Iz beleški Mišićevog sekretara Milorada Pavlovića
22. mart 2013. u 18:18
Mihail
Eh slavni vojvodo veliku je gresku ucinio sto te nije poslusao.
2. april 2013. u 00:15
Gile
Aleksanadar ga nije poslusao zbog kompleksa vise vrednosti. Zeleo je sve i sve u ime nas izgubio, ukljucujuci i svoj zivot. Dusko Radovic je za takve rekao: “Kad vidite muskarca na visokim stiklama, pokusajte da pogodite gde mu nedostaje tih nekoliko santimetara.”
16. jun 2016. u 10:45
Pera
Mišić je uvek bio objektivan I trezven…Lepo mu je rekao ,,Mi sad možemo povući granice kakve želimo, ali pitanje je dokle će te granice trajati…Dajte im to za čim kukaju, I nek se nose, a mi da pravimo granice koje će biti trajne…Sa narodom koji je lojalan…E sad ovaj ga nije poslušao, a ako se uzme u obzir da ga nisu hteli poslušati ni Novembra 1914, dok Radomir Putnik nije prelomio, pitanje je dal bi Alaksandar imao glavu na kojoj bi nosao krunu…
Mišić je bio I ostao realističan, nije bio idealista…Vojnički život ga naučio tome…
20. decembar 2020. u 12:24
Voja
Vojvoda Živojin Mišić (Kralju Aleksandru o Hrvatima) – Mi se sa njima nećemo usrećiti
BY REDAKCIJA ON 29. DECEMBAR 2013.
IZVEŠTAJ Vojvode Živojina Mišića NJ.K.V. Aleksandru o Hrvatima
(nakon obilaska Zagreba, Karlovca, Varaždina, Sušaka i drugih mesta)
„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni misle jedno, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti.
Ja sam načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa nek lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti i dati im njihovu državu.“
(Na pitanje Regenta kako odrediti nove granice, Mišić predlaže da to budu običaji, istorija, tradicija, najzad i opredeljenje naroda. Na primedbu Aleksandra da bi to Hrvate gurnulo u naručje Italijanima, Mišić odgovara).
„Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… To su ljudi svi odreda prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.
… Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.“
(Suze i ruže Nemice Lujze, Politika 29. IX 1991)
20. decembar 2020. u 12:27
Voja
…“Ćerka inženjera Fridriha Kriknera, Švajcarca nemačkog porekla, Lujza, rođena je u Beogradu 1865. godine. Šesnaestogodišnja devojka za koju su imućni roditelji imali velike planove leta 1881. godine, boraveć u porodičnom letnjikovcu u okolini Aranđelovca, na balu oficira upoznaje mladog potporučnika Živojina Mišića Sa prvim taktovima koje je zasvirao orkestar mladi potporučnik Mišić je prišao Krinkerovima, duboko se poklonio i zamolio za dozvolu da igra sa Lujzom. Devojka je kažu, nevoljno ustala, a ni roditelji nisu bili oduševljeni kavaljerom. Ali, te letnje noći dogodilo se ne samo poznanstvo dvoje mladih, nego i ljubav na prvi pogled. Argumenti da je on seljački sin, da su plate poručnika male, a vojnici osuđeni na neprestano seljakanje bili su samo izgovor za ključni argument roditelja: to što su Lujza i Živojin različite vere. Ipak, Lujza beži sa Živojinom, lišena miraza, i 30. oktobra 1884. godine venčavaju se u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu. Nemica koja je uzela prezime Mišić postala je majka šestoro dece. Tri sina: Radovana, Aleksandra, Vojislava i tri kćerke: Eleonore, Olge i Anđelije. Ipak, srećnom braku koji su stvorili u prilog ne idu i istorijske prilike. Živojin, kasnije i sinovi, iz jednog rata idu u drugi, a ratova je bilo: Turski, Balkanski, Prvi svetski. Lujza deli sudbinu svoje porodice i svog naroda. Povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije do Drača 1915. godine, kada vojvoda Živojin Mišić sa sinovima i vojskom odlazi na Krf, ona sa ostalim izbeglicama ide u Francusku. Dve godine kasnije stiže u Solun, pred sam proboj Solunskog fronta. Sa srpskom vojskom vraća se u domovinu. Kako je rat ostavio posledice na zdravlje srpskog vojskovođe, Lujza i u miru vodi novu bitku. Odlaze lekarima u Francusku, neprestano zajedno. Ipak, svoju ljubav Lujza gubi 21. januara 1921. godine. Vojvoda Mišić umire na njenim rukama.
Nastavlja život sa decom u rodnom gradu, ali ubrzo prodaje kuću u Beogradu da bi ispunila davnu Živojinovu želju: u njegovom Struganiku, ispod stare porodične kuće gradi novu. U toj kući 13. maja 1941, nakon kapitulacije jugoslovenske vojske Živojinov sin, major Aleksandar Mišić, i general Draža Mihailović sa grupom oficira koji nisu prihvatili kapitulaciju osnivaju Vrhovnu komandu Jugoslovenske vojske u otadžbini. U istoj kući 19. septembra sastali su se Draža i Tito da pregovaraju. Nemačka kaznena ekspedicija nekoliko dana kasnije, u pohodu na Ravnu goru spalila je kuću Lujze Mišić u Struganiku. Lujza tad, iz revolta iz protestanstke prelazi u pravoslavnu veru i uzima pravoslavno ime Magdalena. Njeni maniri, odnos prema vojvodi i deci bili su sazdani od onog najboljeg što je ponela iz svog germanskog vaspitanja i onog stečenog iz srpske tradicije i običaja. I u najtežim situacijama hrabrila je supruga i bila na njegovoj strani. Ona je majka heroj i žena iz dobrostojeće nemačke porodice, koja je žrtvovala sve zbog ljubavi prema srpskom vojvodi koji ju je zajedno sa sobom odveo u legendu i nezaborav. Dve faze njenog života simbolično predstavljaju i dve krštenice na zidu muzeja u Struganiku. Na jednoj piše: „Lujza Krikner“, na drugoj: „Magdalena Mišić“. U svakoj od njih, Lujza je bila odana svom Živojinu, njihovoj ljubavi i porodici koju su stvorili. Umrla je u dubokoj starosti 1956. godine“…