Knjiga “Prezimena su čuvari našeg jezika” u izdanju novosadskog “Prometeja” uskoro će doživeti svoje drugo, prošireno izdanje, što je više nego dobar povod za razgovor sa autorkom ove knjige, profesorkom Zagorkom Vavić Gros.
Novo izdanje knjige će, kako kaže, biti dopunjeno sa tumačenjima za još oko 200 prezimena, a na kraju knjige biće urađen i registar pojmova, kako bi traženo prezime moglo što brže i lakše da se pronađe u moru zaista vrednih informacija.
Na početku razgovora, profesorka Zagorka Vavić-Gros podvlači da ona ne radi posao etnologa, već da poreklo prezimena pre svega objašnjava kao lingvista.
Knjiga “Prezimena su čuvari našeg jezika” je, zapravo, rečnik o prezimenima, kao što postoji rečnik stranih reči. Svi tu knjigu više uzimaju zbog prezimena, a meni je više bio cilj jezik. Mi nismo svesni da govorimo godinama neka prezimena, a ne znamo šta ona znače, kaže prof. Zagorka Vavić Gros.
Na primer?
Evo, recimo, Ocokoljić. Ako se to prezime razmatra lingvistički onda to znači “onaj koji je ubio svog oca”. Ili Sinobad – “onaj koji je sina izbo”. To su morbidna prezimena.
Čekajte, sad će se Ocokoljići i Sinobadi sigurno da se naljute kad pročitaju ovo vaše tumačenje.
Da, neki Sinobadi imaju teoriju da potiču od Sinbada, moreplovca. Više se ni u Turskoj niko ne preziva Sinbad, a kamoli kod nas. Ljudi to malo navlače kako im odgovara. Evo, imate i prezime Sanader. Sanader je bio Srnoder, onaj koji je gulio kožu sa srna. Onda su oni promenili jedno slovo da to izgleda sasvim bezazleno. Ili prezime Oljača, koje je najverovatnije bilo Koljača, ali to moram da proverim.
Kako ćete to da proverite?
Ja sam za to tumačenje za to prezime svojevremeno negde pročitala još dok se nisam bavila ovim i bilo mi je zanimljivo. Ali nisam zapisala gde sam to pročitala, pa zato u mojoj knjizi nemam obrađeno i to prezime. Ali ga imam upisanog u mojoj svesci. Ja uvek iznova iščitavam ono što sam nekad pisala i onda to istražim.
Ali, neko prezime može da ima više značenja?
Kako da ne. Evo, prezime Budaković. Postojalo je nekad lično ime Budak, hipokoristik od imena Budimir, Buda, ali se to povuklo iz upotrebe. A taj Budak ima i svog dvojnika u apelativima, to je alat. I pošto je ime Budak povučeno iz upotrebe, onda naravno da svi idemo pre na to da vezujemo prezime za alatku kojom se kopa. Ali, uvek je preporučljivo pre misliti na lično ime, jer je čovek merilo svih stvari. I to je slučaj i kad su u pitanju i toponimi i lična imena i prezimena, postoji tu sistem.
I, kako su najčešće formirana prezimena?
Najčešće po imenu, zatim po zanimanju, pa po mestu odakle se dolazi. Zatim po nekoj telesnoj osobini (npr. Ćopić, ćopav, Grbović, grbav) ili pod uticajem stranih jezika (Skerlić od Skarlati, Palmotić od Palmote)… Imate i prezimena kao što je Kršikapa gde se pojavljuje zapovedni način – “krši” i nominativ “kapa”. Ili, prezime Crnobrnja koje je nastalo po “brnji”. Najčešće je bela brnja na njušci konja i takav konj se zove “brnjaš”. Ali, postoje i konji sa crnom brnjom, što je već kuriozitet. I taj domaćin koji je bio poznat po konju koji ima crnu brnju, doživeo je da konj svojom pojavom nadvisi domaćina i da, na kraju, i domaćina i celu njegovu porodicu zovu Crnobrnja.
Pretpostavljam da će se ova objašnjenja naći u novoj knjizi. Šta još novo spremate?
Našla sam i obradila dosta prezimena. Evo, recimo, imam tumačenje za prezime Paštrović, koje je nastalo od prideva paster, što je nekad značilo šaren. Paštro je, dakle, bio onaj koji je pegav i otuda to prezime Paštrović. Ili, na primer, prezime Gobeljić koje je nastalo od “gobeljav”, što znači “iskobeljati se”. Biće i objašnjenje za prezime Arbutina, koje je zapravo “Harbutina”, što predstavlja grubog čoveka…
Otkud prezime Deroko u srcu Šumadije?
To nije slovensko prezime, rekla bih da je italijansko. Dubrovčani su imali svoje bazare po celom Balkanu i pretpostavljam da je neki trgovac sa tim prezimenom došao ovde i ostao.
Ako je to prezime italijanskog porekla, da li onda možemo da govorimo da su “prezimena čuvari (samo) našeg jezika”?
U pravu ste. Ima među nama mnogo ljudi sa stranim poreklom i ja sam, koliko sam mogla, htela da pomenem i njihova prezimena, da znaju svoje poreklo. To su sve naši sugrađani koji su možda i zaboravili jezik svojih predaka.
Kako ste uopšte pronalazili prezimena koja obrađujete?
Uglavnom sam se držala telefonskog imenika, ali sam išla i po beogradskim grobljima, da vidim ta stara prezimena i imena. Takođe i po čituljama. Čitala sam imena fudbalera na dresovima. Opsesija mi je da pratim ta prezimena. Recimo, kad su krenule da se prikazuju turske serije, prvo što sam gledala je onaj spisak u odjavnoj špici. I tu sam našla, recimo, Sarakoglu, što je prezime Saračević. Ili, našla sam prezime Sormaz, što je jasno da je to prezime Šormaz kod nas. Inače, značenje prezimena Šormaz je “onaj koji ne uvene, koji je uvek jedar, mlad, puca od snage”. To odgovara našem Neven, “onaj koji ne vene”.
