Живојин Мишић: Са Хрватима се нећемо усрећити

17. новембар 2012.

коментара: 5

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру:

“Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш… ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило”.

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“Ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу”.

“А границе” – обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?” Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго.”

Сад се Александар насмеја: “То би Талијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијанима.” Мишић поскочи:

“Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати” – рекао је на крају војвода Александру.

 

Из белешки Мишићевог секретара Милорада Павловића

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Mihail

    Eh slavni vojvodo veliku je gresku ucinio sto te nije poslusao.

  2. Gile

    Aleksanadar ga nije poslusao zbog kompleksa vise vrednosti. Zeleo je sve i sve u ime nas izgubio, ukljucujuci i svoj zivot. Dusko Radovic je za takve rekao: “Kad vidite muskarca na visokim stiklama, pokusajte da pogodite gde mu nedostaje tih nekoliko santimetara.”

  3. Pera

    Mišić je uvek bio objektivan I trezven…Lepo mu je rekao ,,Mi sad možemo povući granice kakve želimo, ali pitanje je dokle će te granice trajati…Dajte im to za čim kukaju, I nek se nose, a mi da pravimo granice koje će biti trajne…Sa narodom koji je lojalan…E sad ovaj ga nije poslušao, a ako se uzme u obzir da ga nisu hteli poslušati ni Novembra 1914, dok Radomir Putnik nije prelomio, pitanje je dal bi Alaksandar imao glavu na kojoj bi nosao krunu…
    Mišić je bio I ostao realističan, nije bio idealista…Vojnički život ga naučio tome…

    • Воја

      Војвода Живојин Мишић (Краљу Александру о Хрватима) – Ми се са њима нећемо усрећити
      BY РЕДАКЦИЈА ON 29. ДЕЦЕМБАР 2013.

      ИЗВЕШТАЈ Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
      (након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака и других места)

      „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала… Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.
      Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу.“
      (На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).
      „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
      … Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.“

      (Сузе и руже Немице Лујзе, Политика 29. IX 1991)

      • Воја

        …“Ћерка инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца немачког порекла, Лујза, рођена је у Београду 1865. године. Шеснаестогодишња девојка за коју су имућни родитељи имали велике планове лета 1881. године, боравећ у породичном летњиковцу у околини Аранђеловца, на балу официра упознаје младог потпоручника Живојина Мишића Са првим тактовима које је засвирао оркестар млади потпоручник Мишић је пришао Кринкеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је кажу, невољно устала, а ни родитељи нису били одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство двоје младих, него и љубав на први поглед. Аргументи да је он сељачки син, да су плате поручника мале, а војници осуђени на непрестано сељакање били су само изговор за кључни аргумент родитеља: то што су Лујза и Живојин различите вере. Ипак, Лујза бежи са Живојином, лишена мираза, и 30. октобра 1884. године венчавају се у Вазнесењској цркви у Београду. Немица која је узела презиме Мишић постала је мајка шесторо деце. Три сина: Радована, Александра, Војислава и три кћерке: Елеоноре, Олге и Анђелије. Ипак, срећном браку који су створили у прилог не иду и историјске прилике. Живојин, касније и синови, из једног рата иду у други, а ратова је било: Турски, Балкански, Први светски. Лујза дели судбину своје породице и свог народа. Повлачи се са српском војском преко Албаније до Драча 1915. године, када војвода Живојин Мишић са синовима и војском одлази на Крф, она са осталим избеглицама иде у Француску. Две године касније стиже у Солун, пред сам пробој Солунског фронта. Са српском војском враћа се у домовину. Како је рат оставио последице на здравље српског војсковође, Лујза и у миру води нову битку. Одлазе лекарима у Француску, непрестано заједно. Ипак, своју љубав Лујза губи 21. јануара 1921. године. Војвода Мишић умире на њеним рукама.
        Наставља живот са децом у родном граду, али убрзо продаје кућу у Београду да би испунила давну Живојинову жељу: у његовом Струганику, испод старе породичне куће гради нову. У тој кући 13. маја 1941, након капитулације југословенске војске Живојинов син, мајор Александар Мишић, и генерал Дража Михаиловић са групом официра који нису прихватили капитулацију оснивају Врховну команду Југословенске војске у отаџбини. У истој кући 19. септембра састали су се Дража и Тито да преговарају. Немачка казнена експедиција неколико дана касније, у походу на Равну гору спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза тад, из револта из протестанстке прелази у православну веру и узима православно име Магдалена. Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције и обичаја. И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском војводи који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав. Две фазе њеног живота симболично представљају и две крштенице на зиду музеја у Струганику. На једној пише: „Лујза Крикнер“, на другој: „Магдалена Мишић“. У свакој од њих, Лујза је била одана свом Живојину, њиховој љубави и породици коју су створили. Умрла је у дубокој старости 1956. године“…