Imate li povratnu informaciju od čitalaca, da li se neko bunio zbog nekog vašeg tumačenja?
Zvali su, ali se retko ko bunio. Sećam se da su se Grbovići javili i rekli da njihovo prezimene nije od grbe, već od porodičnog grba. A treba imati na umu da je najveći broj naših prezimena stvorenih u zabiti, gde ljudima nije bilo poznato da postoje takve stvari kao što su grbovi. Imate, recimo prezime Surla. Na prvi pogled mislimo da se radi o nekome ko je imao veliki nos, kao što je to slučaj sa slonom. Ali, to je nemoguće jer je to prezime stvoreno u vreme kad ljudi nisu mogli ni da čuju za slona, a kamoli da znaju kako izgleda. Međutim, postojali su Vlasi, nomadi, koji su išli po celom Balkanu, koji su govorili rumunskim jezikom. Kod njih je gluv bio “surd”, a oni su mu još našli sufiks surdla. I pošto je tu mnogo suglasnika, jednih pored drugog “r”,”d”,”l”, onda je jedno moralo da ispadne, jer je ta kombinacija bila teška za izgovor. Slično je i kod reči srce, koje se nekad zvalo srdce, ali to se teško izgovralo, pa je ispalo “d”. I tako je i kod “surdla”, “d” je otpalo i ostalo je Surla. Dakle, ne znači da je taj koji je dobio prezime imao velik nos, već da je bio gluv. Od toga je i Šurda – šurda je gluv čovek, gluvać.
Dakle, kod Srba ima tih prezimena sa rumunskom osnovom.
Kad je izašla knjiga meni se javio jedan profesor lingvistike i rekao da nikad nije čuo za romanski elemenat u našem jeziku. Kaže, to njima niko na fakultetu nije rekao i pitao me gde sam ja to našla. A nađe se toga. Evo, kod prezimena Drakula, Drakulić, tu je taj sufiks -ul. To je član u rumunskom. Kao što je to slučaj i kod prezimena Mamula, Šebula, Sekula, Furtula…
Kad su ti sufiksi u pitanju, zamiljive su dileme koje postoje za pripadnike plemena Kulize. Po jednima oni vuku korene od saskih rudara, dok drugi smatraju da su potekli iz područja oko Skadarskog jezera.
Po ovom sufiksu -za jasno je da je reč o albanskom poreklu. To -za označava deminutiv. Pri tome, treba imati na umu da su Albanci pre dolaska Turaka bili hrišćani, pravoslavni i katolici. Oni su imali hrišćanska imena, pa je od Nikole bio Nika pa Nikeza, ili od Ivana, Ivo, Iveza. Čuveni Perazići kod Budve su od Petar, Pera, Peraza…
Na kraju, kakvo je lingvističko objašnjenje za vaše prezime Vavić-Gros.
Gros je moje udato prezime, nemačkog porekla, dok je prezime Vavić, kojeg najviše ima u Krnjevu (sa slavom Sv. Alimpije), nastalo po velikomučeniku Vavilu iz hrišćanskog kalendara. To ime potiče iz hebrejskog, a ima varijanta i u ruskom – Babelj. Isak Babelj je moj prezimenjak, samo je kod mene V, a kod njega B. U mojoj knjizi je objašnjeno kad se B čita V. Treba reći da naš narod ima svoju fonetiku i da su imena i prezimena nastala od usmenog, a ne pisanog govora. Kod nas se tako slova M i V često menjaju, pa imate Tamnava i Tavnava, ili one negotinske pivnice za koje se kaže “pimnice”, pa imate selu Vrgudnica od Mrgudnica.
RAZGOVARAO: Jovica Krtinić
28. oktobar 2012. u 02:52
Sarko
Posto je gospodja Vavic – Gross lingvista ajde da joj poverujem da prezime Kuliza ima neki znacaj u albanskom jeziku. Ali nije mi jasno na osnovu cega tvrdi da su oni albanskog porekla? I da jesu gospodja Vavic nikad ne moze da to dokaze. Kulize u uzoj Srbiji poreklom su sa juga o njima cu nesto kasnije. Ako je prezime Kuliza nastalo od albanskog jezika, pre ce biti da su ovi Kulizici/Kulize srpskog porekla i da su ziveli medju Albancima i pod velikim uticajem kulture Albanaca dobili ovo prezime.
Gospodja Vavic – Gross precutala je da kaze da su nasi etnolozi pre oko 80 do 100 godina pronalazili porodice Kulizica-Kulize u uzoj Srbiji. Slave Sv. Kralja Decanskog – Sv. Minu Mratindan jedna ista slava. Lokalno stanovnistvo ih smatra za izdajnike i za potomke Vuka Brankovica.
U Levcu u Velikoj Drenovi zabelezeni su pocetkom 20. veka Brankovici doseljenici iz Srema. Nazivaju ih Kulize i smatraju za izdajnike, slave Sv. Kralja.
U Gornjoj Sabanti: Kulize, doseljenici iz Kolasina, slave Sv. Kralja, rodjaci sa ovima iz velike Drenove, ovi iz V. Drenovwe bezali u Srem, pa se povratili.
Znam da postoje Kulize i u Macvi, nedavno me jedna gospodja pitala za poreklo Kuliza. Slave Mrata., tj Sv. Kralja Decanskog.
U oblasti Lepenica 1903 godine zabelezeni su Kulize sa krsnom slavom Sv. Mrata naseljavali su dva sela, bilo ih je oko 25 domacinstva.
U Belici u okolini Jagodine zabelezene su nekoliko porodice Klizica-Kuliza:
U Santrovcu zabelezeni su Kulizici ima ih i u jos nekoliko sela u okolini Jagodine, slave Sv. Minu-Mrata. Poreklom im je sa Laba na Kosovu.
Dr Stanoje M.Mijatovic koji je proucavao Belicu zapisao je sledece za Kulize:
Zanimljivo je da je vecina rodova koji slave Sv. Minu, Mrata (24 novembra po novom kalendaru) prezivaju Kulizici. Narod veruje da je i Vuk Brankovic od Kuliza i da je slavio istu slavu. Po ovome se drzi da su svi svetominci potomci Vuka Brankovica ,,Kulize”, pa otuda i prezime Kulizic. Dakle prezime Kuliza znaci onaj koji je izdao svoj narod tj. izdajnik u tom nekom smislu.
Sta kaze gospodja Vavic na ovo?
Ja verujem u ovo sto su nasi etnolozi zabelezili, ovi danasnji lingvisti, istoricari itd. pisu po svom ubedjenju i niti citiraju stare pisce, zaostaju mnogo iza starih pisaca, bitno je samo da prodaju svoje knjige.
3. novembar 2021. u 18:59
stojanovic dragan
ovo za sabantu i belicu je totalno tacno i prica mog dede koji je rodjen 1893 god a i ostale price poklapaju se sa mojim dnk koji sam dobio i2..i-s17250..i-ph908…inace uvek smo slavili sv.stfvana decanskog-sv.mratu…i prica se da su kulize rod…za moje znam da su tri brata dosla u sabantu a druga dva u cerovac kod kragujevca…i za belicu znam isto posto mi je majka iz belice a i dedina majka takodje iz belice….da ne duzim jer mnogo ima ofrlje prica……
28. oktobar 2012. u 10:52
Siniša Jerković
Ono što je interesantno jeste da postoji i grupa srpskih porodica u Korenici u Lici koja takođe slavi sv. Mratu tj. sv. Stefana Dečanskog. Karanović ih posmatra kao pleme i to su porodice: Agbaba, Raca, Drakulić, Kalember, Galogaža, Kobić, Šaša i Turudija. Pretpostavlja se da su upravo pripadnici ovog plemena dali ime ličkoj Korenici po Korjenićima kod Trebinja. Dedijer je prije Karanovića naveo ovu vezu plemena Korjenića u Hercegovini i ovog krajiškog plemena. Da bi to sasvim vjerovatno moglo biti istinito govori nam i postojanje u Lastvi trebinjskoj (dakle Korjenićima) stare muslimanske porodice Agbabića. Krajiške Agbabe jesu imale predanje o nekakvom poturčavanju i ponovnom povratku na pravoslavlje. U okolini Trebinja ostalo je predanje o porodici Racan koja je izumrla.
Zašto ovo sve pišem? Najviše radi toga što se smatra da porodica Vuka Brankovića vodi porijeklo upravo iz Korjenića kraj Trebinja (stara župa Vrm), a uz Brankoviće se pojavljuje i taj dodatak Korjenići. Čitajući ovu gore analizu za Vezu Kuliza sa Brankovićima kao i podudaranje slave sv. Stefana Dečanskog mislim da tu neka veza ipak postoji.
A evo šta kaže Željko Fajfrić o Brankovićima u svom radu “Sveta loza Brankovića”:
Poreklo porodice Branković nije baš najjasnije, a kao njeni najstariji članovi spominju se vojvoda Mladen (od kojeg potiču Brankovići) i brat mu župan Nikola.
“Pripadali su pograničnoj vlasteli kojima je osnovno zanimanje bio rat, a jedini uslov napretka neprekidna osvajanja ka jugu. Pravi njihov uspon izgleda ide od vremena vladavine kralja Stefana Dečanskog (1321-1331.) jer se tada u 1323. godini vojvoda Mladen spominje kao gospodar Trebinja i Dračevice koje je dobio od kralja na upravu…Po svemu sudeći ove titule su bile nagrada koju su dobili od kralja Dečanskog zbog verovatnih zasluga tokom njegovih borbi za presto sa polubratom Konstantinom.
Neposredno nakon 1326. godine (kada se poslednji put spominje u jednoj povelji) vojvoda Mladen je i umro, a nasledio ga je sin Branko od kojeg porodica Branković i dobija svoje ime Brankovića.
Od svoga oca, vojvode Mladena, sin Branko je nasledio upravu Trebinjem, ali i njegovo mesto poverljivog čoveka kod kralja Dečanskog. U kasnijem sukobu između kralja Dečanskog i sina mu Dušana po svemu sudeći Branko je bio na strani sina (Dušana) jer ga, nakon uspešno okončane borbe za krunu, kralj Dušan nagrađuje namesništvom Ohrida, ali moguće i visokom titulom sevastokratora.”
Kao što vidimo porodica Branković doživljava svoj uspon baš za vrijeme sv. Kralja i upravlja Trebinjem. Ako to povežemo sa gornjom pričom o Kulizama mislim da dobijamo potpunu sliku o jednoj grupi srpskih porodica.
I sam Karanović je za ove porodice primjetio da imaju prezimena koja čudno zvuče.
6. januar 2013. u 06:59
Milan Nikić
Grbovići, slave Svetog Luku, vode poreklo od srpskog plemena Nikšići. Nikšići za rodonačelnika imaju Nikšu Grbljanović. Nikša je sin bana Ilijana (Vladimira Grbljanovića) i Jevrosime (Vukana) Nemanjića. Prezime Grbović je izvedeno od ličnog imena rodonačelnika kneževske porodice Grbović, Gerbislava-Grba Radulović. Ovo se odnosi na Grboviće iz Mratišića (Mionica), jedne od vođa I srpskog ustanka.
3. novembar 2014. u 21:28
Grbovic Bosko
Poreklo
I NASTANAK PREZIMENA GRBOVIĆ
Knez Lazar i kralj Tvrtko Kotromanić zbacili su sa prestola Nikolu Altomanovića – župana i njegovu državu podelili tako da su Lazaru pripali Drobnjaci, Piva i Nikšićka župa u Crnoj Gori. Na osnovu toga Drobnjaci su sasvojom vojskom došli u pomoć Lazaru na Kosovo 1389. godine. Predvodio ih jevojvoda Đurjan Kosovčić koji se hrabro borio i u boju zadobio sedam rana. Popredanju za tu svoju hrabrost u boju na Kosovu Đurjan je dobio zvanje vlastelinai pravo da ima svoj grb i zastavu. Predanje kaže da je tada dobio i povelju(krisovulju) koja je čuvana u manastiru Banjska. Ako je predanje tačno verovatnoje da su zbog grba Đurjanovi potomci najpre dobili nadimak, a zatim i prezime GRBOVIĆI. Đurjan je imao i brata Joka, zvanog Omaklo, koji nije bio u boju na Kosovu. Kad se Đurađ vraćao sa Kosova sa sobom je poveo i lepu devojku Grlicu isa njom oženio svog brata Joka-Omakla. Joko i Grlica su u braku imali četirisina: Đurjana, Vučura i blizance Novicu i Jovicu. Posle smrti vojvode Kosovčić Đurjana vojvodstvo je prešlo na njegovog sinovca, Jokovog-Omaklovog sina koji setakođe zvao Đurjan. Potomci vojvode Đurjana dobili su prezime Đurjanovići, anjegovog breta Joka po njihovoom nadimku prozvani su Omakalovići. Od potomaka Joka-Omakla Kosovčića potiču porodice Grbovići i Abazovići, koji su živeli u Drobnjacima. Od Omakalovog sina Đurjana su Grbovići, a od Vučura Abazovići. Naime Vučur je od turskog sultana dobio povelju (abu) za hrabrost u borbama protiv Arapa u Maloj Aziji pa su zbog te ”abe” prozvani Abazovići. Kada je nastalo sadašnje prezime Grbović ne zna se tačno, ali se pretpostavlja da je to bilo početkom 15.veka. Od Grbovića su se kasnije izdvojile i dobile nova prezimena familije: 1.Vuković, 2.Ćorović, 3.Perišić, 4.Odović, 5.Kadić.
1. Vukovićisu dobili prezime po Vuku Grboviću koji je bio poznati knez u svom bratstvu. Od njegovih potomaka bilo je i kaluđera u sada zapuštenom manastiru Jelovcu u Drobnjacima, među kojima su bili najpoznatiji Savatije i Mihailo koje je Sulejman paša Skopljak 1806. godine poslao u Bosnu kao taoce.
2 Ćorovići susvoje prezime dobili po Marku (Pajovu) Grboviću koji je bio ćorav, a to je bilo početkom 18. veka.
3. Perišići su takođe ogranak familije Grbović, a prezime sudobili po Periši Grboviću koji je rođen oko 1780. godine. On je bio knez i vrlougledna ličnost pa je i njega paša Skopljak 1806. godine poslao u Travnik kao taoca, ali je on uspeo da pobegne iz zatočeništva. Pored njega bilo je još nekoliko znamenitih ljudi u familiji Grbovića.
4.Odovići su prezime dobili po Odu (Savinu) Grboviću, koji je rođen 1765. godine. On je bio hrabar i neustrašivborac protiv Turaka.
5. Kadići su potomci Grbovića, a prezime su dobili po tomešto je njihov jedan predak uvek presuđivao u sporovima koji su se pojavljivali u njihovom bratstvu, pa kako se sudija na turskom naziva kadija, oni su po tome i dobili prezime. Posle bitke na Kosovu celo pleme Drobnjaci pripalo je Bosni, ali su pod tursku vlast potpali tek propašću Bosne (1463) i Hercegovine(1482). Međutim, oni su se često bunili i borili protiv Turaka kao okupatora, naročito protiv bosanskog namesnika Huserbega u bici na Mokrom 1541. godine. Kako su Turci dosta napadali Crnogorce, oni su počeli da se raseljavaju, a naročito masovno iseljavanje nastupilo je posle poraza Turaka kod Beča (1683). Posle ovog turskog poraza na ustanak su se digla i plemena u Drobnjacima, među kojima je bilo i dosta boraca iz bratstva Grbovića iz sela Pošćenja, koji su potomci Kosovčića, a preci današnjih Grbovića koji su se raselili i žive u Sandžaku, Srbiji i Toplici.
II IZ CRNE GORE U SRBIJU
Migracije iz Crne Gore u Srbiju počele su početkom 17. veka, tačnije 1605.godine i to u nekoliko pravaca, ali najviše u Srbiju. Iseljavanja su uglavno mnastajala zbog turskog zuluma i bezvlašća prema pravoslavnom življu. Tako,početkom 18. veka, pored drugih porodica, za Srbiju kreće i velika porodica Radulovića iz Nikšićke župe – sela Riđana. Njih je bilo pet brata: Grbo, Vujo,Nikola, Luka i Pejo (Petar). Oni su prvo došli u Stari Vlah i naselili se okoreke Uvca i Priboja, ali su se tu zadržali svega nekoliko godina, a zatim prešli u užički kraj u selo Skakavce. Iz ovog pasivnog kraja krenuli su dalje preko planine Maljen i došli u Golupsko polje – valjevska nahija. Najstariji brat Grbo nastanio se u selo Mratišić, Nikola i Luka u selo Rasovo, a Vujo i Pajo u Osečinu. Njihovi potomci su prezimena dobili po očevima: Grbovići, Vujići,Nikići, Lučići i Petrovići, ali su znali da su iz istog bratstva i da su rođaci i svi su slavili svetog Luku. Grbo je bio knez sa turskim ukazom (beratom) jošu Crnoj Gori, pa je ubrzo i u novoj postojbini postao knez valjevske Kolubare. Od njega su zvanje knez nasleđivali i njegovi potomci, od kojih su najpoznatiji njegov sin Simo i njegovi naslednici Nikola, Milovan i Luka. Nikola je bio organizator i učesnik I srpskog ustanka (1804) zajedno sa Aleksom Nenadovićem, Ilijom Birčaninom i Hadži-Ruvimom. Nikola je za svoju hrabrost opevan i u pesmi “Početak bune na dahije”. Kada je Fočić Mehmed aga pozvao sve knezove valjevske nahije u Valjevo, Nikola nije došao, već je poslao svog sina Milovana. Fočić agaje naredio pa su Aleksa i Ilija bili pogubljeni 23.01.1804. godine u Valjevu, Milovana je pustio, a Hadži-Ruvim je poslat u Beograd gde je po naređenju Fočićage 29.01.1804. godine na kolac nabijen i tako umro na najvećim mukama. Kasnijeje Nikolin sin Milovan kao knez i jedan od vođa I srpskog ustanka učestvovao u borbama, ali se posebno istakao u bitkama na Mišaru, Beogradu i Užicu. On jejoš za života za sebe i svoju familiju podigao crkvu u selu Krčmarima, gde su bilisahranjeni svi Grbovići. Milovana je kao poslednji knez nasledio njegov sin Luka. Svi knezovi iz porodice Grbović bili su velike pristalice Karađorđevića. Takoje 1869. godine kod crkve u Krčmarima došlo do svađe između Lukinog sina Milanai prote Živojina Mirkovića koji je bio pristalica Obrenovića. Posle te svađeprota je naredio mesnom svešteniku Đelmašu da poruši sve spomenike porodice Grbović i pobaca ih u reku Manastiricu. Protinu naredbu sveštenik Đelmaš jeizvršio, tako da se danas ne zna ni gde su bili grobovi sahranjenih knezova Grbovića, iako u Maloj enciklopediji ”Prosvete” piše: ”Grbovići su istaknutasrpska porodica u valjevskoj Kolubari, neki njeni članovi istakli su se u I srpskom ustanku (knez Nikola 1807)”. Đelmaš je sve do svoje smrti govorio da se kaje što je spomenike porušio i pobacao u reku i tako oskrnavio grobove zaslužnih knezova Grbovića. I krajem 18. i početkom 19. veka krenule su mnoge porodice iz Crne Gore u Srbiju. Među njima je bilo i porodica Grbović iz Pošćenja, koji su potomci Kosovčića, a preci Grbovića koji sada žive u Sandžaku oko Sjenice, Prijepolja i Pljevalja, Užica, Valjeva, u Toplici i mnogim gradovima uSrbiji. Treba reći da ove porodice nisu rod sa Grbovićima koji potiču iz Nikšićke župe od bratstva Radulovića i koji su živeli u valjevskoj Kolubari ibili knezovi i učesnici u I srpskom ustanku. Iz Pošćenja se najpre u drugoj polovini 18. veka odselila jedna porodica Grbovića u selo Trijebine ispod planine Ozrena, jugoistočno od Sjenice. Tu su ostali svega šest godina, jer ih je aga oterao sa zemljišta (imanja) i oni su se preselili kod drugog age u selo Štavlje gde su i do danas ostali. Međutim, kako ih je bilo više porodica, oni suposle balkanskih ratova kupili zemljište (imanje) od age Ruša Rustemovića u selu Dunišiću u površini od 100 hektara i tu se preselilo nekoliko porodica. Tako jepred II svetski rat u Štavlju bilo oko 25, a u Dunišiću oko 10 porodica (kuća) Grbovića, ali su u toku rata sela popaljena, mnogi žitelji stradali, pa su seposle rata raselili uglavnom u sela oko Čačka i Kragujevca, mnogi završili zanate i škole i sada žive u gradovima, najviše u Beogradu. Tako sada u Štavlju ima oko 10 porodica Grbovića, ali u Dunišiću nema nijedne. Druga seoba Grbovića iz Pošćenja verovatno je bila početkom 19. veka, za vreme I srpskog ustanka.Tada je krenula velika familija i prešla Taru kod Đavoljeg Laza i preko sela Vraneša došla u Tičije Polje (između Jabuke i Mijailovice) i tu se zadržala nekoliko godina. Familija je bila vrlo brojna pa se zadruga podelila iistovremeno naselila u nekoliko mesta i to: Maoče, Glisnica i Crljenice u okolini Pljevalja, Babine i Zabrnje Toci u okolini Prijepolja. Verovatno oko 1818.godine jedna porodica iz Maoča odselila se u Srbiju i nastanila u selo Zarubice severno od Valjeva. Posle Babinske bune 1875. godine jedna porodica iz Čajetineodselila se u selo Popare, južno od Valjeva. Ova porodica je prvo doselila iz Babina u Čajetinu 1875. godine, a zatim se odselila u Popare oko 1878. godine.Treća i poslednja seoba Grbovića iz Pošćenja bila je posle završenog srpsko-turskog rata (1876-1878). Tada je Srbija dobila proširenje na jugu za četiri okruga (niški, pirotski, toplički i vranjski) pa su se iz tih krajeva Turci odselili. U ove krajeve došle su mnoge porodice iz Crne Gore, a među njima i porodice Grbovića koji su se uglavnom naselili u Toplici oko Prokuplja, Kuršumlije i Lebana. Porodicu Grbović iz Tičijeg Polja u Babine doveo je Nikola. Sa svojom porodicom doveo je i dva sinovca (deca njegovog brata) i to Sava i Simeuna (Sima) zvanog ”Bjele”. Prvo su se naselili u zaseoku Mrkića Ograda-Čardačina. Zemljište je bilo dosta neplodno, slabo naseljeno i bezvodno, ali vrlopogodno za gajenje stoke: ovaca i govedi. Ubrzo su imali dosta stoke i to im je bio glavni izvor prihoda. Nikolin sinovac Savo je posle nekoliko godina uzeosvoj deo stoke i odselio se u Pljevlja. Imao je samo jednu kćer koju je udao zanekog Krezovića čiji su potomci bili sveštenici. Zbog oskudice u vodi, Grbovića čobani su svoju stoku gonili na pojila na Ravnoj Krnjači, čiji je vlasnik bio beg Bajrović iz Pljevalja. On je imao i svoje pašnjake na Ravnoj Krnjači, gde je tovio stoku, a zatim je liferovao za tursku vojsku u Pljevljima i Sarajevu. Jednog dana na pojilima dođe do svađe između begovog i Grbovića čobana. Begov čobanin je bio Srbin, zreo i snažan čovek pa je za vreme svađe izudarao jednog Grbovića čobanina. Sutradan je otac toga čobanina došao kod begovog čobanina i između njih je prvo došlo do svađe, a zatim i tuče u kojoj je Grbović Simeun, zvani Bjele ubio begovog čobanina. Kako je čobanin begu Bajroviću bio veran idobar to on zapreti da će osvetiti svoga slugu. Bjele se uplaši osvete bega Bajrovića, pokupi svoju porodicu i nešto stoke i pobegne preko reke Lima inaseli se u selo Drmanovići kod Nove Varoši, gde i sada ima njegovih potomaka, mada ih je mnogo više u Novoj Varoši, Beogradu i Užicu. Nikola je tada ostao sam sa svojom porodicom. Sa svojom suprugom Jovanom imao je tri sina: Joka,Mijaila i Trivuna i tri kćeri: Anđeliju, Tomaniju i Đurđiju. Gajio je dosta stoke i istu prodavao za novac u zlatu (dukate). Kada su uskoci doznali da onima zlata oni su ga ucenili sa 60 dukata. On je u početku odbijao da im isplati ucenu, ali su ga jednog dana uskoci uhvatili i morao im je isplatiti 60 dukata. Posle ovog događaja on je sa toga imanja, koje je bilo usamljeno i opkoljeno šumom, preselio na novo imanje u zaseok zvani Česta-Šatorača (današnje imanje Šljukića). Na tom imanju Nikola je i umro. Njegove kćeri su se poudavale i to: Tomanija u Boljaniće u porodicu Klačar, Đurđija u Miluniće u porodicu Vukojičići Anđelija u Kalušiće u porodicu Kapetanović, a njen je unuk dr Ilija Kapetanović bio lekar u Prijepolju. Nikolini sinovi su se poženili i na tomimanju ostali još 10-15 godina, a zatim su se u drugoj polovini 19. vekanaselili na imanje (čitluk) age Muja Selmanovića iz Pljevalja u mestu zvano Suvo Polje, koje graniči sa Gornjim Babinama. Na tome zemljištu i danas žive potomci Mijaila Grbovića.”
Napomena:Ovo je tekst koji nam je uputio naš daljni rođak Ragoslav Grbović, izKalifornije.
Sviđa mi seSviđa mi se ·
Viđeno od strane njih 131
Katarina Grbovic, Rada Grbovic, Rade Grbovic i 28 drugih kažu da im se ovo sviđa.
Prikaži još 5 komentara
Vukasin Grbovic Bas bih i ja voli znati kako izgleda? Ako neko sazna posalji te mi u Inbox.
13. mart u 15:42 · Sviđa mi se
Vukasin Grbovic http://bratstvokosovcic.weebly.com/istorija-bratstva.html
13. mart u 15:50 · Sviđa mi se · 2
Vukasin Grbovic http://bratstvokosovcic.weebly.com/grb.html
13. mart u 15:58 · Sviđa mi se · 1
Boško Vuk Grbović
Rada Grbovic
27. Januar
Sveti Sava (1174. ili 1175[a]—14. januar[b] 1236) je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Celo Srpstvo slavi slavu,
Svoga Oca Svetog Savu!
4. februar 2013. u 09:12
Vavic
Nisam siguran odakle g-dji Vavic informacija da najvise Vavica ima u Krnjevu, kada znam da najvise Vavica ima u Krusevicama iznad Hereg Novog, odakle svi i vode poreklo. Slava Vavica je Sv.Stefan. Voleo bih kada bi malo bolje istrazila poreklo prezimena Vavic, jer ne bih bas rekao da je to ovo koje je ona pronasla.
10. april 2013. u 20:55
xxxxxxxxx
Sarko-Pa i Drenova dolazi od albanskog reci Dren-Jelen.
5. januar 2018. u 14:14
D
Dren, drenovina, drenova, ne dolazi iz albanskog jer na srpskom reč dren se odnosi na poznatu biljku dren, listopadni grm, takođe svanu i svibovina.
22. januar 2015. u 18:37
lako je!
Lepo bi bilo kada bi ljudi koji dobro znaju svoje poreklo uložili to malo truda i pišu ćirilicom. Džaba poreklo i sve drugo, ako se otuđite od svog milenijumskog jezika.
Vaši unuci neće znati da čitaju pisane dokumente i spomenike na srpskom, ako se nastavi tako.
27. april 2015. u 11:52
Laza
Ova zena prica napamet dosta toga tj neke morbidne njene fikcije ili frustracije su izgleda isplivale ovde. Postoji dosta dokaza koji govore da ona nije u pravu po pitanju odredjenih tvrdnji.
Inace, potrebno je pre pisanja bilo cega bar uraditi detaljnu analizu tema koje ce se obradjivati.
5. januar 2018. u 13:51
Vasilije
Pre nego što se daju zaključci, prvo treba razmotriti da li imaju i drugi slučajevi koji su u istom rangu kao onaj koji želimo navesti. A onda treba razmotriti sve podatke i ući u konkretnije, gde je prezime nastalo i kako. Za razliku od gospođe Gros, evo dole ću navesti drugačije razmatranje, čisto da bih pokazao da to što ona aludira da su to pripadnici drugog naroda sa prezimenima izvedenih iz strane reči, nije tačno u velikom broju slučajeva, sa pojašnjenjima kako i zašto.
To što neko ima prezime sa osnovom poreklom iz drugog jezika, ne mora da znači da je on poreklom od pripadnika drugog naroda. Uzmimo za primer prezimena koja u drugim jezicima znače bilo šta, sem imena. Na primer po manama, poput Ćorović, Slijepčević itd, po Hercegovini. Da li je neko ko se preziva Mutivodić dobio prezime zbog toga što mu se predak zvao Mutivoda? Ne, nego je to nadimak koje mu je dalo okolno stanovništvo, i koje je ostalo i postalo prezime. Slično važi i za prezimena koja imaju u osnovi neku uvredu (drugi naziv za ono što ostane posle veće nužde, da ne navodim ovde), koje su dobili, jer su živeli u nekom kraju koji nije bio naklonjen ili njemu, ili njemu kao pripadniku drugog naroda (što je čest slučaj bio u Vojnoj krajni).
Za prezimena koja su nastala od izgovora ličnog imena u jeziku drugog naroda, važi ista logika. U Crnoj Gori, u pograničnim područjima ka Albaniji, često se dešavalo da čovek sa čistim slovenskim imenom i prezimenom, dobije i albanski nadimak. A dešavalo se da dođe u nekom kolenu do albanizacije ličnog imena ili imena oca. Na primer, Perazići kod Budve su došli veoma rano iz Klimenata (16. vek), u periodu kad je počeo proces albanizacije tog prvobitno slovenskog (kako navode njihove stare priče koje su beležili naši istravači o čemu je bilo reč na ovoj sajtu često) plemena zahvaljujući velikom broju došljaka Albanaca koji su preplavili prvobitno jezgro, dok su katolici (koji su prvobitno bili pravoslavci) povremeno napuštali to područje (npr, za vreme Velike seobe Srba). Zato su danas to albanci, iako su ih osnovali Srbi (o čemu svedoče mnogi elementi poput vere, priče o poreklu i slave, a često i priče da im je neki “predak” učestvovao u Boju na Kosovu se zapravo ili uticaj priča kod crnogorskih plemena ili se odnose na srpske osnivače tih plemena). A o pravoslavcima, Albanaca pravoslavaca je bilo izuzetno malo na severu Albanije, jer je tu bio jak uticaj Srpske pravoslavne crkve, za razliku od juga i centralne Albanije gde ih je bilo dosta pre Turaka, a gde je bilo i Grka na samom jugu. Kad pogledate Mletačke popise Skadarskog područja iz 1441, vidi se da su uglavnom pravoslavne osobe ne samo sa imenima koja su zapisana na našem načinu izgovora, ne samo na Italijanskom, već i čisto slovenskim imenima poput Borislav i slično. Srbi tada nisu bili velika većina, pa da su mogli da srbizuju stanovništvo, ali eventualno tada je moglo da se dešava da albanci poprime neki nadimak iz srpskog jezika – kasnije, toga nije bilo jer su postali većina za vreme Turaka.
Često se dešavalo i da se srpsko ime albanizuje, pa se kod Zogovića koji su živeli u pograničnom području ka Albaniji, desilo da se od pretka koji se zvao Petar Zogo Martinović, vrlo verovatno od njegovog pretka (oca) koji se zvao Zoran – nadimak Zoki, kako se često kaže u primorju Zoko, i na kraju se albanizuje u Zogo (alb. “Zog” – ptica). Kao što vidimo, Zog nije od imena, nego od reči “ptica”, a ima albanaca, uključujući i njihovog kralja, koji su se prezivali ili prezivaju Zog, ali kao što vidimo, nisu u nisu u srodstvu, ni po oblasti (iako su relativno blizu) ni po genetici. Naime, Zogovići su G2a koja se mnogo češće sreće (ali u totalu u odnosu na ostale u Srbiji veoma malo) u Srbiji i Crnoj Gori, nego u Albaniji (najviše na severu Albanije). Što se tiče tog porekla od Martinovića, može, ali i ne mora da znači da su u vezi za Matrinovićima kao bratsvom, jer imaju drugačiju haplogrupu. Ali o reči “Zogo”, to je i više nego jasno da je albanizovano “Zoki-Zoko”. To je slična stvar koju su radili Romani kad su Srbi došli na Balkan – nisu oni nama dodelil ime “Servi” kao “robovi” jer smo bili robovi, već je to manja izmena reči “Serbi/Srbi” pošto nisu imali takvu reč u svom jeziku pa su potražili najsličniju koja im je odgovarala. Kao i kod svake granice, retko kad se dešavalo da postoji čista etnička linija već su uvek postojala pogranična naselja u kojima je živelo mešano stanovništvo.
Za strano stanovništvo koje je poprimilo prezime na -ić, to je redak slučaj kod nas, jer Srbi nisu bili tako moćan narod za vreme Turaka ili Austro-Ugara, pa da kulturom srbizuju strance, kao što se to dešavalo sa Srbima. Ali, to su mogli i ima takvih slučajeva u periodu oslobođenja od Osmanlija i Kraljevine (Srbije, Jugoslavije) i to najčešće sa Nemcima po Vojvodini i Beogradu, mada su oni retko kad dodavali ić, npr Đorđe Vajfert. Slična stvar je urađena u Crnoj Gori 1880. godine, kada su Albanci koji su pre toga bili na strani Osmanlija, kao poraženi bili pod pritiskom da dodaju -ić – kao što su oni u svojim krajevima forsirali Srbe da izbace to -ić. Zato se danas dešava da je Dritan Abazović Albanac, iako nema potrebe da zbog jezika dodaje ić. Čak se i dešava da se poklope prezimena sa ostalima, a da nisu u srodstvu sa tim drugima, jer su jedni Sloveni koji su to poprimili za vreme Turaka, a ovi drugi Albanci. Ali takvi ljudi se i danas vode kao Albanci (pogledajte Polimlje i Ulcinj), i nikada nisu prihvatili ili veoma brzo su odbacili tuđ identitet i ostali Albanci. To je slučaj sa Albancima muslimanima iz Podgorice i područja oko Gusinja. Veoma mali deo njih, najviše oni u Raškoj oblasti, su postali Bošnjaci (npr Škrijelji, od istoimenog albanskog plemena), dok se Muslimani iz Crne Gore deklarišu kao Muslimani ili Crnogorci (mislim na one koji nisu Bošnjaci) vrlo često upravo da bi se razlikovali od Albanaca, jer ne vode to poreklo i osećaju se tako kako su se deklarisali.
Što se tiče prezimena sa reči pripadnika drugog naroda, i tu je stvar jasna. Slično je i sa prezimenom Vlašić (često kod Hrvata iz Hercegovine). Vlašić je moglo da nastane ili od Vlaha kao etničkog Vlaha, ili od Vlaha kao stočara. Dalje imamo i prezimena poput prezimena Cincar. Setite se hajduka Janka Cincar Popovića iz Ohrida. Cincar nije nastalo jer je bio Cincar, već jer je došao iz krajeva gde su živeli Sloveni sa Cincarima. Tako i prezime Arnautović ne mora znači da su od nekog Arnauta Albanca, već zapravo može da se radi, kao što je to čest slučaj, o nekom pretku koji je bio prek čovek, problematičan, harambaša, što bi rekli “ljuti Arnautin”. O tome je diskutovano često puta na ovom sajtu. Kod Albanaca na Severu Albanije je ranije bilo, na primer, često ime ili prezime “Prek”. To ne mora da znači obavezno da je osoba srpskog porekla, već se desilo analogno onome nama, ali dosta retko.
Dakle, da zaključim, postoje različiti načini da neko dobije prezime koje ne vodi poreklo od reči u srpskom jeziku. Ako se radi, npr, o pograničnim područjima poput Polimlja, oblast Skadarskog jezera, Istočne Srbije ka Rumuniji i Bugarskoj i manjim delom na severu Vojvodine, to uopšte ne mora da znači da je on pripadnik naroda preko puta, već da je pod uticajem tog naroda preko puta koje je živelo oko njega, “zaradio” neki nadimak ili su se imena pretvorila u imena u drugom narodu, od kog mu je nastalo prezime. Zato me malo nervira kada pojedini poput gospođe Gros, skaču odmah na zaključak bez razmatranja i drugih, malo konkretnijih argumenata vezanih za “gde” i “kad” je to prezime zapravo nastalo. Možda je neko dobio Grbović upravo zato što nije živeo u nekoj “zabiti”, kao ona tvrdi, već možda i u primorju, gde je bio dodir sa Mlecima te su i tek kako mogli to prezime da dobiju (mada konkretno za njih, čisto sam hipotetički dao, vrlo je verovatno da je gospođa Gors i upravu, jer se radi o porodici iz Valjevskog ili ako se ne varam, a poreklom su iz Nikšićkog plemena iz mesta Dragojlovići, mada opet, možda su čuvali neki grb kod sebe, na primer, treba ih saslušati pa oceniti koliko je to verovatno, a koliko je priča).
Kao što sam naveo i dao primere, dešavalo se da je i neko ko je pripadnik drugog naroda prešao kod nas, ali rekao sam gde i kako i primere mnogobrojne i sami znate. Tako da, kao što i svaki ozbiljan istraživač radi, treba prvo razmotriti sve slučajeve i onda videti na osnovu podataka, koji je najverovatniji ili tačan, čime bi definitivno isključio druge ili većinu drugih mogućnosti.
6. januar 2018. u 23:51
Vasilije
Samo sam slučajno izostavio primer za prvi deo, za strane jezike. To su primeri kada se, npr, kod srpskog stanovništva Skadra, kada dobiju nadimke iz Albanskog jezika ili neke reči, tipa Dren, Bać i drugo, pa od njih povuku prezimena.
22. april 2018. u 01:03
Adam
Želeo bih ovom prilikom da vam kažem koju reč više o poreklu našeg prezimena – Crnobrnje. Mnogi naše prezime dovode, a pokazaće se bez razloga, u vezu sa ustima ili belegom oko usta, tumačeći drugi deo prezimena -BRNJA. A to je posledica nepoznavanja vremena u kome se naše prezime prvi put pominje. Prvi pomen toponima Črnobrnje nalazi se u Ravaničkoj povelji Svetog kneza Lazara iz 1381. godine. On tada, između ostalog, poklanja manastiru i izvestan broj sela u Mačvi. Prilikom opisa granica atara pojedinih sela, između ostalog se pominje i sledeće: ”Ot Save više Popov’c na Rvenicu na krstonošin hrast, na Gnjioni, na kokočevu gradinu, za Brekovicu na Duboki potok posred gore na Mastihin dub meždu Vlasenicu i meždu Đurezino na grobljice, i ot grobljic na gomilu na deo putem deonim pod Kunpake na Črnobrnje, ot Črnobrnje kod velikog cera hatar na Prvoševu granicu na Uglješin brod nad Prhovom, na jedinu granicu kod Drenovca, na mogile hatar, na Topolu, na Trnovu među uz Savu”.
Tako da se toponim Črnobrnje nalazio negde između današnjih sela Debrca, Vlasenice i Prova u Mačvi. U to vreme ”brnja” je imala sasvim drugo značenje od onoga koje će imati danas. G. Škrivanić (knjiga: Naš jezik, SANU, 1955, str. 123-124) navodi: ,,Najstarija naša reč za oklop, bilo od okovane kože ili od pletene žice, jeste brnja. …. majstor za popravku oklopa (u 14. veku) se zvao brnjar”. Dakle, naše prezime ima veze sa crnim oklopom, jer to je brnja značila u vreme kada se naše prezime prvi put pominje, 1381. godine, a ne za savremenim tumačenjima brnje. Na to obratite pažnju, jer vredi znati od kad nam se prezime nije menjalo i od kad ga mi čuvamo. Takođe, ozbiljan lingvistički pristup zahteva poznavanje vremena u kome je određena reč, u ovome slučaju prezime, nastala, te tada ne bi dolazilo do ovakvih grešaka. U ovome članku dato objašnjenje za poreklo prezimena Crnobrnja krajnje je neozbiljno, te se nadam da će autor to, u nekom svom narednom oglašavanju, ispraviti.
27. novembar 2020. u 17:18
Popadić
Apsolutno se slažem sa vama, da reč BRNJA znači OKLOP.
Imate naselje Brnjica na nekoliko mesta u Srbiji.
3. novembar 2021. u 19:09
stojanovic dragan
totalno netacno sto se tice moje familije a i mog dnk koji uradjen koji je cist srbski……..takodje i ostalih u sumadiji koje znam….mozda postoji slicnost zbog nadimka ali nisu svi isti i ne poticu iz istog mesta ……..provereno